Direrov Nosorog

С Википедије, слободне енциклопедије
Диреров Носорог
УметникАлбрехт Дирер
Година1515.
Техникадрворез
Димензије23,5 цм × 29,8 цм цм
МестоНационална галерија уметности - Вашингтон

Диреров Носорог је уобичајени назив за дрворез немачког сликара и графичара Албрехта Дирера из 1515. године.[1] Слика је заснована на писаном опису и скици индијског носорога који је стигао у Лисабон те исте 1515, а чији је аутор непознати уметник. Дирер никада није видео дотичног носорога који је био први живи примерак ове врсте виђен у Европи још од римског доба. Крајем 1515, краљ Португала Мануел I послао је ову животињу као поклон папи Лаву X, али је она страдала у бродолому крај обала Италије почетком 1516. године. Живи носорог није поново виђен у Европи све док други примерак, под именом Абада, није стигао из Индије на двор Себастијана Португалског 1577. године; ову животињу је наследио Филип II око 1580.[2][3]

Диреров дрворез не даје сасвим тачан приказ носорога. Он приказује животињу са тешким плочама које јој прекривају тело као слојеви оклопа, са огрлицом око врата, чврстим грудним оклопом и нитнама дуж шавова. На леђима има мали уврнути рог, ноге су прекривене крљуштима, а задњи крај је у облику тестере. Ниједна од ових карактеристика није присутна код правог носорога,[4] иако индијски носорог има дебеле наборе на кожи, што може издалека изгледати као оклоп. Упркос својим анатомским нетачностима, Диреров дрворез је постао веома популаран у Европи и често је копиран у наредна три века. Западњаци су крајем XVIII века мислили да тако изгледа прави носорог. На крају су га заменили реалистичнији цртежи и слике, нарочито носорога Кларе, која је обилазила Европу '40-их и '50-их година XVIII века. За овај Диреров дрворез се каже да "вероватно ниједна друга слика животиње није имала тако дубок утицај на уметност као ова".[5]

Носорог[уреди | уреди извор]

Први познати отисак носорога је прилично примитиван дрворез који илуструје поему Ђованија Ђакома Пенија објављену у Риму, јула 1515. године. (Библиотека Коломбина, Севиља)

Двадесетог маја 1515. године, један индијски носорог је стигао у Лисабон са Далеког истока. Почетком 1514, Афонсо де Албукерк, гувернер Португалске Индије, послао је амбасадоре код султана Музафара Шаха II, владара Камбеја (данашњи Гуџарат), да затраже дозволу за изградњу утврђења на острву Диу. Мисија се вратила без постигнутог договора, али су размењени дипломатски поклони међу којима је био и носорог.[6] У то време, владари различитих земаља повремено су једни другима слали егзотичне животиње које су се држале у зверињаку. Носорог је већ био навикао на заточеништво. Албукерк је одлучио да овог носорога, на гуџарати језику познатог под називом генда, и његовог чувара индијца по имену Оцем, проследи краљу Мануелу I од Португала. Носорог је допремљен бродом Носса Сенхора да Ајуда,[7] који је испловио из Гое у јануару 1515.[8] Брод којим је управљао Франсиско Переира Кутињо, заједно са два пратећа брода, при чему су сви били натоварени егзотичним зачинима, запловили су Индијским океаном, око Рта добре наде и на север преко Атлантика, заустављајући се накратко у Мозамбику, на Светој Јелени и Азорским острвима.

После релативно кратког путовања од 120 дана, носорог је коначно искрцан у Португалу, у близини места где је била у току изградња мануелског торња Белем. Овај торањ је касније украшен гаргојлима у облику глава носорога испод конзола.[9] Носорог није био виђен у Европи још од римског доба: био је нека врста митске звери, у бестијариумима је понекад био смештан заједно са једнорогом, тако да је долазак живог примерка изазвао сензацију. У контексту ренесансе, то је био један примерак класичне антике који је поново откривен, попут статуе или записа.

Животињу су проучавали и научници и радозналци, а писма у којима се описује ово фантастично створење слана су дописницима широм Европе. Најстарија позната слика ове животиње је илустрација за поему Фирентинца Ђованија Ђакома Пенија, која је објављена у Риму 13. јула 1515, мање од осам недеља по доласку носорога у Лисабон.[10] Једини познати примерак оригиналне објављене поеме чува се у Институцион Цоломбина у Севиљи.

Носорог је смештен у менажерију краља Мануела у палати Рибеира у Лисабону, одвојено од слонова и осталих великих звери које су се налазиле у палати Естаус. У недељу 3. јуна, на Дан Свете Тројице, Мануел је организовао борбу носорога са једним младим слоном из своје колекције, како би проверио наводе Плинија Старијег да су слон и носорог љути непријатељи.[11] По изласку на борилиште, носорог је полако и одлучно кренуо према свом противнику, а слон је, ненавикнут на бучну публику која је присуствовала спектаклу, у паници побегао пре него што је размењен иједан ударац.[12][13]

„Стварање животиња“ од Рафаела, 1518–1519, фреска на другом спрату Апостолске палате у Ватикану. Носорог се налази десно од дрвета, а слон [можда Хано] лево.

Мануел је одлучио да носорога поклони папи Лаву X, који је био пореклом из лозе Медичи. Португалски краљ је хтео да се додвори папи, како би задржао папско одобрење за ексклузивно поседовање нових земаља које је његова морнарица откривала на Далеком истоку након што је Васко да Гама 1498. године открио поморски пут за Индију. Годину дана пре тога, папи се веома свидео један други Мануелов поклон, бели слон који је такође био из Индије, ког је папа назвао Хано. Заједно са осталим драгоценим поклонима, сребрним тањирима и зачинима, носорог је, са новом огрлицом од зеленог баршуна украшеном цвећем, кренуо у децембру 1515. године на пут из Тахоа у Рим.[14] Брод је почетком 1516. прошао близу Марсеља и француски краљ Франсоа I, који се враћао из Провансе, затражио је да види носорога. Португалски брод се накратко зауставио на једном острву крај Марсеља,[15] где је носорог искрцан 24. јануара да би га краљ видео.

Након што је наставио путовање, брод је потопљен у изненадној олуји док је пролазио кроз уске пролазе Портовенереа, северно од Ла Специје на обали Лигурије. Носорог, кога су били везали ланцима и причврстили за палубу да би га држали под контролом, није могао да отплива на сигурно и удавио се. Тело му је пронађено у близини Виљфранша, а кожа враћена у Лисабон, где је препарирана. Неки извештаји кажу да је препарирана кожа послата у Рим, где је стигла 1516. године, како би била изложена импаглиато („напуњено сламом“ на италијанском), мада такав поступак не би био у складу са методама таксидермије из XVI века, које су још увек биле примитивне. Ако је препарирани носорог заиста стигао у Рим, његова даља судбина остаје непозната: можда су га Медичијеви пребацили у Фиренцу или је уништен у пљачки Рима 1527. године. У сваком случају, у Риму није дошло до сензације какву је носорог изазвао у Лисабону, мада су га на својим сликама приказали Ђовани да Удине и Рафаело.[16][17]

Диреров дрворез[уреди | уреди извор]

Припремна студија за отисак носорога Албрехта Дирера, 1515. године, Британски музеј. У запису стоји погрешан датум (1513) када је носорог стигао у Лисабон; то се заправо догодило 1515. године.[18]

Валентим Фернандес, моравски трговац и штампар, видео је носорога у Лисабону, непосредно пошто је стигао тамо и дао његов опис у билтену упућеном јуна 1515. године Нирнбершкој заједници трговаца. Оригинални документ на немачком језику није сачуван, али се његов транскрипт на италијанском чува у Националној централној библиотеци у Фиренци.[19] Друго писмо непознатог аутора је отприлике у исто време послато из Лисабона у Нирнберг и садржало је скицу непознатог уметника.[20] Дирер, који је био упознат са португалском заједницом факторије у Антверпену,[21] видео је друго писмо и скицу у Нирнбергу. Направио је цртеж пером и одштампао његов обрнути одраз.[17][22]

Запис на дрворезу, ослањајући се претежно на Плинијев извештај,[11] у слободном преводу са немачког гласи:

Набори коже индијског носорога одговарају шавовима на оклопу састављеном од плоча који је приказао Дирер.

Диреров дрворез није веран приказ ове животиње. Масивне плоче прекривају тело носорога као слојеви оклопа, оима оковратник, чврст грудни оклоп и нитне дуж шавова. На леђима има мали спирални рог, ноге су му прекривене крљуштима, а задњи део оклопа му је у облику тестере. Ниједна од ових карактеристика није присутна код правог носорога.[4] Могуће је да су носорогу специјално направили оклоп за борбу против слона у Португалу и да је Дирер, у ствари, на слици приказао животињу са оклопом. Друга могућност је да Диреров „оклоп“ у ствари представља дебеле наборе коже индијског носорога или као у случају других нетачности, једноставно може бити у питању Дирерова погрешка или креативни додатак.[26] Уметник је такође нацртао љускаву текстуру тела животиње, укључујући и „оклоп“. Ово је можда Диреров покушај да прикаже грубу, готово бездлаку кожу индијског носорога, која има избочине налик брадавицама које му прекривају горње делове ногу и рамена. С друге стране, оваква текстура може представљати дерматитис настао у заточеништву током четворомесечног носороговог путовања бродом из Индије у Португал.

Једини сачувани отисак копије дрвореза Ханса Бургкмаира из 1515. године, у Графичкој збирци у Албертини, Беч

Други дрворез је направио Ханс Бургкмаир у Аугсбургу, отприлике у исто време као и Дирер у Нирнбергу. Бургкмаир се дописивао с трговцима у Лисабону и Нирнбергу, али није јасно да ли је имао приступ писму или скици као што је то имао Дирер, можда чак и Дирерови извори, или је животињу видео лично у Португалу.[27] На његовој слици, која је приближнија реалној, изостављени су Дирерови нереалистични додаци, а приказани су окови и ланац којима је носорог био везан; међутим, Диреров дрворез има већу снагу и помрачио је популарност Бургкмаировог. Сачуван је само један отисак (примерак) Бургкмаирове слике,[28] док је Дирерових сачувано много. Дирер је 1515. године направио прво издање свог дрвореза, у првом стању, које се разликује само у пет редова текста у заглављу. Након Дирерове смрти, 1528. године, уследили су многи нови отисци, укључујући и два настала '40-их година XVI века и још два у другој половини XVI века.[29] Каснији отисци садрже шест редова текста.

Јансенов кјароскуро дрворез

Плоча је прешла у руке амстердамског штампара и картографа Виллема Јансена (познатог и под именом Вилем Блау). Тада је већ била веома оштећена; ивице су биле искрзане, направиле су се бројне рупе од црва и имала је изражену пукотину на ногама носорога.[30] Јансен је одлучио да направи реиздање плоче са додатком нове плоче за нијансирање штампане у различитим бојама, маслинасто-зеленој и тамнозеленој, као и плаво-сивој.[31][32] Новодобијени кјароскуро дрворез, на коме је текст у потпуности изостављен, објављен је након 1620. године[29] Постоји један примерак овога у Британском музеју. Ово је било седмо од осам издања у свим отисцима.[33]

Амблем Алесандра де Медичија из Диалого делл'импрессе милитари ет амороси Паола Гловија.

Упркос грешкама, слика је била веома популарна[4] и сматрана је за веран приказ носорога све до краја XVIII века. Дирер је можда то предвидео и намерно изабрао да направи дрворез, уместо прецизније и детаљније гравуре, јер је јефтинији за производњу и могуће је штампати више примерака.[30] Слике изведене из њега укључене су у природњачке текстове, као што су Цосмограпхиае Себастијана Минстера (1544), Хисториае Анималиум Конрада Геснера (1551), Хистоире оф Фоуре-фоотед Беастес Едварда Топсела (1607) и многи други. Носорога, који је очигледно био заснован на Диреровом дрворезу, изабрао је Алесандро де Медичи за свој амблем јуна 1536. године, са мотом "Нон вуелво син венцер" ("Не враћам се без победе" на старошпанском).[34] Скулптура носорога заснована на Диреровој слици постављена је у подножју обелиска од 21 метра који је дизајнирао Жан Гужон и који је подигнут испред Цркве гроба у улици Сен Дени у Паризу 1549. године, за краљевски улаз у част доласка новог краља Француске Анрија II.[35] Сличан носорог, у рељефу, украшава једна од бронзаних западних врата катедрале у Пизи.[36] Носорог је приказан на бројним другим сликама и скулптурама и постао је популарна порцеланска декорација. Популарност нетачне Дирерове слике остала је неумањена упркос томе што је један индијски носорог провео осам година у Мадриду од 1580. до 1588. године (мада има мало примерака отиска мадридског носорога кога је нацртао Филип Гал у Антверпену 1586, као и његових копија, сачувано) и упркос томе што је један други носорог приказан у Лондону век касније, од 1684–86, као и још један после 1739.[37]

Модерни порцелански носорог у Музеју порцелана у Мајсену, заснован на верзији коју је извајао Јоханн Готлиб Кирхнер око 1730. године.[38] Очигледно је заснован на Диреровој слици, са истакнутим "Диреровим рогом".
Риноцеронте вестидо цон пунтиллас (1956) Салвадора Далија у Пуерто Банусу, Марбеља, Шпанија.

Престиж Дирерове слике и њених копија опао је у другој половини XVIII века, када је више примерака живих носорога пристиглих у Европу презентовано радозналој јавности и када су почели да се појављују њихови вернији прикази. Жан-Баптист Одри је 1749. године насликао портрет носорога Кларе у природној величини, а Џорџ Стабс је урадио велики портрет носорога у Лондону око 1790. године. Обе ове слике су биле тачније од Диреровог дрвореза, а реалистичнија концепција носорога постепено је почела да замењује Дирерову слику у машти људи. Конкретно, Одријева слика је била инспирација за слику у Буфоновом енциклопедијском делу Хистоире натурелле и врло често је копирана.[39] Године 1790, у путопису Џејмса Бруса Путовања ради откривања извора Нила, одбачено је Дирерово дело као "изванредно лоше урађено у свим сегментима" и као "извор свих монструозних облика у којима је ова животиња сликана од тада". Упркос томе, Брусова илустрација афричког белог носорога, који се приметно разликује изгледом од индијског носорога, и даље има упадљиве нетачности као и Диреров рад.[40] Семиотичар Умберто Еко тврди (доносећи идеју из дела Е.Х. Гомбриха, Уметност и илузија: Студија психологије сликовног представљања, из 1961) да су Дирерове „крљушти и преклапајуће плоче“ постали неопходан елеменат приказивања ове животиње, чак и онима који можда су знали боље, јер су "знали да само ови конвенционални графички знакови могу означавати «носорога» за особу која тумачи иконични знак." Он такође примећује да је кожа носорога грубља него што се визуелно чини и да плоче и крљушти доносе ту невизуелну информацију у одређеној мери.[41]

До касних 1930-их, Дирерова слика се појављивала у школским уџбеницима у Немачкој као веран приказ носорога;[5] а њен снажан уметнички утицај и даље је присутан. Слика је била и једна од инспирација Салвадора Далија; репродукција овог дрвореза је стајала у његовој кући у детињству и он користи ову слику у неколико својих дела.[42]

Историјат продаје[уреди | уреди извор]

Мало је отисака овог иначе веома популарног дела сачувано, а отисци првог издања су веома ретки. Леп примерак продат је у Кристију у Њујорку, 2013. године, за 866.500 долара, постављајући притом нови аукцијски рекорд за дела овог уметника.[33][43]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Соме соурцес ерронеоуслy саy 1513, цопyинг а тyпограпхицал еррор маде бy Дüрер ин оне оф хис оригинал драwингс анд перпетуатед ин хис wоодцут.(Бедини, п. 121.)
  2. ^ Цларке, цхаптер 2.
  3. ^ А стреет ин Мадрид wас намед Абада (рхиноцерос ин Португуесе) афтер тхис анимал, тхат хад а цуриоус лифе тоо .
  4. ^ а б в Дüрер'с Рхиноцерос Архивирано 2006-05-05 на сајту Wayback Machine, Kallisti Digital Publishing, 7 March 2003.
  5. ^ а б Quoted in Clarke, p. 20.
  6. ^ Bedini, стр. 112
  7. ^ Clarke, стр. 16
  8. ^ Bedini, стр. 113
  9. ^ See Clarke, p. 19, for a photograph of a gargoyle.
  10. ^ Giovanni Giacomo Penni, Forma e natura e costumi de lo rinocerote (...). See Ugo Serani, Etiopicas 2 (2006) ISSN 1698-689X for the original text in Italian and a translation into Spanish.
  11. ^ а б Latin original and English translation of Chapter 29, Book VIII of Pliny's Naturalis Historia.
  12. ^ Bedini, стр. 118
  13. ^ „Albrecht Dürer's Rhinoceros, a drawing and woodcut”. Google Cultural Institute. 
  14. ^ Bedini, стр. 127
  15. ^ The Frioul archipelago consists of four main islands. Bedini, p. 128, nominates either Pomègues or Ratonneau; the other possibilities are the small island of If, now occupied by the Château d'If, or Tiboulain.
  16. ^ Bedini, стр. 132
  17. ^ а б Gessner's Hyena and the Telephone Game, Manda Clair Jost, 2002 (PDF, 21 pages).
  18. ^ Clarke, caption to colour plate I, p. 181.
  19. ^ Bedini, p. 120 and fn.10.
  20. ^ Article Архивирано на сајту Wayback Machine (5. октобар 2013) (пт) бy Луíс Тирапицос ат Институто Цамõес
  21. ^ Лацх, Доналд Фредерицк (1994). Асиа ин тхе макинг оф Еуропе: А центурy оф wондер. Тхе литерарy артс. Тхе сцхоларлy дисциплинес. Университy оф Цхицаго Пресс. стр. 16. ИСБН 0-226-46733-3. 
  22. ^ Тхе wоодцут wас, пер Qуаммен, п. 204, цут он тхе блоцк бy а специалист црафтсман кноwн ас а Формсцхнеидер, фор Дüрер'с аппровал. Тхис маy wелл хаве беен Хиеронyмус Андреае, wхо Дüрер wас усинг он отхер пројецтс ат тхис тиме, еспециаллy тхосе wитх инсцриптионс.
  23. ^ Бедини, стр. 121
  24. ^ соме версионс транслате Крот ас "тоад", бут Сцхилдкрот мост ликелy реферс то а тортоисе.
  25. ^ Груб превод немачког оригинала. Видети такође француски превод у докторској тези: Бруно Фаидутти ат л'университé Парис XII: Ла лицорне ет ле рхиноцéрос Архивирано 2006-07-18 на сајту Wayback Machine, цхаптер 3.2, иллустратион 10, Новембер 1996. (језик: француски); и сличан превод у Цларке, п. 20.
  26. ^ Дüрер wас ливинг неар тхе армоурер'с qуартер ин Нуремберг, Сцхмеидегассе, анд wас десигнинг армоур ат абоут тхе саме тиме; тхис аспецт маy, тхерефоре, бе а цреативе цонцеит. (Цларке, п. 20.)
  27. ^ Бедини, стр. 121
  28. ^ Хелд бy тхе Грапхисцхе Саммлунг Албертина, Виенна.
  29. ^ а б Цларке, стр. 23
  30. ^ а б Qуаммен, стр. 206
  31. ^ „Рхиноцерус (Рхиноцерос)”. Бритисх Мусеум. 
  32. ^ Голдман, стр. 6
  33. ^ а б „Сале 2778 Лот 50”. Цхристие'с. 
  34. ^ Бедини, стр. 192
  35. ^ Бедини, стр. 193
  36. ^ Сее Филе:Дурер'с Рхиноцерос он Цатхедрал Доор, Писа Ц17тх.јпг.
  37. ^ Цларке, цхаптер 2 анд 3.
  38. ^ Пхото Рхиноцéрос, 1730 бy Јоханн Готтлиеб Кирцхнер Натионал Церамиц Мусеум, Сèврес
  39. ^ Цларке, стр. 64
  40. ^ Алперсон, Пхилип А (1992). Тхе Пхилосопхy оф тхе Висуал Артс. Оxфорд Университy Пресс УС. стр. 80. ИСБН 0-19-505975-1. 
  41. ^ Ецо, Умберто (1978). Тхеорy оф Семиотицс. Индиана Университy Пресс. стр. 205. ИСБН 9780253202178. 
  42. ^ „Салвадор Далí (Спанисх, 1904–1989) Цхаир де поуле рхиноцéронтиqуе, оу Рхиноцéрос цосмиqуе”. Бонхамс. 2013. 
  43. ^ „Албрецхт Дüрер: Мастерпиецес фром а Привате Цоллецтион”. Цхристие'с. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Бедини, Силвано А. (1997). Тхе Попе'с Елепхант. Манцхестер: Царцанет Пресс. ИСБН 1-85754-277-0.  (нарочито Поглавље 5 - "Тхе Илл-Фатед Рхиноцерос")
  • Цларке, Т. Х. (1986). Тхе Рхиноцерос фром Дüрер то Стуббс: 1515–1799. Лондон: Сотхебy'с Публицатионс. ИСБН 0-85667-322-6.  (нарочито Поглавље 1 - „Тхе фирст Лисбон ор 'Дüрер Рхиноцерос' оф 1515")
  • Кол, Ф.Џ. (Френсис Џозеф), "Историја Носорога Албрехта Дирера у зоолошкој литератури", есеј у Ундерwоод, Е. Асхwортх (ед.), Сциенце, Медицине анд Хисторy: Ессаyс он тхе Еволутион оф Сциентифиц Тхоугхт анд Медицал Працтице, Wриттен ин Хоноур оф Цхарлес Сингер, Волуме 1 (Оxфорд Университy Пресс, 1953), пп. [337]-356, платес 23-31.
  • Голдман, Паул (2012). Мастер Принтс: Цлосе-Уп. Бритисх Мусеум. ИСБН 978-0714126791. 
  • Овај чланак је првобитно заснован на преводу дела чланка из Француске Википедије, датираног 18.07.2006.

Додатна литература[уреди | уреди извор]

  • Давид Qуаммен (2000), Тхе Боилерплате Рхино: Натуре ин тхе Еyе оф тхе Бехолдер, Сцрибнер, ISBN 0-684-83728-5 (партицуларлy п. 201–209, Тхе Боилерплате Рхино, превиоуслy публисхед ин тхис "Натурал Ацтс" цолумн ин Оутсиде магазине, Јуне 1993)
  • Тхе Сторy оф Сüлеyман. Целебритy Елепхантс анд отхер еxотица ин Ренаиссанце Португал, Аннемарие Јордан Гсцхwенд, Зурицх, Сwитзерланд, (2010) ISBN 978-1-61658-821-2

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Direrov_Nosorog&oldid=27524375”