Podolsko goveče

С Википедије, слободне енциклопедије
Овај чланак је о раси говеда подолац. За сродну расу погледајте страницу Мађарско сиво говече.

Подолско говече
Подолско говече
Научна класификација
Царство:
Animalia
Тип:
Chordata
Класа:
Mammalia
Ред:
Artiodactyla
Породица:
Bovidae
Потпородица:
Bovinae
Род:
Бос
Врста:
Бос таурус
Варијетет:
Подолско говече

Подолско говече (сиво-степско говече или подолац) спада у групу примигених говеда Бос еуропеус примигениус. Води порекло директно од европског дивљег говечета – тура (Бос примигениус Бојенус). Ова и њима слична говеда су раширена у прошлости на огромном простору од руских степа до северног Јадрана. Гајена су у Подолији (отуда и име), Волинији, Галицији, Мађарској, Румунији, Бугарској, Србији (Војводини) и Хрватској (Славонији). Употребљавани су углавном за рад, ређе у производњи млека и тову.[1] Постоји више врста (раса) подолских говеда.

Према статусу угрожености, подолско говече се у Републици Србији убраја у групу угрожено одрживе расе. То значи да је раса угрожена, али да су предузете активности на њеној конзервацији и очувању.

Историјат[уреди | уреди извор]

Постоје подаци да су од 14. до 18. века из Панонске низије терана ходом велика стада подолских говеда у веће градове. Средња Европа, где су стизала у добром стању, Венеција, Нирнберг, Аугзбург и Беч били су позната тржишта на којима су ова говеда цењена због меса. Међутим у 18. и 19. веку смањују се површине пашњака на којима се она гаје због ширења ораница. У таквим новим условима подолско говече постаје главна радна снага за обраду земље, а на тешким ритским црницама није им било премца.

Подолска раса из Војводине утицала је на стварање колубарског говечета у Србији у подручју горњег тока реке Колубаре и на говедарство Босанске Посавине, где је гајено посавско говече или посавска гуља. Продором сименталаца у Војводину, подолац је послужио као основа за стварање домаће шарене расе, применом метода претапајућег укрштања.[2]

Сматра се да је ужа домовина подолског говечета Подолија (одакле и потиче назив) и Волинија (области у Украјини), како истичу Шмалцељ и Рако (1955) као и Белић и Огњановић (1961). Како је дошло на просторе данашње Панонске низије, постоје три различите теорије[3] које нису јасно доказане (Бодо, 2000):

Архивска фотографија сеоских запрега са упрегнутим подолцима
  1. Донето је приликом освајања ових територија од стране Хуна и Авара, пре 1.000 година, који су дошли из Монголије, пролазећи преко украјинских степа, које се могу сматрати местом настанка подолског говечета. Wернер (1902) наводи да је краљ Лонгобардије Агилулф (590-615) добијао од Авара са подручја данашње Мађарске, који су се иселили из југозападног Сибира (предела између Урала и Алтаја) дугорога сива говеда на поклон. У прилог ове теорије истиче се и навод Стајића (1912) који каже, да су многи мишљења да је са Аварима дошло и степско говече, које се у први мах задржало у Панонији, а затим се раширило и у остале делове Европе, па и на Балканско полуострво;
  2. Стигло је приликом велике сеобе народа у 4-5. веку са истока. Наиме, како истиче Бодо (2000),[4] „дугорога“ говеда су била позната у Египту и на Балканском полуострву од давнина, а Перосин (1995) указује да су у 1. веку н. е. „дугорога“ говеда постојала и на Криту;
  3. Настало је као резултат локалних укрштања и доместикације у Карпатском базену (Бодо, 2000).[4] У 14. и 15. веку популација подолског говечета је била јако развијена у Карпатском базену и Панонској низији (Бодо, 1985, 2000),[4] где је екстензивно сточарење било главно занимање. Сиво-степско говече је постало популарно средином 15. века услед повећаног захтева тржишта за говеђим месом. Међутим, у 18. и 19. веку смањују се површине пашњака на којима су се узгајала ова говеда због повећања површина под ораницама (Бодо, 2000).[4] У таквим новим условима, подолско говече постаје главна радна снага за обраду земље.

Подолска раса је најтипичнији представник радног типа говеда у Европи. Све до пре 100 година подолска раса је била распрострањена свуда по Војводини и Славонији, тј. у рејонима изразите пољопривредне производње, док је касније његов рејон распрострањености сведен на један део Баната, и то онај око Делиблатске пешчаре и на падине Фрушке горе.

Данас најзначајнија популација подолаца у Србији се налази на имању Саболча Тружинскија, у Његошеву (општина Бачка Топола), а значајна популација постојала је на имању овдашњег велепоседника Краија до почетка 20. века.[5]

На бази подолске расе створено је више нових раса, код нас најзначајнија је колубарска раса (изумрла), у Бугарској искарска раса, у Истри истарска раса, у Посавини посавска раса и друге.

Карактеристике[уреди | уреди извор]

Подолска раса спада у крупна говеда. Длака је једнобојно сива, са тамним сенчењима на врату, трбуху и спољашњим странама удова. Има изузетно велике рогове у облику илире, чија дужина може бити и 1 м, а распон рогова и до 1,5 м. Ова се раса одликује чврстим папцима и ногама правилних ставова, сувих зглобова са снажним тетивама и дугачким кораком.[6]

Изглед[уреди | уреди извор]

Подолско говече је крупно, грубе конституције, висина у гребену је око 130 цм, код крупнијих сојева и око 140 цм. Маса крава је од 400 до 600 кг, а бикова 750 до 1000 кг. Боје су сиве, сиво-бела. Губица, врхови рогова и папци су увек тамно пигментисани. Има изузетно велике рогове у облику лире, чија дужина може бити и 1 м, а распон и до 1,5 м. Касностасна су говеда, јунице се припуштају са 2 до 2,5 године старости. Телад при тељењу имају масу између 18 и 40 кг.[1]

Глава је средње дужине и клинастог изгледа, тј. широка у челу, а сужава се ка губици. Дужина рогова достиже и до 1 метар. Врат је средње дужине, слабо мусколозан, са врло добро развијеним ђерданом. Груди су дугачке, дубоке и недовољно широке. Ребра се пружају косо уназад и спљоштена су. Трбух је усукан. Леђна линија је равна, али често се срећу грла са истакнутим и оштрим гребеном, што је одлика радних раса говеда. Ноге су високе, чврстих костију, сувих зглобова са снажним тетивама, јаким мишићима и правилним ставовима.[7]

Производне карактеристике[уреди | уреди извор]

Подолац је касностасна раса. Потпун пораст краве достижу тек после 5 година. Јунице улазе у приплод са 2,5-3 године, а бикови са 2,5. Млечност крава подолске расе је 700-1.100 кг млека са 4% млечне масти, што значи да је млечност толика да се теле отхрани. Лактација обично траје 7-8 месеци[8] Квалитет меса подолца је лош, јер је месо као и код осталих радних раса говеда суво и жилаво. Мишићи су слабо прожети лојем. Лој се сакупља код добро утовљених грла у одређеним деловима тела (око 25 кг лоја у трбушној дупљи).[7]

У погледу физиолошких особина, подолску расу карактеришу касностасност и ниска производња млека и меса. Од свих њених производних својстава, најбоље је изражена радна способност, која је међутим, у условима интензивне пољопривредне производње изгубила на значају. На малим поседима радне волове подолске расе потиснули су од њих бржи коњи, а на наредним газдинствима механизација. Производња млека је врло ниска. Практично се може рећи да је количина млека толика да обезбеди исхрану телета.[9] Товна способност подолаца је такође слаба. Познато је да за јединицу прираста троши више хране, и да у унутрашњим шупљинама таложи више лоја у каснијем добу.

Од осталих особина које карактеришу ову расу,[3] наводе се следеће:

  • Способност адаптације на климатске прилике;
  • Отпорност на болест (при контроли на туберкулозу, отпорност је установљена у 4,2% случајева код грла подолске расе, а 17,7% код сименталаца);
  • Способност компензације после неповољних услова;
  • Лако тељење, практично потпуно без помоћи;
  • Добре материнске особине.

Број грла у Србији[уреди | уреди извор]

О броју подолских говечета има разних објављених бројки, од 150 до 400.[10] Грла су смештена на три локације у Банату, Бачкој и Срему (Стојановић и Ђорђевић-Милошевић, 2003).

У Срему их гаји „Покрет горана“ из Сремске Митровице у Засавици, на пашњаку Ваљевац површине 300 ха, где има 80 примерака.[11] Највећа фарма подолаца у Србији, са 210 грла[10] налази се у Бачкој, у Његошеву, док се два мања стада (око 50 грла) гаје у Јужном Банату, у Вршцу и у Банатској Паланци.

Начин гајења подолских говеда[уреди | уреди извор]

  • Начин гајења је екстензиван. Ова крупна говеда користила су најгрубљу кабасту храну. Гајена су на најекстензивнији начин у аридним рејонима континенталне климе.
  • За исхрану током лета користе се пашњаци који, најчешће од јула и августа, у сушним годинама имају мало зелене траве.
  • После скидања усева, могу се користити кукурузишта и репишта.
  • Зимска исхрана још је оскуднија, најчешћеје је то слама и кукурузовина. Ретко се додаје зрнаста храна, обично отељеним кравама или воловима пред почетак радова.[12]
  • У таквом систему исхране и неге, подолац, се изванредно прилагодио. При бољој исхрани подолац поседује велику радну способност, тако да се сматра и данас за најбољу расу за рад у Европи.[1]

Рад на очувању врсте[уреди | уреди извор]

У појединим земљама, за расе које су у опасности да нестану, донети су програми за њихово очување, или, како се најчешће каже, за конзервисање генетских ресурса. Са сточарског становишта то је могућност да се значајно не смањи генетска варијабилност. Очување различитих раса, обезбедило би у будућности ефикаснију примену узгојног циља услед измењених захтева сточарске производње и тржишта. Изгубљени гени, нестанком неке расе, никада се не могу више створити, ма каква комбинациска укрштања других раса била изведена. Због тога је у Великој Британији основан труст за преживљавање ретких раса, који је обухватио очување 11 раса говеда; у Аустрији, Национално удружење за резерве гена, за 7 раса; док је у Мађарској Удружење одгајивача мађарског сивог говечета (подолца) сачувало око 1300 крава и потребан број бикова из 8 линија. Код нас су Чобић и Антов (1992) предложили очување подолске расе, с тим да се њен број повећава на минимум 250 грла, и да се изврши криогено складиштење семена и 500 ембриона, уз потпуно финансијско обезбеђење из државних фондова.[2]

Организован рад на очувању анималних генетичких ресурса (Ан ГР) у Србији, па самим тим и подолског говечета започет је крајем 1994. године, идентификацијом и пописом постојећих раса и сојева. Данашње активности на очувању подолског говечета предузете су у складу са Конвенцијом о биодиверзитету и Глобалном стратегијом ФАО о конзервацији и очувању генетичких ресурса домаћих животиња. Наиме, активности на очувању Ан ГР, чак и са врло ограниченим капацитетима, су веома значајне, јер постају један текући процес који ће еволуирати и током времена постати обимнији. Концепт конзервације путем банки гена, како истичу Чобић и Антов (1992) комплексан је и може се остварити на два начина:

  1. Ин ситу или очувањем живих животиња у средини у којој су настале, и
  2. Еx ситу који може бити: ин виво (када се живе животиње држе у средини у којој ни су настале-нпр: природни паркови и ЗОО вртови) и ин витро (замрзавањем и складиштењем сперме, оплођених јајних ћелија, ембриона или сегмената гена).

На Департману за сточарство Пољопривредног факултета у Новом Саду, води се централна матична књига (Хердбоок), за целу популацију подолског говечета. Одређени подаци су депоновани и у Министарству пољопривреде, шумарства и водопривреде, Одсеку за генетичке ресурсе. На основу података с којима се данас располаже, може се закључити да подолско говече није довољно проучено, те да савремена достигнућа у области молекуларне биологије, генетских маркера и мапирања гена, односно генетског инжињеринга, пружају велике могућности за детаљна проучавања и евентуално искоришћавање добијених резултата (Стојановић, 2005).[13]

Мере заштите природе уз помоћ подолског говечета[уреди | уреди извор]

На Северу Србије реализује се необичне за наше услове и занимљиве мере активне заштите станишта уз помоћ подолског говечета. Уместо, да као до сада трску косе машинама или ручно, тај посао одрађује подолско говече. Подолско говече је веома погодно за одржавање заштићених травних станишта и ревитализацију мочварних станишта, јер није претерано захтевно и радо се храни младом трском. Овде се ради о сузбијању трске на влажним ливадама, где она има инвазиван карактер, мењајући карактер природних станишта, због чега се жели из тог дела елиминисати. Ради се углавном о трсци лошег квалитета, чије кошење и економска експлоатација нису исплативи, нарочито што је сузбијање најефикасније када се трска елиминише у зеленој фази.[14]

Активности је суфинансирала Покрајински секретаријат за урбанизам, градитељство и заштиту животне средине Војводине, преко пројекта "Унапређење стања станишта – реализација мера активне заштите природе испашом аутохтоних раса говеда на подручју Парка Природе Палић", уз подршку Града Суботице, као део мера у оквиру Плана за унапређење еколошког стања Палићког језера и његове околине.[15]

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в „Расе говеда и бивола”. цепиб.орг.рс. Приступљено 5. 5. 2016. 
  2. ^ а б „Расе које нестају - Подолац”. пољопривреда.инфо. Приступљено 5. 5. 2016. 
  3. ^ а б „Подолско говече”. засавица.орг.рс. Приступљено 4. 5. 2016. 
  4. ^ а б в г Бодó Имре: Оригин оф тхе Хунгариан Греy анд тхе Подолиц цаттле бреедс. Интродуцтион анд пресентатион оф тхе проблем. Ин: А магyар сзüрке марха ередете. Магyар сзüрке сзарвасмархáт Тенyéсзтőк Егyесüлете éс АМЦ киадвáнy 2000. пп. 3–5 (језик: енглески)
  5. ^ Имре Харкаи (1998): Салашарски систем Бачке Тополе, Цнеса, Кањижа; п.61
  6. ^ „Подолско говече”. засавица.орг.рс. Приступљено 4. 5. 2016. 
  7. ^ а б „Подолска раса говеда”. фармиа.рс. Архивирано из оригинала 04. 05. 2016. г. Приступљено 5. 5. 2016. 
  8. ^ Интересантно је да млеко подолца у Италији користе за производњу сирева (моцарела), јер у лактацији од 270 дана даје 2.500 литара млека. Ови сиреви су скупљи од уобичајених и десетак пута. (Подолско говече корисно и данас")
  9. ^ Управо је подолска раса у нашим условима коришћена у систему крава дојиља (крава-теле), јер се краве у највећем броју нису музле, већ су на пашњацима одгајивале телад. Тај систем се данас поново уводи, али са далеко продуктивнијим, специјализованим расама. (Расе које нестају - Подолац)
  10. ^ а б Његошево: Последња оаза подолских говеда
  11. ^ Засавица - Специјални резерват природе - Подолско говече
  12. ^ „Подолско говече”. здравасрбија.цом. Приступљено 5. 5. 2016. 
  13. ^ „Подолско говече”. пољоберза.нет. Приступљено 5. 5. 2016. 
  14. ^ „подолско говече - активне мере заштите”. ецофеминизам.цом. Приступљено 5. 5. 2016. 
  15. ^ „Мере активне заштите уз помоћ подолског говечета”. палиц-лудас.рс/. Архивирано из оригинала 05. 05. 2016. г. Приступљено 5. 5. 2016. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Podolsko_goveče&oldid=27100797”