Популарна демократија

С Википедије, слободне енциклопедије

Популарна демократија је облик директне демократије засноване на референдуму и другим начинима оснаживања и конкретизације воље друштва. Концепт се развио из политичке филозофије популизма, као пун демократски вид популарне идеологије оснаживања, али од када се концепт одвојио од популизма, неки воде дискусију да ли су сада ови концепти антагонистички или неповезани (погледајте вредности). Сам израз се користи још од 19. века и може се употребити за политику енглеског грађанског рата, али се појам (у тренутном облику) сматра новијег века.

Рана употреба термина и/или концепта[уреди | уреди извор]

Неке фигуре, попут продуцента,режисер и писца тв документараца Колина Томаса, виде поравњаче, као групе које заступају рану популарну демократију и пружају отпор Стјуартовој монархији и енглеској републици Оливера Кромвела. Томас види линију ове ране популарне демократије како пролази кроз неконформистичку цркву, до америчких револуционара а касније британских синдиката.[1]

Томас Пејнов памфлет ,,Доба разума’’ се понекад посматра као форма одбране популарне демократије.[2] Ендру Џексон је сматран, као политичар и као председник, једним од браниоца популарне демократије,[3][4][5] сматра се да је његово председништво начинило транзицију са републичке (Џеферсонове демократије) на популарну демократију (Џексонова демократија) у Сједињеним Америчким Државама.[6]

Волт Витман је користио ту реч у свом делу ,,Демоцратиц Вистас’’  за неодређени појам масовне демократије са универзалним правом гласа за мање више директне и парцитипативне типове демократије које је он бранио. Признао је да систем има неке несигурности, али он ,,практично оправдава сам себе изван најопаснијих захтева и најлуђих нада својих ентузијаста’’.[7] ВИлијам Џенингс Брајан се може смтрати популарнин демократом на основу своје подршке демократији заснованој на популарној суверености.[8]

Теодор Рузвелт је сматран браниоцем популарно демократског бунта против великих бизниса и елите[9].

На крају прве половине 20. Века , Хришћанске демократске партије су више преферирале термин ,,популарни деморати’’ него Хришћански демократи.[10]

Средина 20. века[уреди | уреди извор]

У Индији након стицања незавнисности, популарна демократија, зајендо са економским и социјалним либерализмом и хинду национализмом је  смтрана једном од главних струја које су покушале од 1947.године да дефинишу индијску политику.[11]

За Иран се понекад каже да је имао историју популарне демократије паралелно са Пахлави монархијом пре збацивања Мосадика и обнављања шаха.[12]

Јуџин Мекарти је посматран као кандидата за председника који је заступао популарну демократију 1968 године.

Године 1969, Муамер ел Гадафи је збацио западњачки оријентисану монархију и направио је систем за који је он тврдио да је популарна демократија.[13]

Крај 20. века[уреди | уреди извор]

Слично Гатхафи-ју, Хафез ел Асад, званично је окончао једнопартијски систем Ба'атх пучем 1970. године. проглашавајући стварање вишепартијске народне демократије. Једнопартијски систем је у Сирији успостављен 1963. године[14].

Ал Гатхафи је 1975. године написао Зелену књигу, у којој он брани свој политички систем, као облик "директне и народне демократије" која се заснива на вољи народа уместо представничких парламената.

Након пада Фердинанда Маркоса 1986. године, на Филипинима је основан истраживачки и адвокатски центар под називом Институт за народну демократију. Овај институт често критикује "Елитну политику" и брани реформисте локалних друштвених покрета.

Неколико комуниста из Буркине Фасо основало је 1989. године групу која је подржавала Марксистичко-Лењинистичку народну демократију (са економског плана слободног тржишта) - Организација за народне демократије - раднички покрет. Године 1991. одрекли су се идеологије Марксизам-Лењинизам и трансформисали су је у облик народне демократске филозофије.

Неки сматрају да Вацлав Хавелова демократија сконцентрисана на цивилно друштво Чехословацке представља још једну форму народне демократије.[15]

Године 1996. Организација за народну демократију - раднички покрет основао је Конгрес за демократију и напредак, будући да је садашња владајућа партија у Буркини Фасо.

Данас[уреди | уреди извор]

Интернет се понекад сматра као витални део или пример модерне народне демократске праксе.[16]

Неке марксистичке групе сматрају да садашњи Блиски исток жели и да се тренутно припрема за народну демократију (што се у овом контексту може односити  на Марксистичку народну демократију), али је ова замисао спречена “Неоконзерватиним дизајном региона” и америчким снагама.[17]

Постоје знакови протумачени од стране аналитичара као могућности за народну демократију у Нигерији[18], Абхазији и Грузиј[19]и.

Понекад се сматрало да бивши председник Венецуеле Уго Чавез практикује[20] или симулира народну демократију[21].

Године 2003. објављена је једна од главних књига процене популарне демократије, Хилари Вејнрајт Рецлаим тхе Стате: Еxпериментс ин Популар Демоцрацy, критика како социјалдемократије и велике владе и неолиберализма и великог бизниса.

Покрет Кинеске демократије понекад бира популарни демократски систем као најлакши демократски модел, из кога је Народна Република Кина могла да се развије из постојећег једнопартијског система ("демократија народа"), нечега што је већ критиковано као издаја од стране неких кинеских активиста демократије.[22]

Вредности[уреди | уреди извор]

Пошто је популарна демократија идеал директне и партиципативне демократије засноване на провинцијским покретима, она баш нема добро дефинисане вредности изван подршке за овакав тип демократије у више репрезентативних типова. Али начињени су неки покушаји да се дефинишу идеали популарне демократије на основу да је ова директна демократија само корак ка целој демократији. Неки од предлога за заједничке вредности популарне демократије:

  • Грађанска права (слобода говора, дебате и истраживања)
  • Директна демократија
  • Угледне,  масовне медије без склоности
  • Економска демократија
  • Једнакост пре закона
  • Популарна сувереност
  • Анти-пристрасност

Партиципативни буџет и полисе Порто Алегре форума су такође повезане са популарном демократијом од стране неких левичарских аутора.[23]

Пошто је идеал Народне демократије произашао из предлога Популизма (нпр: популарно правило у демократији је праведније од елитистичких парламената; одлуке општег референдума су праведније од одлука ограничених група попут парламената и влада), и платформе одређаних група које тврде да су Народно демократске су врло сличне неким  разним демократијама и поддемократским популистичким покретима, постоји дискусија на тему повезаности између обе политичке филозофије.[24][25][26]

Подршка[уреди | уреди извор]

Идеал је тренутно подржан од стране Глена Смита[27] (који је повезан са Роцкригдге институтом[28], сада мртвом организацијом) и од многих других прогресивних, либералних и напредних демократа.

Искоришћавајући неодређеност концепта многе партије у сироком распону идеологија називају себе народним демократским партијама, народним демократским странкама или народним партијама или чак демократским народним странкама или демократским народним партијама и подржавају или тврде да подржавају народни суверенитет у некој форми народне демократије.

Алистер Меконаки пише честе чланке у којима подржава народну демократију за трустове мозгова суверености, којом он управља.

Хери C. Бојт је себе описао као популисту, усвојио је неке народно демократске теме у својој подршци провинцијској демократији.

Маоисти из Непала такође подржавају социјалистички, неелитистички, облик народне демократије[29]. који се може схватити као облик демократије Маоиста али се више заснива на народној партиципацији а мање на авангардне партије.

Критике[уреди | уреди извор]

Витмен је написао ,,Демократски погледи", као одговор на критику општег права гласа и потпуне демократије Томаса Карлајла у ,,Латтер-Даy Пампхлетс" , који сматра да би систем народне демократије дао превише права необразованим масама људи, која би по правилу требало да припадну високо образованим људима и аристократама.[30] Ове критике су више пута поновљене како би народна демократија била приказана као још један вид владавине руље.

Идеја већинске, на вољи народа засноване демократије сматрана је за олакшавање прогона Сри Ланкан Тамилс-а.[31]

Друга ограничења народне демократије су се показала у односу према другим друштвеним покретима (феминизам и синдикализам).[32]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Офф Wитх Тхеир Хеадс – Бристол Радицал Хисторy Wеек 2008, Бристол Радицал Хисторy Гроуп, сецтион Тхе Левеллерс Аре Деад – Лонг Ливе Тхе Левеллерс! – Цолин Тхомас
  2. ^ Цоммон Сенсе: Тхе Рхеториц оф Популар Демоцрацy Архивирано на сајту Wayback Machine (11. мај 2009), А Wе Тхе Пеопле Ресоурце, ЕДСИТЕмент!.нех.орг
  3. ^  Тхе Реадер'с Цомпанион то Америцан Хисторy, ед. Ериц Фонер, Јохн Артхур Гарратy, Социетy оф Америцан Хисторианс, Хоугхтон-Миффлин, 1991, сецтион "ЈАЦКСОНИАН ДЕМОЦРАЦY"
  4. ^ ЈАЦКСОН ЦОМЕС ТО ПОWЕР: ТХЕ ЕЛЕЦТИОН ОФ 1828
  5. ^ Јацксониан Ера Архивирано на сајту Wayback Machine (6. јануар 2011), Америцан Хисторy.Абоут.цом
  6. ^ Америцан Лион: Андреw Јацксон ин тхе Wхите Хоусе, бy Јон Меацхам, Поwелл'с.цом
  7. ^ Wхат Wхитман Кнеw, Давид Броокс, фоуртеентх параграпх
  8. ^ Wхере Дид тхе Партy Го?: Wиллиам Јеннингс Брyан, Хуберт Хумпхреy, анд тхе Јефферсониан Легацy, Јефф Таyлор, Университy оф Миссоури Пресс, 2006
  9. ^  Инсургенцy цампаигнс анд тхе qуест фор популар демоцрацy: Тхеодоре Роосевелт, Еугене МцЦартхy, анд партy монополиес
  10. ^  Тхе Цхристиан Демоцрат Интернатионал, Роберто Папини, паге 32
  11. ^  Реинвентинг Индиа: Либерализатион, Хинду Натионалисм анд Популар Демоцрацy, еу.Wилеy.цом
  12. ^ Обама, Хилларy анд фулл цирцле он Иоwа Архивирано на сајту Wayback Machine (3. март 2016), Сиднеy Морнинг Хералд, Сиднеy Морнинг Хералд Блог, тхирд цоммент
  13. ^  Либyа: Популар Демоцрацy Ор Полице Стате?, Yоутубе.цом
  14. ^  Пресидент Хафез Ассад Архивирано на сајту Wayback Machine (1. август 2012), оффициал Басхар ал-Ассад wебсите
  15. ^ Популар Демоцрацy ин Прагуе афтер тхе Велвет Револутион, Метта Спенцер, Пеаце Магазине, Ауг-Сеп 1990
  16. ^ Тхе Импацт оф тхе Интернет он Популар Демоцрацy ин тхе Унитед Статес Архивирано на сајту Wayback Machine (14. октобар 2016), Габриел Ј. Губасх, Саинт Марy'с Университy оф Миннесота, Миннеаполис, Миннесота, Маy, 1997
  17. ^ Марxисм маилинг лист арцхиве, ре: Тхе гроwинг стривинг фор популар демоцрацy ин тхе МиддлеЕаст - стривинг wхере? Архивирано 2012-12-15 на сајту Archive.today, Марxисм маилинг лист, 16 Маy 2005
  18. ^  Гоод Говернанце, А Десидерата Фор Популар Демоцрацy Ин Нигериа Архивирано на сајту Wayback Machine (28. март 2008), Принце Цхарлес Дицксон, Нигериа Виллаге Сqуаре, 22 Марцх 2008
  19. ^ Абкхазие-Гéоргие : ессаи де дéмоцратие популаире, Матхилде Дамоисел, Цауцаз Еуропенеwс, 1 Јуне 2003, (ин Френцх)
  20. ^ Монтхлy Ревиеw, Непал анд Венезуела: Фор Популар Демоцрацy, агаинст Церемониал Демоцрацy, Пратyусх Цхандра Монтхлy Ревиеw магазине, 23 Април 2006
  21. ^  Травел то Венезуела: Популар Демоцрацy Архивирано на сајту Wayback Machine (17. фебруар 2009)
  22. ^  Цхартер 08: Цхинесе Ацтивистс Qуестион Еффецтивенесс Оф Популар Демоцрацy Цхартер, Јоел Сцхецтман, Хуффингтон Пост, Фебруарy 23, 2009 (публисхед онлине бy Оверсеас Цхинесе Демоцрацy Цоалитион Неwс анд Артицле Релеасе Иссуе Нумбер: А443-О132, ат тхе Wеи Јингсхенг Фоундатион)
  23. ^ Менсер, Мике; Робинсон, Јусцха. "Партиципаторy Будгетинг: фром Порто Алегре, Бразил то тхе У.С." Архивирано на сајту Wayback Machine (21. јул 2011). популарецономицс.орг. Популар Ецономицс.
  24. ^  Папер пресентед ат тхе аннуал меетинг оф тхе Америцан Политицал Сциенце Ассоциатион, Хyатт Регенцy Цхицаго анд тхе Схератон Цхицаго Хотел анд Тоwерс, Цхицаго, Иллиноис.
  25. ^ Халл, Стуарт (Маy–Јуне 1985). "Аутхоритариан Популисм: А Реплy то Јессоп ет ал". Неw Лефт Ревиеw. Неw Лефт Ревиеw. I (151).
  26. ^ Хоwартх, Давид (17. 7. 2005). „Популисм ор Популар Демоцрацy? Тхе УДФ, Wоркерисм анд тхе Струггле фор Радицал Демоцрацy ин Соутх Африца”. Ур.: Панизза, Францисцо. Популисм анд тхе Миррор оф Демоцрацy (на језику: енглески). Версо. стр. 202—223. ИСБН 978-1-85984-489-2. Приступљено 2. 1. 2024. 
  27. ^ Тхе Промисе оф Популар Демоцрацy, Парт II: Солидаритy оф тхе Схакен Архивирано на сајту Wayback Machine (5. мај 2008), Гленн W. Смитх, Роцкридге Институте, Сун Апр 27, 2008
  28. ^ Тхе суппорт оф тхе Роцкридге Институте то популар демоцрацy цан бе сеен ин тхеир wебсите'с Тхе Промисе оф Популар Демоцрацy сериес Архивирано 2008-09-19 на сајту Library of Congress Wеб Арцхивес|Web Archives
  29. ^  Непал анд Венезуела: Фор Популар Демоцрацy, агаинст Церемониал Демоцрацy, бy Пратyусх Цхандра
  30. ^  Wхат Wхитман Кнеw, Давид Броокс, нинтх параграпх.
  31. ^ Тхе Спецтер оф Популар Демоцрацy: Хоw Мајоритарианисм ис Фацилитатинг Геноциде ин Сри Ланка Архивирано на сајту Wayback Machine (17. март 2012), Moggy on March 8, Zimbio, 2009
  32. ^ The limits of popular Democracy: women's organisations, feminism and the UDF[мртва веза], Shireen Hassim, in Transformation 51, 2003
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Popularna_demokratija&oldid=26780067”