Грађанска права

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Појам грађанска права обухвата сва лична, политичка и социоекономска права која су загарантована највишим законима државе. Прва свеобухватна декларација о правима човека и грађанина усвојена је за време Француске револуције 1789 год., да би касније била основ за формирање законодавстава у великом броју савремених држава. Најважнији проблем у социјалном раду, као и другим наукама које се баве проблемима људи, је у којој мери се људска права поштују и какве су консеквенце за оне који та права, у било ком облику, угрожавају и суспендују.[1]

Грађанска права укључују осигурање физичког и менталног интегритета, живота и безбедности људи; заштиту од дискриминације на основу расе, пола, сексуалне оријентације, родног идентитета, националног порекла, боје коже, старости, политичких гледишта, етничке припадности, вероисповести и инвалидности;[2][3][4] и индивидуална права као што су приватност и слобода мишљења, говора, религије, штампе, окупљања и кретања.

Политичка права укључују природну правду (процедуралну правичност) у закону, као што су права оптуженог, укључујући право на поштено суђење; право на тражење правне заштите или правног лека; и права учешћа у цивилном друштву и политици, као што су слобода удруживања, право на окупљање, право на петицију, право на самоодбрану и право гласа.

Грађанска и политичка права представљају изворни и главни део међународних људских права.[5] Они обухватају први део Универзалне декларације о људским правима из 1948. (при чему економска, социјална и културна права, чине други део). Теорија три генерације људских права ову групу права сматра „правима прве генерације”, а теорија негативних и позитивних права сматра их углавном негативним правима.

Историја[уреди | уреди извор]

Фраза „права грађана” је превод са латинског jus civis (право грађанина). Римски грађани су могли бити слободни (libertas) или сервилни (servitus), али сви су имали законска права.[6] Након Миланског едикта 313. године, та права су укључивала и слободу вероисповести; међутим 380. године Солунски едикт захтевао је од свих субјеката римског царства да исповедају католичко хришћанство.[7] Римска правна доктрина изгубљена је током средњег века, али тврдње о универзалним правима су и даље могле да се постављају на основу хришћанске доктрине. Према вођама Кетове побуне (1549), „сви обавезани људи могу бити ослобођени, јер је Бог учинио све слободним својим драгоценим проливањем крви”.[8]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Делови чланка су преузети из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“, уз одобрење аутора.
  2. ^ The Civil Rights act of 1964, ourdocuments.gov Архивирано 2019-03-22 на сајту Wayback Machine
  3. ^ Americans with Disabilities Act of 1990, accessboard.gov Архивирано 2013-07-20 на сајту Wayback Machine
  4. ^ Summary of LGBT civil rights protections, by state, at Lambda Legal, lambdalegal.org
  5. ^ A useful survey is Paul Sieghart, The Lawful Rights of Mankind: An Introduction to the International Legal Code of Human Rights, Oxford University Press, 1985.
  6. ^ Mears, T. Lambert, Analysis of M. Ortolan's Institutes of Justinian, Including the History and, p. 75.
  7. ^ Fahlbusch, Erwin and Geoffrey William Bromiley, The encyclopedia of Christianity, Volume 4, p. 703.
  8. ^ „Human Rights: 1500–1760 – Background”. Nationalarchives.gov.uk. Приступљено 11. 2. 2012. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]