Ретке и угрожене биљке

Биљке постају угрожене претераним брањем због лековитости, лепоте и др. Уколико су биљке у опасности од нестајања, постају заштићене законом и уводе се на црвене листе и црвене књиге.

Црвене листе и књиге

Црвене листе су спискови биљака које су ретке, угрожене и заштићене законом. Црвене књиге садрже детаљан опис ретке и угрожене биљке, као и њеног станишта. Свака држава има своје црвене књиге.

Биодиверзитет

Биодиверзитет представља разноврсност свих живих бића на Земљи. Биодиверзитет је једна од новијих области биологије.

Списак угрожених биљака

Панчићева оморика

Панчићева оморика (лат. Picea omorika) је ендем Подриња. Име је добила по српском ботаничару Јосифу Панчићу који ју је открио на планини Тари, 1875. године, код села Заовине и Растишта. Оморика се спушта до око 400м надморске висине, а пење се до 1700м. Углавном расте на кречњаку, понекада и на серпентину.

Тиса

Тиса (лат. Taxus baccata) је дрвенаста биљка која спада у четинаре и потиче из породице Тиса. Природни ареал распрострањења обухвата западну, средњу и јужну Европу, северозападну Африку и југозападну Азију до северног Ирана. У Србији је има на Златибору, Копаонику и у Ђердапској клисури.

Молика

Молика (лат. Pinus peuce) је четинарско, зимзелено дрво, високо 40-50м које може да доживи старост 200-300 година, што уопште није реткост међу четинарима, поготово када се ради о фамилији борова. Остатак је флоре терцијара, (реликт) и ендем централног дела Балкана. Четине су сивозелене, нежне и груписане су по пет у једном рукавцу.

Степски божур

Степски, усколисни или танколисни божур (лат. Paeonia tenuifolia), је биљка прелепих, упадљиво црвених цветова. Због несавесног брања данас је постао реткост. Типична станишта су суви, песковити, степско-травни предели, кречњаци и вртаче. У Србији је једна од пет угрожених врста дивљег божура, која се може наћи у Делиблатској пешчари, изнад села Одоровци у околини места Скробница. Лековитост ове биљке позната је од давнина тако да и њено име одатле води порекло.

Гороцвет

Гороцвет (зечји мак, гороцват, госпина влас) (лат. Adonis vernalis), је вишегодишња, зељаста биљка из фамилије љутића која расте на песковитим стаништима и сушним ливадама. Још једна биљка којој је име позајмио лик из грчке митологије, лепи ловац Адонис. С обзиром на то, да цвета у пролеће (од марта до маја) ето и другог дела њеног имена (лат. верналис = пролећни). Представља украс Делиблатске пешчаре и у Војводини је ова биљка заштићена од 1978. године. Осим по лепоти ова биљка је и драгоцена и по лековитости и користи се за производњу лекова против срчаних обољења. Управо због тога је знатно проређена. Лепота и лековитост не смеју да заварају – она је отровна.

Зеленичје

Зеленичје је шумски предео испод планине Острозуб, у изворишном делу Острозупске реке, која се улива у Рупску реку, настањен ловорвишњом званом „зеленичје“ или „зелениче“ (лат. Prunus laurocerasus).

Росуља

Росуља (лат. Drosera) је род карниворних биљака са преко 170 врста. Јавља се на местима осиромашеним минералним материјама, па то надокнађује протеинском исхраном — дигестијом животиња. Хвата их помоћу листова на којима су жлезде које праве лепљиву течност на које се потом залепи инсект. Росуља није велика биљка. Прави розету од неколико листова.Овој биљци прети изумирање.

Саса

Саса или шумарица (лат. Anemone) је род зељастих дикотиледоних биљака из фамилије љутића. Име је изведено од грчких речи анемос-ветар и моне-живљење, зато што су неке врсте пронађене на ветровитим местима. То је прилично велик род отпорних зељастих биљака лепих цветова. Неке имају гомољасто (кртоласто) корење.

Рунолист

Рунолист (лат. Leontopodium alpinum) је веома ретка и заштићена биљка у читавој Европи. Може се наћи само на веома неприступачним и високим деловима планина (од око 2000 до око 2900 метара надморске висине), каменитим, планинским литицама (отуда име - лат. алпинус = планински) па је њено брање често доводило до страдања планинара. У Србији се може наћи само на Копаонику, Тари и Мучњу. У Босни и Херцеговини се може наћи на Динари око врха Троглав.

Жута линцура

Жута линцура (лат. Gentiana lutea) припада фамилији линцура у коју поред жуте спада још заштићених врста. Користи се већ више од 2000 година као изузетно лековита биљка. Неконтролисано брање после II светског рата довело је до тога да постане угрожена и заштићена врста. Најлековитији њен део је ризом којим се ова биљка истовремено и вегетативно размножава. Расте на јако неприступачним, планинским, каменитим теренима.

Госпина папучица

Госпина папучица (лат. Cypripedium calceolus) је европска врста орхидеје која у Србији расте само на Сувој планини. Стручни назив јој потиче од речи – грч. Кyприс, што је надимак Венере, богиње љубави и лепоте) и грч. педилон што значи ципелица, због облика усне цвета, а што се понавља и у другом делу имена - лат. цалцеолус, такође значи ципелица.

Шумска бреберина

Бреберина (шумарица, отров-саса) (лат. Anemone nemorosa), заштићена је биљна врста само у Војводини где је ретка биљка. Честа је у шумама храста, јасена, граба и букве као што се редовно јавља и у четинарским шумама. Припада фамилији љутића, а име је добила од грч. анемос = ветар (дување ветра је повија) и лат. неморус = шумски.

Бели локвањ

Бели локвањ (лат. Nymphaea alba) је водена биљка са пливајућим листовима која припада фамилији локвања. Карактеришу је крупни цветови чија боја даје један део имена ове биљке (лат. албус значи бео). Други део имена потиче из грчке митологије у којој постоји прича о томе како се једна од нимфи преобратила у локвањ. Данас је ова биљка пред истребљењем због уништавања њеног природног станишта – мочвара, које се убрзано исушују. Бели локвањ је строго заштићена врста у флори Србије.

Жути локвањ

Жути локвањ је род вишегодишњих водених биљака из фамилије локвања, са дебелим, меснатим ризомима положеним на дну, у муљу. Биљка има два типа листова, подводно (танко и прозрачно) и пливајуће (велико, чврсто, смештено на дугачким дршкама). Цветови су изразито жути, крупни и миришљави. Плод је у облику боце. Цвета од априла до септембра. Зову га још и жути лопоч и жути плутњак. Среће се на површини стајаћих вода. Средње термофилна биљка која се развија на пуној светлости. Жути локвањ је строго заштићен у флори Србије.

Златни љиљан

Златни љиљан је специфичан по својим златним цветовима који на први поглед дају предиван утисак. Баш због те златне боје је много бран, зато и јесте угрожен.Латински назив лилиум босниацум, јер је један од симбола Босне.

Ковиље

Ковиље (лат. Stipa pennata) је ретка врста која се може наћи у Панонској низији, нпр. у Делиблатској пешчари. Припада породици трава (Поацеае) — еволуционо међу најсложенијим фамилијама биљака којој припадају и многе култивисане врсте неопходне у исхрани човека као што су пшеница, кукуруз, пиринач и др. Дугачко осје личи на ланену кудељу, на основу чега је ова биљка добила научно име (грч. стyпе), а и лат. назив пеннатус = пераст такође то поближе објашњава.

Српска лала

Српска лала је једна од најугроженијих биљака на подручју Србије. Неки научници сматрају да је изумрла. Специфична је по лепом цвету црвене боје.

Коцкавица дегенова

Коцкавица дегенова или нежна коцкавица (лат. Fritillaria gracilis) је позната по лепоти цветова због којих се недозвољено бере и продаје. Име рода потиче од лат. фритиллус што значи чаша за бацање коцке због шара на перигону неких врста овог рода. Припада фамилији љиљана (лат. Liliaceae).

Српска рамонда

Српска рамонда (лат. Ramonda serbica — рамонда сербика; колачић или цвет феникс) је ендемска биљка централног Балкана из породице Геснериацеае. Биљку је открио Јосиф Панчић 1874. године у околини Ниша. Рамонда сербица је остатак суптропске флоре Европе и Медитерана, највероватније афричког порекла. Веома је слична биљци Рамонда натхалиае и сматра се да се од ње полиплоидијом одвојила током терцијара у самосталну врсту.

Јагорчевина

Јагорчевина (лат. Primula vulgaris) је угрожена биљна врста. Људи је сакупљају због лепих цветова. Постоје бројни хортикултурни облици који се употребљавају у декоративне сврхе. Спада међу најраније пролетњице о чему говори и њено име - лат. примус значи први, док лат. вулгарис значи обичан, свакодневан.

Веприна

Постоји мека и тврда веприна. Обично расте у шумама. Има је и на Фрушкој гори.

Литература

• Ђукановић, Мара: Еколошки изазов, Београд, 1991.
• Јанковић, M: Биодиверзитет, Београд, 1995.
• Јанковић, M., Ђорђевић, V: Примењена екологија, Научна књига, Београд, 1981.
• Јанковић, M: Фитоекологија, Београд, 1986.
• Станковић, С: Екологија животиња, Београд, 1979.
• Татић, Б, Костић, Г: Наша природна добра и потреба њихове заштите, ЦЕА и ЗУНС, Београд, 1996.

Спољашње везе

• Свет биљака
• Планета