Зеленичје

Из Википедије, слободне енциклопедије
Природни резерват Зеленичје

Зеленичје је шумски предео испод планине Острозуб, у изворишном делу Острозупске реке, која се улива у Рупску реку, настањен ловорвишњом званом „зеленичје“. Представља строги природни резерват и под заштитом је државе.[1]

Природни резерват[уреди]

Шумска заједница букве и ловорвишње

Познат је по биљној заједници Lauroceraso-Fagetum B. Jov. – заједница мезијске планинске букве (Fagus moesiaca Domin, Maly Czecz.) са ловорвишњом (Prunus laurocerasus L. var. serbica Panč.)[2] – која се у народу овога краја назива „зеленичје“ или „зелениче“. С обзиром на чињеницу да се ради о реткој биљној врсти у свету, овај предео, површине 42 хектара, још 1950. године проглашен је строгим природним резерватом и стављен под заштиту државе.

Ова биљна заједница је структурирана тако да у спрату високог дрвећа доминира мезијска буква (Fagus moesiaca), а у спрату високог жбуња зеленичје (Prunus laurocerasus) и божиковина (Ilex aquifolium).

Зеленичје — зелениче[уреди]

Сама биљна врста зеленичје (зелениче или ловорвишња - Prunus laurocerasus) простире се на свега неколико хектара, на влажном, врло хладном, јако киселом земљишту, на проређеним деловима чисте букове шуме, на надморској висини 1200 – 1300 м, са годишњом сумом падавина од око 1000 мм. Здравији и бољи примерци овог зимзеленог жбуња или ниског дрвећа налазе се уз поток и крај воде, на северозападној падини планине, док су они на проређеним шумским деловима мањи и слабије развијени. Достиже висину шест до осам метара, цвета крајем маја и почетком јуна, а његове плодове махом разнесу птице, па се углавном размножава путем корена, вегетативно.

Ловорвишња у цвету у нишком парку „Свети Сава“

Поред Острозуба, зеленичја има на Кавказу, Закавказју, у Ирану, Малој Азији, на Пелопонезу и у Бугарској (централна и источна Стара планина и Странџа планина).

У другом спрату дрвећа и спрату жбунова, поред зеленичја, јављају се још и обична бреза (Betula verrucosa), леска (Corylus avellana), јасика (Populus tremula), ива (Salix caprea), јаребика (Sorbus aucuparia) и друге врсте. Спрат приземне флоре је слабо развијен и сиромашан.

Према Црвеној књизи флоре Србије зеленичје је категорисано као крајње угрожен таксон у Србији (CR-Srb B1+2c) и није уврштен у европску и светску црвену листу флоре. Врста је у Румунији у категорији рањивог (VU) таксона (BOSCAIU et al. 1994:50).

Предисторија[уреди]

Ловорвишња у једном црнотравском дворишту
Ловорвишња око споменика у Црној Трави

Постоји читава предисторија у сазнавању карактеристика зеленичја. Ову биљну врсту су мештани села Острозуба 1886. године показали Јосифу Панчићу, познатом ботаничару и првом председника САНУ, који је, истражујући просторе источне Србије, боравио на Власини и у овом крају. Он га је први научно и описао, па је његово име ушло у назив биљке. Задуго се мислило да не цвета, да се размножава само вегетативно, све док Емилија Илић није 1951. године пронашла два пресађена примерка зеленичја у фази цветања у селу Горња Лопушња, удаљеном 19 км од Острозуба, на знатно нижој надморској висини, око 700 m. Но, без обзира на то, и даље је преовладавало мишљење да зеленичје не цвета на свом природном станишту. То је трајало све до маја 1983. године, када је, обилазећи Острозуб, са својим студенатима, професор Новица Ранђеловић уочио присуство већег броја јединки зеленичја у пуном цвету. Тако је заблуда дуга скоро један век разрешена.

С обзиром на то да је зимзелена лепа украсна биљка, зеленичје су многи пренели у градове и пресадили у своја дворишта, а има га данас и у парковима и ботаничким баштама.

Поред зеленичја, под заштиту државе стављена је и трава росуља (Drosera rotundifolia L.), која расте на тресавама, а има је на рубном подручју Острозуба, на Власини и у атару насеља Млачиште.

Референце[уреди]

  1. Amidžić, L., Belij, S., Krasulja, S. (2011): Zeleničje. Zaštićena prirodna dobra Srbije. Drugo izdanje. Beograd
  2. Prunus laurocerasus L. (зелениче, ловорвишња) - угрожени реликт на Балканском полуострву, Агенција за заштиту животне средине - приступљено 16. 4. 2016.

Литература[уреди]

  • 1. Панчић, Ј. (1887): Der Kirschlober im Sud-Osten von Serbien. - Konglich-serbische Staatsbuchdruckerei, Београд
  • 2. Адамовић, Л. (1908): Флора југоисточне Србије. - Рад Југословенске Академије Знаности и Умјетности 175, Математичко-природословни разред 44: 153-214.
  • 3. Адамовић, Л. (1909): Die Vegetationsverhaltnisse der Balkanlander (Mosische Lander) umfassend Serbien, Altserbien, Bulgarien, Pstrumelien, Nordthrakien und Nordmazedonien. In: Engler, A., Drude, O. (Eds): Die Vegetation der Erde 11: 1-567. - Wilhelm Engelmann, Liepzig.
  • 4. Илић, Е. (1951): Прилог познавању екологије Prunus laurocerasus L. на Острозубу у Србији. - Српска академија наука, Зборник радова 11, Институт за екологију и биогеографију 2: 253-258.
  • 5. Јовановић, Б.(1967): Фитоценоза са зеленичетом на Острозубу (Lauroceraso-Fagetum). - У: Јосифовић, М (ед.), Панчићев зборник у спомен 150. годишњице његовог рођења, 127-137, САНУ, Одељење Природно-Математичких наука, Београд
  • 6. Јовановић, Б., Атанацковић, Б. (1973): Вегетацијска карта са еколошко-фитоценолошком анализом (коментаром) подручја „Крушевац1". - Институт за биолошка истраживања „Синиша Станковић“, 1 лист карте величине 58.3 x 47.6цм у размери 1:50000; коментар карте 15 листова.
  • 7. Ранђеловић, Н., Мартиновић, З., Сотиров, С., Јовановић, В., Ружић, М., Стаменковић, В., Hill, D. A., Кривошеј, З., Ранђеловић, В. (1983): Prunus laurocerasus L. на Острозубу цвета. - Гласник природњачког музеја у Београду Б38: 73-80.
  • 8. Мишић, В., Поповић, М. Чолић, Д. (1984): Варијабилитет и екологија зеленичета (Prunus laurocerasus L.) на Острозубу (Источна Србија). - Заштита природе 37: 49-79.
  • 9. Јовановић, Б.(1985): Дендрологија. - Шумарски факултет. Београд.
  • 10. Стаменковић В. (1985): Флора доњег тока Власине и њене притоке Лужнице у југоисточној Србији са биљногеографском анализом, Лесковачки зборник XXV, Лесковац.
  • 11. Пурић-Даскаловић, О. (1992): Утврђивање варијабилности ловорвишње (Prunus laurocerasus L.) на основу изозимског полиморфизма пероксидаза. - Гласник шумарског факултета (Београд) А74(2):509-517.
  • 12. Мишић, В. (1997): Ред шума букве Fagetalia sylvaticae Pawl. 1928. У: Сарић, М. (ed.): Вегетација Србије II1. - САНУ, Београд.
  • 13. Јовановић, Б. (1999): Prunus laurocerasus L. -У: Стевановић, В. (ed.): Црвена књига флоре Србије 1, 343-355. - Министарство за животну средину Републике Србије, Биолошки факултет Универзитета у Београду, Завод за заштиту природе Републике Србије.
  • 14. В. Стаменковић, Н. Ранђеловић (2006): Флористичке реткости у околини Власотинца, Власотиначки зборник, 2: 359 - 366.

Спољашње везе[уреди]