Сперма

С Википедије, слободне енциклопедије

Сперматозоиди, у овом случају људски, су примарна компонента нормалног семена и агенси оплодње женских јајних ћелија.
Ћелија сперме продире у јајну ћелију за време оплодње.

Сперма (од грчке речи σπέρμα, spérma, што значи семе) или ејакулат (од латинске речи eicěre: избацити, односно eiaculatum: оно што је избачено) мутна је млечнобела до бледожута течност која се под одређеним условима избацује из семених путева, а састоји се од сперматозоида, секрета полних жлезда и секрета епидидимиса.[1] У правилу се избацује кроз спољни отвор мокраћне цеви, а ређе у мокраћни мехур. Избацује се најчешће за време полнога односа или за време самозадовољавања. Чак и у сну може доћи до избацивања сперме. То је тзв. ноћна полуција и дешава се обично када снови имају сексуални садржај.[2]

Физиологија[уреди | уреди извор]

Оплодња[уреди | уреди извор]

У зависности од врсте, сперматозоиди могу оплодити јајне ћелије споља или изнутра. Код спољашње оплодње, сперматозоиди оплоде јајне ћелије директно, изван женских полних органа. Женке рибе, на пример, избацују јајне ћелије у своју водену средину, где се оплођују семеном мушке рибе.

Током унутрашњег оплодње, међутим, оплодња се дешава унутар женских полних органа. Унутрашња оплодња се дешава након инсеминације женке од стране мужјака кроз копулацију. Код већине кичмењака, укључујући водоземце, гмизавце, птице и монотремне сисаре, копулација се постиже физичким парењем клоаке мужјака и женке.[3] Код тоболчарских и плацентних сисара до копулације долази преко вагине.[4]

Људи[уреди | уреди извор]

Композиција[уреди | уреди извор]

Током процеса ејакулације, сперматозоиди пролазе кроз ејакулационе канале и мешају се са течностима из семенских везикула, простате и булбоуретралних жлезда да би се формирала сперма. Семене везикуле производе жућкасту вискозну течност богату фруктозом и другим супстанцама која чини око 70% људског семена.[5] Секрет простате, под утицајем дихидротестостерона, је беличаста (понекад бистра), ретка течност која садржи протеолитичке ензиме, лимунску киселину, киселу фосфатазу и липиде.[5] Булбоуретралне жлезде луче чист секрет у лумен уретре да би га подмазале.[6]

Сертолијеве ћелије, које негују и подржавају развој сперматоцита, луче течност у семене тубуле која помаже у транспорту сперме до гениталних канала. Силазни канал поседују кубоидне ћелије са микроресицама и лизозомским гранулама које модификују дукталну течност реапсорбујући део течности. Када сперма уђе у дуцтус епидидимис, главне ћелије, које садрже пиноцитотичне судове који указују на реапсорпцију течности, луче глицерофосфохолин који највероватније инхибира прерану капацитацију. Додатни генитални канали, семенски мехурићи, простатне жлезде и булбуретралне жлезде производе већину семенске течности.

Семенска плазма људи садржи сложен спектар органских и неорганских састојака.

Семенска плазма обезбеђује хранљиви и заштитни медијум за сперматозоиде током њиховог путовања кроз женски репродуктивни тракт. Нормално окружење вагине је непријатељско (нпр. сексуални сукоб) за сперматозоиде, јер је веома кисело (од природне микрофлоре која производи млечну киселину), вискозно и контролисано од стране имунских ћелија. Компоненте у семенској плазми покушавају да компензују ово непријатељско окружење. Базни амини као што су путресцин, спермин, спермидин и кадаверин су одговорни за мирис и укус сперме. Ове алкалне базе се супротстављају и пуферују киселу средину вагиналног канала и штите ДНК унутар сперме од киселинске денатурације.

Компоненте и доприноси сперме су следећи:

Жлезде Приближна фракција Опис
тестиси 2–5% Приближно 200 милиона – 500 милиона сперматозоида (који се такође називају сперма или сперматозоани), произведених у тестисима, ослобађају се по ејакулацији. Ако је мушкарац подвргнут вазектомији, неће имати сперму у ејакулату.
семенске везикуле 65–75% аминокиселине, цитрат, ензими, флавини, фруктоза (2–5 mg по mL сперме,[7] главни извор енергије сперматозоида, који се у потпуности ослањају на шећере из семенске плазме за енергију), фосфорилхолин, простагландини (укључени у сузбијање имунолошког одговора жене на страно семе), протеини, витамин C.
простата 25–30% кисела фосфатаза, лимунска киселина, фибринолизин, простатно специфични антиген, протеолитички ензими, цинк. (Ниво цинка је око 135±40 µг/мЛ за здраве мушкарце.[8] Цинк служи да се стабилизује хроматин који садржи ДНК у ћелијама сперме. Недостатак цинка може довести до смањене плодности због повећане крхкости сперме. Цинк помаже да се стабилизује хроматин који садржи ДНК у ћелијама сперме. Недостатак такође може негативно утицати на сперматогенезу.)
булбоуретралне жлезде < 1% Галактоза, слуз (служе за повећање покретљивости сперматозоида у вагини и грлићу материце стварањем мање вискозног канала кроз који сперматозоиди могу да пливају и спречавањем њихове дифузије из сперме. Доприноси кохезивној текстури семена налик на желе), пресемена течност, сијалинска киселина.

Извештај Светске здравствене организације из 1992. описује нормално људско семе као запремину од 2 мЛ или више, pH од 7,2 до 8,0, концентрацију сперме од 20×106 сперматозоида/mL или више, број сперматозоида од 40×106 сперматозоида по ејакулату или више, и покретљивост од 50% или више са напредовањем напред (категорије а и б) од 25% или више са брзим напредовањем (категорија а) у року од 60 минута од ејакулације.[9]

Прегледом литературе из 2005. године откривено је да су просечна пријављена физичка и хемијска својства људске сперме следећа:[10]

Својство На 100 мЛ У просечној запремини (3,4 мЛ)
Калцијум (мг) 27,6 0,938
Хлорид (мг) 142 4,83
Цитрат (мг) 528 18,0
Фруктоза (мг) 272 9,25
Глукоза (мг) 102 3,47
Млечна киселина (мг) 62 2,11
Магнезијум (мг) 11 0,374
Калијум (мг) 109 3,71
Протеин (мг) 5,040 171
Натријум (мг) 300 10,2
Уреа (мг) 45 1,53
Зинк (мг) 16,5 0.561
Капацитет пуферовања (β) 25
Осмоларност (mOsm) 354
pH 7,7
Вискозност (cP) 3–7
Запремина (mL) 3,4
Вредности за просечну запремину су израчунате и заокружене на три значајне цифре. Све остале вредности су оне дате у прегледу.

Опис[уреди | уреди извор]

Непосредно након изливања, сперма је лепљива згрушана течност налик на желе, могућа је појава и ситних грудвица. Специфичног је мириса (најближе је мирису цвета кестена) и лужнатог је окуса. Деловањем ензима ликвефакција тј. разградња угрушка (разводњавање) обично је завршена након 30 минута. Укупна је запремина људскога ејакулата врло промјењива, углавном од 1,5 до 6 мл (просечно од пола до једне чајне кашике), у њему се налази око 50 милиона сперматозоида, а пХ-вредност ејакулата креће се у опсегу од 7,2 до 8,2.

Већи део сперме чине излучевине семених мјехурића (60%), простате (20%) те Цоwперових и Литтреових жлезда, које штите сперматозоиде од штетних утицаја и омогућавају им кретање и оплодњу јајне ћелије. Пре семена из мокраћне цеви излази секрет тих жлезда (0,1-0,2 мл), након тога простатички секрет (0,5 мл), а сперматозоиди чине само један проценат ејакулата.[11]

Изглед и конзистентност[уреди | уреди извор]

Људско семе у Петријевој посуди

Сперма је обично провидна са белом, сивом или чак жућкастом нијансом. Крв у сперми може да изазове ружичасту или црвенкасту боју, познату као хематоспермија, и може указивати на медицински проблем који лекар треба да процени ако се симптом настави.[12]

После ејакулације, последњи део ејакулисаног семена се одмах згрушава,[13] формирајући глобуле,[14] док се ранији део ејакулата обично не згрушава.[15] Након периода који обично траје од 15 до 30 минута, антиген специфичан за простату присутан у семену изазива декоагулацију семенског коагулума.[16] Претпоставља се да почетно згрушавање помаже да се сперма задржи у вагини,[13] док утечњавање ослобађа сперму да путује до јајних ћелија.[13]

Један преглед из 2005. је открио да је просечан пријављени вискозитет људске сперме у литератури био 3-7 центипоаза (cP), или, што је еквивалентно, милипаскал-секунди (mPa·s).[10]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Вилард, Хунтингтон Ф.; Роберт L. Насбом; Томсон, Маргарет V.; Томсон, Џејмс Клеј; Мекинс, Родрик Р. (2001). Thompson & Thompson genetics in medicine. Filadelfija: V. B. Saunders. ISBN 978-0-7216-6902-1. 
  2. ^ "Ejakulacija" Архивирано на сајту Wayback Machine (11. септембар 2011).Semenax.com Semenax. (језик: хрватски)
  3. ^ Julian Lombardi (6. 12. 2012). Comparative Vertebrate Reproduction. Springer Science & Business Media. ISBN 978-1-4615-4937-6. Архивирано из оригинала 28. 11. 2021. г. Приступљено 28. 10. 2020. 
  4. ^ Dewsbury, Donald A. (1972). „Patterns of Copulatory Behavior in Male Mammals”. The Quarterly Review of Biology. 47 (1): 1—33. PMID 4553708. S2CID 6745690. doi:10.1086/407097. 
  5. ^ а б Mann, T (1954). „The Biochemistry of Semen”. London: Methuen & Co; New York: John Wiley & Sons. Приступљено 9. 11. 2013. 
  6. ^ Guyton, Arthur C. (1991). Textbook of Medical Physiology (8th изд.). Philadelphia: W.B. Saunders. стр. 890–891. ISBN 0-7216-3994-1. 
  7. ^ Harvey, Clare (1948). „Relation between the Volume and Fructose Content of Human Semen”. Nature. 162 (4125): 812. Bibcode:1948Natur.162..812H. PMID 18121921. S2CID 4029810. doi:10.1038/162812a0. 
  8. ^ Canale, D.; Bartelloni, M.; Negroni, A.; Meschini, P.; Izzo, P. L.; Bianchi, B.; Menchini-Fabris, G. F. (1986). „Zinc in human semen”. International Journal of Andrology. 9 (6): 477—80. PMID 3570537. doi:10.1111/j.1365-2605.1986.tb00909.x Слободан приступ. 
  9. ^ World Health Organization (2003). Laboratory Manual for the Examination of Human Semen and Semen–Cervical Mucus Interaction, 4th edition. Cambridge, UK: Cambridge University Press. стр. 60. ISBN 0-521-64599-9. Архивирано из оригинала 28. 11. 2021. г. Приступљено 9. 11. 2013. 
  10. ^ а б Owen, D. H.; Katz, DF (2005). „A Review of the Physical and Chemical Properties of Human Semen and the Formulation of a Semen Simulant”. Journal of Andrology. 26 (4): 459—69. PMID 15955884. doi:10.2164/jandrol.04104. 
  11. ^ Anja Fiedler; Mark Benecke; et al. „Детецтион оф Семен (Хуман анд Боар) анд Салива он Фабрицс бy а Верy Хигх Поwеред УВ-/ВИС-Лигхт Соурце”. Архивирано из оригинала 16. 11. 2011. г. Приступљено 10. 12. 2009. 
  12. ^ „ХеалтхЦентрал.цом - Трустед, Релиабле анд Уп То Дате Хеалтх Информатион”. Архивирано из оригинала 17. 4. 2014. г. Приступљено 30. 12. 2016. 
  13. ^ а б в Галлуп, Гордон Г; Бурцх, Ребецца L (2004). „[Семен Дисплацемент ас а Сперм Цомпетитион Стратегy ин Хуманс]”. Еволутионарy Псyцхологy. 2 (5): 12—23. дои:10.1177/147470490400200105 Слободан приступ. 
  14. ^ Деан, Др. Јохн. „Семен анд сперм qуалитy”. Архивирано из оригинала 10. 11. 2000. г. Приступљено 7. 12. 2006. 
  15. ^ Бакер, Р (1993). „Хуман сперм цомпетитион: Ејацулате адјустмент бy малес анд тхе фунцтион оф мастурбатион”. Анимал Бехавиоур. 46 (5): 861. С2ЦИД 53201940. дои:10.1006/анбе.1993.1271. 
  16. ^ Балк, С. П.; Ко, YЈ; Бублеy, ГЈ (2003). „Биологy оф Простате-Специфиц Антиген”. Јоурнал оф Цлиницал Онцологy. 21 (2): 383—91. ПМИД 12525533. дои:10.1200/ЈЦО.2003.02.083. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Вилард, Хунтингтон Ф.; Роберт L. Насбом; Томсон, Маргарет V.; Томсон, Џејмс Клеј; Мекинс, Родрик Р. (2001). Тхомпсон & Тхомпсон генетицс ин медицине. Филаделфија: V. Б. Саундерс. ИСБН 978-0-7216-6902-1. Приступљено 15. август 2011. 
  • Гризард, Г; Сион, Б; Бауцхарт, D; Боуцхер, D (31. 3. 2000). „Сепаратион анд qуантифицатион оф цхолестерол анд мајор пхоспхолипид цлассес ин хуман семен бy хигх-перформанце лиqуид цхроматограпхy анд лигхт-сцаттеринг детецтион”. Јоурнал оф Цхроматограпхy Б: Биомедицал Сциенцес анд Апплицатионс. 740 (1): 101—7. ПМИД 10798299. дои:10.1016/С0378-4347(00)00039-6. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Сперма на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Sperma&oldid=27556383”