Jukio Mišima

Jukio Mišima
Jukio Mišima, 1956.
Lični podaci
Puno ime	三島 由紀夫
Datum rođenja	(1925-01-14)14. januar 1925.
Mesto rođenja	Šindžuku, Tokio, Japansko carstvo
Datum smrti	25. novembar 1970.(1970-11-25) (45 god.)
Mesto smrti	Sedište OSJ, Tokio, Japan
Obrazovanje	Univerzitet u Tokiju
Književni rad
Najvažnija dela	Tabako (Cigareta - 煙草), Kamen no kokuhaku (Ispovest maske - 仮面の告白), Kinkakudži (Zlatni paviljon - 金閣寺), Utage no ato (Posle banketa - 宴のあと), Ucukuši hoši (Lepa zvezda - 美しい星), Haru no juki (Prolećni sneg - 春の雪)

Kimitake Hiraoka (jap. 平岡 公威; Tokio, 14. januar 1925 − Tokio, 25. novembar 1970), poznatiji pod književnim pseudonimom Jukio Mišima (jap. 三島 由紀夫), bio je japanski književnik, pesnik, dramaturg, nacionalista, glumac, model, režiser i osnivač paramilitarne organizacije Tatenokaj; takođe poznat i po ritualnom samoubistvu (sepuku) nakon neuspelog izvršavanja državnog udara. Tri puta je nominovan za Nobelovu nagradu iz književnosti i smatra se jednim od najuticajnijih japanskih pisaca 20. veka. Njegova avangardna dela prikazuju spoj moderne i tradicionalne estetike, podstičući kulturološke i političke promene, kao i baveći se temama seksualnosti i smrti.

Rano detinjstvo

Mišima je rođen u Jocuja (današnji Šindžuku) oblasti Tokija. Njegov otac (Azusa Hiraoka), bio je zvaničnik vlade; a njegova majka Šizue, ćerka direktora škole u Tokiju. Imao je mlađu sestru Micuko, koja umire od tifusa i mlađeg brata Čijuki. Najveći uticaj na detinjstvo mu ostavlja njegova baka Nacu, kod koje provodi nekoliko godina razdvojen od svoje porodice. Nacu je bila nelegitimna kćer Macudajira Joritaka-e, daimjo-a Šišido-a (provincije Hitači), i odgajana je na posedu princa Macudajra Joritake-a. Ona zadržava znatan deo aristokratskog nasleđa, čak i nakon braka sa Jotaro Hiraokom (deda Jukio Mišime); birokratom koji je stvorio veliko bogatstvo tokom novog kolonijalizma, i pretendovao na mesto gradonačelnika-generala Karafuto-a. Mišimina baka je takođe bila sklona nasilju i morbidnim izlivima, koji su zabeleženi u nekim njegovim delima. Po nekim biografima, upravo je Nacu bila ta osoba koja je razvila fascinaciju fenomenom smrti kod Mišime. Ona mu je zabranjivala da izlazi napolje, druži se sa svojim vršnjacima i bavi sportom, ograničavajući ga na samovanje kod kuće ili na društvo ženskih rođaka.

Mišima se vraća svojoj užoj porodici tek sa dvanaest godina. Njegov otac, disciplinovan u vojničkom duhu, primenjivao je surove taktike podučavanja mladog Mišime.

Obrazovanje i radovi

Sa šest godina, Mišima se upisuje u elitnu osnovnu školu Gakušuin (学習院). Već u dvanaestoj godini počinje da piše, najčešće priče. Bio je očaran delima Oskara Vajlda, Rajner Marija Rilke-a i velikim brojem japanskih klasičnih pisaca. Nakon šest godina pohađanja škole, postaje najmlađi član književne redakcije. Privučen delima Mičizo Tačihare (立原道造), dodatno se interesuje za klasičnu formu vaka pesama. To će uticati da njegova prva dela budu vezana za poeziju, da bi se kasnije osvrnuo na prozu.

Mišima biva pozvan od strane svoje škole, Gakušuin (学習院), da napiše kratku proznu priču za njihov književni magazin. On im ispostavlja Hanazakari no mori (Šuma u cvatu - 花ざかりの森), priču u kojoj narator opisuje svoje osećanje prisutnosti predaka u njemu. Mišimini učitelji bivaju toliko impresionirani ovim radom da ga preporučuju jednom prestižnom književnom časopisu Bungej Bunka (Književna kultura - 文芸文化). Priča sadrži dosta metafora i aforizama (koji će kasnije postati deo njegovog karakterističnog literarnog izraza), objavljena je 1944. godine u obliku knjige (ograničen tiraž od 4.000 kopija usled ratnog stanja). Kako ne bi bio istican u društvu svojih školskih prijatelja, učitelji mu pridaju pseudonim Jukio Mišima.

Njegova priča Tabako (Cigareta - 煙草), objavljena 1946. godine, opisuje neke od neprijatnosti šikaniranja i ismejavanja s kojima se suočavao tokom školovanja (kada je rekao članovima školskog ragbi tima da je član književnog društva). Ova trauma mu je pružila osnove za pisanje svoje druge priče Ši o kaku šonen (Dečak koji piše poeziju - 詩を書く少年) iz 1954. godine.

Tokom Drugog svetskog rata, Mišima dobija regrutno pismo od strane japanske carske vojske. Na lekarskom pregledu, usled prehlade koja ga je zadesila biva u mogućnosti da izbegne vojnu obavezu implicirajući stanje tuberkuloze.

Iako mu otac zabranjuje da se dalje bavi pisanjem, on nastavlja da piše priče, u tajnosti i uz podršku svoje majke koja bi uvek bila prva osoba da pročita njegove radove. Posećujući nastavu tokom dana i pišući noću, Mišima je diplomirao sa Univerziteta u Tokiju 1947. godine. Nakon toga dobija radnu poziciju zvaničnika u ministarstvu finansija sa odličnim karijernim izgledima.

Međutim, Mišima biva toliko iscrpljen radom da čak i njegov otac prihvata njegovu ostavku sa te pozicije, kako bi se posvetio isključivo pisanju.

Posleratna literatura

Jukio Mišima (dole) sa Šintaro Išiharom, 1956.

Mišima je pisao romane, popularne serijske novele, kratke priče, eseje, kao i znamenita dela za kabuki pozorište i modernu no dramu. Takođe tokom 1945. godine započinje kratku priču Misaki nite no monogatari (Priča na rtu - 岬にての物語) i nastavlja da je piše do kraja Drugog svetskog rata. Već 1946. godine posećuje poznatog japanskog pisca Jasunori Kavabata-u u Kamakuri, noseći sa sobom radove Čusej (Srednji vek - 中世 ) i Tabako (Cigareta - 煙草) i tražeći njegove savete. Na Kavabatinu preporuku, 1946. Tabako biva objavljen u novom književnom magazinu Ningen (Čovečanstvo - 人間).

Takođe 1946. godine, Mišima započinje svoj prvi roman Tozoku (Lopovi - 盗賊), priča o dvojici mladih aristokrata odvučenih u samoubistvo. Objavljuje se tokom 1948. godine, čime Mišima ulazi u drugu grupu posleratnih pisaca Japana. Sledeće delo koje piše je roman Kamen no kokuhaku (Ispovest maske - 仮面の告白), polu autobiografsko delo o mladiću latentno privučenim homoseksualnošću, koji se prikriva iza maske ne bi li bio prihvaćen u društvu. Ovaj roman doživljava veliku popularnost uzdižući Mišimu na nivo slavne ličnosti već sa svojih 24. godine.

Oko 1949. godine Mišima objavljuje niz eseja u Kindaj bungaku na temu Jasunori Kavabate prema kome je osećao duboko poštovanje. Velika većina njegovih radova se dalje prevodi na engleski i druge evropske jezike, šireći tako njegovu popularnost širom sveta. Mišima je u tom periodu često putovao, da bi 1952. godine posetio Grčku koja ga je odmalena fascinirala. Utisci tog putovanja će se pojaviti u romanu Šjosaj (Huk valova - 潮騒), koji je objavljen 1954. godine i vuče korene iz grčkog mita o Dafnisu i Hloji.

Mišima se često osvrtao na moderna i aktuelna dešavanja, inkorporirajući ih metaforički u svoja dela. Takav primer je Kinkakudži (Zlatni paviljon - 金閣寺), kao fikcija, bavi se uništenjem poznatog kjotovskog hrama u požaru. Zatim njegov sledeći roman Utage no ato (Posle banketa - 宴のあと), objavljen 1960. godine pomno prati dešavanja koja se tiču Hačiro Arita-e, političara koji se kandiduje za gradonačelnika Tokija (zbog koga Mišima biva osuđen zbog kršenja lične privatnosti). Tokom 1962. godine, piše svoje najavangardnije delo Ucukuši hoši (Lepa zvezda - 美しい星), koje u nekim trenucima prelazi u naučnu fantastiku, nakon objavljivanja biva prihvaćeno uz podeljenu kritiku.

Coup d'état i ritualno samoubistvo

Tokom 25. novembra 1970. godine, Mišima zajedno sa četiri člana Tatenokaj, pod izgovorom, posećuju komandanta kampa Ičigaja (Tokijski generalštab istočne komande, japanskih odbrambenih snaga). Unutar njega, barikadiraju kancelariju i vezuju komandanta za stolicu. Sa pripremljenim manifestom i parolama, Mišima istupa na balkon kako bi se obratio vojnicima koji su se skupili ispod. Njegov govor je trebalo da inspiriše i pokrene coup d'état, vraćajući vlast u ruke cara. Međutim, takav govor je još više iziritirao vojnike koji su počeli da mu se rugaju. Završio je svoj govor nakon isplaniranog vremena, vratio se u kancelariju i izvršio sepuku (tradicionalno samoubistvo). Mesto ritualnog kajšakunin-a (onoga koji završava ritual, odrubljivanjem glave samoubice) pripalo je Masakacu Moriti; međutim nakon neuspelih pokušaja taj čin prepušta Hirojasu Kogi.

Odabrana dela

Japanski naziv	Srpski naziv	Godina izdanja
假面の告白 （仮面の告白） Kamen no Kokuhaku	Ispovest maske	1949
愛の渇き Ai no Kawaki	Žeđ za ljubavlju	1950
禁色 Kinjiki	Zabranjene boje	1951–1953
潮騷 Shiosai	Huk valova	1954
金閣寺 Kinkaku-ji	Zlatni paviljon	1956
宴のあと Utage no Ato	Posle banketa	1960
午後の曳航 Gogo no Eikō	Mornar koji je izneverio more	1963
三熊野詣 Mikumano Mōde (kratka priča)	Akt obožavanja	1965
サド侯爵夫人 Sado Kōshaku Fujin (dramsko delo)	Markiza de Sade	1965
憂國（憂国） Yūkoku (kratka priča)	Patriotizam	1961
真夏の死 Manatsu no Shi (pripovetke)	Smrt usled leta	1953
葉隠入門 Hagakure Nyūmon	Put samuraja	1967
太陽と鐡 （太陽と鉄） Taiyō to Tetsu	Sunce i čelik	1968
豐饒の海 （豊饒の海） Hōjō no Umi	More plodnosti tetralogija:	1965–1970
I. 春の雪 　　Haru no Yuki	1. Prolećni sneg	1969
II. 奔馬 　　Honba	2. Pomamni konj	1969
III. 曉の寺 　　Akatsuki no Tera	3. Hram svitanja	1970
IV. 天人五衰 　　Tennin Gosui	4. Pad anđela	1971

Literatura

• Mishima, Aesthetic Terrorist: An Intellectual Portrait by Andrew Rankin (University of Hawaii Press, 2018, ISBN 0824873742)
• Ba-ra-kei: Ordeal by Roses by Eikō Hosoe and Mishima (photoerotic collection of images of Mishima, with his own commentary) (Aperture 2002 ISBN 0-89381-169-6)
• Deadly Dialectics: Sex, Violence, and Nihilism in the World of Yukio Mishima by Roy Starrs (University of Hawaii Press, 1994, ISBN 0-8248-1630-7 and ISBN 0-8248-1630-7)
• Escape from the Wasteland: Romanticism and Realism in the Fiction of Mishima Yukio and Oe Kenzaburo (Harvard-Yenching Institute Monograph Series, No 33) by Susan J. Napier (Harvard University Press, 1995 ISBN 0-674-26181-X)
• Mishima: A Biography by John Nathan (Boston, Little, Brown and Company 1974, ISBN 0-316-59844-5)
• Mishima ou la vision du vide (Mishima : A Vision of the Void), essay by Marguerite Yourcenar trans. by Alberto Manguel 2001 ISBN 0-226-96532-5)
• Rogue Messiahs: Tales of Self-Proclaimed Saviors by Colin Wilson (Mishima profiled in context of phenomenon of various "outsider" Messiah types), (Hampton Roads Publishing Company 2000 ISBN 1-57174-175-5)
• The Life and Death of Yukio Mishima, by Henry Scott Stokes (London : Owen, 1975 ISBN 0-7206-0123-1)
• The Madness and Perversion of Yukio Mishima by Jerry S. Piven. (Westport, Connecticut, Praeger Publishers, 2004 ISBN 0-275-97985-7)
• Teito Monogatari (vol. 5–10) by Hiroshi Aramata (a historical fantasy novel featuring Mishima as a protagonist), (Kadokawa Shoten ISBN/ASIN 4041690056)
• Yukio Mishima by Peter Wolfe ("reviews Mishima's life and times, discusses, his major works, and looks at important themes in his novels," 1989, ISBN 0-8264-0443-X)
• "Portrait of the Author as a Historian" by Alexander Lee – an analysis of the central political and social threads in Mishima's novels (pages 54–55 "History Today" April 2017)
• Yukio Mishima, Terror and Postmodern Japan by Richard Appignanesi (2002, ISBN 1-84046-371-6)
• Mishima's Sword – Travels in Search of a Samurai Legend by Christopher Ross (2006, ISBN 0-00-713508-4)
• Yukio Mishima's Report to the Emperor by Richard Appignanesi (2003, ISBN 978-0-9540476-6-5)
• Reflections on the Death Of Mishima by Henry Miller (1972, ISBN 0-912264-38-1)
• Mishima: A Life in Four Chapters (1985), a film directed by Paul Schrader
• The Strange Case of Yukio Mishima (1985) BBC documentary directed by Michael Macintyre
• Yukio Mishima: Samurai Writer, a BBC documentary on Yukio Mishima, directed by Michael Macintyre, (1985, VHS ISBN 978-1-4213-6981-5, DVD ISBN 978-1-4213-6982-2)
• Yukio Mishima, a play by Adam Darius and Kazimir Kolesnik, first performed at Holloway Prison, London, in 1991, and later in Finland, Slovenia and Portugal.
• String Quartet No.3, "Mishima", by Philip Glass. A reworking of parts of his soundtrack for the film Mishima: A Life in Four Chapters it has a duration of 18 minutes.
• 11·25 jiketsu no hi: Mishima Yukio to wakamonotachi (2012), a film directed by Kōji Wakamatsu
• Death and Night and Blood (Yukio), a song by the Stranglers from the Black and White album (1978) ( Death and Night and Blood is the phrase from Mishima's novel Confessions of a Mask)
• Forbidden Colours, a song on Merry Christmas, Mr. Lawrence soundtrack by Ryuichi Sakamoto with lyrics by David Sylvian (1983). (Inspired by Mishima's novel Forbidden Colors)
• Persona: A Biography of Yukio Mishima by Naoki Inose with Hiroaki Sato (Berkeley, Stone Bridge Press, 2012, ISBN 978-1-61172-008-2)
• Biografia Ilustrada de Mishima by Mario Bellatin (Argentina, Editorian Entropia, 2009, ISBN 978-987-24797-6-3)

Spoljašnje veze

• 三島由紀夫文学館 The Mishima Yukio Literary Museum website Архивирано на сајту Wayback Machine (28. април 2009) In Japanese only, with the exception of one page (see "English Guide" at top right)
• 山中湖文学の森公園「三島由紀夫文学館」Yamanakako Forest Park of Literature "Mishima Yukio Literary Museum" Архивирано на сајту Wayback Machine (16. мај 2020)
• Yukio Mishima: A 20th Century Samurai na sajtu Wayback Machine (arhivirano oktobar 27, 2009)
• Petri Liukkonen. "Yukio Mishima". Books and Writers
• Mishima chronology, with links
• YUKIO MISHIMA: The Harmony of Pen and Sword, a ceremony commemorating his 70th birthday
• Mishima is interviewed in English on a range of subjects na sajtu YouTube, from a 1980s BBC documentary (9:02)
• Mishima is interviewed in English about Japanese nationalism na sajtu YouTube, from Canadian Television (3:59)
• Headless God: A Tribute to Yukio Mishima Mishima-related news, quotes, links
• Yukio Mishima’s attempt at personal branding comes to light in the rediscovered 'Star', Nicolas Gattig, The Japan Times (April 27, 2019)