Pređi na sadržaj

Белорепа гребенска ајкула

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Belorepa grebenska ajkula
Photo of a whitetip reef shark, a slender gray fish with a short head and white tips on its dorsal and caudal fins, resting inside a coral cave
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Chondrichthyes
Red: Carcharhiniformes
Porodica: Carcharhinidae
Rod: Triaenodon
J. P. Müller & Henle, 1837
Vrsta:
T. obesus
Binomno ime
Triaenodon obesus
(Rüppell, 1837)
A world map with blue shading around the periphery of the Indian Ocean, throughout Southeast Asia to northern Australia, over a large part of the central Pacific, and off the west coast of Central America
rasprostranjenost belorepe grebenske ajkule
Sinonimi

Carcharias obesus Rüppell, 1837
Triaenodon apicalis Vitli, 1939

Belorepa grebenska ajkula (Triaenodon obesus) je vrsta ajkule iz porodice Carcharhinidae i jedini član njenog roda. Obično ne prelazi dužinu od 1,6 m, tako da je ova vrsta lako prepoznatljiva, po vitkim telu, manjoj dužini, širokoj glavi, cevastim kožnim režnjevima pored nosnih otvora, ovalnim očima sa vertikalnim zenicama i belim leđnim i kaudalnim perajima. Jedna je od najčešćih ajkula koja nastanjuje koralne grebene Indo-Pacifika, a prisutna je i u zapadnijim delovima, u Južnoj Africi, istočnoj i Centralnoj Americi. Vreme obično provodi na dnu ili blizu njega, u bistoj vodi na dubini od 8 do 40 m.

Tokom dana vreme provodi odmarajući u uvalama, a za razliku od ostalih ajkula, ova vrsta može da pumpa vodu preko škrga i da diše dok ne pliva, odnosno dok leži na dnu. Noću lovi uglavnom košljoribe, rakove i hobotnice, a zbog vitkog i izduženog tela lako ulazi u rupe i pukotine i dolaze do plena. Pojedini primerci mogu opstati na određenom području grebena mesecima ili godinama, često vraćajući se u isto skrovište. Ova vrsta vrlo je živahna.

Belorepa grebenska ajkula retko je agresivna prema ljudima, iako pored njih često pliva dosta blizu. Ipak, neretki su slučajevi napada na ribolovce, kada pokušaju da pojedu njihov plen. Ova vrsta se lovi zbog mesa, iako je bilo slučajeva trovanja njenom konzumacijom. Međunarodna unija za zaštitu prirode stavila je belorepu grebensku ajkulu u kategoriju u „skoro ugrožene taksone”, konstatujući da se njen broj smanjuje zbog povećanja neregulisanih ribolovnih aktivnosti. Spora stopa reproduktivnosti i ograničeno stanište takođe su faktori koji utiču na smanjenje broja primeraka ove vrste.

Taksonomija[uredi | uredi izvor]

Belorepu grebensku ajkulu prvi je opisao nemački prirodnjak Eduard Rupel i nazvao je Carcharias obesus u knjizi Ribe Crvenog mora iz 1837. godine.[2][3] Kasnije tokom 1837. godine Džouns Miler i Fridrik Henle premestili su ovu vrstu u rod pod nazivom Triaenodon, reč koja je grčkog porekla i znači zub.[4][2] Belorepa grebenska ajkula smeštena je u jednom periodu u porodicu Triakidae, a danas je pripadnik porodice Carcharhinidae na osnovu morfoloških znakova, kao što je membrana, jak donji kaudali režanj rep i zalisci. Morfološke i molekularne filogenetske analize sugerišu da je belorepa grebenska ajkula slična vrstama Negaprion i Loxodon.[5][6]

Ova vrsta nalazi se u čitavom Indo-Paficičkom regionu. Nekada se mislilo da je bila prisutna u Atlantskom okeanu na osnovu fosilnih ostataka zuba koji su pronađeni u Severnoj Karolini iz epohe miocena. Međutim, novija istraživanja pokazala su da zubi pripadaju morskim psima i da belorepa grebenska ajkula nikada nije nastanjivala Atlantski okean. U Indijskom okeanu belorepa grebenska ajkula je popisana, kao i u predelu Kvazulu-Natala, preko južne Afrike do Crvenog mora i indijskog potkontinenta, uključujući vode država kao što su Madagaskar, Mauricijus, Komori, Aldabra, Sejšeli, Šri Lanka i arhipelaga Čagos.[7] U zapadnom i srednjem Tihom okeanu, belorepa grebenska ajkula nalazi se oko južnih delova Kine, Tajvana i ostrva Rjukju, do Filipina, jugoistočne Azije, Indonezije, severne Australije, Mikronezije, Polinezije i Havaja.

U istočnom delu Tihog okeana, ova vrsta nastanjuje vode oko Kostarike do Paname i ostrva Galapagos.[2] Pored koralnih grebena, ova vrsta se susreće u lagunama i uvalama dubokih voda.[6][8] Više vole bistru vodu i retko plivaju daleko do dna. Ova vrsta je najčešće na dubini od 8 do 40 m, ponekad se nalazi i na dubini od samo 1 m, a u vodama oko ostrva Rjukju primećeno je da borave na dubini od 330 metara.[6]

Opis[uredi | uredi izvor]

Belorepa grebenska ajkula je relativno mala za razliku od drugih ajkula, duga svega 1,6 m. Maksimalna dužina ove ajkule dostiže 2,1 m. Maksimalna prijavljena težina jedinke ove vrste je 18,3 kilograma. Ova vrsta je vitkog tela i kratke, široke glave. Njuška je spljoštena i tupa sa velikim preklopima kože.[6] Oči su male i ovalne sa vertikalnim zenicama. Usta imaju naglašen nagib prema dole sa uglovima kratkih brazda. U gornjoj vilici postoji 42—50 zuba, a u donjoj 42—39.[2] Prvo leđno peraje je pozicionirano na sredini tela za razliku od petokralnih peraja. Drugo leđno i analno peraje su dosta veliki. Vrhovi prvog leđnog peraja i gornjeg režnja kaudalnog peraja, a ponekad i drugog su svetlo bele boje.[2][6]

Belorepa grebenska ajkula jedna je od tri najčešće vrste ajkula koje nastanjuju grebene Indo-Pacifika, dok su druge dve Carcharhinus melanopterus i Carcharhinus amblyrhynchos.[2]

Frontal view of a whitetip reef shark, which has a wedge-shaped snout, oval eyes, and tubular flaps of skin next to the nostrils
Lice belorepe grebenske ajkule je izrazito, sa širokom njuškom, cevastim nosnim režnjevima i ovalnim očima sa vertikalnim zenicama.

Ponekada se staništa ove tri vrste ajkule poklapaju mada one nemaju tendenciju da se sukobe. Ova vrsta najaktivnija je noću ili tokom oseke i provodi veći deo dana u pećinama ili uvalama pojedinačno ili u grupama, a ponekad su paralelno naslagane jedna na drugu.[2][9] Ova vrsta retko luta, dugo vremena provodi na istom mestu.[6] Jedna studija u atolu Džonston pokazala je da nijedna jedinka belorepe grebenske ajkule u ovom regionu nisu odmakla dalje 3 kilometra od svoje prvobitne lokacije, do godinu dana. Durga studija u atolu Rangiroa u Francuskoj Polineziji otkrila je da je posle više od tri godine oko 40% belorepih grebenskih ajkula i dalje prisutno na staništu gde su prvobitno bile.

Biologija i ekologija[uredi | uredi izvor]

Pojedine jedinke ove vrste mogu biti u pećinama nekoliko meseci, pa i godinama.[9] Dnevni domet ove vrste je ograničen na oko 0,05 km², a noću se taj opseg povećava na 1 km² Ove ajkule nisu teritorijalne i dele svoj dom sa drugim vrstama.[2][6][8] Predatori koji love belorepu grebensku ajkulu uključuju Galeocerdo cuvier, Carcharhinus galapagensis i Carcharhinus albimarginatus. Poznati paraziti ove vrste su Paralebion elongatus i Gnathia grandilaris.[10][11][12] Belorepa grebenska ajkula ima vitko telo i lako se probija u rupe i pukotine u grebenu, te lovi plen. Ova vrsta se uglavnom hrani vrstama kao što su Anguilliformes, Holocentrinae, Lutjanidae, Parrotfishes, Acanthuridae, kostorošac, hobotnica, langust i krabe.[2][6] Ova vrsta posebno je osetljiva na prirodne i veštačke niskofrekvetne zvuke u rasponu od 25 do 100 herca.[8][9][13][14] Belorepa grebenska ajkula prvenstveno lovi noću, nakon sumraka grupe njih često razbijaju komade koralnih grebena u svojoj energičnoj potrazi za plenom.[2][15] Svaka ajkula lovi za sebe i nadmeta se sa ostalima u svojoj grupi. Za razliku od ostalih ajkula, belorepa grebenska ajkula ne postaje agresivnija kada lovi u grupama. Uprkos svojim noćnim navikama, ova vrsta lovi i tokom dana.[16]

Van Bornea ova vrsta se okuplja oko grebena kako bi se nahranila onim što donose morske struje. Belorepa grebenska ajkula može da preživi bez hrane šest nedelja.[6][8][17] Zrele ženke ove vrste imaju jedan funkcionalan jajnik na levoj strani i dve funkcionalne materice. Reproduktivni ciklus je dvogodišnji.[15] Parenje započinje kada mužjak ugrize ženku za peraje ili telo, što ukazuje na spremnost početka odnosa.[18] U mnogim slučajevima ženka se opire pritiskom na trbuh i savijajući rep, što dokazuje da ona može imati izbor partnera. Sa druge strane, ako je ženka voljna par se smešta jedno pored drugog, ženka glavom pod uglom prema dnu.[19][20] Nakon gestacijskog perioda od 10 do 13 meseci, ženka rađa legla od 1 do 6 mladunaca (obično 2 do 3). Broj potomstva nije u korelaciji sa veličinom ženke, svaka može da ima do 12 mladunaca tokom života. Mladi na svet dolaze uglavnom od maja do avgusta u Francuskoj Polineziji u julu, a na atonu Enevetak u oktobru.[6][21]

Novorođenčad su dugačka od 52 do 60 cm i imaju relativno duže kaudalna peraja u odnosu na telo. Mlade jedinke rastu 16 cm godišnje, dok odrasle rastu od 2 do 4 cm na godišnjem nivou.[22] Seksualnu zrelost ova vrsta dostiže na dužini oko 1,1 m i sa starosti od 8 do 9 godina, iako su na Maldivima zabeleženi slučajevi zrelih mužjaka sa 95 cm što ukazuje na regionalnu promenu u sazrevanju. Na Velikom koralnom grebenu mužjaci žive do 14 godina, a ženke 19. Maksimalni životni vek ove vrste može biti i više od 25 godina.[6][15][23]

Kontakt sa ljudima[uredi | uredi izvor]

Za razliku od belorepih grebenskih ajkula u okeanima, ova vrsta je u manjim predelima bezopasna i retko agresivna, ukoliko je neko ne izazbove. Po prirodi su neustrašivi i znatiželjni, često prilaze plivačima kako bi ih istražili. Međutim, ove ajkule vrlo često kradu ulov ribolovaca, što je rezultiralo da je u tom procesu nekoliko ljudi ugriženo.[9][24] Neke belorepe grebenske ajkule su čak naučile da reaguju na zvuk čamca, spuštanja sidra i ispaljivanja iz puške, u roku od nekoliko sekundi. Međunarodni spis o napadima ove vrste do 2008. godine navodi pet napada na ljude.[25] Ova vrsta često se lovi u Pakistanu, Indiji, Šri Lanki, na Madagaskaru i verovatno u drugim državama. Koriste se parangali, mrežice i vučne mreže. Meso i jetra ove vrste se jedu, mada postoji rizik od trovanja, jer sadrže toksine.

Međunarodna unija za zaštitu prirode smestila je ovu vrstu u kategoriju „blizu pretnje”, jer se njen broj u poslednjih nekoliko decenija drastično smanjio zbog neregulisanog ribolova, zbog ograničenog staništa i sporog razmnožavanja. Na Velikom koralnom grebenu populacija belorepe grebenske ajkule smanjena je u ribolovnim zonama za 80% u odnosu na druge zone. Demografski modeli pokazuju da će se populacija i dalje smanjivati za 6,6 do 8,3% godišnje bez dodatnih mera očuvanja.[15] U junu 2018. godine, Ministarstvo za zaštitu Novog Zelanda kvalifikovalo je ovu vrstu kao ugroženu prema novozelandskom sistemu klasifikacije pretnji.[1][21][26]

Galerija[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Smale, M.J. (2009). „Triaenodon obesus”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2009: e.T39384A10188990. Pristupljeno 19. 7. 2020. 
  2. ^ a b v g d đ e ž z i Compagno, L.J.V. (1984). Sharks of the World: An Annotated and Illustrated Catalogue of Shark Species Known to Date. Rome: Food and Agricultural Organization. str. 535–538. ISBN 978-92-5-101384-7. 
  3. ^ Randall, J.E.; Allen, G.R. & Steene, R.C. (1997). Fishes of the Great Barrier Reef and Coral Sea. University of Hawaii Press. str. 22. ISBN 978-0-8248-1895-1. 
  4. ^ Fishbase species Triaenodon
  5. ^ Carrier, J.C.; J.A. Musick & M.R. Heithaus (2004). Biology of Sharks and Their Relatives. CRC Press. str. 52, 502. ISBN 978-0-8493-1514-5. 
  6. ^ a b v g d đ e ž z i j Randall, J.E. (1977). „Contribution to the Biology of the Whitetip Reef Shark (Triaenodon obesus)”. Pacific Science. 31 (2): 143–164. 
  7. ^ Whitney, N.M.; Robbins, W.D.; Schultz, J.K.; Bowen, B.W.; Holland, K.N. (2012). „Oceanic dispersal in a sedentary reef shark (Triaenodon obesus): genetic evidence for extensive connectivity without a pelagic larval stage”. Journal of Biogeography. 39 (6): 1144—1156. doi:10.1111/j.1365-2699.2011.02660.x. 
  8. ^ a b v g Hobson, E.S. (1963). „Feeding Behavior in Three Species of Sharks”. Pacific Science. 17: 171–194. 
  9. ^ a b v g Martin, R.A. Coral Reefs: Whitetip Reef Shark. ReefQuest Centre for Shark Research. Retrieved on August 7, 2009.
  10. ^ Bester, C. Biological Profiles: Whitetip Reef Shark Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. октобар 2012). Florida Museum of Natural History Ichthyology Department. Retrieved on August 7, 2009.
  11. ^ Coetzee, M.; N.J. Smit; A.S. Grutter & A.J. Davies (јун 2008). „A new gnathiid (Crustacea: Isopoda) parasitizing two species of requiem sharks from Lizard Island, Great Barrier Reef, Australia”. The Journal of Parasitology. 94 (3): 608–615. doi:10.1645/ge-1391r.1. 
  12. ^ Whitney, N.M. & P.J. Motta (јун 2008). „Cleaner host posing behavior of whitetip reef sharks (Triaenodon obesus) in a swarm of hyperiid amphipods”. Coral Reefs. 27 (2): 363. doi:10.1007/s00338-007-0345-4. 
  13. ^ Nelson, D.R. and R.H. Johnson. (1970). Acoustic studies on sharks: Rangiroa Atoll, July 1969. ONR Technical Report 2, No. N00014-68-C-0138.
  14. ^ Yano, K.; H. Mori; K. Minamikawa; S. Ueno; S. Uchida; K. Nagai; M. Toda & M. Masuda (јун 2000). „Behavioral response of sharks to electric stimulation”. Bulletin of Seikai National Fisheries Research Institute. 78: 13–30. 
  15. ^ а б в г Robbins, W.D. (2006). Abundance, demography and population structure of the grey reef shark (Carcharhinus amblyrhynchos) and the white tip reef shark (Triaenodon obesus) (Fam. Charcharhinidae). PhD thesis, James Cook University.
  16. ^ Ferrari, A. & A. Ferrari (2002). SharksНеопходна слободна регистрација. Firefly Books. стр. 186–187. ISBN 978-1-55209-629-1. 
  17. ^ Bight, M. (2000). The Private Life of Sharks: The Truth Behind the Myth. Stackpole Books. стр. 123–124. ISBN 978-0-8117-2875-1. 
  18. ^ Johnson, R.H.; Nelson (1978). „Copulation and possible olfaction-mediated pair formation in two species of carcharhinid sharks”. Copeia. 1978 (3): 539–542. JSTOR 1443626. doi:10.2307/1443626. 
  19. ^ Whitney, N.M.; H.L. Pratt (Jr.) & J.C. Carrier (2004). „Group courtship, mating behaviour and siphon sac function in the whitetip reef shark, Triaenodon obesus”. Animal Behaviour. 68 (6): 1435–1442. doi:10.1016/j.anbehav.2004.02.018. 
  20. ^ Tricas, T.C. & E.M. Le Feuvre (1985). „Mating in the reef white-tip shark Triaenodon obesus”. Marine Biology. 84 (3): 233–237. doi:10.1007/BF00392492. 
  21. ^ а б Fowler, S.L.; R.D. Cavanagh; M. Camhi; G.H. Burgess; G.M. Cailliet; S.V. Fordham; C.A. Simpfendorfer & J.A. Musick (2005). Sharks, Rays and Chimaeras: The Status of the Chondrichthyan Fishes. International Union for Conservation of Nature and Natural Resources. стр. 314. ISBN 978-2-8317-0700-6. 
  22. ^ Schaller, P. (2006). „Husbandry and reproduction of Whitetip reef sharks Triaenodon obesus at Steinhart Aquarium, San Francisco”. International Zoo Yearbook. 40 (1): 232–240. doi:10.1111/j.1748-1090.2006.00232.x. 
  23. ^ Holtcamp, W. (5. 5. 2009). „Lone Parents: Parthenogenesis in Sharks”. BioScience. 59 (7): 546—550. doi:10.1525/bio.2009.59.7.3. 
  24. ^ ISAF Statistics on Attacking Species of Shark. International Shark Attack File, Florida Museum of Natural History, University of Florida. Retrieved on August 7, 2009.
  25. ^ Taylor, L.R. (1993). Sharks of Hawaii: Their Biology and Cultural Significance. University of Hawaii Press. стр. 20–21. ISBN 978-0-8248-1562-2. 
  26. ^ Duffy, Clinton A. J.; Francis, Malcolm; Dunn, M. R.; Finucci, Brit; Ford, Richard; Hitchmough, Rod; Rolfe, Jeremy (2018). Conservation status of New Zealand chondrichthyans (chimaeras, sharks and rays), 2016 (PDF). Wellington, New Zealand: Department of Conservation. стр. 11. ISBN 9781988514628. OCLC 1042901090. 

Литература[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Belorepa grebenska ajkula na Vikimedijinoj ostavi.
Vikivrste imaju više informacija o članku Belorepa grebenska ajkula.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Белорепа_гребенска_ајкула&oldid=27676753”