Bitka kod Moskve (1612)
| Bitka kod Moskve (1612) | ||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo vremena Smutnje | ||||||||||||
 Bitka pod Moskvom 1612. | ||||||||||||
| ||||||||||||
| Sukobljene strane | ||||||||||||
.svg){kind=small} Rusko carstvo |
 Poljsko-Litvanska unija |
Poljski garnizon u Moskvi | ||||||||||
| Komandanti i vođe | ||||||||||||
| knez Dmitrij Trubecki | litvanski hetman Jan Karol Hodkevič | Aleksandar Gosjevski | ||||||||||
| Jačina | ||||||||||||
| oko 10.000 ratnika i 2.500 Donskih kozaka[1] | 12.000[1]-20.000[2] | 3.000[1]-9.000[2] | ||||||||||
| Žrtve i gubici | ||||||||||||
| Teški | Teški | Predali se nakon bitke | ||||||||||
Bitka kod Moskve (1612), između Poljaka i Druge narodne vojske, bila je odlučujuća bitka Vremena smutnje i Poljsko-ruskog rata (1605—1618).
Uvod[uredi | uredi izvor]
Dimitrijade[uredi | uredi izvor]
Tokom Vremena Smutnje, Poljsko-Litvanska unija vojno je podržala Lažnog Dimitrija (1605—1606) i Tušinskog Razbojnika (1607—1610). Invazija dvojice uzurpatora bio privatni poduhvat nekolicine poljskih i litvanskih velikaša, koji su delovali nezavisno (ili čak protivno) od kralja i Sejma.[3]
Otvoreni rat sa Poljskom[uredi | uredi izvor]
Politička situacija izmenila se u proleće 1609, kada je car Vasilije Šujski sklopio savez sa Karlom IX, ličnim neprijateljem kralja Žigmunda, i to u toku Poljsko-švedskog rata (1600—1611). Švedska intervencija u Rusiji (1609—1610) dovela je do otvorenog rata Rusije sa Poljskom [4] i krajem septembra 1609. vojska kralja Žigmunda opsela je Smolensk. Planovi kralja Žigmunda bili su dalekosežni: ujedinjenje Poljske i Rusije i prevođenje Rusa u katolicizam.[2]
Bitka kod Klušina i pregovori[uredi | uredi izvor]
Poraz kod Klušina doveo je do pobune u Moskvi i zbacivanja cara Vasilija (27. jula 1610) od strane Boljarske dume ( "Sedmorica boljara"). Posle bitke malobrojna poljska vojska je krenula na Moskvu i zauzela Možajsk, a Bojarska duma, bez vojske i u strahu od Tušinskog Razbojnika, upustila se u pregovore sa hetmanom Žolkevskim, nudeći carsku krunu poljskom kraljeviću Vladislavu. U toku pregovora, poljski hetman je na prevaru zauzeo Moskvu (21. septembra 1610).[3] U Moskvi je ostao poljski garnizon od 3.000[5]-9.000 ljudi[2]
U jesen 1610. u logoru pod Smolenskom kralj Žigmund je primio zarobljenoga cara Vasilija i delegaciju Boljarske dume, predvođenu patrijarhom Filaretom. Kralj Žigmund zahtevao je carsku krunu za sebe, i pregovori su propali zbog njegove poznate netrpeljivosti prema pravoslavlju. Ruska delegacija je zatvorena i rat je nastavljen, a Rusija je sve do 1613. bila bez vladara.[2]
Okupacija Moskve[uredi | uredi izvor]
U jesen 1610, Boljarska duma, zatvorena sa poljskim garnizonom u Moskvi, slala je naređenja svim gradovima da polože zakletvu novom caru Vladislavu. Patrijarh Hermogen je u decembru 1610. iz Moskve bacio anatemu na kralja Žigmunda i princa Vladislava, i razaslao pisma po svim gradovima Rusije, oslobađajući ih od zakletve caru Vladislavu i pozivajući ih na ustanak za odbranu otadžbine i pravoslavne vere. Odmah je bačen u tamnicu, gde je ubrzo umro.[2]
Ustanak u Moskvi i opsada 1611.[uredi | uredi izvor]
Patrijarhovom pozivu odgovorio je vojvoda Rjazanja, Prokopije Ljapunov, koji je već u januaru 1611. podigao vojsku za oslobođenje Moskve od poljske okupacije. Vojna pomoć mu je stigla iz Zarajska (pod vojvodom Dmitrijem Požarskim) i Nižnjeg Novgoroda, pa čak i od bivših pristalica Tušinskog Razbojnika (koji je ubijen u decembru 1610) i kozaka. Ruska vojska, nazvana "Narodnom milicijom" (rus. Narodnoe (zemskoe) opolčenie), krenula je u martu 1610. na Moskvu.[2]
Prvi odredi Narodne vojske, na čelu sa Dimitrijem Požarskim, stigli su pod Moskvu 19. marta 1610. i građani su skočili na oružje. Poljski garnizon zapalio je grad i pobio 6.000-7.000 ustanika, dok je Požarski teško ranjen.[2] Iako veoma brojna, Narodna vojska nije imala dovoljno topova i municije da zauzme tvrđavu na juriš, dok za opsadu nije bilo dovoljno hrane. Uz to, vojska se sastojala iz tri dela: provincijski plemići slušali su vojvodu Ljapunova, bivši Tušinci kneza Trubeckog, a kozaci atamana Zaruckog.[2] Pod zidinama Kremlja Ljapunov je sazvao Zemski sabor, ali je ubijen u kozačkom logoru 22. jula 1611. i većina vlastele razišla se kućama.[3] Kozaci kneza Trubeckog i Ivana Zaruckog nastavili su da opsedaju Kremlj sve do dolaska Druge narodne vojske kneza Požarskog u leto 1612.
Druga narodna vojska[uredi | uredi izvor]
Rasulo u Rusiji[uredi | uredi izvor]
Po raspadu Prve narodne vojske u leto 1611. nastao je haos u Rusiji. Kazanj i Vjatka priznale su cara Ivana, sina Tušinskog Razbojnika, a Novgorod se predao Šveđanima (jula 1611). Istovremeno, u Pskovu se pojavio Lažni Dimitrije III (čiju su vlast nakratko priznali knez Trubecki i ataman Zarucki pod Moskvom), a Poljaci su konačno zauzeli Smolensk.[2]
Početak obnove[uredi | uredi izvor]
U leto 1611, najveći grad koji se još odupirao strancima i uzurpatorima bio je Nižnji Novgorod na Volgi. Građani Nižnjeg Novgoroda, razočarani porazom plemićke vojske i izdajom boljara i kozaka, preuzeli su organizaciju borbe u svoje ruke. Trgovci i zanatlije, predvođeni mesarom Kuzmom Minjinom, prikupili su novac za novu vojsku, žrtvujući trećinu svog imetka. Za starešinu nove vojske izabran je knez Požarski, koji je imao iskustva iz prethodne opsade Moskve: pošto je nedostatak hrane i topova doveo do poraza Prve narodne vojske, prikupljene su dovoljne zalihe hrane i municije, a svim dobrovoljcima obezbeđene su redovne plate iz zajedničkog fonda. Druga narodna vojska, malobrojnija od Prve, ali odlično opremljena, zauzela je Jaroslavlj u martu 1612. U Jaroslavlju je sazvan novi Zemski sabor, koji je dobio podršku i pomoć iz svih neokupiranih krajeva Rusije.[2]
Bitka[uredi | uredi izvor]
Zasedanje Zemskog sabora prekinula je vest o dolasku nove poljske vojske, sa zadatkom da deblokira poljsku posadu u Kremlju, koja je bila pod opsadom još od 1611. Požarski je hitro krenuo na Moskvu, sporazumevši se sa knezom Trubeckim, koji je opsedao Poljake u Kremlju sa oko 2.500 Donskih kozaka. Poljska vojska je dočekana na utvrđenim položajima na prilazu Moskvi 1. septembra 1612. i potučena u trodnevnoj bici. Poljaci su navodno izgubili 20.000 ljudi, a 9.000 je zarobljeno.[2]
Posledice[uredi | uredi izvor]
Bez hrane i pomoći, poljska posada u Kremlju predala se 5. novembra 1612. Zemski sabor izabrao je u proleće 1613. mladog Mihaila Romanova, sina patrijarha Filareta, za cara Rusije. Bio je to početak nove dinastije, Romanovih, i kraj Vremena Smutnje u Rusiji.[2]
U ruskoj kulturi[uredi | uredi izvor]
Bitka kod Moskve 1612. detaljno je prikazana u sovjetskom filmu "Minjin i Požarski" iz 1939,[6] a pominje se i u filmu "1612." iz 2007.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v Vojna enciklopedija, tom 5. str. 622.
- ^ a b v g d đ e ž z i j k l Fajfrić 2008, str. 242–248
- ^ a b v The Cambridge history of Russia. Perrie, Maureen, 1946-, Lieven, D. C. B., Suny, Ronald Grigor. Cambridge: Cambridge University Press. 2006. str. 423—429. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698.
- ^ Živojinović 2000, str. 326
- ^ Gažević, Nikola (1974). Vojna enciklopedija. Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 622, tom 5.
- ^ Pudovkin, Vsevolod (03. 11. 1939), Minin i Pozharskiy, Aleksandr Khanov, Boris Livanov, Boris Chirkov, Pristupljeno 07. 05. 2018
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Fajfrić, Željko (2008). Ruski carevi (1. izd.). Sremska Mitrovica: Tabernakl. str. 242—243. ISBN 9788685269172. OCLC 620935678.
- Gažević, Nikola, ur. (1974). Vojna enciklopedija. Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 380, tom 4.
- Gažević, Nikola, ur. (1974). Vojna enciklopedija. Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 622, tom 5.
- Živojinović, Dragoljub (2000). Uspon Evrope, 1450-1789 (4. dopunjeno izd.). Beograd: Službeni list SRJ. str. 326. ISBN 978-86-355-0446-9. OCLC 54529759.
- Djurant, Vil. Početak doba razuma : istorija evropske civilizacije u doba Šekspira, Bejkona, Montenja, Rembranta, Galilea i Dekarta : 1558-1648 / Vil Djurant ; [preveo s engleskog Ljubomir Veličkov]. Beograd : Vojnoizdavački zavod : Narodna knjiga, 2004 (Beograd : Vojna štamparija). str. 518—519. ISBN 978-86-335-0165-1. COBISS.SR 115976204
- The Cambridge history of Russia. Perrie, Maureen, 1946-, Lieven, D. C. B., Suny, Ronald Grigor. Cambridge: Cambridge University Press. 2006. str. 429. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698.
