Википедија:Transkripcija sa skandinavskih jezika

Transkripcija imena iz skandinavskih jezika u srpski obuhvata adaptaciju danskih, norveških, švedskih, ferjarskih, islandskih, finskih, laponskih i grenlandskih eskimskih imena. Pritom se slede preporuke koje je za Pravopis srpskoga jezika uspostavio prof. dr Ljubiša Rajić. Pravila se primenjuju kada u rečniku uz Pravopis ne postoji odrednica u drugačijem obliku, bez obzira na starije geografske atlase, enciklopedije i slično.

Pravila su predstavljena široj javnosti u Izmenjenom i dopunjenom izdanju Pravopisa, objavljenom u oktobru 2010, mada su mesecima ranije bila dostupna na sajtu Grupe za skandinavske jezike i književnosti Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Prof. dr Rajić dodatno je odgovorio na neka sporna pitanja.

Osobenosti

Kako je već navedeno, u Skandinaviji se govori osam autohtonih jezika. Od toga pet (danski, norveški, švedski, ferjarski, islandski) pripada grupi severnogermanskih jezika (skandinavski ili nordijski jezici u užem smislu), dva (finski i laponski/samijski) grupi uralskih jezika, dok je jedan (grenlandski) iz porodice eskimsko-aleutskih jezika. Bez obzira na mnoge razlike, svih osam podležu transkripciji zasnovanoj na preporukama prof. Rajića.

Danski standardni jezik zasnovan je na govoru obrazovanih ljudi iz Kopenhagena i okoline. Norveški, pak, poznaje dva standarda (za oba postoje Vikipedije: bukmol i ninorks). Švedski takođe (jedan u Švedskoj, a drugi u Finskoj). Islandski i ferjarski su jedinstveni, takođe i finski i grenladski. Laponski jezik ima deset dijalekata.

Čest formant u skandinavskim toponimima je reč fjord. U danskom, norveškom i švedskom označava uzak, dugačak, morski zaliv, a u norveškom može da označi i dugo, usko jezero. Kao drugi član složenice uvek ima određeni oblik fjorden, kao u primerima Limfjorden, Varangerfjorden, Vefsnfjorden. Uobičajeno pisanje na geografskim kartama je Lim fjord, Varander fjord, Vefsn fjord. Dakle, osnova i odrednica se razdvajaju, a fjord gubi određeni član. Ipak bi ovakve nazive trebalo pisati prateći srpski konstrukciju: Limski fjord, Varangerski fjord, a zbog nezgodne suglasničke grupe fjord Vefsn. U značenju jezera, formant ostaje nepromenjen: Tirifjorden (nor. Tyrifjorden).

Treba paziti i na izuzetke, nastale u ranijoj praksi, što prati opštu pravopisnu napomenu da pravila ne treba primenjivati strogo retroaktivno. Tako će se, recimo, u srpskim tekstovima pisati Kopenhagen, mada bi naziv skovan prema pravilima bio Kebenhavn. S druge strane, treba potistivati nemačke uticaje tipa Štokholm, Trondhajm umesto Stokholm, Trondhejm, kao i tendencije da se prihvata lokalni izgovor kao polazište prenosa (Tronjem za prvo, a za Oslo likovi tipa Uslu, Ušlu). Farska Ostrva je hibridni naziv. Uobičajeno je Laponija.

Usled postojanja dubletnih oblika, ne treba primenjivati morfološku adaptaciju skandinavskih imena. Primera radi, u norveškom je Inge muško ime (srpski: Inge-Ingea-Ingeu-Inge-Ingeom-Ingeu), a Inga žensko (srpski: Inga-Inge-Ingi-Inge-Ingom-Ingi). U danskom, pak, Inge je žensko ime (srpski: Inge u svim padežima). Dubleti su imena tipa Maria, Sofia (Marija, Sofija) s jedne, a Marie, Sofie (nepromenjivo Marije, Sofije) s druge strane.

Severnogermanska imena

Danski, norveški i švedski vokali transkribuju se prema pismu, na sledeći način:

• Y, Ü — trans. i (šved. Lycksele, Ljungby — Liksele, Jungbi)
• Æ, Ä — trans. e (dan. Læsø, šved. Härnösand — Lese, Hernesand)
• Ø, Ö — trans. e (dan. Helsingør, šved. Jönköping — Helsinger, Jenćeping)
• Å, O, AA — trans. o (dan. Ålborg, Aabenraa — Olborg, Obenro)

Posebno je problematičan vokal [uː] (dugo u), koji se obeležava slovom o. Mada ga treba prenositi prema pismu (Oslo umesto „Uslu, Ušlu“), postoji niz izuzetaka: Bufoš (Bofors) uz Bofors, Bustrem (Boström), Mušeen (Mosjøen). Poslednje ne treba sažimati u Mušen. Oslanjanje na pismo, pak, svoj značaj iskazuje kada postoje parovi kao što su žensko ime Ulla i muško Ola. Izgovorno, oba su Ula, ali prateći pismo, dobija se razdvojeno Ula i Ola.

Slovo e na kraju imena može da označava dužinu prethodnog vokala, u kom slučaju se ne izgovara. Tako se Moe izgovara /mu/, ali Skoe je izgovorno /skue/. Ne postoji jednoznačno pravilo, ali je manja greška ukoliko se nemo e izostavi, nego ako se zadrži. Kako je predočeno u rečniku uz Pravopis, ova imena prenose se kao Mu i Skue. Drugim rečima, završetak -oe prenosi se kao u ili ue, opet sa napomenom da je „bolje ujednačiti“ kao -u.

Mnogobrojni danski, norveški i švedski diftonzi transkribuju se na sledeći način:

• AJ, AI, AY — trans. aj (bez onomastičnih primera)
• EI, EY, EII, EJ, EG — trans. ej (nor. Trondheim — Trondhejm)
• EU, EV — trans. ev (dan. Haderslev, nor. Brevik — Haderslev, Brevik)
• OJ, OI, OIJ, OY — trans. oj (dan. Boilesen — Bojlesen)
• OV, OU, OW, OUW, AU, OUG — trans. ov (dan. Nakskov — Nakskov)
• AV, AU, OU, AUG — trans. av (nor. Haugesund, Stavanger — Havesund, Stavanger)
• ØJ, ØG, ØY, ØIJ — trans. ej (dan. Øijord, Køge — Ejord, Keje)

Sledeća zajednička pravila važe po pitanju transkripcije suglasnika:

C — trans. k (Carl — Karl) CH — trans. š (Charlotte — Šarlote) CH — trans. k (Christiansen — Kristijansen) CH — trans. h (Engelbrecht — Engelbreht) CK — trans. k (Ancker — Anker) GH — trans. g (Kragh, Bergh — Krag, Berg) H — trans. h (Lindholm — Lindholm) HJ — trans. j (Hjelmslev — Jelmslev) HV — trans. v (Hvass — Vas) H (dužina) — trans. ∅ (Johnsen, Dahl — Jonsen, Dal) H (ukrasno) — trans. ∅ (Blidah, Lindh — Blida, Lind)

J — trans. j (Jylland — Jiland) RH — trans. r (Rhode — Rode) SC — trans. sk (Scavenius — Skavenijus) SCH — trans. š (Schandorf — Šandorf) SCH — trans. sk (Schou — Skou) TH — trans. t (Thora — Tora) X — trans. ks (Axel — Aksel) (T)Z — trans. s (Franz, Frantzen — Frans, Fransen) QU, QV — trans. kv (Quist, Qvist — Kvist) W — trans. v (Ewald, Wellander — Evald, Velander) Z — trans. s, ts (Zahle, Zappfe — Sale, Tsapfe)

Posebnu pažnju zaslužuju kombinacije koje čine g, k ispred i, a sve to pred vokalima prednjeg reda. U ranijem pravopisu, ovo i označavalo je palatalizaciju. Ona se, međutim, izgubila, ali je slovo ostalo. Otuda postoje dubleti poput Kjær, Kær, zatim Kjøbenhavn, København ili Gjentofte, Gentofte. Prema tome se, naravno, oba člana eventualnih dvojstava transkribuju jednako — Ćer, Kebenhavn (ukorenjeno Kopenhagen), Jentofte.

Ime danskog filozofa Kirkegora, s druge strane, potpuno je usamljen slučaj. Mada se njegovo prezime piše Kierkegaard, skup ie ovde nema ulogu palatalizacije, već dugog i, pa se ovo prezime ponekad piše i kao Kirkegaard. Sve u svemu, za norveški i švedski konsonantizam važe i neka dodatna transkripciona pravila:

• DJ, GJ, HJ, LJ (početno) — trans. j (Djuvik, Gjerde, Hjorth, Ljung — Juvik, Jerde, Jort, Jung)
• G (pred e, ei, i, y, øy, ä, ö) — trans. j (Gedde, Geijer, Gihle, Gystad — Jede, Jejer, Jile, ali Gista)
• K (pred e, ei, i, y, øy, ä, ö) — trans. ć (Kilen, Norrköping — Ćilen, Norćeping)
• KJ, KI, TJ — trans. ć (Kjær, Kieland, Tjeldstøe — Ćer, Ćelan, Ćelste)
• SJ, SKJ — trans. š (Sjøholt, Skjelderup — Šeholt, Šelderup)
• SK (pred e, ei, i, y, øy, ä, ö) — trans. š (Skipnes, Ske — Šipnes, Še)
• V, HV (drugo početno) — trans. v (Hveem — Vem)

Samo u švedskom važe ova dodatna pravila:

• STG — trans. š (šved. Västgöta, Östgöta — Vešeta, Ešeta)
• STJ (početno) — trans. š (šved. Stjernstedt — Šernstet)
• XJ — trans. kš (šved. Växjö — Vekše)

U datim primerima uočava se postojanje pojedinih neizgovornih glasova, najčešće u početnoj ili završnoj poziciji, koji se ne transkribuju u srpski jezik. Početno je to najčešće h (tako hj, hv postaje j, v), ali i neke druge grafeme, dok je u završnom položaju nemo d (primeri Gystad, Kieland, Stjernstedt – Gista, Ćelan, Šernstet).

Posle l i r u istom slogu, švedsko g se izgovara kao j, pa bi za imena kao Strindberg, Lundberg, Bergman fonološki najpravilnija adaptacija bila Strindberj, Lundberj, Berjman. Ipak, zbog teškoće izgovora, ali i dugogodišnje tradicije, mora se zadržati prenošenje prema pisanom obliku, dakle Strindberg, Lundberg, Bergman. O ovome govori i dodatna napomena, data ispod, a na osnovu teksta o opštim načelima transkripcije iz Pravopisa.

Postoji veoma veliki broj dubleta i izuzetaka, a nema nikakvog pravila: Kittang (Ćitang, Kitang), Gimnes (Jimnes, Gimnes), Keim (Kejm, Ćejm), Sandnes (Sanes, Sandnes), Geirot (Gejrut), Gill (nor. Gil, šved. Jil), Schanche/Schancke (Skanke), ali Schrøder, Schröder, Schroeder u sva tri jezika Šreder, a u danskom još i Skreder. Naime, nosilac nekog imena uglavnom ima isključivo pravo da odredi kako će ga i pisati i izgovarati.

Ime norveškog pisca koje izvorno glasi Ibsen u srpskom se pogrešno piše i izgovara Ibzen, a trebalo bi da se piše Ibsen, prema pismu i bez jednačenja po zvučnosti, kako bi se razlikovalo od sličnog imena Ipsen.

Islandska imena

Mada i islandski jezik, kako je već navedeno, pripada grupi severnogermanskih jezika, njegovi pravopis i pravogovor suviše su diferencirani da bi se mogla primenjivati pravila potpuno jednaka onima za danski, norveški i švedski. Za islandski jezik karakteristična su slova Ð (veliko) i ð (malo), odnosno Þ (veliko) i þ (malo), koja imaju isti izgovor kao engleski glasovi u rečima the, odnosno thing.

Na Islandu se ne koriste prezimena već patronimi ili matronimi. Muškarac po imenu Sigurður, čiji je otac Gunnar, zove se Sigurður Gunnarsson (Sigurd Gunarov sin), a njegova sestra Guðrún Sigurðardóttir (Gvidrun Sigurdova kći). Ako se koristi matronim, a majka mu se zove Svafa, onda će on biti Sigurður Svafarsson (Sigurd Svavin sin) a njegova sestra Guðrún Svafardóttir (Gvidrun Svavina kći). Izuzeci su malobrojni, i zato se islandska imena ređaju po imenu, a ne prezimenu, čak i kada postoji prezime. Bitan je izgovor sledećih glasova:

Á — trans. au (isl. Páll — Paudl) AU — trans. ej (isl. Auðunn — Ejdin)

É — trans. je (isl. Pétur — Pjetir) EY — trans. ej (isl. Eysteinn — Ejstajdn)

F (između dva vokala, vokala i zvučnog sugl. i na kraju reči iza njih) — trans. v (isl. Svafa — Svava) FL, FN — trans. bl, bn (isl. Keflavík, Rafn — Keblavik, Rabn) G (pred e, i, í, y, ý, æ, ei, ey) — trans. gj (isl. Gísli — Gjisli) GUÐ- — trans. Gvid- (isl. Guðrún — Gvidrun) K (pred e, i, í, y, ý, æ, ei, ey) — trans. kj (isl. Ketill — Kjetil) HV — trans. kv (isl. Hveragerði — Kveragerdi) LL (između vokala, ispred r i n, na kraju reči) — trans. dl (isl. Þingvellir, Hallur — Tingvedlir, Hadlir) NN (iza á, é, í, ó, ú, ý, æ, au, ey) — trans. dn (isl. Steinn — Stejdn)

Ó — trans. ou (isl. Jórunn — Jourin) RL, RN — trans. rtl, rtn (isl. Karl — Kartl) U — trans. i (isl. Úlfur — Ulvir) Y, Ý — trans. j (isl. Eyvör — Ejver) Æ — trans. aj (isl. Snævarr — Snajvar)

Ö — trans. e (isl. Björn — Bjerdn i Bjedn) Ð — trans. d (isl. Barði — Bardi) Þ — trans. t (isl. Þóra, Þjórsá — Toura, Tjoursau) X — trans. ks (isl. Laxdal — Laksdal)

U izgovoru suglasničkih grupa rl, rn postoje alternativni tl, tn (Katl pored Kartl), koji zavise od individualnog izgovora, ali se izgovor sa r smatra prestižnim. Postoji i jedan broj izuzetaka od ovih pravila.

Napomena: Primećene su određene nedoslednosti po pitanju transkripcije imena iz islandskog jezika. Određen broj su ih sakupili urednici sajta Srpski jezički atelje, posebno u odeljku posvećenom greškama u Pravopisu. Neke od njih slede, a ostale se mogu naći na linku. U tabeli se grupe rl, rn prenose kao ртл, ртн, dok je nešto ispod dat primer Björn – Bjerdn (umesto Bjertn). Treće, navedeno je da se Ketill transkribuje kao Kjetil (umesto Kjetidl), što stoji i u rečniku, iako malo ispod piše da krajnje ll postaje dl. Povodom prenosa digrafa ei, u tabeli su primeri Eysteinn, Steinn neujednačeno preneseni – Ejstajdn, Stejdn. Ili je Ejstajdn i Stajdn ili je Ejstejdn i Stejdn. Neujednačeno se prenosi i slovo u – obično kao i (npr. Pjetir) ili u (npr. Gunar), a s akcentom (ú) redovno kao u (Gvidrun). Autentičnosti radi, pravila izložena na ovoj stranici jednaka su onima iz Pravopisa.

Ostala imena

U srpskom jeziku se veoma retko pojavljuju ferjarska imena i nazivi. Pravila za izgovor su isuviše složena, posebno zbog velike razlike u izgovoru dugih i kratkih glasova, te je nemoguće dati praktično upotrebljiva uputstva za prilagođavanje po izgovoru. Zato je najjednostavnije prilagođavati po pismu:

A, Á — trans. a (fer. Ásbjørg — Asbjerg) EI — trans. ej (fer. Aðalgeir — Adalgejr) EY — trans. ej (fer. Eyðálvur — Ejdalvur) Í — trans. i (fer. Fríða — Frida) Ó — trans. o (fer. Fjóla — Fjola) OY — trans. oj (fer. Oyolvur — Ojolvur)

Ú — trans. u (fer. Fríðrún — Fridrun) Y, Ý — trans. i (fer. Týrur — Tirur) Ð — trans. d (fer. Gunnfríð — Gunfrid) Œ — trans. e (bez onom. primera) Ø — trans. e (fer. Trøstur — Trestur) Ö — trans. e (bez onom. primera)

Finski jezik ima strogo fonemski pravopis. Dužina fonema se obeležava udvojenim slovom, što se u srpskoj transkripciji zanemaruje. Potrebno je prilagođavanje samo tri vokalska znaka (za diftonge vidi napomene):

• Y — trans. i (fin. Nykänen, Myyrä — Nikenen, Mire)
• Ä — trans. e (fin. Sillanpää, Kaurismäki — Silanpe, Kaurismeki)
• Ö — trans. e (fin. Räikkönen, Yrjö, Väinö — Rejkenen, Irje, Vejne)

Slična situacija je i sa estonskim jezikom, koji je veoma srodan finskom. Glasovi su uglavnom isti, s tim što estonski poznaje još i vokal [ɤ], u pravopisu predstavljen kao õ. Međutim, kako ne postoje pravila transkripcije sa ovog jezika, na Vikipediji na srpskom ovaj glas se prenosi najčešće kao i (pod uticajem ruskog), e ili o.

Laponski izgovor se veoma razlikuje od dijalekta do dijalekta. Zato je najbolje raditi grafijsko prilagođavanje. Znaci za vokale se mogu preneti neposredno. Znaci za konsonante imaju istu vrednost kao i u srpskom. Kako je u Pravopisu zapravo obrađen severnolaponski pravopis, sledeće grafeme potrebno je prilagoditi:

• Ŧ — trans. t (bez onomastičnih primera)
• DJ — trans. tj (lap. Ledjo, Gáddjá — Letjo, Gatja)
• Đ — trans. d (lap. Juđet, Giđeš — Judet, Gideš)

Grenlandski izgovor takođe je dosta složen, ali su za prilagođavanje dovoljna neka osnovna pravila. Znaci za vokale se mogu prenositi neposredno. Glas g se ne izgovara ispred f, k, dl, s, ss, m. Grafema q transkribuje se kao k. Glas d se ne izgovara ispred l. Trigraf ngn prenosi se kao n, a drigraf rq kao k, zatim ms kao m, a vf kao f. Glas v se ne izgovara ispred q, n, ng, s, ss, m. Udvostručeni znaci za vokale i konsonante se uprošćavaju.

Dodatne napomene

• AI; ÄI, ÄY, EI, EY, ÖI, ÖY; IY, YI; OI; UI (diftonzi u finskom jeziku)

Transkripcija: aj; ej; ij; oj; uj. Ovo se može izvesti iz primera RÄIKKÖNEN Rejkenen i VÄINÖ Vejne, navedenih samo u verziji Rajićevog teksta koja je objavljena u Pravopisu.

• EYJAFJALLAJÖKULL (islandski)

Pravilno je Ejafjadlajekidl.

„ F se nalazi između vokala i bezvučnog konsonanta, ali su vokal i bezvučni konsonant razdvojeni hijatusom, to jest A je finalni glas jedne, a F inicijalni glas druge reči i tada se u islandskom ne događa nikakva promena. Jedino oko čega postoji sporenje, jeste da li je finalna sekvenca -idl ili -udl. Ja sam se opredelio za -idl, ali sam mogao da uzmem i -udl. Naravno, ceo sistem koji sam predložio predstavlja znatno pojednostavljenje, jer nije namenjen stručnjacima nego je zamišljen kao operativno uputstvo za svakodnevnu upotrebu, a tada treba da bude što jednostavniji. ” — prof. dr Ljubiša Rajić, imejl od 25. aprila 2010.

• FØROYAR (opšte)

Mada je u Pravopisu rečeno da moramo zadržati neke tradicionalne adaptacije, među njima nisu i Farska ostrva:

„ Naziv Farska ostrva je hibrid, izvorno se zovu Føroyar, pun prevod bi bio Ovčija ostrva, a pogodno prilagođavanje bi bilo Ferjarska ostrva. ” — Pravopis iz 2010, tačka 255

U skladu s time, Rečnik uz pravopis sadrži odrednicu „Farska ostrva (u prevodu Ovč(i)ja ostrva), bolje Ferjarska ostrva“. Ostaje nejasno zašto je reč ostrva napisana malim početnim slovom — zato što se misli na ostrva a ne na državu, ili zato što priređivač novog Pravopisa nije uskladio tekst prof. Rajića sa t. 50a, po kojoj se nazivi ostrva pišu velikim početnim slovima kada se misli na države, a ne samo u prvoj reči kako je važilo po Pravopisu iz 1993, t. 20d.

• MÝRDALSJÖKULL (islandski)

Transkribuje se Mirdalsjekidl a ne Mjrdalsjekidl, iako u pravilima stoji samo j kao transkripcija za Ý. „U diftongu se transkribuje sa j, u monoftongu sa i“, razjasnio je imejlom prof. dr Ljubiša Rajić, 6. septembra 2011.

• -RG u švedskom jeziku

„ Radi lakšeg izgovora […] švedsko -RG na kraju sloga prenosićemo kao rg (prema pismu) a ne kao „rj” (prema izgovoru): Strindberg, Bergman (ne „Strindberj”, „Berjman”). ” — Pravopis iz 2010, tačka 197v(1)

Literatura

• Pešikan, Mitar; Jerković, Jovan; Pižurica, Mato (2010). „Transkripcija: skandinavski jezici”. Pravopis srpskoga jezika. Novi Sad: Matica srpska. str. 222-231. ISBN 978-86-7946-079-0.