Georgije V Carigradski
| Georgije V Carigradski | |
|---|---|
 | |
| Carigradski patrijarh | |
| Godine | 1797 -1798, 1806-1808, 1818-1821 |
| Prethodnik | Kalinik V |
| Naslednik | Kalinik V |
Patrijarh Grigorije V ( grč. Γρηγοριος Ε΄, 1745. ili 1746. godine - 22. april 1821, Carigrad, Otomansko carstvo) - carigradski patrijarh (1797 -1798, 1806-1808, 1818-1821).
Iako patrijarh nije podržao grčki revolucionarni pokret protiv Osmanskog carstva, tokom grčkog ustanka za nezavisnost na Uskrs bio je svrgnut i obešen od strane Turaka na kapiji patrijaršije. Kanonizovan kao sveti mučenik (10. april po julijanskom kalendaru), popularno nazvan Etnomartiras (grč. Εθνομαρτυρας, što doslovno znači „mučenik nacije“).
Biografija[uredi | uredi izvor]
Rođen 1745. ili 1746. godine u Dimitsanu na Peloponezu u siromašnoj porodici. Početno obrazovanje stekao je u domovini pod rukovodstvom dvojice jeromonaha, a kasnije je nastavio studije u Atini kod čuvenog učitelja Dimitrija Vode.
Godine 1767. preselio se u Smirnu, gde je njegov stric jeromonah Meletije bio eklisijarh crkve Sv. GeorgIJA. Pohađao čuvenu Smirnu evangelističku školu. Posle nekog vremena preselio se na ostrva Strofad (u Egejskom moru), gde je zamonašen u jednom od manastira. Kasnije je živeo na ostrvu Patmos u manastiru Sv. Jovana Bogoslova, gde je bio učenik čuvenog didaskala Danila Keramevsa u bogoslovskoj školi koju je osnovao. Sa Patmosa se preselio u Smirnu na poziv mitropolita Prokopija, koji ga je postavio za arhiđakona i protosinđela.
Prevod razgovora Jovana Zlatoustog na savremeni grčki doneo mu je naučnu slavu (1785). 1785-1797 izabran je za mitropolita smirnskog.
Uzdignut na carigradski patrijaršijski tron prvi put 1797. godine, bio je prinuđen da ga dva puta napusti i treći put zauzeo 1818. godine. Mnogo je brinuo o obrazovanju sveštenstva; objavio nekoliko prevoda dela svetog Vasilija Velikog i Aristotelovog dela o vrlinama i porocima.
Pre nego što je po treći put stupio na presto, tokom boravka na Atosu, bio je pozvan da se pridruži tajnom društvu „Filiki Eteria“, koje je pripremalo grčki ustanak protiv osmanske okupacije; Grigorije je to odbio, navodeći nemogućnost polaganja zakletve na bezuslovnu poslušnost vođama njemu nepoznate tajne organizacije[1].
Krajem 1820. ruski poslanik mu je savetovao da napusti Carigrad, ali je patrijarh to odbio. Krajem februara (po gregorijanskom kalendaru) 1821. godine, kada su Aleksandar Ipsilanti i heteristi prešli reku Prut, nameravajući da podignu ustanak u Moldaviji i Vlaškoj, patrijarh Grigorije je izopštio sve ustanike iz Crkve da bi spasao Grke u Osmanskom carstvu od represalija, što je ipak usledilo kasnije, kada je u Moreji 25. marta (6. aprila) 1821. počeo ustanak.
Prvog dana Vaskrsa, 10. (22.) aprila 1821. godine, Grigorije je svrgnut, a na njegovo mesto je uzdignut Evgenij Pisidijski. Kada se novoizabrani sa fermanom vratio iz Visoke porte u Patrijaršiju, telo Grigorija u punom odeždi već je visilo na porti Patrijaršije.
Telo streljanog patrijarha visilo je na kapiji patrijaršije tri dana. Zbog osmanskih represija u Fanaru, Grci se nisu usudili da ga otkupe od krvnika. Po jednoj verziji, četvrtog dana su carigradski Jevreji kupili telo patrijarha za 800 pijastara i, vezavši mu za noge kamenje, posle zlostavljanja bacili u more[2], po drugoj, sami Turci su bacili telo patrijarha u more posle ismevanja već beživotnog tela[3]. 16. aprila iste godine telo su pronašli grčki mornari na brodu pod ruskom zastavom „Sveti Nikola“ i odvezli ga u Odesu, gde su Grci, koji su stigli na poziv gradonačelnika Odese, grofa Aleksandra Lanžerona[4], identifikovao posmrtne ostatke pokojnog patrijarha; Sahranu je izvršio arhiepiskop kišinjevski Dimitri (Sulima). Zbog glasina o skrnavljenju tela Grigorija od strane Jevreja, u Odesi se dogodio prvi jevrejski pogrom u Ruskoj imperiji, čiji je osnovni uzrok nadmetanje grčkih i jevrejskih trgovaca[5].
Ostaci moštiju svetitelja su počivali u Trojičkoj grčkoj crkvi u Odesi do 1871. godine, kada su preneti u Atinu.
1921. godine zvanično je kanonizovan od strane Grčke pravoslavne crkve. Od 2000. godine njegovo ime je uvršteno u kalendar Moskovske patrijaršije 10. (23.) aprila (u Grčkoj pomen 10. aprila po gregorijanskom stilu). Mošti počivaju u Blagoveštenskoj katedrali u Atini.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Vryonis, Speros (1969). „Steven Runciman. The Great Church in Captivity. New York-London: Cambridge University Press, 1968. 455 pp. $9.50.”. Renaissance Quarterly. 22 (4): 363—365. ISSN 0034-4338. doi:10.2307/2859045.
- ^ Φωτιάδη - Μολφέτα, Ζωή. Η ιστορική εξέλιξη της τοπικής αυτοδιοίκησης κατά τους χρόνους της ελληνικής επανάστασης του 1821 και μέχρι τους χρόνους του Όθωνα (Teza). National Documentation Centre (EKT).
- ^ Gordon, Thomas (2012-02-02). History of the Greek Revolution. Cambridge University Press. ISBN 978-1-108-04353-3.
- ^ „Biюškina N.I., Oleksenko A.S. Organizacionno-pravovoe vozdeйstvie Sovetskogo gosudarstva na Russkuю pravoslavnuю cerkovь (oktяbrь 1917 - 1929 gg.)”. Genesis: istoričeskie issledovaniя. 4 (4): 192—201. 2015. ISSN 2409-868X. doi:10.7256/2409-868x.2015.4.15824.
- ^ Cherkasova, E.A. (2023-06-30). „V.S. Solovyov's articles in A.F. Brockhaus and I.A. Efron's encyclopaedic dictionary: history of publication, authentication, subject matter”. Solov’evskie issledovaniya (2): 11—24. ISSN 2076-9210. doi:10.17588/2076-9210.2023.2.011-024.