Васељенски патријарх

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Цариградски патријарх)
Иди на навигацију Иди на претрагу

Васељенски патријарх, односно екуменски патријарх (грч. Οικουμενικός Πατριάρχης) је почасна титула коју носе поглавари Цариградске патријаршије,[1] а током старије историје исту титулу су такође носили и поглавари неких других помесних цркава.[2] Титула је нецрквеног порекла, без упоришта у Светом писму и одлукама васељенских сабора, а потиче од појма васељена (старогр. οἰκουμένη / „екумена“) који означава насељени свет. Израз "васељенски патријарх" је први пут почео да се јавља током 5. века, а у ширу употребу је ушао тек од 6. века. Данашња пуна титула цариградског патријарха гласи: Његова Божанствена Свесветост Архиепископ Константинопоља – Новог Рима и Васељенски Патријарх (грч. Ἡ Αὐτοῦ Θειοτάτη Παναγιότης, ὁ ᾿Αρχιεπίσκοπος Κωνσταντινουπόλεως, Νέας Ρώμης καὶ Οἰκουμενικὸς Πατριάρχης).[3][4]

Током историје, употреба појма "васељенски" у титули цариградског патријарха била је предмет бројних несугласица и спорова око почасти и првенства,[2] што је дошло до посебног изражаја и у савременом добу, услед покушаја да се традиционално поимање положаја цариградског патријарха као "првог међу једнакима" замени новом формулом која гласи: "први, без себи равних" (лат. primus sine paribus).[5]

Положај у васељенском Православљу[уреди]

Градско насеље Фанар у Цариграду, око 1900. године
Фанариотски патријарх Самуил Цариградски (1763-1768), главни виновник укидања Српске патријаршије (1766) и Охридске архиепископије (1767)

Положај Цариградске цркве у православном свету није био истоветан током историје. Све до почетка 4. века, црква у тадашњем граду Византу је била обична епископија, потчињена Хераклејској митрополији. Тек од времена Константина Великог (306-337), који је 330. године преименовао Визант у Константинопољ - Нови Рим, учинивши га другом царском престоницом, локална епископија је почела да добија на значају, првенствено као главно упориште аријанске јереси у доба Константинових наследника. Током највећег дела 4. века, константинопољску катедру су заузимали поборници разних аријанских струја, који су почели да употребљавају титулу архиепископа, а превласт јеретика је трајала све до времена цара Теодосија Великог (379-395), који је силом државне власти успео да отргне ову катедру из руку кривовераца. Кључни догађај који је означио повратак Цариградске цркве у крило православља био је Други васељенски сабор, који је одржан 381. године, управо у Цариграду.[6]

Почевши од 381. године, започиње нагли успон Цариградске цркве, која је 451. године, по одлуци Четвртог васељенског сабора, стекла помесну надлежност над свим епархијама у областима царских дијецеза Тракије, Азије и Понта. Недуго након тога, цариградски архиепископи почињу да употребљавају и наслов патријарха. Поред тога, јавља се и титула "васељенски патријарх", која је почела да се повремено употребљава у 5. веку, да би почевши од 6. века постала саставни део званичног патријаршијског наслова. Иако поменута титула није била установљена, нити потврђена од стране васељенских сабора, цариградски патријарси су је усвојили упркос протестима, који су повремено долазили од других помесних цракава. Пре Великог раскола (1054), када је Римска црква била део васељенског Православља, поредак помесних цркава је био уређен према начелима пентархије, односно почасног првенства древних патријаршија у следећем редоследу: Рим, Цариград, Александрија, Антиохија, Јерусалим. Током 5. и 6. века, поједини не само цариградски, већ и александријски патријарси почели су да се називају "васељенским" патријарсима, а титула "васељенски" је приписивана и тадашњим поглаварима Римске цркве, што је све заједно доводило до разних несугласица и спорова око почасти и првенства.[2]

Након Великог раскола и иступања Римске цркве из система пентархије, Цариградска патријаршија је као друга по рангу иза Рима преузела на себе првенство међу осталим помесим православним црквама и од тада се цариградски "васељенски" патријарх сматра као први међу једнаким православним поглаварима и има првенство части у Православној цркви.

Садашњи васељенски патријарх је Вартоломеј I, који се на цариградском трону налази од 2. новембра 1991. године. Према званичном тумачењу Цариградске патријаршије, њен поглавар стоји у два миленијума дугом непрекинутом низу апостолског прејемства (сукцесеије) као 269-ти директни наследник Светог Андреја Првозваног, првог Христовог апостола, који се сматра првим епископом Византиона, малог римског града на Босфору, из којег ће 330. године нићи Константинопољ.[7], престоница Источног римског царства[8]

Васељенски патријарх, према тумачењима канонског права која нису универзално прихваћена у православном свету, има следеће еклисиолошке прерогативе васељенског (свеправославног) карактера:

  • оличава и одржава јединство помесних помесних православних Цркава;
  • издаје васељенске енциклике православном епископату, свештенству, монаштву и верном народу;
  • представља Православну Цркву у екуменским сусретима са највишим представницима других хришћанских цркава и деноминација и у међурелигијским сусретима са највишим представницима нехришћанских религија;
  • одржава повремена саветовања са предстојатељима помесних православних Цркава;
  • сазива саборе и конференције Православне Цркве и председава им;
  • арбитрира у канонским споровима између помесних православних Цркава;
  • решава, у последњој канонско-правној инстанци, о жалбама архијереја помесних православних Цркава на дисциплинске и друге одлуке њихових сабора;
  • издаје томос о признавању аутокефалности новоустановљеној помесној православној Цркви, уколико јој је њена „мајка-Црква” претходно дала аутокефалност и уколико су се са давањем аутокефалности сагласиле и остале аутокефалне православне Цркве;
  • има право да оснива ставропигијалне манастире не само по православној дијаспори, него и на канонској територији других помесних православних Цркава;
  • има под својом директном јурисдикцијом Свету Гору Атонску, свеправославну аутономну монашку републику која је под државним суверенитетом Грчке.

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ Назива се још и Васељенска патријаршија, односно Екуменска патријаршија или Константинопољска патријаршија
  2. 2,0 2,1 2,2 Meyendorff 1989, стр. 58, 224, 267, 277, 305-306, 330.
  3. ^ Ecumenical Patriarchate of Constantinople: Ecumenical Patriarch
  4. ^ Назива се још и Архиепископ Цариграда – Новог Рима, Архиепископ цариградски – новоримски, Архиепископ Константинопоља – Новог Рима или Архиепископ константинопољски – новоримски
  5. ^ Elpidophoros Lambriniadis (2014): First without equals
  6. ^ Meyendorff 1989.
  7. ^ Цариград, Константинов град, Нови Рим, Други Рим
  8. ^ Ромејско царство, Византијско царство, Византија

Литература[уреди]