Žak Pjer Briso

Žak Pjer Briso
Žak Briso
Puno ime	Žak Pjer Briso
Datum rođenja	(1754-01-15)15. januar 1754.
Mesto rođenja	Šartr, Kraljevstvo Francuska
Datum smrti	31. oktobar 1793.(1793-10-31) (39 god.)
Mesto smrti	Pariz, Prva francuska republika
Supružnik	Félicité Brissot de Warville

Žak Pjer Briso (15. januar 1754—31. oktobar 1793) je bio francuski filozof i političar u periodu Francuske revolucije, jedan od vodećih žirondinaca.

Detinjstvo i mladost

Rođen je u Šartru. Otac mu je bio krčmar. Studirao je prava nakon čega je bio na praksi kod pariskog advokata. Oženio je Feliciju Dupon (1759–1818) koja je prevodila dela engleskih pisaca, uključujući i Olivera Goldsmita. Živeli su u Londonu i imali su troje dece. Briso je pisao filozofska dela. Na njega je najveći uticaj ostavio Žan Žak Ruso, a pored njega i Volter. Briso je 1784. godine zatvoren u Bastilju jer je objavio pornografski pamflet o kraljici Mariji Antoaneti. Oslobođen je posle četiri meseca i ponovo se posvetio pisanju pamfleta. Godine 1785. poslao je otvoreno pismo austrijskom caru Jozefu. Zalagao se za ukidanje ropstva i u Parizu je 1788. godine osnovao "Društvo prijatelja crnaca" kome je bio predsednik od 1790. do 1791. godine. Godine 1789. izabran je za počasnog člana Američke akademije nauka i umetnosti. Bio je prijatelj Tomasa Džefersona. Nameravao je da se preseli u Ameriku, ali su ga događaji u Francuskoj sprečili u toj nameri.

Vođa žirondinaca

Žak Pjer Briso

Briso je prišao Francuskoj revoluciji odmah po njenom izbijanju. Bio je urednik lista Patriote français (Francuski patriota) od 1789. do 1793. godine. Poznat je po svojim govorima na sednicama jakobinskog kluba. Izabran je za člana Zakonodavne skupštine, a kasnije i Nacionalnog konventa. Nakon kraljevog bega za Varen, Briso prilazi konzervativnim žirondincima. Bio je jedan od vođa žirondinaca. Nakon hapšenja kralja Luja XVI zbog optužbi za veleizdaju (10. avgust) Briso i žirondinci nastojali su da odlože njegovo suđenje znajući da će kralj biti osuđen na smrt. Međutim, pod pritiskom Montanje i nakon pronalaska gvozdenog ormara sa dokumentima u kraljevoj sobi, odlaganje nije bilo moguće. Briso je glasao protiv pogubljenja kralja smatrajući da će u tom slučaju Francuska izgubiti pregovaračku prednost i da će rojalisti podići masovnu pobunu. Međutim, bio je pristalica rata sa Austrijom koji je objavljen nakon smrti cara Jozefa 1792. godine (Rat prve koalicije). Briso je bio ključna figura u objavi rata caru Leopoldu II, Nizozemskoj republici, Velikoj Britaniji (januar-februar 1793). On je ratovima dao karakter revolucionarnog otpora.

Sukob sa Montanjom i pogubljenje

U narednim mesecima pojačava se sukob Žironde i Montanje. Pariski sankiloti pod Maksimilijanom Robespjerom izvršili su od 31. maja do 2. juna 1793. godine državni udar kojim su iz Konventa odstranili žirondince. Otpočinje period vladavine montanjarskog Konventa tokom koga glavnu reč vode jakobinci i kordiljeri (pod Dantonom). Briso je uhapšen 2. juna zajedno sa 28 drugih članova žirondinaca. Pokušao je da beži, ali je uhvaćen sa lažnim dokumentima 10. juna. Optužen je za saradnju sa Britanijom. Briso se na suđenju lično branio, ali nije uspeo da se odbrani od apsurdnih optužbi jakobinaca. Osuđen je na smrt. Giljotiniran je 31. oktobra 1793. godine, zajedno sa ostalih 28 žirondinaca.

• 
  Bibliothèque philosophique du Législateur, du Politique, du Jurisconsulte, 1782

Izvori

• Frederick A. Luna, “Interpreting Brissot,” The Dean Street Style of Revolution 159–190
• Durand, Echeverria, and Mara Vamos (New Travels in the United States of America. Cambridge: The Belknap Press of Harvard University Press, 1964) ix-xxvii
• D'huart, Suzanne . Brissot : la Gironde au pouvoir (in French). Paris: R. Laffont. 1986. ISBN 978-2-221-04686-9.
• Chisholm, Hugh, ed. (1911). "Brissot, Jacques Pierre". Encyclopædia Britannica (11th ed.). Cambridge University Press. The 1911 Encyclopædia Britannica, in turn, gives the following references:
• Mémoires de Brissot, sur ses contemporains et la Révolution française, pub. by his sons, with notes by F. de Montroi (1830)
• François Victor Alphonse Aulard, Les Orateurs de la Legislative et de la Convention (1905) and Les Portraits littéraires a la fin du XVIII' siècle, pendant la Révolution (1883).
• Marisa Linton, Choosing Terror: Virtue, Friendship and Authenticity in the French Revolution (Oxford University Press, 2013).
• Marisa Linton, ‘The First Step on the Road to Waterloo, History Today, vol 65, issue 6, June 2015.[1].
• Marisa Linton, ‘Friends, Enemies and the Role of the Individual’ in Peter McPhee (ed.), Companion to the History of the French Revolution (Wiley-Blackwell, 2013): 263-77.
• Helena Williams, Souvenirs de la Révolution française (1827)
• Thomas Lalevée, « National Pride and Republican grandezza: Brissot’s New Language for International Politics in the French Revolution », French History and Civilisation (Vol. 6), (2015). str. 66-82.