Pređi na sadržaj

Ivan Franko

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ivan Franko
Portret Ivana Franka 1910.
Datum rođenja(1856-08-27)27. avgust 1856.
Mesto rođenjaNagujeviči, Austrijsko carstvo
Datum smrti28. maj 1916.(1916-05-28) (59 god.)
Mesto smrtiLavov, Austrougarska

 Ivan Jakovič Franko (ukr. Іван Якович Франко, izgovara se [iˈvɑn ˈjɑkovɪtʃ frɐnˈkɔ]; 27. avgust 1856 – 28. maj 1916)[1] bio je ukrajinski pesnik, pisac, društveni i književni kritičar, književnik, novinar, politički kritičar filozofije, etnograf i autor prvih detektivskih romana i moderne poezije na ukrajinskom jeziku.

Bio je politički radikal i osnivač socijalističkog i nacionalističkog pokreta u zapadnoj Ukrajini. Pored sopstvenog književnog dela, na ukrajinski je prevodio i dela poznatih ličnosti kao što su Vilijam Šekspir, Lord Bajron, Pedro Kalderon de la Barka, Dante Aligijeri, Viktor Igo, Adam Mickjevič, Johan Volfgang Gete i Fridrih Šiler. Zajedno sa Tarasom Ševčenkom, imao je ogroman uticaj na modernu književnu i političku misao u Ukrajini.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Franko je rođen u ukrajinskom selu Nagujeviči[2] koje se tada nalazilo u austrijskoj teritoriji Galicija, danas deo Drogobičkog okruga, Lavovska oblast, Ukrajina . U detinjstvu ga je kao Ivana krstio otac Josip Levicki, poznat kao pesnik i autor prve galičko-rusinske Hramatyka, a koji je kasnije zbog „oštrog jezika“ bio prognan u Nagujeviče. Kod kuće su, međutim, Ivana zvali Miron zbog lokalnog sujevernog verovanja da će se nekim drugim imenom izbeći smrt.[3] Frankova porodica u Nagujevičima važila je za „imućnu“, sa svojim slugama i 24 hektara imanja.[4]

Franko stariji je navodno trebao biti ukrajinizovani nemački kolonista, ili je bar sam Ivan Franko verovao.[traži se izvor] To stanovište podržava i Timoti Snajder koji opisuje Jakiva Franka kao seoskog kovača nemačkog rimokatoličkog porekla. Snajder je, međutim, naveo da je majka Ivana Franka bila Poljakinja sitnog plemićkog porekla,[5] dok detaljniji izvori navode da potiče iz osiromašenog ukrajinskog plemićkog porekla, iz poznate ukrajinske plemićke porodice Kulčicki[6] i da je bila u daljnom srodstvu sa hetmanom Petrom Konaševičem-Sagajdačnim.[traži se izvor] Prema Jaroslavu Hricaku, Ivan Franko je bio mešovitog nemačkog, poljskog i ukrajinskog porekla.[7]

Ivan Franko je pohađao školu u selu Jasenica Silna od 1862. do 1864. godine, a odatle je pohađao monašku školu u Drogobiču do 1867. godine. Njegov otac je umro pre nego što je Ivan mogao da završi gimnaziju ali je očuh podržao Ivana u nastavku školovanja. Ubrzo je, međutim, Franko ostao potpuno bez roditelja nakon što mu je umrla i majka, a potom je on ostao da živi sa potpuno nepovezanim ljudima. Godine 1875. diplomirao je na Drohobičkoj realnoj školi, a nastavio na Lavovskom univerzitetu, gde je studirao klasičnu filozofiju, ukrajinski jezik i književnost. Na ovom univerzitetu Franko je započeo svoju književnu karijeru, raznim pesničkim delima i romanom PPetriï i Dovbushchuky u izdanju studentskog časopisa Druh (Prijatelj), čijem se uredništvu kasnije pridružio.

Susret sa Mihailom Dragomanovim na Lavovskom univerzitetu ostavio je ogroman utisak na Ivana Franka. Kasnije se razvilo u dugo političko i književno udruženje. Frankovi sopstveni socijalistički spisi i njegovo druženje sa Dragomanovim doveli su do njegovog hapšenja 1877, zajedno sa Mihailom Pavlikom i Ostapom Terleckim, između ostalih. Optuženi su da pripadaju tajnoj socijalističkoj organizaciji, koja u stvari nije postojala. Međutim, devet meseci zatvora nisu obeshrabrili njegovo političko pisanje ili aktivnosti. Franko je u zatvoru napisao satiru Smorhonska akademija. Nakon puštanja na slobodu, proučavao je dela Karla Marksa i Fridriha Engelsa, davao članke u poljskim novinama Praca ( Rad ) i pomagao u organizovanju radničkih grupa u Lavovu. Franko i Pavlik su 1878. godine osnovali časopis Hromads'kyi Druh („Javni prijatelj”). Samo dva broja su objavljena pre nego što ga je vlada zabranila; međutim, časopis je ponovo rođen pod imenima Dzvin (Zvono) i Molot (Malet). Franko je objavio seriju knjiga pod nazivom Dribna biblioteka („Sitna biblioteka“) od 1878. do drugog hapšenja zbog navođenja seljaka na građansku neposlušnost 1880. godine. Posle tri meseca u zatvoru u Kolomiji, pisac se vratio u Lavov. Njegove utiske o ovom izgnanstvu ogleda se u njegovom romanu Na Dni (Na dnu). Franko je po izlasku na slobodu držan pod prismotrom policije. U sukobu sa administracijom, Franko je izbačen sa Lavovskog univerziteta, institucije koja će nakon njegove smrti biti preimenovana u Nacionalni univerzitet Ivana Franka u Lavovu.

Franko je bio aktivan saradnik časopisa Svit (Svet) 1881. On je napisao više od polovine materijala, isključujući nepotpisane uvodnike. Kasnije te godine, Franko se preselio u svoje rodne Nagujeviče, gde je napisao roman Zahar Berkut, preveo Geteovog Fausta i Hajneovu pesmu Deutschland: ein Wintermärchen na ukrajinski. Napisao je i seriju članaka o Tarasu Ševčenku Ševčenku i recenzirao zbirku poezije Pantelejmona Kuliša. Franko je radio za časopis Zorja, a godinu dana kasnije postao je član uređivačkog odbora lista Dilo.

Franko sa suprugom Olgom Horužinskom, 1886.

Franko se u maju 1886. oženio Kijevljankom Olgom Horužinskom, kojoj je posvetio zbirku Z vershyn i nyzyn (Od vrhova i dna), knjigu poezije i stihova. Par je neko vreme živeo u Beču, gde se Ivano Franko upoznao sa ljudima kao što su Teodor Hercl i Tomaš Masarik. Njegova supruga je kasnije patila od iscrpljujuće mentalne bolesti zbog smrti prvorođenog sina Andreja,[8] što je bio jedan od razloga što Franko nije otišao iz Lavova na lečenje u Kijev 1916. godine, neposredno pre smrti.

Franko je 1888. bio saradnik časopisa Pravda, što je, uz njegovo druženje sa istomišljenicima iz Dnjeparske Ukrajine, dovelo do trećeg hapšenja 1889. Posle ovog dvomesečnog zatvora, sa Mihailom Dragomanovim i Mihailom Pavlikom suosnovao je Rusinsko-ukrajinsku radikalnu stranku. Franko je bio kandidat Radikalne stranke za mesta u parlamentu Austrije i Galicijskoj skupštini, ali nikada nije pobedio na izborima.

Odbranio je doktorsku disertaciju na Univerzitetu u Beču. Mentor mu je bio Vatroslav Jagić. Bio profesor ukrajinske književnosti na Univerzitetu u Lavovu.

Nakon raskola u Radikalnoj stranci, Franko je 1899. godine zajedno sa lavovskim istoričarem Mihailom Hruševskim osnovao Nacionalnu demokratsku partiju, u kojoj je radio do 1904. kada se povukao iz političkog života.

Tokom 1902. studenti i aktivisti u Lavovu su se osramotili što Franko živi u siromaštvu i kupili su mu kuću u gradu. Tu je živeo preostalih 14 godina života. U kući se danas nalazi Muzej Ivana Franka.

Grob Ivana Franka na Ličakovskom groblju u Lavovu, Ukrajina. Prikazan je kao kamenolomac, prema naslovu njegove poznate pesme.

Franko je 1904. godine učestvovao u etnografskoj ekspediciji u bojkovskim krajevima sa Filaretom Kolesom, Fedirom Vovkom i ruskim etnografom.

Godine 1914. izašla je njegova jubilarna zbirka Pryvit Ivanovi Frankovi (Pozdrav Ivanu Franku) i zbirka Iz lit moyeyi molodosti (Iz godina moje mladosti).

Poslednjih devet godina svog života Franko je retko fizički pisao, jer je bolovao od reume koja mu je na kraju paralisala desnu ruku.

Godine 1916, Jozef Zastirec i Harald Hjerne predložili su Franka za Nobelovu nagradu za književnost 1916, ali je on umro pre nego što se nominacija ostvarila.[9]

Smrt[uredi | uredi izvor]

Franko je umro u siromaštvu u 16 časova 15. maja 1916. godine. Oni koji su došli da mu odaju počast videli su ga kako leži na stolu prekriven ničim osim odrpanom čaršavom. Njegovu sahranu i pogrebnu odeću platili su njegovi obožavaoci, a niko iz porodice nije dolazio da ga poseti. Franko je sahranjen na Ličakovskom groblju u Lavovu.

Porodica[uredi | uredi izvor]

Žena[uredi | uredi izvor]

Olga Fedorivna Horužinska (m. 1886-1916), diplomirala na Institutu plemićkih dama u Harkovu i kasnije na dvogodišnjim višim kursevima u Kijevu, znala je nekoliko jezika i svirala klavir, preminula je 1941.

Jedan od mnogih portreta Ivana Franka ukrajinskog impresionističkog umetnika Ivana Truša
  • Andrij Franko je preminuo u 27. godini od srčane insuficijencije.
  • Petro Franko (1890–1941), inženjer-hemičar, ratni veteran, osnivač ukrajinskog ratnog vazduhoplovstva, ukrajinski političar, narodni poslanik u Vrhovnoj radi
    • Petro Franko je imao dve ćerke koje su nakon udaje promenile imena
  • Taras Franko, vojni veteran
    • Roland Franko (1931—2021), ukrajinski političar,[10] diplomata, diplomac Kijevskog politehničkog instituta, njegovim naporima 1996. Ujedinjeno Kraljevstvo je slobodno prenelo svoju antarktičku stanicu Faradej u Ukrajinu kasnije preimenovanu u Akademik Vernadski
    • Zenovia Franko (1925—1991), ukrajinski filolog[11] i istaknuta ličnost ukrajinskog nacionalističkog pokreta u vreme Sovjetskog Saveza[12]
    • Darina Franko
  • Hana Ključko (Franko)

Bio je naširoko promovisan u Ukrajini tokom sovjetskog perioda, posebno za svoju pesmu „Kamenijari“ koja sadrži revolucionarne političke ideje, zbog čega je dobio nadimak Kameniar.

Dela prevedena na engleski[uredi | uredi izvor]

  • What is Progress[13]
  • How a Ruthenian Busied Himself in the Other World, How Yura Shykmanyuk Forded the Cheremosh, A Thorn in His Foot" and "As in a Dream[14]
  • Mykytych's Oak Tree, The Gypsies, It's His Own Fault i The Forest Nymph[15]
  • Hryts and the Young Lord, The Cutthroats, The Involuntary Hero i The Raging Tempest[16]
  • Unknown Waters i Lel and Polel[17]
  • Fateful Crossroads[18]
  • For the Home Hearth" and "Pillars of Society[19]
  • From the Notes of a Patient", The High Life i The Postal Clerk"[20]
  • Amidst the Just, Fatherland, The Jay's Wing i William Tell[21]
  • Zakhar Berkut[22]

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Portret Ivana Franka na aversu novčanice od 20,00 ₴, oko 2018

Godine 1962. grad Stanislaviv u zapadnoj Ukrajini (ranije Stanislavov, Poljska) preimenovan je u Ivano-Frankovsk u čast pesnika.

Od novembra 2018. na delu Ukrajine pod kontrolom Ukrajine bilo je 552 ulice nazvane po Ivanu Franku.[23]

Takođe je povezan sa imenom Kameniar prema naslovu njegove čuvene pesme „Kameniari“ („Razbijači kamena“), posebno u vreme sovjetskog režima. Iako je bio socijalista, njegovi politički stavovi uglavnom nisu odgovarali sovjetskoj ideologiji. Astronom Nikolaj Černih je 8. aprila 1978. godine nazvao asteroid u čast Franka - 2428 Kameniar.

Njegove biste postavljene su u Kanadi.

Godine 2019. objavljen je ukrajinsko-američki istorijski akcioni film The Rising Hawk sa budžetom od 5 miliona dolara. Zasnovan je na istorijskoj beletrističnoj knjizi Zahar Berkut Ivana Franka.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Ivan Franko, Encyclopædia Britannica
  2. ^ Oblіkova kartka Arhivirano 2015-12-25 na sajtu Wayback Machine
  3. ^ Film about Ivan Franko by Sofia Chemerys part 1 na sajtu YouTube
  4. ^ Film about Ivan Franko by Sofia Chemerys, part 2 na sajtu YouTube
  5. ^ Timothy Snyder (2003). The Reconstruction of Nations: Poland, Ukraine, Lithuania, Belarus, 1569-1999. Yale University Press. str. 130. ISBN 978-0-300-12841-3. Pristupljeno 9. 3. 2016. 
  6. ^ Yaroslav Hrytsak. (2006). Ivan Franko - Peasant son? Ukraїna: kulьturna spadщina, nacіonalьna svіdomіstь, deržavnіstь vol. 15
  7. ^ Yaroslav Hrytsak. One World is not enough or my Adventures with National Paradigm. Scripta ucrainica europaea. Greifswald. September 2007. p. 18.
  8. ^ Zhanna Kuyava (6. 10. 2010). Onuk "Vіčnogo revolюcіonera" Roland Franko: "Dіd mіg godinami loviti ribu … rukami..." [The grandson of the "Eternal revolutionary" Roland Franko: "My grandfather could spend hours fishing ... with his hands ..."] (na jeziku: ukrajinski). sumno.com. Arhivirano iz originala 13. 6. 2015. g. 
  9. ^ „Nomination%20archive”. april 2020. 
  10. ^ „Lviv region: Registered candidates for deputy”. Ukrainian Central Election Commission. 31. 3. 2002. Pristupljeno 9. 3. 2016.  Roland T. Franko is a Ukrainian politician
  11. ^ List of works of Zenovia Franko on WorldCat
  12. ^ "The Ukrainian Review", London, 1980
  13. ^ Franko, I., 2021, What is Progress?, Theogony Books, Lviv, (Engl. transl.)
  14. ^ Franko, I., 2008, Down Country Lanes, pp. 66-159, Language Lantern Publications, Toronto, (Engl. transl.)
  15. ^ Franko, I., 2008, From Days Gone By , pp. 51-93, Language Lantern Publications, Toronto, (Engl. transl.)
  16. ^ Franko, I., 2006, Winds of Change: A Trilogy of Selected Prose Fiction by Ivan Franko, (Vol. 1), Language Lantern Publications, Toronto, (Engl. transl.)
  17. ^ Franko, I., 2006, Beacons in the Darkness: A Trilogy of Selected Prose Fiction by Ivan Franko (Vol. 2), Language Lantern Publications, Toronto, (Engl. transl.)
  18. ^ Franko, I., 2006, Fateful Crossroads: A Trilogy of Selected Prose Fiction by Ivan Franko, (Vol. 2), Language Lantern Publications, Toronto, (Engl. transl.)
  19. ^ Franko, I., 2006, Behind Decorum's Veil: Selected Prose Fiction by Ivan Franko, Language Lantern Publications, Toronto, (Engl. transl.)
  20. ^ Franko, I., 2004, Passion's Bitter Cup, pp. 91-145, Language Lantern Publications, Toronto, (Engl. transl.)
  21. ^ Franko, I., 2004, Riddles of the Heart, pp. 21-129, Language Lantern Publications, Toronto, (Engl. transl.)
  22. ^ Franko, I., 2022, Zakhar Berkut, independently published (Engl. transl.)
  23. ^ https://texty.org.ua/d/2018/streets NA ČIЮ ČESTЬ NAZVANІ VULICІ UKRAЇNI? Texty.org.ua, 6 November 2018

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Ivan Franko na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иван_Франко&oldid=27821387”