Četrnaestog oktobra 1888. godine izašla je proklamacija Kralja Milana narodu srpskom, kojom Kralj poziva narod na slogu: „Nek u tebi", kaže se u toj proklamaciji, „umuknu svi glasovi razdora; nek jednodušno svi misle na opšte dobro — a prvi primer za to treba da dade Kralj, i on je srećan što može da ga dade". Kralj smatra da partijska borba može dovesti samo do novih žalosnih prizora, kakvih je bilo isuviše; iskrena težnja partija za dobrom i napretkom države nemoćna je da što postigne i ostaće bezuspešna dokle god je na snazi Ustav iz 1869. Radi toga Kralj, na osnovu svoga vladalačkog prava, naređuje, da se 20. novembra izvrše izbori za Veliku narodnu skupštinu koja treba da se sastane u Beogradu decembra 1888, da donese novi Ustav. Kralj jamči punu slobodu izbora i poziva sve partije da se slože na izradi novog Ustava.
Trebalo je da se izabere 628 narodnih poslanika u celoj zemlji. Prema izveštaju verifikacionog odbora, 593 narodna poslanika imala su potpuno uredna punomoćja, tako da se Skupština mogla odmah konstituisati i preći na rad. Od izabranih narodnih poslanika, preko pet stotina pripadalo je Narodnoj radikalnoj stranci, Liberalna stranka dobila je preko stotinu mandata, dok Napredna stranka nije dobila ni jedan mandat. Skupštinske sednice održavane su u zgradi Narodnog pozorišta. Pre početka rada Kralj je imenovao petnaest svojih poverenika koji su pred Skupštinom trebalo da brane i obrazlažu projekt novoga Ustava, dok je vlada Nikole Hristića i dalje ostala u pozadini. Kraljevi poverenici bili su najvažniji članovi samoga Ustavotvornog odbora: Jovan Ristić, Sava Grujić, Alimpije Vasiljević, Jovan Avakumović, Pera Velimirović, Giga Geršić, Jovan Beli-Marković, i drugi.[1]
