Ilinois (narod)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ilinoisi
Gravura izrađena na osnovu crteža francuskog generala Žorža Anrija Viktora Koloa (1796)
Regioni sa značajnom populacijom
Jezici
majamsko-ilinoiški
Srodne etničke grupe
Ostali algonkvinski narodi
Oslikana koža sa geometrijskim motivima, koju su Francuzi pripisivali Ilinoisima (pre 1800). Kolekcija Muzeja du Ke Broli.

Ilinois, Ilinivek ili Ilini je algonkvinski narod, koji je od davnina naseljavao sliv reke Misisipi, a sastojao se od 12 do 13 plemena, koja su sredinom 17. veka bila naseljena na teritoriji današnjih američkih država Ilinois, Viskonsin, Ajova, Misuri i Arkanzas. Najvećih 5 plemena u to doba su Peorija, Kaskaskija, Kahokija, Mičigameja i Tamaroa.[1] Naziv Ilinois su prvi zabeležili francuski istraživači, a izveden je iz ilinoiškog autonima Ilinive.[2][3] Procenjeno je da je u vreme prvog susreta sa Evropljanima, tokom 17. veka, Ilinoisa bilo nekoliko desetina hiljada. Nakon dodira sa Evropljanima rast njihovog stanovništva je zaustavljen i usledio je izraženi pad broja stanovnika.[3]

Ilinoisi su se bavili zemljoradnjom, ali i lovom i ribolovom.[4] Način života Ilinoisa je bio polunomadski, sezonski su se kretali između letnjih i zimskih naselja, leti su živeli u dugim kućama, a zimi u vigvamima. Muškarci su često odlazili u lov, a žene su uzgajale useve, izrađivale alate i odeću.[5] Sela su predvodile seoske poglavice, dok su pojedinačne rodove u selima predvodile rodovske poglavice.[6] Ilinoiška populacija je vremenom opadala zbog ratova i zaraznih bolesti, koje su doneli francuski doseljenici.[7][4]

Vremenom su se preživela ilinoiška plemena stopila u jedno. Danas su naseljeni u Oklahomi i savezno priznati pod imenom „Peorija Pleme Indijanaca”.[8]

Ime[uredi | uredi izvor]

Francuski misionari koji su ostavili pisane opise svojih susreta sa ilinoiškim plemenima zabeležili su da su oni sebe nazivali Inoka.[1] Značenje ove reči je nepoznato. Žak Market, francuski jezuitski misionar, tvrdio je da je francuski naziv Ilinois izveden od ilinoiškog autonima Ilini, što znači „muškarci”. Misionar Luj Henepin je tvrdio da je naziv muškarci simbol zrelosti i snage, i da predstavlja vrhunac muškarčevog životnog veka.[7]

Međutim, u 21. veku, lingvističkim istraživanjem je demonstrirano da je reč Ilinois posredno izvedena od reči Irenviva, čije je značenje govori na običan način. Dok je izgovor ove reči na jeziku naroda Odžibva, koji je naseljavao susedne oblasti oko Velikih jezera, Francuzima zvučao kao Ilinve.[1] Ilinve u jednini ili Ilinivek u množini. Francuski istraživači koji su prvi čuli i zabeležili ovaj naziv zapisivali su ga na francuskom kao „liniouek”, „Aliniouek”, i „Iliniouek”.[4] Iz oblika u jednini Ilinve izveden je francuski naziv „Ilinois”.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Nastanak[uredi | uredi izvor]

Ilinoisi su bili podeljeni na 12 plemena koja su delila zajednički jezik i kulturu. To su Kaskaskija, Kahokija, Peorija, Tamaroa, Moingvena, Mičigameja, Čepusa, Činkoa, Korakoenitanon, Espeminkija, Maroa i Tapuaro.[9] Od ovih 12, do današnjeg dana su preostala samo plemena Kahokija, Kaskaskija, Mičigameja, Peorija i Tamaroa; ostala su nestala kao posebna plemena zbog ratova i zaraznih bolesti.[10][11] Prema prvim evropskim pisanim izvorima u kojima je zabeleženo postojanje Ilinoisa, a koji potiču iz 17. veka, ilinoiška populacija je procenjena na 10.000 ljudi.[12] Iako im je danas broj značajno manji, oni i danas postoje, a mnogi njihovi potomci su deo savezno priznatog plemena „Peorija Pleme Indijanaca”, čije je sedište u oklahomskom gradu Majami, i koje je deo „Konfederalnog Plemena Peorija”.[13][14]

Odnosi sa Evropljanima[uredi | uredi izvor]

Oslikana koža koja predstavlja gromovitu pticu. Nastala pre početka 19. veka, na nepoznatoj lokaciji.

Smatra se da je u trenutku kada su Francuzi prvi put susreli Ilinoise, njih bilo čak 10.000. Živeli su na ogromnom području koje se protezalo od jezera Mičigen do Ajove i na jugu do Arkanzasa.[11] Francuzi su 1670-ih otkrili selo plemena Kaskaskija u dolini reke Ilinois (na čijem mestu je kasnije nastala današnja Utika), selo plemena Peorija u Ajovi (blizu današnjeg grada Kiokak) i selo plemena Mičigameja na severoistoku Arkanzasa.

Selo plemena Kaskaskija, koje je poznato pod imenom Veliko selo Ilinoisa, bilo je najveće i najpoznatije ilinoiško selo.[14] Francuzi su u blizini sela 1675. osnovali katoličku misiju, nazvanu „Misija Bezgrešnog začeća Blažene Device”, i trgovinsku postaju za trgovinu krznom. Stanovništvo sela se povećalo na oko 6.000 ljudi u oko 460 kuća.[11] Ubrzo, međutim, evroazijske zarazne bolesti i „Francuski i irokeški ratovi” doveli su do značajnog rasta stope smrtnosti Ilinoisa, zbog čega je njihova populacija dramatično smanjena u narednim decenijama.[10][12]

Francuzi su ovu oblast nazvali „Pei de Ilinoa” (Pays de Illinois), ili „zemlja Ilinoisa”, ovaj naziv domovine Ilinoisa se vremenom uobičajio.[15] Rani francuski istraživači, uključujući Luja Žolijea, Žaka Marketa i Rene-Roberta Kavalijea su ostavili pisane tragove o odnosu Francuza i Ilinoisa nakon njihovog prvog susreta.[16] Zbog čestih susreta sa Francuzima ilinoiška plemena su postala dobro poznata evropskim istraživačima. Evropska kolonizacija, vrednosti i religija počele su da utiču na ilinoiška plemena.[8][17]

U kasnom 17. veku, Irokezi su, da bi kontrolisali trgovinu krznom i proširili svoju vlast na nove oblasti, naterali Kaskaskije i druga ilinoiška plemena da napuste svoja sela. Ilinoisi su se zatim preselili na jug.[14] Iako su Ilinoisi u to vreme pružili otpor svojim glavnim neprijateljima, bili su prinuđeni da se rasele, nakon gubitka dela svog stanovništva u sukobu. Na kraju su ipak povratili neke od svojih zemalja.[18]

Početkom 18. veka, Ilinoisi su se uključili u sukob između Meskvaka i Francuza.[15][11] Meskvaci (ili Foksi) su 1722. godine napali pleme Peorija i potisnuli njihove ratnike na strminu Starvd Rok, jer su oni ubili nećaka jednog od meskvačkih poglavica.[17][18] Peorije su poslale glasnike tražeći pomoć od Francuza, ali dok su oni stigli do mesta sukoba, mnogi od peorijskih ratnika su bili ubijeni.[11] Francuzi i njihovi saveznici Ilinoisi, Majamiji, Potavatomi i Saci nastavili su da se bore protiv Meskvaka, ali bez većeg uspeha sve do 1730. Te godine su saveznici opseli selo Meskvaka na reci Sangamon i izveli napad u kome je većina meskvačkih ratnika ubijena, dok su veći deo žena i dece zarobili indijanski saveznici Francuza ili su ih sami Francuzi ubili.

Do sredine 18. veka, broj ilinoiških plemena je sveden sa 12 na 5, opstala su plemena: Kahokija, Kaskaskija, Mičigameja, Peorija i Tamaroa.[14][18] Evropske bolesti su drastično smanjile broj Ilinoisa. Ratovi su izbijali zbog sukoba između starosedelaca oko resursa i trgovine, ili su ih pokretali evropski istraživači koji su želeli da osvoje nove oblasti.[15][18] Sa plemenom Peorija su se spojili preostali potomci ostalih ilinoiških plemena, a danas su savezno priznati pod imenom „Peorija Pleme Indijanaca” i žive u okrugu Otava u Oklahomi.[7][14]

Podela[uredi | uredi izvor]

Ilinoisi su ratovali protiv zapadnih suseda Lakota (pleme Sijuksa), Osejdža, Ponija, Saka, Meskvaka (Foksa) i Arikara, kao i južnih suseda Kvapoa, Šonija i Čikasoa. Iako su ovi narodi predstavljali stalnu opasnost, Irokezi su postali najveći neprijatelji Ilinoisa počevši od kraja 17. veka.[18] Irokezi koji su bili u potrazi za novim lovištima, nakon što su zbog prekomernog lova smanjili broj divljači na svojoj zemlji, započeli su napade na ilinoišku zemlju, pri čemu su ubili ili zarobili veliki broj Ilinoisa.[16][18] Nakon određenog vremena Ilinoisi su napustili svoju zemlju oko Velikih jezera i preselili se na teritoriju današnjeg Kanzasa.[10] Pored opasnosti od rata sa drugim starosedeocima, Ilinoisi su bili u opasnosti od napada Evropljana, sa kojima su povremeno sklapali saveze.[19][20]

Pored toga, sa jačanjem kontakta sa Evropljanima i Irokezima, Ilinoisi su bili izloženi nizu novih bolesti koje su dovele do pojave visoke stope smrtnosti među njima.[15][14] Zbog rata i širenja zaraznih bolesti prenetih iz Evrope, ilinoiško stanovništvo drastično se smanjilo do 1778. i svedeno je na stanovnike jednog sela sa oko 300 ljudi.[9] Nakon što su ih iz domovine proterali Irokezi i Šoniji i nakon širenja evropskih naselja, Ilinoisi su 1832. prihvatili da žive u rezervatu na reci Big Madi Riv'r u južnom Ilinoisu. Ali u roku od nekoliko meseci, ustupili su ostatak svoje zemlje i odselili se u novi rezervat u istočnom Kanzasu.[21]

Ilinoisi („Peorija Pleme Indijanaca”) su se 1854. ujedinili sa majamskim plemenima Vea i Pjankašo u „Konfederativno Pleme Peorija”.[14] Nekoliko godina kasnije 1867. preseljeni su u novi rezervat u severoistočnoj Oklahomi, gde su im se pridružili ostali Majamiji, koji su zvanično postali deo njihove konfederacije 1873. Nakon 50 godina, ujedinjeno pleme Peorija i Majami je raspušteno 1920-ih.[14] Nakon nekoliko decenija njihovi potomci su se ponovo organizovali i zatražili savezno priznanje, do koga je došlo 1978.[16] Potomci Ilinoisa danas žive u okrugu Otava u Oklahomi.[10][9]

Kultura[uredi | uredi izvor]

Jezik[uredi | uredi izvor]

Ilinoiški je jedan od dva dijalekta (drugi je majamski) majamsko-ilinoiškog jezika, koji pripada algonkvinskoj porodici jezika. Postojbina majamsko-ilinoiškog je država Ilinois, a nakon proterivanja njegovih govornika u Oklahomu, bio je u upotrebi u toj američkoj državi. Danas ne postoje govornici ovog jezika, međutim, postoje napori da ovaj jezik bude oživljen. Danas, majamska i peorijska (ilinoiška) deca uče jezik svojih predaka.[2] Majamsko-ilinoiški je polisintetički jezik, koji ima složenu morfologiju glagola i prilično slobodan red reči.[1][8]

Algonkvinski jezici su porodica jezika severnoameričkih Indijanaca. Jezicima ove porodice je govoreno u Kanadi, Novoj Engleskoj, oblasti severnoameričkog atlantskog primorja i oblasti Velikih jezera, sve do Stenovitih planina. Postoje brojni algonkvinski jezici, kao što su krijski, odžibvejski, blekfutski i čejenski, naziv algonkvinski jezik se koristi za dijalekat odžibvejskog kojim govori narod Algonkvin, po kome je cela porodica dobila ime.[1]

Uloge polova[uredi | uredi izvor]

Kao i kod većine drugih indijanskih naroda, ilinoiški muškarci su uglavnom bili lovci i ratnici, dok su se žene bavile poljoprivredom, sakupljanjem plodova i održavanjem domaćinstva. Međutim, prema istorijskim spisima neke žene su imale ulogu vođa, uključujući i verske.[22][8] U poligamnom društvu, prve supruge su imale superiornost u svojim porodicama i imale su vodeću ulogu u domaćinstvu. Pored toga, neke žene su bile šamanke i sveštenice, tako da su imale veliku moć u zajednici. One su donosile odluke koje su mogle da dovedu do smrti, pa su ih poštovali i plašili ih se i muškarci i žene.[8][11] Žene su ponekad dobijale lovačke zadatke u zajedničkim lovovima, ali im je bila zabranjena upotreba bilo kakvog oružja, što je otežavalo učešće u lovu.[5] Žene su mogle da steknu uticaj u selu kada bi se pokazale kao dobre domaćice i poljoprivrednice.[8] Visoki prinosi, veliki broj dece i vernost mužu bili su osnovi za sticanje višeg statusa, kao i poštovanja među domorocima.[23] Muškarci su, s druge strane, mogli da dobiju viši status putem svojih dostignuća u borbi i pokazivanjem hrabrosti.[8] Najbolji lovci su bili poštovani u selu i imali su veći broj žena.[5] U okviru poligamnih brakova, žene koje su bile neverne bile su strogo kažnjavane, ponekad i odsecanjem delova lica.[23]

Vera[uredi | uredi izvor]

Ilinoisi su bez obzira na položaj u društvu bili veoma religiozni, oslanjali su se na duhovno vođstvo u svakom delu svog života.[17] Lovci su tražili pomoć od duhova u lovu na divljač, ratnici su pre ulaska u borbu od duhova tražili uputstva, a šamani su redovno rešavali pitanja koja se tiču telesnog i umnog zdravlja.[8] Međutim, sa dolaskom evropskih misionara krajem 17. veka, jezuitske misije su osnovane kao sredstvo za preobraćenje Ilinoisa u hrišćanstvo.[17][8] Dok se veliki deo naroda na kraju preobratio, neke plemenske starešine su odbile da prime hrišćanstvo i radile na očuvanju svoje vere u svet duhova.[24]

Narodni običaji[uredi | uredi izvor]

Jedan od najznačajnijih ilinoiških rituala je traženje snova. Momci i devojke stari oko petnaest godina su u toku ovog rituala postili u izolaciji, oslikavali svoja lica i molili svog duha čuvara (manitua), koji će ih voditi do kraja života, da im se otkrije.[17] Ova potraga za vizijom, bila je važan deo odrastanja u životima Ilinoisa.[25][5]

Ilinoisi su imali dva načina sahranjivanja. Jedan je bio predviđen za sahranjivanje tela koja su bila netaknuta, a drugi za sahranjivanje skeleta, koji su postavljani na skele pre ceremonije. Samo ljudi koji su bili istog pola i starosti kao umrle osobe su mogli da učestvuju u sahranjivanju.[26][17] Netaknuto telo je oblačeno u svečanu odeću i stavljano u grob zajedno sa pogrebnim predmetima koji bi pokojnika pratili u zagrobni život. Preko groba je postavljan drveni pokrivač kako bi sprečio životinje i činioce životne sredine da oštete grob.[27]

Društvo[uredi | uredi izvor]

Ekonomija[uredi | uredi izvor]

Ekonomija Ilinoisa je bila zasnovana na poljoprivredi, lovu i ribolovu. Oni su u velikoj meri zavisili od poljoprivrede i uglavnom su gradili sela u blizini reka gde je tlo bilo najplodnije.[22] Kukuruz je bio osnovni usev, takođe su sadili pasulj, bundeve i lubenice, a sakupljali su i plodove u šumama. Setva kukuruza je vršena u kasno proleće, a prva žetva (mladog kukuruza) je bila u julu, kada je veći deo prinosa skladišten i pripreman za predstojeću zimu.[8] U drugoj žetvi je ubiran zreo kukuruz, koji je korišćen tokom toplijih meseci.[26] Ribe je bilo u izobilju u reci Ilinois, ali se Ilinoisi nisu oslanjali na ribolov kao značajan izvor hrane.[22] Lovci su prvenstveno lovili bizone, kojih je u prerijama severnog Ilinoisa takođe bilo mnogo.[25][22] Lovačke hajke su pripremali kako pojedinci tako i skupine, a u zajedničkom lovu su ponekad mogle učestvovati i žene. Za sprovođenje godišnjeg lova na bizone često je bilo neophodno okupiti skupinu od do 300 ljudi.[22] U lovu na bizone, lovci bi se podelile u nekoliko grupa koje su opkoljavale bizone peške. Kada bi bili u neposrednoj blizini, lovci su ispaljivali svoje strele i koplja i terali životinje u suprotnom smeru, prema ostatku lovačke grupe. Žene su imale zadatak da iskasape bizone i da sušenjem pripreme meso za zimu, kada lov nije bio moguć.[26]

U vreme prvog susreta sa Evropljanima, ilinoiška privreda je uglavnom bila samodovoljna. Tokom godine, Ilinoisi su proizvodili skoro svu hranu i druge proizvode koji su im bili potrebni za održavanje svog načina života.[12] Međutim, Ilinoisi su takođe bili deo široke trgovačke mreže. U zamenu za kožu, krzno i robove koje su zarobljavali južno i zapadno od svoje zemlje, Ilinoisi su trgovali sa narodima naseljenim oko Velikih jezera i francuskim trgovcima oružjem i drugom evropskom robom.[28] Kako je vreme prolazilo, trgovci i misionari su počeli da se naseljavaju među Ilinoise i njihova nekadašnja samodovoljna privreda postala je sve više zavisna od njihovih francuskih saveznika.[10]

Ilinoisi su se u zavisnosti od vremenskih uslova i resursa koji su im bili na raspolaganju, kretali između letnjih i zimskih naselja. Živeli su u vigvamima zimi i dugim kućama leti, a u toku lova u svojim lovačkim logorima gradili su kolibe, koje su podsećale na vigvame.[29] Kao i većina drugih starosedelačkih naroda oblasti Velikih jezera, živeli su u selima sa dugim kućama u kojima je živelo više različitih porodica.

Ratovanje[uredi | uredi izvor]

Početkom februara, ratne poglavice svakog plemena organizovale su napade na neprijatelje, među kojima su bili Po-niji i Kvapoi, a kasnije i Irokezi.[20] Pre svake bitke, ratni poglavica je pozivao 20 ratnika na gozbu, na kojoj bi se ratnici molili svom manituu da im da brzinu i izdržljivost u borbi. Za pohode protiv većeg broja neprijatelja, po selima su organizovane ratne družine u kojima su učestvovali i muškarci i žene. Ilinoisi, su radije zarobljavali protivnike nego što su ih ubijali, iako su neki zarobljenici na kraju ipak bili ubijani, veći deo je završavao u ropstvu.[19] Ilinoisi su radije koristili strele i koplja nego puške, jer su upotrebu vatrenog oružja smatrali sporijim od upotrebe sopstvenog oružja. Buka koju su puške proizvodile je ponekad korišćena pre bitke sa ciljem zastrašivanja drugih starosedelačkih naroda koji ranije nikada nisu videli ili čuli takvo oružje.[20]

Vlada[uredi | uredi izvor]

Ilinoisi su jedno vreme bili narod koji nije bio podeljen na manja plemena. Podelili su se na plemena kada je postalo jasno da je njihovo stanovništvo preveliko za njihova postojeća sela, u kojima nisu mogli da proizvedu dovoljne količine poljoprivrednih proizvoda i u čijoj blizini nije bilo dovoljno divljači.[12] Ali čak i nakon podele, sva plemena su zadržala snažan osećaj jedinstva i pripadnosti jednom narodu. Struktura vlasti je postavljena tako da su imali vrhovnog vladara, koji se zvao veliki poglavica, i njemu podređene poglavice koji su predvodili svako pojedinačno pleme.[15][17] Jedan od velikih poglavica je bio Mamantuensa, koji je poznat po tome što je putovao u Francusku.[25] Mirovne poglavice su bile zadužene za organizovanje zajedničkih lovačkih hajki i komunikaciju sa vođama drugih naroda.[15] Iako su bili veoma poštovani, mirovne poglavice nisu imale autoritet kakav su imale seoske poglavice i donosili su odluke koje su sprovođene ubeđivanjem. Ratne poglavice su mogle da planiraju i predvode napade na druge narode.[11][17] Položaj ratnog poglavice nije bio nasledan, već se do njega dolazilo pokazivanjem umeća u borbi, kao i putem ubeđivanja drugih ratnika da bi ih njegov manitu mogao odvesti u uspešan napad.[15] Ratni poglavica je porodicama poginulih u bitkama obezbeđivao odštetu, takođe je predvodio napade protiv onih koji su bili odgovorni za smrt ratnika da bi izvršio osvetu.[15][12] Uglavnom je samo muškarcima bilo dozvoljeno da budu poglavice, ali su žene ponekad imale ulogu seoskog poglavice.[6]

Iako su poglavice bile poštovane, imale autoritet i političku moć, ilinoiško egalitarno društvo je predstavljalo demokratsko okruženje u kojem su važne odluke donošene konsenzusom. Ilinoiške poglavice su tek nakon širenja evropskih ideala i neposrednog susreta sa francuskim zvaničnicima počele da vladaju nad svojim narodom čvrstom rukom. Dolazak na vlast novog poglavice je od 1760-ih morala da odobri francuska kolonijalna uprava.[30]

Konfederacija uključuje različite grupe ljudi koji su, iako povezani kao jedna nacija, kulturološki različiti, Ilinoisi, u direktnoj definiciji te reči, su više segmentirani narod nego konfederacija.[6][9] Oni dele zajednički jezik i sva njihova plemena su kulturološki bliska. Umesto da imaju više pojedinačnih vođa plemena koji preuzimaju punu vlast, Ilinoisi su imali jednog velikog poglavicu koji je centralizovao vlast nad svim plemenima.[25]

Naselja[uredi | uredi izvor]

Postoje protivrečni izveštaji o broju sela i ilinoiškog stanovništva, kako pojedinih plemena tako i naroda u celini.[13][28] Kada su Evropljani prvi put dokumentovali postojanje Ilinoisa, zabeleženo je da su oni imali sela duž reka Misisipi i Ilinois, kao i populaciju od oko osam ili devet hiljada.[13][9] Međutim, jedan kasniji izveštaj navodi samo pet sela i oko dve hiljade ljudi.[10] Danas se smatra da su prvi zapisi tačniji, i da je u vreme prvog susreta sa Evropljanima Ilinoisa bilo oko 10.500.[25]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d „Algonquian languages”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 21. 10. 2020. 
  2. ^ a b „Illinois-Miami Language (Myaamia, Maumee, Illini, Illiniwek, Peoria)”. www.native-languages.org. Pristupljeno 21. 10. 2020. 
  3. ^ a b Rogers, Gerald A. (2009). The changing Illinois Indians under European Influence: The Split Between the Kaskaskia and Peoria. West Virginia University. 
  4. ^ a b v „Native Americans:Historic:The Illinois:Identity”. www.museum.state.il.us. Pristupljeno 13. 10. 2020. 
  5. ^ a b v g „The Other Half Women and the Illinois Indian Tribe”. www.lib.niu.edu. Pristupljeno 24. 10. 2020. 
  6. ^ a b v „Native Americans:Historic:The Illinois:Society:Leaders”. www.museum.state.il.us. Pristupljeno 24. 10. 2020. 
  7. ^ a b v „Illiniwek confederation”. From the History Room (na jeziku: engleski). Pristupljeno 13. 10. 2020. 
  8. ^ a b v g d đ e ž z i „Native American Relations | Northern Illinois University Digital Library”. digital.lib.niu.edu. Pristupljeno 23. 11. 2020. 
  9. ^ a b v g d Sweatman, Dennis (2010). „Comparing the Modern Native American Presence in Illinois with Other States of the Old Northwest Territory”. Journal of the Illinois State Historical Society. 103 (3/4): 252—315. ISSN 1522-1067. JSTOR 41201286. 
  10. ^ a b v g d đ Yost, Author Russell (3. 4. 2018). „Illinois Confederacy Facts”. The History Junkie (na jeziku: engleski). Pristupljeno 22. 10. 2020. 
  11. ^ a b v g d đ e Powers, Amy Godfrey (1. 7. 2016). „The Settlers' Empire: Colonialism and State Formation in America's Old Northwest”. Journal of the Illinois State Historical Society. 109 (2): 208. ISSN 1522-1067. doi:10.5406/jillistathistsoc.109.2.0208. Arhivirano iz originala 30. 11. 2020. g. Pristupljeno 19. 10. 2022. 
  12. ^ a b v g d „The Building of a State: The Story of Illinois: A Lecture by A. Milo Bennett, Delivered before the Press Club of Chicago, August 7, 1918”. Journal of the Illinois State Historical Society. 13 (3): 324—354. 1920. ISSN 0019-2287. JSTOR 40194478. 
  13. ^ a b v „Illinois Tribe of the Mississippi River Valley – Legends of America”. www.legendsofamerica.com. Pristupljeno 22. 10. 2020. 
  14. ^ a b v g d đ e ž Rogers, Gerald A. (2009). The Changing Illinois Indians under European Influence: The Split between the Kaskaskia and Peoria. West Virginia University. 
  15. ^ a b v g d đ e ž Ferguson, Gillum (26. 1. 2012). Illinois in the War of 1812 (na jeziku: engleski). University of Illinois Press. ISBN 978-0-252-09455-2. 
  16. ^ a b v „Illinois Tribe of the Mississippi River Valley – Legends of America”. www.legendsofamerica.com. Pristupljeno 22. 10. 2020. 
  17. ^ a b v g d đ e ž Bilodeau, Christopher (2001). „"They Honor Our Lord among Themselves in Their Own Way": Colonial Christianity and the Illinois Indians”. American Indian Quarterly. 25 (3): 352—377. ISSN 0095-182X. JSTOR 1185857. S2CID 161531838. doi:10.1353/aiq.2001.0045. 
  18. ^ a b v g d đ Walczynski, Mark (2007). „The Starved Rock Massacre of 1769: Fact or Fiction”. Journal of the Illinois State Historical Society (na jeziku: engleski). 100 (3): 215—236. JSTOR 40204687. Pristupljeno 23. 11. 2020. 
  19. ^ a b „Native Americans:Historic:The Illinois:Society:Warfare”. www.museum.state.il.us. Pristupljeno 24. 10. 2020. 
  20. ^ a b v „Native Americans:Historic:The Illinois:Society:Neighbors:Enemies”. www.museum.state.il.us. Pristupljeno 24. 10. 2020. 
  21. ^ The Kaskaskia Reservation, Michael Tow, Illinois Heritage, 13
  22. ^ a b v g d „Illinois”. www.tolatsga.org. Arhivirano iz originala 26. 06. 2014. g. Pristupljeno 23. 10. 2020. 
  23. ^ a b „Native Americans:Historic:The Illinois:Society:Social Status”. www.museum.state.il.us. Pristupljeno 23. 10. 2020. 
  24. ^ „Native Americans:Historic:The Illinois:Beliefs”. www.museum.state.il.us. Pristupljeno 23. 10. 2020. 
  25. ^ a b v g d „THE ILLINI: LORDS OF THE MISSISSIPPI VALLEY”. rfester.tripod.com. Pristupljeno 13. 10. 2020. 
  26. ^ a b v „The Illinois Confederation / Illini / Illiniwek”. chicagocityofbigshoulders.blogspot.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 13. 10. 2020. 
  27. ^ „Native Americans:Historic:The Illinois:Beliefs:Death”. www.museum.state.il.us. Pristupljeno 23. 10. 2020. 
  28. ^ a b Rogers, Gerald A. (2009). The changing Illinois Indians under European influence: The split Between the Kaskaskia and Peoria. West Virginia University. 
  29. ^ „Native Americans:Historic:The ILLinois:Technology:Houses”. 
  30. ^ „Native Americans:Historic:The Illinois:Society”. www.museum.state.il.us. Pristupljeno 24. 10. 2020. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Costa, David J. 2000. "Miami-Illinois Tribe Names". In John Nichols, ed., Papers of the Thirty-first Algonquian Conference 30-53. Winnipeg: University of Manitoba.
  • Costa, David J. 2008. "On the Origins of the Name "Illinois"." Le Journal 24/4: 6-10.
  • Costa, David J.; Wolfart, H.C., ed. (2005). „The St-Jérôme Dictionary of Miami-Illinois” (PDF). Papers of the 36th Algonquian Conference. Winnipeg: University of Manitoba. str. 107—133. Arhivirano iz originala (PDF) 27. 7. 2011. g. Pristupljeno 7. 3. 2012. 
  • Masthay, Carl, ur. (2002). Kaskaskia Illinois-to-French Dictionary. St. Louis, Missouri: Carl Masthay. str. 757. ISBN 0-9719113-04. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Илиноис_(народ)&oldid=26889919”