Istorija Mozambika

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Grb Republike Mozambik

Mozambik (port. Moçambique) je zemlja na jugoistoku Afrike koja se graniči sa Južnom Afrikom, Tanzanijom, Malavijem, Zambijom i Zimbabveom.[1] Članica je Zajednice zemalja portugalskog jezika i Komonvelta. Glavni grad je Maputo koji se nalazi na jugu zemlje.

Mozambik je bio portugalska kolonija, a kasnije državna članica Portugalije.

Prvi naseljenici Mozambika su bili lovci i sakupljači, preci naroda Koisani. Između četvrtog i petog veka Bantu narodi su se naselili, a oni su bili poljoprivrednici.

Mozambik je bio kolonizovan od strane Portugalije tokom 16. i 17. veka. Kao portugalska kolonija, Mozambik je bio glavni izvor robova za evropske kolonije u Americi. Početkom 20. veka Portugalci su prebacili upravu većeg dela Mozambika na velike privatne kompanije, kao Mozambik Kompanija, Zambezi Kompanija i Njasa Kompanija, koje su kontrolisali i finansirali Britanci, koji su povezali Mozambik železnicom sa okolnim zemljama.

Pre-kolonijalna istorija[uredi | uredi izvor]

Arapi i njihovi robovi

Julio Merkader, sa Univerziteta Kalagari pronašao je kod jezera Malavi u Mozambiku kamene alate stare nekoliko stotina godina, kao i dolaze da su ljudi u to vreme koristili žitarce, voće i povrće u svojoj ishrani.[2]
Prvi stanovnici današnjeg Mozambika bili su lovci i sakupljači plodova, narod Bušmani, predaci Kosjanaca. Između 1. i 5. veka na području Mozambika pojavili su se govornici bantu jezika koji su migrirali sa severne strane, iz doline reke Zambezi, a zatim postepeno naseljavali priobalne oblasti. Bantu farmeri bili pretežno su bili stočari.

Kada je Vasko de Gama krenuo u istraživanje Portugalije, stigao je do obala Mozambika, 1498. godine. Duž obale postojali su arapski trgovačka naselja tokom nekoliko vekova, a politička kontrola obale bila je u rukama lokalnih sultana. Muslimani su već duže vreme živeli u ovm područj, a većina lokalnog stanovništva prohvatila je islam. Region se nalazio na najjužnijem delu tradicionalnog trgovačkog sveta koji je obuhvatao Crveno more, arapske i indijske obale.[3]

Portugalski Mozambik (1498—1975)[uredi | uredi izvor]

Ostrvo Mozambikprvi put okupirano od strane portugalskih istraživača krajem 15. veka, gde je uspostavljena gradska tvrđava, baza i trgovački centar.
Jedan od predloga zastava za Portugalski Mozambik

Od oko 1500. godine, Portugalci su preuzeli trgovačka mesta, izgradili tvrđave duž Mozambika i oterali arapske trgovce. Nakon putovanja Vaska de Game oko Rta Dobre nade, Portugalci su preuzeli svu trgovinu i politiku, kao i kontrolu nad društvom u regionu. Portugalci su stekli potpuni kontrolu nad ostrvom Mozambik i lučkim gradom Sofala, početkom 16. veka, a do 1630. godine male grupe portugalskih trgovaca koje su tražile zlato dospele su i do središnjih delova zemlje, gde su uspostavili trgovačke položaje u Seni i u gradu Tete na reci Zambezi, gde su pokušali da preuzmu kontrolu nad trgovinom zlata.[4]

Tokom ovog perioda vladalo je ropstvo, a ljude su kupovali i prodavali afrički plemenski šefovi, arapski trgovci, kao i portugalski i drugi evropski trgovci. Mnogi robovi sa Mozambika bili su prodavani za borbu u ratovima.[4]

Iako je portugalski uticaj postepeno proširen, njihova moć je ograničena, a ostvarivana je kroz individualne naseljenike i zvaničnike koji su bili dobrostojeći ili vladali određenim delovima zemlje. Portugalci su preuzeli trgovinske poslove od muslimana duž obale Mozambika, ali su muslimani zaplenili ključne portugalske brodove u današnjoj Keniji 1698. godine. Kao rezultat toga, investicije su se smanjile, a Lisabon se posvetio trgovini sa Indijom i kolonizacijom Brazila.

Tokom ratova, Mazrui i omanski Arapi preuzeli su trgovinu duž Indijskog okeana i prisilili Portugalce da se povuku na jug. Tokom 19. veka, mnoge evropske sile su se sve više uključivale u trgovinu i politiku regiona oko portugalskih istočnoafričkih teritorija.

Do početka 20. veka, Portugalci su premeštali administraciju većeg dela Mozambika, a u državi su počeke da se razvijaju kompanije kontrolisane uglavnom od strane Britanaca, koji su uspostavili i železničke linije.

Iako je ropstvo ukinuto tokom 19. veka u Mozambiku, britanske kompanije donele su politiku prinudne radne, koja je radila na plantažama i u rudnicima, u Mozambiku i drugim britanskim kolonijama. Kompaniza Zambezi bila je najprofitabilnija kompanija, preuzela je nekoliko manjih kompanija i imala svoje vojne ispostave radi zaštite imovine.[5][6][7] Druge kompanije gradile su puteve i luke, kako bi svoje proizvode dovele na tržište, uključujući i železničku stanicu.[5][6]

Rat za nezavisnost Mozambika (1964–1974)[uredi | uredi izvor]

Portugalski propagandi letak — "FERIMO lagao vi patite"

Rat u Mozambiku trajao je paralelno s ratovima za oslobođenje u Angoli i Gvineji Bisao. Iako su se Portugalci iskrcali na obale današnjeg Mozambika još u 15. veku[8], tek su u drugoj polovini 19. veka počeli da organizuju čvrstu kolonijalnu vladavinu. Kolonijalna vojska je do 1895. godine porazila poslednju domorodačku državnu tvorevinu na području Mozambika, kraljevstvo Gaza. Rast antikolonijalnog pokreta nakon Drugog svetskog rata i nasilnički odnos kolonijalnih vlasti prema domorodcima uzrokovali su sve veći rast nacionalizma i antikolonijalne svesti[8][9].

Većina domorodačkog stanovništva bila je neobrazovana i živela u bedi i siromašstvu za razliku od bogate manjine kolonijalista. U takvim su uslovima uspeli da sačuvaju svoju tradiciju i običaje, te su na portugalsku kulturu gledali kao strano telo u svojoj zemlji[10].

Politički disidenti koji su se zalagali za nezavisnost Mozabika bili su proterivani iz kolonije. Portugalska vlada je prisiljavala mozambičke poljoprivrednike i zemljoradnike da uzgajaju pirinač i pamuk za izvoz, dok je njima ostajala veoma malena zarada. Većina ostalih radnika, njih 250.000 do 1960, poslani su na rad u rudnike dijamanata ili zlata[8][9][10][11]. Do 1950, samo 4.353 stanovnika Mozambika od 5.733.000 imalo je pravo glasanja na izborima[10]. Jaz između Portugalaca i domorodaca pokazivala je činjenica niskog broja mešanih brakova. Do 1960. godine, živelo je samo 31.465 mestika od ukupno 8-10 miliona stanovnika Mozambika[9].[12][13]

Nakon propasti pregovora s kolonijalnim vlastima, FRELIMO je 25. septembra 1964. pokrenuo prve gerilske napade na sever Mozambika iz svojih baza u Tanzaniji[11]. Borci FRELIMO-a su u svojim napadima imali veliku pomoć i podršku domorodačkog stanovništva. FRELIMO je na početku rata imao oko 7.000 boraca. Portugalci su 1964. imali 8.000, a do 1967. godine 24.000 vojnika angažovanih protiv gerilaca[14]. U poslednjem periodu rata (1970—1974), FRELIMO je pojačao učestalost gerilskih napada i pokrenuo ubrbani terorizam, odnosno širenje gerilske borbe u gradove[9]. Takođe je sve više portugalskih vojnika stradavalo od protivpešadijskih mina, što je stvaralo paranoju među njihovim redovima[9][15].

Portugalska vojska je 10. juna 1970. pokrenula veliku ofanzivu protiv FRELIMO-a, nazvanu Operacija Gordijev čvor, u kojoj je učestvovalo 35.000 kolonijalnih vojnika[9]. Cilj ove sedmomesečne operacije bio je sprečavanje prebacivanja gerilaca iz Tanzanije i uništenje njihovih baza u toj susednoj zemlji. Cilj operacije je većim delom ostvaren, jer su portugalske trupe uspele da unište većinu baza FRELIMO-a na rubnim područjima Tanzanije. General Arijaga je prijavio da je bila uništena 61 gerilska baza i 165 kampova, te zaplenjeno 40 tona municije.[9]
Portugalska vojska je do 1972. promenila strategiju i po uzoru na Amerikance u Vijetnamskom ratu počela da šalje male udarne grupe vojnika koje su uništavale sve pred sobom. FRELIMO je u otprilike isto vreme (9. novembra) lansirao ofanzivu na provinciju Tete sa učešćem od 8.000 boraca. Portugalska vojska je odgovorila teškim represalijama protiv civilnog stanovništva u nadi da će među domorodcima opasti podrška FRELIMO-u. Jedna od njih bio je masakr u selu Virijanu 16. decembra 1972[9], u kojem su kolonijalni vojnici pobili do 400 seljana, većinom žene i decu. Javnost je za masakr saznala u julu 1973. godine.[16]

Do početka sedamdesetih godina 20. veka, sve veći deo portugalske javnosti je bio protiv ratova u kolonijama. Troškovi ratovanja gutali su 44% portugalskog privrednog budžeta[9][17][18], iako je prosečan rast portugalskog bruto domaćeg proizvoda između 1961. i 1974. bio 6%.[15]

Nova portugalska vlada započela je mirovne pregovore s predstavnicima FRELIMO-a, koji su zaključeni potpisivanjem mirovnog sporazuma u Lusaki 7. septembra 1974. godine. Na izborima je pobedio FRELIMO, a 25. juna 1975. zvanično je proglašena nezavisnost Mozambika.

Nezavisnost[uredi | uredi izvor]

Nakon 10 godina rata i povratka Portugalije u demokratiju kroz levičarski vojni udar u Lisabonu, FRELIMO je preuzeo kontrolu nad teritorijom. U roku od godinu dana, većina od 250.000 Portualaca je napustilo Mozambik, a neki su i proterani od strane nove gotovo nezavisne teritorije, dok je većina napustila državu iz straha. Mozambik je postao nezavisna država od Portugalije, 25. juna 1975. godine. Zakon je usvojen na icicijativu tada relativno nepoznatog Armando Gebuza, koji je naredio Portugalcima da napuste zemlju u roku od 24 časa.[19]

Građanski rat u Mozambiku (1977—1992)[uredi | uredi izvor]

Geopolitička situacija 1965. Rodezija je obojana zeleno, a njene prijateljske zemlje (Južna Afrika i portugalske kolonije) su u plavom. Bečuana je postala nezavisna Bocvana 1966.

Građanski rat u Mozambiku bio je sukob između vladajuće partije, Front za oslobođenje Mozambika (FRELIMO), i Mozambičkog nacionalnog otpora (RENAMO), finansiranog od strane Rodezije i Južnoafričke Republike.

Nakon pada Portugalske kolonijalne vlade, susedne zemlje koja su do tada sarađivale s kolonijalnim vlastima, a i same su na vlasti imale rasističke vlade, Rodezija i Južnoafrička Republika, našle su se ugrožene i okružene marksističkim i levičarskim vladama u Mozambiku, Angoli i Zambiji[traži se izvor]. S ciljem da destabilizuju nove mlade države, vlade Rodezije i JAR-a su finansirale i pomagale antimarksističke gerilske pokrete u tim zemljama (FNLA-u i UNITA-u u Angoli). Pošto u Mozambiku nakon sticanja nezavisnosti 1975. godine nije bilo političke grupacije koja je pružala otpor RENAMO-u, rodezijske tajne službe su na svojoj teritoriji okupile antimarksistički nastrojene ljude iz Mozambika na čelu s Afonsom Dlakamamom i pomogle im da osnuju sopstvenu organizaciju RENAMO[20], čiji je cilj bio da destabilizuje i nanese štetu vladi u Maputu. Sem toga je rodezijsko pomaganje RENAMO-a bio odogovor na stalno FRELIMO-ovo pomaganje gerilskih oslobodilačkih pokreta ZANU i ZAPU u borbi protiv rodezijske vlade.

Borci RENAMO-a su vodili gerilsku borbu protiv Mozambika u severnim i centralnim pokrajinama u zemlji i uživali potporu isprva samo Rodezije, a kasnije i Južnoafričke Republike.[21][22][23] Njihova strategija je u osnovi bilo sabotiranje industrije i infrastrukture kako bi se povećala privredna šteta. RENAMO je posebno prisiljavao civile na služenje njihovim borcima. Vršene su masovne otmice dece koja su im služila kao vojnici. Procenjuje se da su jednu trećinu boraca RENAMO-a činili maloletnici. RENAMO je prisiljavao civile da im proizvode hranu, prenose oružje i municiju, a žene su koristili kao seksualne robinje[24]. Među vojnicima FRELIMO-a takođe je bilo slučajeva silovanja i pljački, iako oni nisu bili uobičajena praksa kao kod RENAMO-a[25]. Radi poređenja, zločini počinjeni od FRELIMO-a nisu bili uobičajeni i sistematski sporovođeni: izbeglice koji su davali svoje izveštaje humantiranim organizacijama pripisivali su 94% ubistava, 94% otmica i 93% slučaja pljačkanja vojsci RENAMO-a[26].

Do 1980, jake uporišne tačke RENAMO-a nalazile su se u Rodeziji (danas Zimbabve), a u jednoj fazi bila je korištena i teritorija Malavija. Godine 1979. rasistička vlada Rodezije je sišla s vlasti i 1980. proglašena Republika Zimbabve. Na vlast u Zimbabveu je došao Robert Mugabe i pridružio se FRELIMO-u u borbi protiv RENAMO-a. RENAMO je uporište zadržao još samo u Južnoafričkoj Republici. FRELIMO je pomoć primao i u vidu vojne snage upućivane iz Tanzanije, Zimbabvea, te u kasnim 1980-ima i iz Malavija. U većini operacija od druge polovine 1980-ih vojska Zimbabvea odigrala je veliku ulogu.

Godine 1984, Južnoafrička Republika je formalno odlučila da prestane podržavati RENAMO u zamenu za ukidanje baza Afričkog nacionalnog kongresa u Mozambiku i omogućavanje trgovinskih povlastica (Nkomati sporazum), ali su obe vlade i dalje potajne nastavile sa starim aktivnostima. Dana 19. oktobra 1986, u avionskoj nesreći na teritroiji JAR-a, poginuo je predsednik Mozambika, Samora Mašel, jer je avion primao krive radioporuke iz stanice.

Dana 4. oktobra 1992. godine, u Rimu je potpisan mirovni sporazum između Čisana i Dlakame čime je zvanično bio okončan građanski rat u Mozamiku. U naredne dve godine je pod nadzorom misije OUN-a završen proces tranzicije na demokratski sistem.

Ukupno je u ratu na svim stranama stradalo milion ljudi, a pet miliona stanovnika (od tadašnjih 15 miliona stanovnika u Mozambiku) je zbog ratnih dejstava bilo raseljeno[27][28].

Demokratska era (1994—)[uredi | uredi izvor]

Izbori u Mozambiku održani su 1994. godine, a većina stranaka su ih prihvatile kao slobodne i poštene, dok su ih još uvek osporavali mnogi državljani i strani posmatrači. FRELIMO je pod Žoakim Čisanom pobedila na izborima, dok je RENAMO, na čelu sa Afonsu Dlakamom bila drugoplasirana stranka.

Godine 1995. Mozambik se pridružio udruženju nezavisnih suverenih zemanja pod imenom Komonvelt nacija. Mozambik je tada bio jedina članica nacije koja nikada nije bila deo Britanske imperije. Do sredine 1995. godine, više od 1,7 miliona izbeglica koja su tražile azil u susednim zemljama vratilo se u Mozambik, kao i dodatnih četiri miliona lica koja su bila interno raseljena.

U decembru 1999. godine, održani su drugi izbori u zemlji, još od građanskog rata. Izbore je ponovo osvojila FRELIMO stranka, koji je RENAMO stranka optužila za prevaru i pretila ponovnim ratom, ali je prestala sa pretnjama nakon što je izgubila spor na Vrhovnom sudu.

Početkom 2000. godine, ciklon koji je pogodio područje Mozambika, izazvao je poplave u zemlji, razorio tada lošu infrastrukturu, a u poplavama poginulo je nekoliko stotina ljudi.

Novi izvori za predsednika Narodne skupštine u zemlji održani su 1. decembra 2004. godine. Kandidat FRELIMO stranke bio je Armando Gebuza, koji je pobedio sa 64% glasova. Njegov protivnik Afonso Dlakama iz RENAMO stranke osvoji je 160 mesta u parlamentu. Koalcija RENAMO-a i nekoliko manjih stranaka osvojila je preostalih 90 mandata. Armando Gebuza je inagurisan kao predsednik Mozambika, 2. februara 2005. godine.[29]

Ekonomija je značajno oporavljena od građanskog rata, a investitori i turisti iz Južne Afrike i istočne Azije dolazili su u zemlju. Nekoliko povratnika iz Portugala takođe je investiralo u Mozambik, kao i nekoliko italijanskih organizacija. Prihod po glavi stanovnika utrostručio se u odnosu na period građanskog rata.[30]
Mozambik je oslobođen od kopnenih mina 2016. godine, nakon 22. godine napora u njihovom uklanjanju.[31]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications”. Arhivirano iz originala 13. 07. 2011. g. Pristupljeno 28. 09. 2018. 
  2. ^ „Stone age pantry: Archaeologist unearths earliest evidence of modern humans using wild grains and tubers for food”. ScienceDaily. Pristupljeno 18. 8. 2014. 
  3. ^ Zahoor 2000, str. 79.
  4. ^ a b Brown, Christopher Leslie; Morgan, Philip D. (oktobar 2008). Arming Slaves: From Classical Times to the Modern Age. Yale University Press. ISBN 978-0-300-10900-9. 
  5. ^ a b Fage, J. D.; Roberts, A. D.; Oliver, Roland Anthony (1975). The Cambridge History of Africa. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-22505-2. 
  6. ^ a b Clarence-Smith, W. G. (1985). The Third Portuguese Empire, 1825-1975: A Study in Economic Imperialism. Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-1719-3. 
  7. ^ Agência Geral do Ultramar
  8. ^ a b v Kennedy, Thomas. Mozambique, The Catholic Encyclopaedia. Pristupljeno March 10, 2007
  9. ^ a b v g d đ e ž z Westfall, William C., Jr., Major, United States Marine Corps, Mozambique-Insurgency Against Portugal, 1963–1975, 1984. Pristupljeno March 10, 2007
  10. ^ a b v T. H. Henriksen, Remarks on Mozambique, 1975, pp. 11
  11. ^ a b Malyn Newitt, A History of Mozambique, 1995, pp. 517
  12. ^ Malyn Newitt, A History of Mozambique, 1995, pp. 541
  13. ^ Dinerman, Alice (26 September 2007). Independence redux in postsocialist Mozambique Arhivirano 2015-04-24 na sajtu Wayback Machine. ipri.pt
  14. ^ Borges Coelho, João Paulo. African Troops in the Portuguese Colonial Army, 1961–1974: Angola, Guinea-Bissau and Mozambique (PDF) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. maj 2013), Portuguese Studies Review 10 (1) (2002): 129–50, presented at the Portuguese/African Encounters: An Interdisciplinary Congress, Brown University, Providence MA, April 26–29, 2002. Pristupljeno March 10, 2007
  15. ^ a b Thomas H. Henriksen, Revolution and Counterrevolution, London. . Greenwood Press. 1983. pp. 44. 
  16. ^ „CD do Diário de Notícias – Parte 08”. Youtube.com. Pristupljeno 2. 5. 2010. 
  17. ^ George Wright, The Destruction of a Nation, 1996
  18. ^ Phil Mailer, Portugal – The Impossible Revolution?, 1977
  19. ^ Couto, Mia (April 2004). Carnation revolution. Le Monde diplomatique
  20. ^ „Our work | Conciliation Resources”. C-r.org. Arhivirano iz originala 29. 12. 2011. g. Pristupljeno 4. 3. 2012. 
  21. ^ Deciding to Intervene, p. 204.
  22. ^ Deciding to Intervene, p. 207.
  23. ^ Africa: The Challenge of Transformation
  24. ^ Igreja, Victor 2007: The Monkey's Sworn Oath. Cultures of Engagement for Reconciliation and Healing in the Aftermath of the Civil War in Mozambique.https://openaccess.leidenuniv.nl/handle/1887/12089, pp. 153
  25. ^ Igreja 2007, str. 150.
  26. ^ *Gersony, Robert: Report of Mozambican Refugee Accounts of Principally Conflict-Related Experience in Mozambique, 1988, pp. 34-36.
  27. ^ „Mozambique”. State.gov. 4. 11. 2011. Pristupljeno 16. 2. 2013. 
  28. ^ „MOZAMBIQUE: population growth of the whole country”. Populstat.info. Arhivirano iz originala 19. 02. 2017. g. Pristupljeno 16. 2. 2013. 
  29. ^ Guebuza hopes to boost Mozambique's economy, IOL News, February 2, 2005
  30. ^ „Mozambique: Gas-fired tension”. The Economist. 9. 11. 2013. Pristupljeno 18. 8. 2014. 
  31. ^ Smith, David (17. 9. 2015). „Flash and a bang as Mozambique is declared free of landmines”. The Guardian. Pristupljeno 17. 9. 2015. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Briggs, Philip: Mozambique, 4th: The Bradt Travel Guide. Bradt Travel Guides. 2007. ISBN 9781841621777. Google Books.
  • Fitzpatrick, Mark: Lonely Planet: Mozambique Travel Guide, s. 21-23. 2.painos. . Lonely Planet Publications. 2007. ISBN 978-174059188-1.  preview (PDF).
  • King, David C.: Mozambique. Marshall Cavendish, 2007. Google Books (viitattu 29.11.2009).
  • Mozambique Encyclopædia Britannica. 2012. Encyclopædia Britannica Online. Viitattu 24.11.2012.
  • Tiyambe Zeleza & Dickson, Eyoh: Encyclopedia of twentieth-century African history. . Taylor & Francis. 2003. ISBN 9780415234795.  Google Books.
  • Mario Azevedo, Emmanuel Nnadozie et Tomé Mbuia João, Historical dictionary of Mozambique, Scarecrow Press, Lanham, Md., LXVI-302 p. 2003. ISBN 978-0-8108-3792-8..
  • Malyn Newitt, A history of Mozambique, Indiana University Press, Bloomington ; Indianapolis (Ind.), 679 p. 1995. ISBN 978-0-253-34007-8..
  • Philippe Gervais-Lambony, « Le Mozambique » dans L'Afrique du Sud et les États voisins, Armand Colin, 1997, p. 207-217.
  • Georges Lory (sous la direction de), « Le Mozambique » dans Afrique australe, éditions Autrement, 45 HS, avril 1990.
  • José Magode, Pouvoir et réseaux sociaux au Mozambique : appartenances, interactivité du social et du politique : 1933-1994, Connaissances et savoirs, Paris, 648 p. 2006. ISBN 978-2-7539-0033-2. (texte remanié d'une thèse de doctorat de science politique, Lyon 2, 2003).
  • Eduardo Mondlane, Mozambique : de la colonisation portugaise à la libération nationale, L'Harmattan, Paris, 257 p. 1979. ISBN 978-2-85802-104-8..
  • Alvaro do O'da Silva, Afrique australe, à la recherche d'une identité, éd. L'Harmattan, 1991, 185 p.
  • René Pélissier, Naissance du Mozambique : résistance et révoltes anticoloniales, 1854-1918, 1984, 2 vol., 883 p.
  • Alexandre A. Ferreira, Moçambique, 1489-1975, Prefácio, Lisbonne, 487 p. 2007. ISBN 978-989-8022-04-2..
  • Amélia Neves de Souto, Guia bibliográfico para o estudante de história de Moçambique (200/300-1930), Universidade Eduardo Mondlane, Centro de estudos africanos, Maputo, 1996, XVIII-347 p.
  • Bowen, Merle. The State Against the Peasantry: Rural Struggles in Colonial and Postcolonial Mozambique. University Press Of Virginia; Charlottesville, Virginia, 2000
  • Calvert, Michael Brig. Counter-Insurgency in Mozambique from the Journal of the Royal United Services Institute, no. 118, March 1973
  • Cann, John P. (2005). Counterinsurgency in Africa: The Portuguese Way of War, 1961–1974. Hailer Publishing. ISBN 978-0-313-30189-6. 
  • Grundy, Kenneth W. Guerrilla Struggle in Africa: An Analysis and Preview, New York. . Grossman Publishers. 1971. ISBN 978-0-670-35649-2. 
  • Henriksen, Thomas H. Remarks on Mozambique, 1975
  • Legvold, Robert. Soviet Policy in West Africa, Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. 1970. ISBN 978-0-674-82775-2.
  • Mailer, Phil. Portugal – The Impossible Revolution?. 1977. ISBN 978-0-900688-24-9.
  • Munslow, Barry (ed.). Samora Machel, An African Revolutionary: Selected Speeches and Writings, London. . Zed Books. 1985. .
  • Newitt, Malyn (1995). A History of Mozambique. ISBN 978-0-253-34007-8. 
  • Penvenne, J. M. "Joao Dos Santos Albasini (1876–1922): The Contradictions of Politics and Identity in Colonial Mozambique", Journal of African History, number 37.
  • Wright, George (1996). The Destruction of a Nation. ISBN 978-0-7453-1029-9. 
  • Igreja, Victor, The Monkey's Sworn Oath. Cultures of Engagement for Reconciliation and Healing in the Aftermath of the Civil War in Mozambique, Leiden: PhD Thesis, 2007 (online at: https://openaccess.leidenuniv.nl/handle/1887/12089)
  • Juergensen, Olaf Tataryn. 1994. Angonia: Why RENAMO?. Southern Africa Report Archive
  • Lohman, Major Charles M.; MacPherson, Major Robert I. (7 June 1983). "Rhodesia: Tactical Victory, Strategic Defeat" (pdf). War since 1945 Seminar and Symposium (Quantico, Virginia: Marine Corps Command and Staff College). Pristupljeno 19 October 2011.
  • Morier-Genoud, Eric, Cahen, Michel and do Rosário, Domingos M. (eds), The War Within New Perspectives on the Civil War in Mozambique, 1976-1992 . . Oxford: James Currey. 2018. 
  • Young, Lance S., Mozambique's Sixteen-Year Bloody Civil War. United States Air Force, 1991
  • Zahoor, Akram (2000). Muslim History: 570-1950°CE. Gaithersburg, MD: AZP (ZMD Corporation). str. 79. ISBN 978-0-9702389-0-0. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Istorija Mozambika na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Историја_Мозамбика&oldid=27674816”