Ija (satelit)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ija

Fotografija Ije u pravim bojama koju je snimila sonda Galileo. Crna tačka levo od centra je aktivni vulkan Prometej.
Fotografija Ije u pravim bojama koju je snimila sonda Galileo. Crna tačka levo od centra je aktivni vulkan Prometej.

Planeta Jupiter
Otkriće
Otkrio Galileo Galilej
Datum otkrića 8. januar 1610.[1]
Karakteristike orbite
Srednji poluprečnik orbite 421.700 km
Periapsis 420.000 km
Apoapsis 423.400 km
Ekcentricitet 0,0041
Period revolucije 1,769 dana (42,459 sati)
Prosečna brzina revolucije 17,334 km/s
Period rotacije sinhrona (1,769 dana)
Nagib 2,21° (u odnosu na ekliptiku)
0,05° (u odnosu na ekvator Jupitera)
Fizičke karakteristike
Srednji poluprečnik 1.821,6 ± 0,5[2] km
Površina 41.910.000 km²
Masa 8,931938 ± 0,000018×1022[2] kg
Zapremina 2,53×1010 km³
Gustina 3,528 ± 0,006[2] g/cm³
Gravitacija 1,796 m/s²
Magnituda 5,02 ± 0,03
Albedo 0,63 ± 0,02[2]

Ija ili Io (grč. Ιώ [], lat. Io), je treći po veličini Jupiterov mesec. Otkrio ju je Galileo Galilej 1610. godine. Prečnika je oko 3630 km i mase 8,93 h 10 22 kg, odnosno malo veći od Meseca. Sama površina Ije je znatno drugačija od svih ostalih objekata u Sunčevom sistemu, prekrivena je vulkanima sumpora i sumpor dioksida. Udaljenost od Jupitera: 420.000 km.

Fizičke osobine[uredi | uredi izvor]

Ija, kao i Evropa, za razliku od ostalih planetnih satelita, ima fizička svojstva donekle slična terestričkim planetima (Merkur, Venera, Zemlja, Mars), što znači da je građena uglavnom od otopljenih silikata.

Podaci s letelice Galileo upućuju na postojanje gvozdenog jezgra (sa primesama gvozdenog sulfida) prečnika najmanje 900 km okružene plaštom od delimično otopljenog stenja i korom, što je čini najgušćim od galilejanskih satelita.

Za razliku od ostalih galilejanskih satelita, na Iji gotovo nema vode. Smatra se da je to posledica velikih temperatura na Jupiteru u ranim etapama razvoja Sunčevog sistema. Temperatura površine u proseku iznosi oko 130 K, dok najtoplije tačke na Iji mogu dosegnuti i 2.000 K. Iako joj je prečnik manji od trećine Zemljinog, Io stvara dvostruko više toplote.

Io ima slabašnu atmosferu sastavljenu od sumpor-dioksida i drugih gasova. Ijina atmosfera se tokom prolaska kroz senku Jupitera kondenzuje na površini kao led, da bi se zatim, kada izađe iz senke, ponovo pretvorila u gas. Ova velika promena dešava se u roku od samo dva sata, koliko se satelit nalazi u Jupiterovoj senci.[3] Poseduje i jonosferu koja znatno varira s promenama vulkanske aktivnosti.

Vulkan Pele okružen crvenim prstenom lave.

Reljef[uredi | uredi izvor]

Pored vulkanskih kaldera visokih i do 17 km, Io ima vrlo raznovrsnu površinu. Na fotografijama su prepoznati useci dubine do nekoliko kilometara, jezera otopljenog sumpora, nevulkanske planine, kilometarski tokovi slabo viskoznog materijala te vulkanska grotla. Spojevi sumpora odgovorni su za Ijinu raznobojnu površinu na kojoj prevladavaju crvena, narančasta, žuta, zelena i bela boja. Planine koje dosežu i do 10 km visine nalaze se uglavnom u polarnim područjima iako se mogu naći i bliže ekvatoru.

Na Iji nije uočen nijedan udarni krater, prvenstveno zbog vulkana koji ih neprestano zatrpavaju.

Vulkanizam[uredi | uredi izvor]

Ija je geološki najaktivnije telo u Sunčevu sistemu i njena površina je znatno drugačija od bilo čega viđenog kod ostalih tela. Letelica Vojadžer 1 na Iji nije našla, kako se očekivalo, mnoštvo kratera, već površinu prekrivenu vulkanskim kalderama. Neki su vulkani još uvek aktivni, pa stalno menjaju Ijinu površinu, zbog čega je gotovo nemoguće pronaći tragove kratera. Io ima najmlađu površinu u Sunčevu sistemu, a vreme potrebno da se cela površina potpuno promeni procenjuje se na milion godina. Promene površine mogu se uočiti i poređenjem fotografija snimljenih u razmaku od samo nekoliko godina. Između prolazaka Vojadžera 1 i 2 (samo 4 meseca razlike), neki su vulkani prestali izbacivati lavu, a drugi su postali aktivni.

Vulkani izbacuju dim i prašinu u svemir. Čini se da je izbačeni materijal po svom sastavu sumpor ili sumpor-dioksid. Neka novija temperaturna merenja izvedena zemaljskim infracrvenim teleskopima daju naslutiti da je lava na Iji zapravo rastopljeno silikatno stenje, a analiza infracrvenih fotografija teleskopa Habl upućuje na visoki procenat natrijuma. Na fotografijama koje su poslali Vojadžer 1, Vojadžer 2 i Galileo, mogu se videti i do 300 km visoki stubovi dima.

U julu 1994. letelica Galileo je detektovala tokove prašine koji potiču s Ije. Pretpostavlja se da su izvor ove prašine Ijini vulkani. Izbačene čestice prašine se naelektrišu, nakon čega dođu pod uticaj Jupiterovog magnetskog polja koje ih izbacuje u svemir brzinama od 50 do 100 km/s, dovoljno za odlazak iz Sunčevog sistema.

Za vulkanizam na Iji odgovorne su gravitacione sile Jupitera i susednih satelita Evrope i (nešto manje) Ganimeda. Jupiterovo jako gravitaciono polje rasteže Iju stvarajući plimu i oseku. Iako se plimna izbočina (zbog sinhrone rotacije) uvek nalazi na istom mestu, Evropa i Ganimed svojim prolaskom pokraj Ije značajno menjaju njenu putanju koja je zbog toga nepravilno eliptična. Zbog ovih velikih varijacija u udaljenosti Ije od Jupitera, znatno varira i intenzitet plimnih sila, zbog čega se plimna izbočina smanjuje i povećava. Visina Ijine površine može mestimično varirati i do 100 m. Trenje uzrokovano stalnim stezanjem i rastezanjem Ije neprestano topi njegovu unutrašnjost i održava vulkane aktivnima.

Magnetsko polje[uredi | uredi izvor]

Ijina orbita se nalazi unutar magnetskog polja Jupitera, što uzrokuje indukovanje električnih struja unutar Ije. Indukovana snaga je mala u poređenju s onom koja se oslobađa usled plimnih sila, ali ipak može doseći 1 trilion (1012) W.

Magnetsko polje Jupitera podiže materijal s Ije (uglavnom sumpor i kiseonik), koji stvara torus oko Jupitera. Čestice koje beže iz Ijinog torusa su delom odgovorne za neobično veliku Jupiterovu magnetosferu, te pojavu polarne svetlosti na Jupiteru. Ijino gibanje unutar Jupiterova magnetskog polja, uzrokuje i jake električne struje između Jupitera i Ije, što ponekad uzrokuje jake radio-bleskove koji se mogu detektovati i na Zemlji.

Noviji podaci s letelice Galileo govore u prilog postojanju Ijinog vlastitog magnetskog polja, kao što ga ima još jedan galilejanski satelit — Ganimed.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Blue, Jennifer (9. 11. 2009). „Planet and Satellite Names and Discoverers”. USGS. 
  2. ^ a b v g Yeomans, Donald K. (13. 7. 2006). „Planetary Satellite Physical Parameters”. JPL Solar System Dynamics. 
  3. ^ Talbert, Tricia. „New Research Reveals Fluctuating Atmosphere of Jupiter’s Volcanic Moon”. NASA. Pristupljeno 3. 8. 2016. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Opšte informacije[uredi | uredi izvor]

Fotografije[uredi | uredi izvor]

Mape[uredi | uredi izvor]