Kejhusrev II

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Kejhusrev II
Srebrni dirham Kejhusreva II, kovan u Sivasu između 1240. i 1243. godine. Lav na aversu simbolizuje sultana, a sunce iznad njega njegovu omiljenu suprugu Gurdžu Hatun.
Lični podaci
Puno imeGijas ad-Din Kejhusrev ibn Kejkubad
Datum rođenja(1221-00-00)1221.
Mesto rođenjaRumski sultanat
Datum smrti1246.(1246-Nedostaje neophodni parametar 1, mesec!-00) (24/25 god.)
Mesto smrtiAlije, Rumski sultanat
GrobAla ad-Dinova džamija, Konija
Religijasunitski islam
Porodica
SupružnikGurdžu Hatun,
Produlija,
Gazija Hatun
PotomstvoKejkavus II,
Kilidž Arslan IV,
Kejkubad II
RoditeljiKejkubad I
Mahpari Hunat Hatun
DinastijaSeldžuci
rumski sultan
Period1237—1246
PrethodnikKejkubad I
NaslednikKejkavus II

Kejhusrev II ili Kaj-Kušrav II[1] (st. tur. كيخسرو, tur. II. Keyhüsrev, grč. Καϊχοσρόης Β΄) ili punim imenom Gijas ad-Din Kejhusrev ibn Kejkubad (st. tur. غياث الدين كيخسرو بن كيقباد, tur. Gıyaseddin Keyhüsrev bin Keykubad; 1221 — Alije, 1246), bio je seldžučki rumski sultan (1237—1246).[1] Tokom njegove vladavine se odigrala bitka kod Kose Daga, 1243. godine, u kojoj je Rumski sultanat prinuđen na pokornost Mongolskom carstvu.[2][3] Time je završeno zlatno doba sultanata i njegova moć je počela da opada.[3] Kejhusrev je uzeo persijskog lava sa suncem kao svoj lični simbol, koji će kasnije postati amblem Rumskog sultanata. Persijski lav se javlja i kao dekorativni motiv na sultanovim građevinama.

Bio je sin rumskog sultana Kejkubada I i njegove supruge Mahpari Hunat Hatun, Grkinje. Godine 1228. Kejkubad je dao Kejhusrevu na upravu Erzindžan, pošto ga je osvojio. Kejhusrev je kasnije prisustvovao u pohodu na Erzurum 1230. i Ahlat 1232. godine. Kejkubad je umro 1237. godine, a na samrtnoj postelji je proglasio za nasledika svog drugog sina Ruknedina, rođenog iz braka sa ajubidskom princezom. Međutim, Kejhusrev je dobio podršku anadolijskih emira, proglasio se za sultana i uspeo je da zarobi Ruknedina i njegovog brata Kilidž Arslana, koji su potom po njegovom naređenju bili zadavljeni.[1] Novi sultan je, poput svog oca, priznavao vrhovnu vlast mongolskog velikog kana Ogataja.

Godine 1239. na istočnim padinama planine Taurus je buknuo ustanak Turaka predvođen harizmatičnim sufističkim propovednikom Baba Isakom, koji se proglasio za proroka. Ustanak se brzo širio po istočnim delovima sultanata, na sever čak do Amasije. Njegovom širenju dodatno su doprinele protivrečnosti u samoj zemlji, između ostalog, izrazito izražen vizantijski kulturni uticaj, uključujući helenizovanost samog sultana, i politika verske tolerancije, koja je vođena mahom iz praktičnih ekonomskih razloga, na nezadovoljstvo Turaka.[a] Seldžučke vojske u Amasiji i Malatiji bile su uništene. Ubrzo su pali Kajseri, Sivas i Tokat. Guverner Amasije je uspeo nekako da zarobi Baba Isaka, koji je bio obešen 1240./1241. godine. Međutim, to nije značio kraj pobune i pobunjenici su krenuli na prestonicu Koniju. Videvši da njegova vojska nije u stanju da uguši pobunu, Kejhusrev je angažovao latinske plaćenike, koji su pobunjenicima naneli konačan poraz kod Kiršehira.

Bakarni novčić Kejhusreva II kovan u Angori 1237. godine. Na aversu je citat iz Kurana, a na reversu ime sultana.

Ustanak je u velikoj meri oslabio zemlju, ali izgleda da Kejhusrev nije bio dovoljno svestan toga. Godine 1241. on je osvojio Dijarbakir od Ajubida. Možda je ova pobeda uticala na njega da, precenivši svoju snagu, odbaci mongolsku vrhovnu vlast, posle smrti Ogataj-kana iste godine. Mongolski guverner u Persiji Bajdžu Nojan pozvao ga je da obnovi svoju potčinjenost, da lično ode u Mongoliju, preda taoce i prihvati mongolske darugačije.[b] Kada je Kejhusrev to odbio, Bajdžu je objavio rat. Sultan je prvi krenuo u napad i upao u Gruziju, koju su Mongoli već bili potčinili. Potom je usledio mongolski napad. Bajdžu je došao do Erzuruma traživši njegovu predaju. Predaja je bila odbijena, a njegov izaslanik izvređan. Usledila je dvomesečna opsada, a zatim pad grada, ali su se Mongoli posle toga povukli u Mugansku ravnicu u današnjem Azerbejdžanu.

Bajdžu je početkom 1243. godine obnovio ratna dejstva, napredovao je do Erzuruma u pratnji pomoćnih gruzijskih i jermenskih odreda i ponovo ponudio predaju gradu. Kada je guverner Jakut to odbio, Mongoli su napali grad, uz pomoć 12 katapulta uništili njegove bedeme i osvojili ga. Kad je dobio vest o padu Erzuruma, Kejhusrev je počeo da okuplja vojsku i prkosno poslao Bajdžuu poruku da je mongolska vojska zauzela samo jedan od njegovih mnogih gradova.

Iako je odgovor bio ovakav, mongolski prodor u Malu Aziju je izazvao veliki strah.[4] Kejhusrev je sklopio savez sa svim svojim susedima: Ajubidima, Nikejskim carstvom, Jermenskim kraljevstvom u Kilikiji i Trapezuntskim carstvom, koje je pored sultanata bilo i najviše ugroženo.[5] Jermenski kralj Hetum I se obavezao da pošalje sultanu vojsku, ali nije sigurno da li je to zaista učinio. Sultan je dobio vojnu podršku od Trapezunta, Ajubida iz Alepa i angažovao je latinske plaćenike. Sa ovako okupljenom vojskom, koja je bila veća od mongolske, Kejhusrev je krenuo iz Konije na severoistok, gde se kod Kose Daga od juna nalazila mongolska vojska. Dve vojske su se sudarile na tom mestu 26. juna. Početna faza bitke bila je neodlučna, da bi se Kejhusrev potom, pretrpevši veće gubitke, u noći povukao.[3][5]

Goneći sultana, Bajdžu je usput potčinio Erzindžan, Divrigi i Sivas, gde se ulogorio. Mongoli su zatim prodrli do Kajserija i posle kratkog otpora, osvojili i taj grad. Čuvši za poraz, jermenski kralj je otpočeo pregovore sa Mongolima. Kejhusrev je poslao delegaciju na čelu sa svojim vezirom Pervaneom do Bajdžua u Sivas, shvatajući da bi dalji otpor samo proizveo veću katastrofu. Bajdžu je ponudio uslove zasnovane na ponovnoj pokornosti, a sultan je bio obavezan da svake godine plaća danak u zlatu, svili, kamilama i ovcama, u količinama koje bi varirale. Skoro polovinu sultanata su okupirali Mongoli. Zatim je vrhovnu vlast Mongola priznao i Trapezunt, plašeći se posledica zbog učešća u bici kod Kose Daga.[5]

Bitka kod Kose Daga, 1243. godine, Cvet istorija zemalja Istoka (franc. La Flor des estoires de la terre d'Orient) Hetuma iz Korikosa sa početka XIV veka, koja prikazuje mongolsku vojsku koja goni seldžučku vojsku.

Iako su posledice bile teške i sultanat na ovaj način bio trajno oslabljen, ovim je Kejhusrev izbegao najgore i mongolske vojske su uskoro napustile Malu Aziju.[3][5] Kejhusrevov poraz je iskoristio nikejski car Jovan III Duka Vatac da izvrši korekciju granica u svoju korist. Da bi zaustavio neprijateljstva sa Nikejom, Kejhusrev je bio primoran da se 1244. godine odrekne održavanja bilo kakvih veza sa konstantinopoljskim Latinskim carstvom.[6] Na sreću po sultana, Vatacova prevashodna pažnja bila je okrenuta Evropi, pa od njega nisu traženi veći ustupci.[5][6]

Događaji koji su se zbili za vreme vladavine Kejhusreva bili su presudni za istoriju sultanata Rum i sveta uopšte, jer su, bežeći pred Mongolima, turska plemena dolazila u Malu Aziju, naročito na zapadne granice sultanata, nad kojim se sve više gubila kontrola i u kom će biti postavljeni temelji budućeg Osmanskog carstva.[7][8]

Kejhusrev II je umro 1246. godine, još uvek mlad, u gradu Alije. Na prestolu ga je, uprkos njegovoj želji, nasledio sin Kejkavus II. Tada je nastupio pravi raspad centralne vlasti, jer su svi njegovi sinovi bili maloletni, a, delimično usled sukoba među samim Seldžucima, delimično iz želje Mongola da drže sultanat pokornim, zemlja je bila podeljena između njegova tri sina.

Kejhusrev je imao više žena, od kojih su najznačajnije Gurdžu Hatun,[v] po rođenju Tamara, kćerka gruzijske kraljice Rusudan; Produlija, kćerka grčkog sveštenika; i Gazija Hatun, kćerka ajubidskog vladara Alepa El Aziz Muhameda. Kejkavus (rođ. 1235) je bio najstariji sultanov sin, sin Produlije. Drugi sin, Ruknedin Kilidž Arslan (rođ. 1237), bio je sin Turkinje iz Konije ili Grkinje.[1] Treći sin, Kejkubad (rođ. 1239), koga je Kejhusrev i namenio za naslednika, bio je sin sa Gurdžu Hatun. Sultan je bio najviše naklonjen Gurdžu Hatun, što je za posledicu imalo da tokom njegove vladavine odnosi sa Gruzijom budu generalno prijateljski. Između ostalog, gruzijski pretendent David, Rusudanin sinovac, boravio je kao zatvorenik na dvoru rumskog sultana po želji kraljice.

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Seldžučka vojna klasa je štitila zemljoradnike, mahom hrišćane, od nomadskih Oguz Turaka, koji su stalno dolazili sa istoka. Oguzi su bili naseljavani u uglavnom planinskim i pograničnim oblastima.
  2. ^ Darugači je naziv za zvaničnika Mongolskog carstva koji je bio zadužen za poreze i administraciju u određenoj provinciji. Ponekad se naziva i guvernerom.
  3. ^ U prevodu Gruzijska gospođa.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g Uzelac 2015, str. 84.
  2. ^ Ostrogorski 1959, str. 412.
  3. ^ a b v g Udaljcov, Kosminski & Vajnštajn 1950, str. 354.
  4. ^ Ostrogorski 1969, str. 411-412.
  5. ^ a b v g d Ostrogorski 1969, str. 412.
  6. ^ a b Dil 1933, str. 92.
  7. ^ Mičeta 2014, str. 59.
  8. ^ Ostrogorski 1969, str. 458.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кејхусрев_II&oldid=26898914”