Pređi na sadržaj

Kejhusrev III

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Kejhusrev III
Zapadne, severne i južne granice Rumskog sultanata u vreme stupanja na vlast Kejhusreva III.
Lični podaci
Puno imeGijas ad-Din Kejhusrev ibn Kilidž Arslan
Datum rođenja(1259-00-00)1259.
Mesto rođenjaRumski sultanat
Datum smrti1284.(1284-Nedostaje neophodni parametar 1, mesec!-00) (24/25 god.)
Mesto smrtiErzindžan, Ilkanat
GrobAla ad-Dinova džamija, Konija
Religijasunitski islam
Porodica
Potomstvo2 sina
RoditeljiKilidž Arslan IV
DinastijaSeldžuci
rumski sultan
Period1265—1284
PrethodnikKilidž Arslan IV
NaslednikMesud II
RegentPervane,
Sahib Ata

Kejhusrev III (st. tur. كَیخُسرو سوم, tur. III. Keyhüsrev) ili punim imenom Gijas ad-Din Kejhusrev ibn Kilidž Arslan (st. tur. غياث الدٖين كيخسرو بن قلج ارسلان, tur. Gıyâseddin Keyhüsrev bin Kılıç Arslan; 1259 — Erzindžan, mart 1284), bio je seldžučki rumski sultan (1265—1284). Tokom njegove vladavine sultanat Rum je bio u uvelikom opadanju i vazal Ilkanata, mongolskog kanata sa centrom u Persiji. Sam sultan imao je vrlo malo udela u pravoj vlasti, nešto zbog svoje maloletnosti, a nešto zbog vazalnog položaja. Svu vlast je imao ilkanatski zvaničnik Pervane, a posle njega Sahib Ata.

Bio je sin rumskog sultana Kilidža Arslana IV. Godine 1265. pošto se pobunio protiv svog vezira Pervanea, koji je faktički upravljao sultanatom, Kilidž Arslan je pogubljen u Amasiji, a maloletni Kejhusrev postavljen na presto pod tutorstvom istog vezira. Sam sultanat se tada pružao od istorijskih oblasti Kilikije i Pamfilije na jugu, do Crnog mora, i od Pisidije i Mizije na zapadu do granica Male Jermenije, uključujući i najveći deo Frigije i Kapadokije, Pont i još nekoliko teritorija na istoku današnje Turske, uključujući i Erzurum.[1]

Zemlja je bila u teškoj spoljnopolitičkoj situaciji, između svog nemilosrdnog sizerena na istoku, mongolskog Ilkanata, i Vizantije na zapadu.[2] Vizantija je sa Ilkanatom sklopila savez tako što se careva kćerka Marija udala za ilkana Abaku 1265. godine.[3][2] Ovim diplomatskim manevrom, vizantijski car Mihailo VIII Paleolog onemogućio je bilo kakvo ozbiljnije delovanje sultanata protiv Vizantije.[2] I pored toga, postojale su izvesne ponude o zajedničkom delovanju protiv iste. Pošto je 1267. godine sa papom, bivšim latinskim carem i ahajskim knezom sklopio savez koji je imao za cilj obnovu Latinskog carstva, sicilijanski kralj Karlo I Anžujski je, tražeći još saveznika za svoj poduhvat, poslao izaslanike balkanskim zemljama, Kejhusrevu, pa i samom ilkanu.[4] Međutim, za ovo nije bilo dovoljnog interesovanja u Aziji. Sa druge strane, relativna opasnost za sultanat javila se 1275. godine u pregovorima između pape Grgura X i cara Mihaila. Papa, koji je pripremao novi krstaški rat, pristao je na carevu ponudu da krstaši pređu preko vizantijske teritorije i da se istovremeno preotme Anadolija od Turaka i Mongola. Međutim, usled papine smrti početkom sledeće godine, do krstaškog rata nije došlo.[5]

Godine 1275. došlo do pohoda egipatskog mamelučkog sultana Bajbarsa u Siriju, što je oštro pogađalo interese Ilkanata. Pervane je uspeo da Bajbarsa odvrati od napada na Anadoliju, pa je sultan upao samo u Jermensko kraljevstvo Kilikiju. Od tog trenutka, Pervaneova odanost ilkanu dovedena je u pitanje, naročito posle antimongolkih delovanja među anadolijskim emirima, naročito u jugoistočnim oblastima, ohrabrenim ofanzivom muslimanskog egipatskog sultana. Mongoli su odgovorili pogubljenjem guvernera Nigdea i napadom na Karamanide, ali to nije uspelo da predupredi ustanak. Karamanidski vođa Mehmed I uspeo je da porazi udruženu seldžučko-mongolsku vojsku na reci Geksu, a zatim pokušao da stupi u kontakt sa Kejhusrevovim stricem bivšim sultanom Kejkavusom II, koji se nalazio u egzilu na Krimu.

Gek medresa u Tokatu, primer poznorumske arhitekture. Napravljena je oko 1270. god. po nalogu vezira Pervanea, ključne ličnosti vladavine Kejhusreva III.

Godine 1277. sam Bajbars je upao u sultanat i porazio mongolsku vojsku kod Elbistana, kojoj Pervane nije pružio pomoć, već je zajedno sa Kejhusrevom pobegao u Tokat. Mehmed je zatim zauzeo Koniju, gde se proglasio za vezira, a za sultana proglasio Ala ad-Din Sijavuša, navodnog sina Kejkavusa II. Međutim, pošto je ušao u Kajseri, Bajbars se povukao, a uskoro su stigla mongolska pojačanja i pobuna je ugušena. Usledile su odmazde Mongola nad velikodostojnicima sultanata koji su prišli pobuni ili bili suviše malodušni da istu uguše; Mehmed, Sijavuš i Pervane bili su pogubljeni. Pervanea je na mestu vezira nasledio Sahib Ata, koji je umesto već punoletnog sultana nastavio da faktički upravlja sultanatom.

Tokom Kejhusrevove vladavine, tačnije krajem 1271. ili 1272. godine, kroz Rumski sultanat je prošao mletački putnik Marko Polo, zajedno sa ocem i stricem Nikolom i Mafeom Polom.[6][7][8][9] Marko Polo je doneo opis zemalja kojima je Kejhusrev vladao, a koje on naziva Turkmenija:

Stanovnici Turkmenije mogu da se podele na tri klase. Turkmeni,[a] koji poštuju Muhameda i pridržavaju se njegovog zakona, jesu prosti ljudi, slabe razboritosti. Oni žive na planinama i na teško pristupačni mestima, gde im je cilj da pronađu dobre pašnjake za svoju stoku, budući da u potpunosti žive od životinjske hrane. Tu postoji i izvanredna rasa konja koju zovu turkmenskom, kao i dobre mazge koje se prodaju po paprenoj ceni. Druga klasa su Grci i Jermeni, koji naseljavaju gradove i utvrđenja, a žive od trgovine i proizvodnje. Tu se izrađuju najlepši i najbolji ćilimi na svetu, takođe i svila u crvenoj i drugim jarkim bojama. Njihovi su gradovi Kogni,[b] Kajserija i Sevasta, u poslednjem od kojih je Sveti Blaž zavredeo nebesku krunu mučeničku.[v] Svi oni su potčinjeni Velikom kanu, caru istočnih Tatara,[g] koji im postavlja vladara.[10]

Za vreme Kejhusrevove vladavine počinje raspad Rumskog sultanata. Vezir Pervane je kao domen svoje porodice iz sultanata faktički izdvojio crnomorsku obalu sa centrom u gradu Sinopu. Zatim su na zapadnim delovima sultanata, gotovo nezavisni, egzistirali brojni emirati.[11] Emiri su upadali na vizantijsku teritoriju, sve češće i u sve većem broju, gotovo i ne nailazivši na otpor, jer vizantijski sistem pogranične odbrane više nije postojao, a carstvo, inače bez dovoljno vojnih i finansijskih sredstava, bilo je preokupirano pitanjima u Evropi.[12][13][14][15] U to vreme, a naročito posle smrti Mihaila VIII 1282. godine, dešavalo se da su neisplaćeni vizantiski graničari u Maloj Aziji napuštali svoje položaje, ili da su trupe namenjene odbrani Male Azije prebacivane na evropska bojišta. Georgije Pahimer, vizantijski istoričar i savremenik događaja, govori:

Na taj način istočne pokrajine su slabile, dok su Persijanci[d] postajali sve drskiji i upadali u zemlje koje su ostale bez ikakve odbrane.[16]

Jednim od ovih emirata vladalo je pleme Kaji, na čijem je čelu bio Ertugrul, a posle njegove smrti 1281. godine njegov sin Osman, po kome će se ono nazvati Osmanskim.[17][14] Osman je stolovao u Bitiniji.[11]

Koristeći nemire koji su izbili u Ilkanatu posle smrti Abake 1282. godine, Kejhusrev se sledeće godine, u savezu sa mongolskim anadolijskim guvernerom Konkurtajem, pobunio protiv novog ilkana Ahmeda. Posle sloma pobune, Kejhusrev je u martu 1284. godine pogubljen u Erzindžanu. Sahranjen je u Ala ad-Dinovoj džamiji u Koniji. Na prestolu ga je nasledio brat od strica, sin pomenutog Kejkavusa II, Mesud II.

Kejhusrev III je iza sebe ostavio dva sina, koji su ubijeni u borbama za vlast neposredno nakon njegove smrti. Moguće je da je njegov sin Kilidž Arslan V, po nekim izvorima poslednji rumski sultan, čije postojanje uopšte nije dokazano.

Galerija[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Misli se na Turke.
  2. ^ Nije sigurno koji je grad u pitanju. Moguće je da se misli na Koniju.
  3. ^ Blaž, episkop Sevaste Kapadokijske, na prelazu iz II u III vek; u vreme Dioklecijanovih progona stradao mučeničkom smrću, pošto mu je telo rasparčano gvozdenim kukama i odrubljena glava.
  4. ^ Misli se na Ilkanat, odnosno na ilkana. Tatari su u Evropi bili sinonim za Mongole.
  5. ^ Turci.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 411.
  2. ^ a b v Ostrogorski 1969, str. 430.
  3. ^ Mičeta 2014, str. 83.
  4. ^ Mičeta 2014, str. 17-18.
  5. ^ Mičeta 2014, str. 31.
  6. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 29-30.
  7. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 52-53.
  8. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 405.
  9. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 407.
  10. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 66.
  11. ^ a b Mičeta 2014, str. 59.
  12. ^ Ostrogorski 1969, str. 458-459.
  13. ^ Dil 1933, str. 96-97.
  14. ^ a b Dil 1933, str. 102.
  15. ^ Mičeta 2014, str. 60.
  16. ^ Ostrogorski 1969, str. 459.
  17. ^ Mičeta 2014, str. 59-60.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кејхусрев_III&oldid=26898915”