Korisnik:Milicabrstina/Hatišerifi iz 1830. i 1833. godine

Hatišerif iz 1830. godine predstavlja poslednji korak ka uspostavljanju autonomije Kneževine Srbije u odnosu na Osmansko carstvo. Sultan Mahmud II je ovim aktom priznao Kneževini autonomiju i nezavisnu državnu upravu. Drugi je i najvažniji od tri hatišerifa (ili četiri računajući i Turski ustav) koje je turski sultan izdao Srbima. Hatišerif je bio praćen i sultanovim Beratom kojim je knezu Milošu Obrenoviću priznato pravo formiranja dinastije.

Pripreme za pregovore o novom hatišerifu:

Prvog januara 1830. godine u Carigrad  je stigao ruski poslanik Aleksandar Ivanovič Ribopjer, kako bi na radnom mestu zamenio grofa Orlova i Butenjevljeva. Orlov je nakon tog događaja poslao pismo Dibiću, bio je zabrinut zbog turskog  odugovlačenja. Dakle Porti (Turcima) je trebalo odrediti rok do čijeg isteka su Srbima morale biti vraćene sve dotadašnje oduzete teritorije. Deputati su bili uvereni da će Porta i nakon imenovanja komesara, tražiti način da odugovlači stvar. Za njih bi glavna dobit bila da Rusi izađu iz Bugarske. Stoga su naglašavali poslanstvu da Dibić pored Portinog komesara odredi i jednog ruskog. Mada se Butenjev nije slagao sa tim, naglasio je da bi se radilo o nepoverenju  jer je Porta već imenovala komesara. Ribopjer se posle nekog vremena razboleo tako da ga je na dužnosti privremeno menjao Davidović, koji je bio u dobrim odnosima sa Rusima. Njegov zadatak je bio da što bolje predstavi poglavara Srbije u očima Orlova i Butenjeva, kao i to da im ulije više simpatije prema Milošu. Njima je bilo veoma drago kad je Miloš u pismu upućenom deputaciji, rekao da će objaviti hatišerif  upućen srpskom narodu. Prvog februara Dimitrije Davidović se susreo sa Ribopjerom. Želeo je da mu što bolje predstavi srpske poslove, narodne želje kao i smisao u kome one treba da se razrade u hatišerifu. Davidović  je sve to sastavio u memoaru u kome je po tačkama objasnio narodne zahteve od 1820. do 1827. godine. On je memoar nudio i Rusima, ali su oni tražili samo kopije akta, bez Ribopjerovog znanja. Kasnije je Davidović otišao kod Ribopjera, gde mu je zatražio da govore o poslu. Devetog januara su iz Srbije stigla pisma kako je završeno sa čitanjem hatišerifa, kao i Milioševa zapovest da deputati izraze zahvalnost Rusima za njihovo plemenito zauzimanje. Pismo caru nije odmah poslato, jer je blanket sa pečatom , koji su deputati imali da dopune, upotrebljen da se na njemu napiše zahvalnica sultanu. Zahvalno pismo sultanu koje je  pisano u Kragujevcu, međutim  nije bilo upućeno vladaru već deputaciji. Pa je Milošu predloženo da sačini drugi akt za imperatora (sultana).

Tursko odugovlačenje:

Turska je bila obavezna da sprovede Prvi hatišerif, ali po starom običaju pribegla je odugovlačenju,  zatezanju kao i odlaganju srpskih poslova koji su započeli još od Bukureškog mira. Turci su zatražili privremeni prekid  pregovora zbog velikog muslimanskog praznika „Ramazan“, na šta su Srbi pristali. Nakon praznika Ribopjer je dopustio deputatima da odu i postave pitanje  Porti, kada bi mogli da počnu  sa radom. Porta je međutim ostala dosledna svojoj neodređenosti: Reis-efendija je govorio kako sultan od svih svojih podanika najviše voli srpski narod  kao i to da će poslovi početi za koji dan, a završiti se šesnaestog marta. Pored toga trebalo je da se Turci isele iz Srbije, sem iz granizona. Iako su Turci odlagali svoje obaveze ipak su mnogi od njih podstaknuti od Srba počeli da prodaju svoja imanja i da se iseljavaju.  Dok su se jagodinski Turci iselili, beogradski su očekivali da se cela stvar odgodi i izigra kao što se dotad standardno radilo. Turke je naročito ljutilo kada su Srbi odmah nakon donošenja Prvog hatišerifa pored crkava počeli da dižu zvonare i da zvone, što im do tada nije bilo dopušteno u gradovima. Turci u Beogradu i Šapcu pretili su i nasiljem, ali smirili su se nakon dobijenih instrukcija. Zvona u Beogradu zazvonila su za vreme kneza Miloša prvi put dvadeset i osmog februara 1830. godine. Zbog čega su želeli da se sukobe jedni sa drugima. Simić je pokušavao da smiri vezira tako što mu je govorio, da se zvona podižu jer je hatišerifom narodu data sloboda veroispovesti. Kada je Portin komesar stigao u Srbiju sastao se sa knezom Milošem i pokušao je da nađe neki izgovor, ali nakon Miloševog energičnog govora potvrdio je da ima najopširnija uputstva. Komesar nije doneo veziru  nikakvu konačnu  poruku o iseljenju Turaka, upravo onako kako su se Turci nadali. Kada je knez Miloš za to saznao preko Avrama Petronijevića je poručio uglednijim Turcima da navodno vezir i komesar nameravaju da zarade od prodaje njihovih imanja, pa da je bolje da direktno prodaju imanja Srbima. Na taj način posejao je sumnju među Turcima da komesar i vezir zapravo zadržavaju prodaju imanja, sa ciljem da sami zarade na toj operaciji. Komesar nije pokazivao nikakvu nameru da se sprovede Prvi hatišerif, a pogotovo nije nameravao da iseli Turke ili da vrati Srbiji oduzete delove. Dve mešovite tursko-srpske komisije je trebalo da obiđu granicu, ali jedna komisija je stala pod izgovorom pobune Arnauta, a drugu komisiju je jedno vreme zatvorio Mahmut paša Vidajić i pustio ih dobivši od komesara obećanje da se granica neće pregledati. Nakon toga su izražene političke poruke komesara i vezira, počeli su da se vraćaju Turci, koji su ranije prodali svoja imanja. Komesar je kasnije u razgovoru sa Miloševim izaslanicima Aleksom Simićem i Markom Đorđevićem tvrdio marta 1830. da nema nikakva uputstva o iseljenju Turaka.

Memoar Dimitrija Davidovića:

Dimitrije Davidović je u  januaru 1830. godine  napisao memoar o srpskom pitanju, koji je hteo da predstavi ruskom poslanstvu u Carigradu. U njemu su bile napisane sve tačke koje  po ugovorima između Rusije i Turske  (Porte) treba uneti  u hatišerif za Srbiju.

Sve tačke su bile brižljivo uređene, ali je tačka o naslednosti kneževskog dostojanstva najbolje uređena. Ta tačka je po memoaru „ conditio sine qua non“ ( nešto bez čega se ne može), a održanje srpskih privilegija bio je njihov palladium. Sem tih tačaka, koje su se odnosile na razjašnjenje pojedinih odredbi  Akermanske konvencije, dodate su pri kraju poruke poslanstvu za pregovore sa Portom i ruskim poslanstvom. Te poruke su bile:

1. da podare narodu pravo da u slučaju napada,  srpski vojnici brane tvrđave zajedno sa Turcima;
2. da se ostrva koja je Turska prisvojila vrate Srbiji i
3. da se Austrijancima postavi granica, jer kupuju nepokretna imanja u Beogradu.

U razgovoru između Davidovića i Ribopjera je osamnaestog marta sastavljen poslanikov odgovor na memoar. Dimitrije je sastavio projekat hatišerifa za Srbiju. Konferencija je trajala skoro dva sata, govorili su Ribopjer, Davidović i baron Rikman, savetnik ruskog poslanstva u Carigradu. U treću tačku memoara su uvedeni zakoni, a izbačeno da u Beogradu ne stanuje vezir kao i to da se odredi veličina garnizona, jer se to protivilo Bukureškom ugovoru. Dvadeset i devetog aprila Davidović je primio projekat od strane Francuske kako bi ga protumačio, a potom predao Porti. U projektu hatišerifa bile su one iste tačke koje su se nalazile u narodnoj molbi od osmog septembra 1820. godine kao i u Davidovićevom memoaru. Te tačke su bile:

1. sloboda veroispovesti;
2. nasledno kneževsko dostojanstvo u porodici Miloša Obrenović;:
3. nezavisna unutrašnja uprava;
4. vraćanje oduzetih predela; 
5. skup svih dažbina u jednu; 
6. iseljenje Turaka iz gradskih poseda Srbije;
7. sloboda trgovine i
8. Srbi imaju poslanstvo (deputaciju) u Carigradu

Za Portu su najteže tačke bile vraćanje poseda kao i nasledni položaj kneza. Granice su uspostavljene zahvaljujući ugovorima između Rusije i Turske. Hatišerif je predat pre nego što je podnesen ministarstvu u Petrogradu i Milošu u Srbiji. Posle predaje projekta Ribopjer je primio primedbe svoje vlade. Nakon čega je ceo posao podnet na rešenje caru Nikolaju, koji je odobrio primedbu ministarstva. Primedbe su poslate Ribopjeru tridesetog aprila uoči dana kada je on predao projekat Porti, koji bi poslužio kao direktiva za rešenje srpskog pitanja. Definicije su se odnosile prvo na neimenovanje srpskih episkopa od strane narodnih poglavara i na naslednost kneževskog dostojanstva. Rus je odobrio zahtev iz memoara, da knez bira mitropolite i episkope kao što je to slučaj u Vlaškoj i Moldaviji. Međutim ministarstvo se nije slagalo sa idejom da se patrijarhu u Srbiji da nominalna suprematija. Primer koji se navodio u memoaru odnosno primer Vlaške i Moldavije,  ministarstvo je  naložilo da isto pravilo ne može važiti za Srbiju.

• Prva primedba-  povlastica vlaško-moldavske crkve čini deo odredbi pod kojima su dve provincije ( ab antiquo) kao i to što su imale dobre odnose.

• Druga primedba- se odnosila na nasleđivanje.

Debata o Hatišerifu iz 1830. godine:

Miloš je dvadeset i prvog juna od Davidovića dobio izveštaj o prvoj konferenciji na kojoj će se raspravljati o srpskom pitanju. Rus ga je obavestio da će se konferencija održati petnaestog juna na Bosforu i da bude spreman. Kada su Davidović, Ribopjer i Frankini stigli na mesto okupljanja, već su ih čekali deputati koje je poslala Porta. Predstavnici Portine strane su bili: Hamid- beg, Portin ministar inostranih dela, Beglički-efendija, Ahmedži-efendija i Portin dragoman (zvanični prevodilac).

Tok  konferencije i pregovori:

Nakon što je Ribopjer pročitao osmu tačku Bukureškog ugovora, akt Akermanske konvencije i šestu tačku Jedrenskog mira posle čega je Portinom prevodiocu tražio da Reis- efendiji postavi pitanja vezana za amnestiju za Srbe. Dimitrije Davidović je pomagao Ribopjeru na toj konferencije dok su turski ministri pokušavali na sve načine da izbegnu obaveze i  lažno prikazuju podatke. Dimitrije je na  konferenciju  pozvao i Lazara Todorovića, Savu Ljotića i Jovana Antića. Pošto je turski ministar uporno poricao da se Srbiji mora nešto vratiti Ribopjer je zapretio da će izvestiti ruskog cara. Turci su onda tražili odgodu dok se ne vrati njihov komesar iz Srbije. Turci su bili voljni da ispune svoje obaveze prema Rusiji, dogovoreno je da Srbi Porti predaju ono što im se činilo kao najpotrebnije. Turci su pogazili Akermansku konvenciju, ali je nakon rata 1829. godine ispunjena. Turci su Srbima dali slobodu veroispovesti, izbor načelnika. Tačka o oduzetim predelima dodao je Beglički-efendija i naglasio da je to jedina poteškoća za Osmanlije, a da će se ostala pitanja rešiti. Naglašeno je i da Turci imaju svoj projekat hatišerifa koji se potpuno slagao sa ruskim. Porta se obavezala da će izvršiti sve izmene koje se budu zatražile. Ribopjer je odgovorio da će im priložiti kartu Srbije sa poželjnim granicama. Tko se i desilo, trećeg jula Rusi su pozvali Davidovića i predali kartu kako bi se ucrtale željene granice. Tako da crnom bojom budu označene stare, a crvenom nove granice ( uz šest nahija). Petog jula Porta je predala hatišerif Ribopjeru.

Portin projekat hatišerifa:

Portin projekat hatišerifa  je bio stilizovan kao običan ferman (sultanova uredba) i odredbe koje je davao Srbima su:

1. Sloboda bogosluženja, međutim nije bilo reči o zvonima kao i izboru episkopa i mitropolita
2. Unutrašnja samouprava, tačnije da Miloš postane knez, a nakon njegove smrti da se da mogućnost narodu da bira naslednika ( jednog od Miloševih sinova) ili pak nekog iz svoje sredine
3. Da Srbi plaćaju danak  jedan  do (1,5) milion groša , takođe da Muhafiz (ministar islama) stanuje u Beogradu kako bi upravljao carinom, dažbinama
4. Srbima je dozvoljeno da zbog trgovine putuju u Osmansko carstvo
5. Da prave škole i bolnice
6. Kao i da se muslimani odsele iz područja gde nema Turaka
7. Turci mogu prodati nepokretna imanja Srbima, ići u grad, a koji pritom neće nek uživaju svoja dobra

Hatišerif je napisan  po duhu njihove politike, bez obzira na ugovore. Ribopjer ga nije prihvatio, rekavši da je ostao dosledan svojim zahtevima. Zauzimanje poslanstva, da se tačka o Savetu stavi u novi projekat po Miloševoj želji bilo je bez uspeha. Za čuvanje arhiva, Miloš može imati utvrđen dvor, ali nikako ceo grad kako je on želeo. Ribopjer je napomenuo da Srbi ne treba da zaborave da su Portini podanici. On je naložio Đorđeviću ( Miloševom izaslaniku) da napiše Milošu da ako mu ne budu po volji uredbe koje će se uneti u hatišerif i pritom ne može da vlada po njima, da će biti smenjen na vlasti. Rezultat treće konferencije je bio veoma uspešan za Srbe. Tome je mnogo doprinelo rusko zalaganje, dok su Turci morali da se povinuju. Međutim večito nerešeno pitanje se ticalo oduzetih teritorija (nahija). Porta ga je i dalje odlagala pod izgovorom da je Ćešaf-efendija još uvek u Srbiji i da se od njega očekuje izveštaj. Porta je međutim podlegla pritiscima spolja, tako da nije imala izbora. Morala je da pošalje novog komesara. Milošu Obrenoviću je bilo sasvim jasno da ga Turci obmanjuju. Ćešaf-efendija umesto da se bavio pitanjem granica, on   je oštro osudio srpski postupak iseljavanja jagodinskih i drugih Turaka. Ova situacija je Milošu išla u prilog, efendiji je predstavio neumesnost njegovog projekta i objavio mu da prekida svaku povezanost. Ova mera je trajala kratko. Prvog maja 1830. godine U Požarevac su poslata dva činovnika, jedan (od vezira), a drugi (od efendije). Zadatak im je bio da pozovu Miloša u Smederevo kako bi razgovarali. Miloš je poziv prihvatio, uz predlog  da umesto vezira dođe njegov sin Abdurahman- beg, tako se i desilo. Šestog maja su otpočeli pregovori. Miloš je odgovorio da će nahije primiti u ime naroda, da ih ne traži on, već onaj koji je sa Portom zaključio ugovor. Ćešaf- efendija je naglasio da nije reč o šest nahija, već trinaest ili četrnaest kao i to da Turci ne treba da se sele, takođe da je sultanova želja i zapovest da se raja i Turci slažu, da se ukinu zvona...  Na takav govor, Miloš je odgovorio da ne može skinuti zvona dok se nalaze u karantinu, sve dok bude kuge biće i njih i povrh svega neće da daje povod narodu da se na njega žali. Napomenuo je da ne želi ničije nagrade, ni sultana ni cara Nikole, narod ga je po njegovom mišljenju već nagradio. Turčin  je Milošu postavio još jedno pitanje: 

"Po kakvom to pravu Srbi traže predele koje je buntovnik i hajduk Karađorđe osvojio i po kom pravu gone Turke iz njih?"

Efendiji je rečeno da narod traži svoja prava, a što se Karađorđa tiče, kao hajduk je i prošao. Kako bi Miloš pridobio turskog sultana, obećao mu je darove, to jest sto kesa poklona ukoliko pristane na naslednost. Dvadeset i sedmog jula vezir je predao izveštaj sultanu, gde se zalagao za Miloša. Napomenuo je da se Milošu treba pokazati milost time što će u nasledstvo dobiti Mačvu. Dvadeset i četvrtog jula je sazvana nova konferencija. Predmet pregovora bili su oduzeti predeli ( to jest šest nahija), Porta je Srbiji nudila sledeće teritorije: Crnu Reku, Gurgusovac (današnji Knjaževac), Ražanj, Paraćin i Loznicu sa Lepenicom  dakle nešto više od polovine onoga što je zahtevano. Poslanik na ovu ponudu nije pristao, navodeći kao razlog da Srbima treba da se vrati cela oduzeta teritorija.Ćešaf- efendijino prisustvo nije ni malo olakšalo pregovore. Deputati se takođe nisu složili sa ovim, jer su to samo delovi oduzetih predela. Nakon konferencije sultan je na sve moguće načine pokušavao da poslaniku dokaže poteškoće oko graničnog pitanja. Peta konferencija za debatu o hatišerifu je održana tridesetog jula, šesta trideset i prvog jula, a sedma jedanaestog avgusta. Za petu i šestu konferenciju, Davidović je pristao na sledeće tačke:

1. Da se zvona u Beogradu skinu;
2. Da Miloša nasledi stariji sin Milan, a posle njegove smrti da narod bira kneza iz porodice Obrenović;
3. Da ruski i turski komesari ograniče Srbiju onako kakva je granica bila pri zaključenju Bukureškog mira;
4. Savet za unutrašnju upravu ( drži Porta);
5. Da se danak odredi naknadno kada se postave granice;
6. Turska privatna imanja se moraju prodati Srbima u roku od godinu dana.

Što se tiče ostalih tačaka, Turci su pristali. Na sedmoj konferenciji jedanaestog avgusta, Ribopjer je naglasio Davidoviću da Turci ne mogu staviti prava unutrašnje uprave u hatišerif, već da će za to dati poseban ferman. Ćešaf- efendija je imao dosta udela u tome da su skoro sve Portine sudije prihvatile pitanje o nasledstvu. Podmitio je sudije koji su posredno uticali na sultana, Miloševa ženja se ostvarila.

Proglašenje Hatišerifa iz 1830. godine

Nakon mnogo konferencija i ruske nepopustljivosti sultan je potpisao hatišerif osmog ili dvadesetog  oktobra 1830. Portin komesar (sa hatišerifom) se sedamnaestog novembra  sreo sa knezom Milošem u Jagodini. Komesar je u Beograd  stigao dvadeset i prvog novembra. Knez Miloš je za dan proglašenja  Hatišerifa i Berata odredio trinaesti decembar, dan Svetog Andreja Prvozvanog (koji je uzet za državni praznik u Kneževini), kada je Karađorđe oslobodio Beograd 1806. godine. Divan-efendija je jedanaestog decembra 1830. godine pročitao  Hatišerif veziru, a berat knezu Milošu. Čitanje hatišerifa obavljeno je na Tašmajdanu, kraj današnje crkve svetog Marka. Hatišerif i Berat na srpskom jeziku pročitao je najgrlatiji pisar Lazar Zuban dvanaestog decembra 1830. godine.  Knez je istakao da su povlastice Srbije daleko veće u odnosu na povlastice Vlaške i Moldavije i dodao:

„Tako, braćo, postadosmo i mi narod,  od naroda koji je zavisio  od sultana, do  naroda koji ima sopstvena prava.“

Uz zvuke zvona i pucnjavu topova, praćen uzvicima  naroda, knez se uputio u crkvu gde je, prema naročito spremljenom ceremonijalu, miropomazan kao knez-vladar od strane mitropolita. Svečanost se završila osveštenjem hervanije kao osobitog znaka kneževe vlasti. Dobijanje Hatišerifa i Berata  naišlo je na širok odjek kod srpskog naroda u Turskom carstvu, Austrijskoj monarhiji. Crnogorski mitropolit Petar I i ruski car uputili su čestitke knezu Milošu.

Odredbe Hatišerifa

•  Prema hatišerifu Srbija je postala sastavni deo Osmanskog carstva. Njoj se treba vratiti svi oduzeti predeli, nakon što tursko-ruska komisija izvidi pravo stanje. Od turskih utvrđenja ostaje samo šest (Beograd, Šabac, Smederevo, Kladovo, Užice i Soko)

•   Turcima i svim muslimanima zabranjuje se da žive u Kneževini, sa izuzetkom garnizona.

•  Srbima je priznata sloboda vere i imaju pravo da biraju mitropolite i episkope, koje onda postavlja carigradski patrijarh.

•   Miloš Obrenović je potvrđen kao srpski knez sa naslednim pravom, što je proklamovano Beratom. U slučaju da se uprazni presto ili izumre dinastija, Porta zadržava pravo da imenuje novog kneza.

•  Uprava Srbije poverena je knezu i Savetu. Knez bi imao zakonodavnu vlast, a sa Savetom bi delio izvršnu vlast. Članovi Saveta su doživotni i mogu da se razreše samo u slučaju teške krivice protiv Porte ili zakona. Nije navedeno kako će se birati savetnici, pa se pretpostavlja da je to pravo onda prepušteno knezu. Pravosuđe je postalo unutrašnja srpska stvar. Knez je imao pravo da drži vojsku zbog održanja poretka.

•  Srbima se garantuje sloboda trgovine u celom Osmanskom carstvu.

•  Srbi imaju pravo da drže u Carigradu diplomatskog predstavnika (kapućehaju).

• Pitanje dažbina nije završeno  do kraja jer oduzeti krajevi nisu još bili vraćeni. Ipak usvojen je princip odsečnog poreza, u koji su ulazili svi dotadašnji harači i danci.

• Turci su svoje kuće i nekretnine morali da prodaju Srbima u roku od  godinu dana  po pravičnoj ceni, a na osnovu procene komisije. U slučaju da ne prodaju prihodi sa njihovih imanja isplaćuju se vlasnicima.
•  Srbi su dobili pravo da naplaćuju carine na svu robu, sem one za Carigrad

Sprovođenje Hatišerifa

Knez Miloš je između 1830. i 1834. godine uglavnom nastavio da vlada po starom. On je sproveo niz političko-organizacionih i tehničkih mera za utvrđivanje novih javnopravnih odnosa Srbije kao vazalne države. To su bila pitanja: 1) iseljenja Turaka iz Srbije,  regulisanja spahijskih i sultanovih imanja  i ozakonjenje seoske  baštine kao privatnog poseda, obeležavanje srpsko-turske granice i oslobođenje „Šest nahija“, rešenje trgovinskog pitanja i pitanje carina,  izgradnja nacionalne crkvene organizacije. Iseljavanje muslimanskog stanovništva nije rešeno na lak način, na primer  stanovništvo iz desetak sela sokoske nahije (na Drini) odbilo je da napusti svoja imanja, čak i po naređenju turskih vlasti, pa je Miloš morao da pribegne sili. Ostala su neiseljena jedino sela Mali Zvornik i Sakar što je  dovelo do sukoba srpske vlade i Porte sve do 1867. godine, odnosno do Berlinskog kongresa 1878. godine. Za utvrđivanje granica na terenu je radila mešovita rusko-turska komisija. Bune u kruševačkoj nahiji, u nekoliko srezova (upravna jedinica) u Istočnoj Srbiji dovele su Portu pred svršen čin, jer je knez sa svojom vojskom ušao u ove krajeve. Nakon hatišerifa iz 1833. godine nova srpsko-turska komisija izvršila je razgraničenje. Srpski činovnici vodili su računa da ne ostave ni trunku  svoje zemlje Turcima. Sem manjih izuzetaka ka Nišu i Novom Pazaru, Miloš je prisvojio krajeve koji su nekada bili u sastavu ustaničke države. Tamo je sada mogao pristupiti likvidaciji timarsko-spahijskog sistema. Ukidanje spahiluka izvršeno je novčanim obeštećenjem koje je utvrđeno na 2,3 miliona groša na osnovu kojih je Porta davala spahijama neku vrstu penzije. Beogradska carinarnica, dotad u apanaži velikog vezira, a u zakupu kneza Miloša, prešla je u punu srpsku nadležnost, što Kneževini donosi velike prihode. Miloš je poveo pregovore sa Vaseljenskom  patrijaršijom o crkvenoj autonomiji Kneževine. Rezultat je patrijarhova saglasnost o nezavisnom unutrašnjem uređenju srpske crkve, odnosno Beogradske mitropolije. Patrijaršija je za to dobila novčanu nadoknadu. Mitropolita su  birali  knez i narod. Mitropolit je postavljao episkope. Godišnji porez Patrijaršije je iznosio šest hiljada groša, uz tri stotine groša prilikom postavljanja novog mitropolita. On može biti smenjen samo uz saglasnost kneza i patrijarha. Prisvajanjem  šest nahija stvorena je treća, Timočka eparhija, a porez je povećan za tri hiljade  groša, što je regulisano Dopunskim konkordatom iz 1836. godine. Prvi srpski mitropolit bio je Melentije Pavlović. Rezultat Miloševih želja da svojoj vladavini da vid legalnosti su i njegovi napori da organizuje vladu. Na to ga je podsticala i kritika Vuka Karadžića (1832). Miloš je tumačio hatišerif tako da u Srbiji treba obrazovati telo narodnih predstavnika koje će imati administrativne, a ne zakonodavne kompetencije. Zbog toga je pokušao da 1834. godine uvede ministarstva. Osniva „popečiteljstva“ i imenuje pet popečitelja na čelu sa Lazom Teodorovićem. Miloš je 1834. godine podelio Kneževinu u pet velikih serdarstava: podunavsko (Beograd), mačvansko (Šabac), raško (Čačak), rasinsko (Jagodina), timočko (Negotin). Zadatak serdara bio je da nadgledaju poredak i pravosuđe. Serdarstva su ukinuta Sretenjskim ustavom. Nakon ukidanja ustava, Miloš je vratio podelu na oblasti, ali pod novim nazivom: vojne komande. Vojnih komandanata bilo je četvorica, a oni su u svojim rukama koncentrisali  civilnu i vojnu vlast. Jedna odredba hatišerifa ticala se vojske. Porta je do 1830. godine prećutno tolerisala postojanje Miloševih „soldata“. Miloš je 1833. godine naredio da svaka srpska poreska glava mora imati pušku i vojni pribor. Tajno je nabavljao topove. Srpska vojska bila je u fazi nastajanja. Ona je imala jedanaest  oficira i dvadeset i osam  podoficira. Podeljena je na dve kneževske garde, jedan konjički eskadron i odeljenje starih vojnika. U periodu nakon hatišerifa raste broj škola. Srbija je dobila pravo otvaranja štamparije. Posle nekoliko pokušaja da se nabavi štamparija, ona je, po Miloševom naređenju, nabavljena iz Rusije. Miloš je pokazivao veliko interesovanje za ovaj posao i stavio je na raspolaganje velike sume novca za nabavku hartije i drugog materijala. Štamparijom je rukovodio nemac Adolf Berman, a od 1834. godine štampaju se Novine Srbske. Do 1835. godine štampane su i knjige Dositeja Obradovića. Činjeni su pokušaji da se štampaju almanasi sa karakterom časopisa: Zabavnik (urednik Dimitrije Davidović) i Beogradska Lira (od 1833). Prve srpske knjige štampaju se 1835. godine.

Hatišerif iz 1833. godine

Čitanjem  hatišerifa iz 1830.  izvršena je službena objava o srećnom završetku narodnih poslova. Taj svečani akt je međutim  imao samo moralni značaj. U interesu Miloša kao i naroda je bilo da se akt što pre primeni, naročito tačke o iseljenju Turaka iz garnizona kao i smanjenje danka. Rešenje o graničnom pitanju je po važnosti prevazilazilo sva druga. Jer kada se to bude desilo, Srbija će proširiti teritoriju za polovinu tadašnje. Dobiće prirodne granice, reke Drinu i Timok kao i vrlo plodan kraj. Takođe bi joj se pridružila i Krajina, deo koji je pripadao Srbiji za vreme Karađorđa 1813. godine. Hatišerif iz 1833. godine (Treći hatišerif) je svečana povelja osmanskog sultana Mahmuda II. Njime je u Srbiji zvanično ukinut feudalizam i potvrđeno prisajedinjenje šest otrgnutih nahija. U Kragujevac je stigao četvrtog decembra 1833. godine, a na srpskom jeziku pročitan je februara 1834. godine na Trifunskoj skupštini.

Uvod

Turska se Drugim hatišerifom (iz 1830. godine) obavezala da će rešiti problem šest oduzetih nahija nakon što posebna komisija izvidi stanje stvari. Srbi su naplaćivali carinu za svu robu sem za robu koja se preko njene teritorije prevozi direktno u Carigrad. Carinski prihodi takođe su ulazili u godišnji danak koji je Kneževina isplaćivala Porti. Proces iseljavanja Turaka iz Srbije je započet, ali je ubrzo potom zaustavljen zbog odluke kneza Miloša Obrenovića da produži rok za iseljavanje. Svi navedeni problemi zahtevali su donošenje novog hatišerifa. Porta se početkom tridesetih godina nalazila u ne tako dobrom stanju. Nakon grčkog sticanja nezavisnosti, Francuzi 1830. godine osvajaju Alžir, a Egipat pokreće rat za oslobođenje. Koristeći se Portinom slabošću, Miloš je podstakao Srbe u spornim nahijama da dižu ustanke protiv turske vlasti. Na jesen 1832. godine buna je zahvatila kruševačku nahiju i paraćinski, aleksinački i ražanjski srez. Prisajedinjenje šest nahija ubrzano je zauzimanjem Rusije koja je nakon Unkjar-Iskelesijskog ugovora postala pokrovitelj Osmanskog carstva. Dogovor između dve države postignut je sedamnaestog septembra 1833. godine na konferenciji Reis-efendije i Butenjeva.

Hatišerif i odredbe

Treći hatišerif u Kragujevac je stigao četvrtog decembra. Srbi su ga nazvali "tolkovatelni", "izjasnitelni" i "okončatelni". Za razliku od Prvog i Drugog hatišerifa, hatišerif iz 1833. godine naslovljen je na kneza Miloša kome je Beratom iz 1830. godine priznata vlast i pravo nasleđivanja. Prihvaćena je topografska karta rusko-turske komisije prema kojoj su Kneževini priključene sledeće teritorije: Krajina, Ključ, Crna Reka, Gurgusovac, Svrljig, Aleksinac sa Ražnjem i Paraćinom, Kruševac, jedn deo  Starog Vlaha i Novog Pazara, drinski predeo sastavljen od Jadra i Rađevine. Visina danka presečena je na 2.300.000 groša koji  su Srbi isplaćivali u dve rate: na Đurđevdan i Mitrovdan. Ova odredba je bila od istorijske važnosti za istoriju Srbije jer je njome konačno ukinut feudalizam. Rok za iseljavanje Turaka produžen je na pet godina. Određen je status beogradskog vezira kome su potčinjeni svi Turci koji žive u Kneževini. Sem veziru, Turci iz Srbije potčinjeni su i knezu. Beogradska carinarnica pripala je Srbiji. U gradu je bilo  zabranjeno nošenje oružja. Strani trgovci stekli su pravo na nesmetanu trgovinu, ali ne i pravo na kupovinu nepokretnih dobara. Zabranjene su selidbe  podanika Porte bez prethodnog odobrenja vlasti. Time je Porta htela sprečiti masovan prelazak hrišćana u Srbiju. Ova odredba bila je deo i prethodnog hatišerifa, ali nije izvršena.

Literatura

Mihailo Gavrilović, Miloš Obrenović III, Beograd, 1912.[1] Radoš Ljušić, Kneževina Srbija (1830–1839), SANU, Beograd, 1986. [2]

Kategorija:Istorija Srbije u novom veku Kategorija:Hatišerifi