Лазар Теодоровић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Лазар Теодоровић
Lazar teodorovic.jpg
Лазар Теодоровић (литографија Јохана Батиста Клероа, око 1847.)
Биографија
Датум рођења1771.
Место рођењаКаона
Османско царство
Датум смрти1. фебруар 1846.(1846-02-01) (74/75 год.)
Место смртиЦариград
Османско царство
СупружникДева, кћерка кнеза Ранка Лазаревића

Лазар Теодоровић (Каона, 1771Цариград, 1. фебруар 1846) политичар и дипломата. Био је један од најобразованијих људи почетком XIX века.

Биографија[уреди]

Рођен у Каони, шабачка нахија. Отац му је био имућни трговац у Свилеуви. Сина је послао на школовање у Сремске Карловце. Ту је Лаза завршио гимназију, а слушао је и филозофију у Сегедину. Говорио је немачки, латински и руски. Оженио се Девом, кћерком кнеза Ранка Лазаревића. Са другом женом, сестром Димитрија Црнобарца, министра просвете, имао је једну кћерку која се удала за проф. Владимира Јакшића, сина Јакова Јакшића.

Током Првог српског устанка радио је као писар код кнеза Јакова Ненадовића (1805—1813), а по завршетку устанка отишао је са бројним војводама у Аустрију, затим у Русију. Као образован човек писао је у Карађорђево име извештаје, писма и молбе руском цару. Када је избио Други српски устанак вратио се у Србију и био на располагању кнезу Милошу Обреновићу, који га је поставио за писара у својој канцеларији у Крагујевцу. Био је ангажован у дипломатским активностима и кнез га шаље у Цариград као народног депутата 1827. год. У служби је стално напредовао док 1839. није постао члан Државног савета. За време владе кнеза Александра Карађорђевића био је члан окружне управе и суда у Шапцу, министар правде и просвете и први српски амбасадор (капућехаја) у Цариград. Већ у годинама, бранио се да не иде на ту дужност и да ће тамо кости оставити. На то му је прота Матеја добацио: "Е, то ти је с твоје памети". При томе је рачунао на његово знање језика и његову способност. Умро је после краће болести 1. фебруара 1846. године у Цариграду где је и сахрањен у порти Цркве Свете Петке.

Био је почасни члан Друштва српске словесности.[1]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Текст са поставке изложбе "Уметност и идеја државности" у Народном музеју (13. фебруар - 13. април 2014.)
  • Богдан Секендек, Први српски устанак у Подрињу и најпознатији устаници, Графика Шабац, Шабац, 2012.