Корисник:Milicabrstina/Хатишерифи из 1830. и 1833. године

Хатишериф из 1830. године представља последњи корак ка успостављању аутономије Кнежевине Србије у односу на Османско царство. Султан Махмуд II је овим актом признао Кнежевини аутономију и независну државну управу. Други је и најважнији од три хатишерифа (или четири рачунајући и Турски устав) које је турски султан издао Србима. Хатишериф је био праћен и султановим Бератом којим је кнезу Милошу Обреновићу признато право формирања династије.

Припреме за преговоре о новом хатишерифу:

Првог јануара 1830. године у Цариград  је стигао руски посланик Александар Иванович Рибопјер, како би на радном месту заменио грофа Орлова и Бутењевљева. Орлов је након тог догађаја послао писмо Дибићу, био је забринут због турског  одуговлачења. Дакле Порти (Турцима) је требало одредити рок до чијег истека су Србима морале бити враћене све дотадашње одузете територије. Депутати су били уверени да ће Порта и након именовања комесара, тражити начин да одуговлачи ствар. За њих би главна добит била да Руси изађу из Бугарске. Стога су наглашавали посланству да Дибић поред Портиног комесара одреди и једног руског. Мада се Бутењев није слагао са тим, нагласио је да би се радило о неповерењу  јер је Порта већ именовала комесара. Рибопјер се после неког времена разболео тако да га је на дужности привремено мењао Давидовић, који је био у добрим односима са Русима. Његов задатак је био да што боље представи поглавара Србије у очима Орлова и Бутењева, као и то да им улије више симпатије према Милошу. Њима је било веома драго кад је Милош у писму упућеном депутацији, рекао да ће објавити хатишериф  упућен српском народу. Првог фебруара Димитрије Давидовић се сусрео са Рибопјером. Желео је да му што боље представи српске послове, народне жеље као и смисао у коме оне треба да се разраде у хатишерифу. Давидовић  је све то саставио у мемоару у коме је по тачкама објаснио народне захтеве од 1820. до 1827. године. Он је мемоар нудио и Русима, али су они тражили само копије акта, без Рибопјеровог знања. Касније је Давидовић отишао код Рибопјера, где му је затражио да говоре о послу. Деветог јануара су из Србије стигла писма како је завршено са читањем хатишерифа, као и Милиошева заповест да депутати изразе захвалност Русима за њихово племенито заузимање. Писмо цару није одмах послато, јер је бланкет са печатом , који су депутати имали да допуне, употребљен да се на њему напише захвалница султану. Захвално писмо султану које је  писано у Крагујевцу, међутим  није било упућено владару већ депутацији. Па је Милошу предложено да сачини други акт за императора (султана).

Турско одуговлачење:

Турска је била обавезна да спроведе Први хатишериф, али по старом обичају прибегла је одуговлачењу,  затезању као и одлагању српских послова који су започели још од Букурешког мира. Турци су затражили привремени прекид  преговора због великог муслиманског празника „Рамазан“, на шта су Срби пристали. Након празника Рибопјер је допустио депутатима да оду и поставе питање  Порти, када би могли да почну  са радом. Порта је међутим остала доследна својој неодређености: Реис-ефендија је говорио како султан од свих својих поданика највише воли српски народ  као и то да ће послови почети за који дан, а завршити се шеснаестог марта. Поред тога требало је да се Турци иселе из Србије, сем из гранизона. Иако су Турци одлагали своје обавезе ипак су многи од њих подстакнути од Срба почели да продају своја имања и да се исељавају.  Док су се јагодински Турци иселили, београдски су очекивали да се цела ствар одгоди и изигра као што се дотад стандардно радило. Турке је нарочито љутило када су Срби одмах након доношења Првог хатишерифа поред цркава почели да дижу звонаре и да звоне, што им до тада није било допуштено у градовима. Турци у Београду и Шапцу претили су и насиљем, али смирили су се након добијених инструкција. Звона у Београду зазвонила су за време кнеза Милоша први пут двадесет и осмог фебруара 1830. године. Због чега су желели да се сукобе једни са другима. Симић је покушавао да смири везира тако што му је говорио, да се звона подижу јер је хатишерифом народу дата слобода вероисповести. Када је Портин комесар стигао у Србију састао се са кнезом Милошем и покушао је да нађе неки изговор, али након Милошевог енергичног говора потврдио је да има најопширнија упутства. Комесар није донео везиру  никакву коначну  поруку о исељењу Турака, управо онако како су се Турци надали. Када је кнез Милош за то сазнао преко Аврама Петронијевића је поручио угледнијим Турцима да наводно везир и комесар намеравају да зараде од продаје њихових имања, па да је боље да директно продају имања Србима. На тај начин посејао је сумњу међу Турцима да комесар и везир заправо задржавају продају имања, са циљем да сами зараде на тој операцији. Комесар није показивао никакву намеру да се спроведе Први хатишериф, а поготово није намеравао да исели Турке или да врати Србији одузете делове. Две мешовите турско-српске комисије је требало да обиђу границу, али једна комисија је стала под изговором побуне Арнаута, а другу комисију је једно време затворио Махмут паша Видајић и пустио их добивши од комесара обећање да се граница неће прегледати. Након тога су изражене политичке поруке комесара и везира, почели су да се враћају Турци, који су раније продали своја имања. Комесар је касније у разговору са Милошевим изасланицима Алексом Симићем и Марком Ђорђевићем тврдио марта 1830. да нема никаква упутства о исељењу Турака.

Мемоар Димитрија Давидовића:

Димитрије Давидовић је у  јануару 1830. године  написао мемоар о српском питању, који је хтео да представи руском посланству у Цариграду. У њему су биле написане све тачке које  по уговорима између Русије и Турске  (Порте) треба унети  у хатишериф за Србију.

Све тачке су биле брижљиво уређене, али је тачка о наследности кнежевског достојанства најбоље уређена. Та тачка је по мемоару „ conditio sine qua non“ ( нешто без чега се не може), а одржање српских привилегија био је њихов palladium. Сем тих тачака, које су се односиле на разјашњење појединих одредби  Акерманске конвенције, додате су при крају поруке посланству за преговоре са Портом и руским посланством. Те поруке су биле:

1. да подаре народу право да у случају напада,  српски војници бране тврђаве заједно са Турцима;
2. да се острва која је Турска присвојила врате Србији и
3. да се Аустријанцима постави граница, јер купују непокретна имања у Београду.

У разговору између Давидовића и Рибопјера је осамнаестог марта састављен послаников одговор на мемоар. Димитрије је саставио пројекат хатишерифа за Србију. Конференција је трајала скоро два сата, говорили су Рибопјер, Давидовић и барон Рикман, саветник руског посланства у Цариграду. У трећу тачку мемоара су уведени закони, а избачено да у Београду не станује везир као и то да се одреди величина гарнизона, јер се то противило Букурешком уговору. Двадесет и деветог априла Давидовић је примио пројекат од стране Француске како би га протумачио, а потом предао Порти. У пројекту хатишерифа биле су оне исте тачке које су се налазиле у народној молби од осмог септембра 1820. године као и у Давидовићевом мемоару. Те тачке су биле:

1. слобода вероисповести;
2. наследно кнежевско достојанство у породици Милоша Обреновић;:
3. независна унутрашња управа;
4. враћање одузетих предела; 
5. скуп свих дажбина у једну; 
6. исељење Турака из градских поседа Србије;
7. слобода трговине и
8. Срби имају посланство (депутацију) у Цариграду

За Порту су најтеже тачке биле враћање поседа као и наследни положај кнеза. Границе су успостављене захваљујући уговорима између Русије и Турске. Хатишериф је предат пре него што је поднесен министарству у Петрограду и Милошу у Србији. После предаје пројекта Рибопјер је примио примедбе своје владе. Након чега је цео посао поднет на решење цару Николају, који је одобрио примедбу министарства. Примедбе су послате Рибопјеру тридесетог априла уочи дана када је он предао пројекат Порти, који би послужио као директива за решење српског питања. Дефиниције су се односиле прво на неименовање српских епископа од стране народних поглавара и на наследност кнежевског достојанства. Рус је одобрио захтев из мемоара, да кнез бира митрополите и епископе као што је то случај у Влашкој и Молдавији. Међутим министарство се није слагало са идејом да се патријарху у Србији да номинална супрематија. Пример који се наводио у мемоару односно пример Влашке и Молдавије,  министарство је  наложило да исто правило не може важити за Србију.

• Прва примедба-  повластица влашко-молдавске цркве чини део одредби под којима су две провинције ( ab antiquo) као и то што су имале добре односе.

• Друга примедба- се односила на наслеђивање.

Дебата о Хатишерифу из 1830. године:

Милош је двадесет и првог јуна од Давидовића добио извештај о првој конференцији на којој ће се расправљати о српском питању. Рус га је обавестио да ће се конференција одржати петнаестог јуна на Босфору и да буде спреман. Када су Давидовић, Рибопјер и Франкини стигли на место окупљања, већ су их чекали депутати које је послала Порта. Представници Портине стране су били: Хамид- бег, Портин министар иностраних дела, Беглички-ефендија, Ахмеџи-ефендија и Портин драгоман (званични преводилац).

Ток  конференције и преговори:

Након што је Рибопјер прочитао осму тачку Букурешког уговора, акт Акерманске конвенције и шесту тачку Једренског мира после чега је Портином преводиоцу тражио да Реис- ефендији постави питања везана за амнестију за Србе. Димитрије Давидовић је помагао Рибопјеру на тој конференције док су турски министри покушавали на све начине да избегну обавезе и  лажно приказују податке. Димитрије је на  конференцију  позвао и Лазара Тодоровића, Саву Љотића и Јована Антића. Пошто је турски министар упорно порицао да се Србији мора нешто вратити Рибопјер је запретио да ће известити руског цара. Турци су онда тражили одгоду док се не врати њихов комесар из Србије. Турци су били вољни да испуне своје обавезе према Русији, договорено је да Срби Порти предају оно што им се чинило као најпотребније. Турци су погазили Акерманску конвенцију, али је након рата 1829. године испуњена. Турци су Србима дали слободу вероисповести, избор начелника. Тачка о одузетим пределима додао је Беглички-ефендија и нагласио да је то једина потешкоћа за Османлије, а да ће се остала питања решити. Наглашено је и да Турци имају свој пројекат хатишерифа који се потпуно слагао са руским. Порта се обавезала да ће извршити све измене које се буду затражиле. Рибопјер је одговорио да ће им приложити карту Србије са пожељним границама. Тко се и десило, трећег јула Руси су позвали Давидовића и предали карту како би се уцртале жељене границе. Тако да црном бојом буду означене старе, а црвеном нове границе ( уз шест нахија). Петог јула Порта је предала хатишериф Рибопјеру.

Портин пројекат хатишерифа:

Портин пројекат хатишерифа  је био стилизован као обичан ферман (султанова уредба) и одредбе које је давао Србима су:

1. Слобода богослужења, међутим није било речи о звонима као и избору епископа и митрополита
2. Унутрашња самоуправа, тачније да Милош постане кнез, а након његове смрти да се да могућност народу да бира наследника ( једног од Милошевих синова) или пак неког из своје средине
3. Да Срби плаћају данак  један  до (1,5) милион гроша , такође да Мухафиз (министар ислама) станује у Београду како би управљао царином, дажбинама
4. Србима је дозвољено да због трговине путују у Османско царство
5. Да праве школе и болнице
6. Као и да се муслимани одселе из подручја где нема Турака
7. Турци могу продати непокретна имања Србима, ићи у град, а који притом неће нек уживају своја добра

Хатишериф је написан  по духу њихове политике, без обзира на уговоре. Рибопјер га није прихватио, рекавши да је остао доследан својим захтевима. Заузимање посланства, да се тачка о Савету стави у нови пројекат по Милошевој жељи било је без успеха. За чување архива, Милош може имати утврђен двор, али никако цео град како је он желео. Рибопјер је напоменуо да Срби не треба да забораве да су Портини поданици. Он је наложио Ђорђевићу ( Милошевом изасланику) да напише Милошу да ако му не буду по вољи уредбе које ће се унети у хатишериф и притом не може да влада по њима, да ће бити смењен на власти. Резултат треће конференције је био веома успешан за Србе. Томе је много допринело руско залагање, док су Турци морали да се повинују. Међутим вечито нерешено питање се тицало одузетих територија (нахија). Порта га је и даље одлагала под изговором да је Ћешаф-ефендија још увек у Србији и да се од њега очекује извештај. Порта је међутим подлегла притисцима споља, тако да није имала избора. Морала је да пошаље новог комесара. Милошу Обреновићу је било сасвим јасно да га Турци обмањују. Ћешаф-ефендија уместо да се бавио питањем граница, он   је оштро осудио српски поступак исељавања јагодинских и других Турака. Ова ситуација је Милошу ишла у прилог, ефендији је представио неумесност његовог пројекта и објавио му да прекида сваку повезаност. Ова мера је трајала кратко. Првог маја 1830. године У Пожаревац су послата два чиновника, један (од везира), а други (од ефендије). Задатак им је био да позову Милоша у Смедерево како би разговарали. Милош је позив прихватио, уз предлог  да уместо везира дође његов син Абдурахман- бег, тако се и десило. Шестог маја су отпочели преговори. Милош је одговорио да ће нахије примити у име народа, да их не тражи он, већ онај који је са Портом закључио уговор. Ћешаф- ефендија је нагласио да није реч о шест нахија, већ тринаест или четрнаест као и то да Турци не треба да се селе, такође да је султанова жеља и заповест да се раја и Турци слажу, да се укину звона...  На такав говор, Милош је одговорио да не може скинути звона док се налазе у карантину, све док буде куге биће и њих и поврх свега неће да даје повод народу да се на њега жали. Напоменуо је да не жели ничије награде, ни султана ни цара Николе, народ га је по његовом мишљењу већ наградио. Турчин  је Милошу поставио још једно питање: 

"По каквом то праву Срби траже пределе које је бунтовник и хајдук Карађорђе освојио и по ком праву гоне Турке из њих?"

Ефендији је речено да народ тражи своја права, а што се Карађорђа тиче, као хајдук је и прошао. Како би Милош придобио турског султана, обећао му је дарове, то јест сто кеса поклона уколико пристане на наследност. Двадесет и седмог јула везир је предао извештај султану, где се залагао за Милоша. Напоменуо је да се Милошу треба показати милост тиме што ће у наследство добити Мачву. Двадесет и четвртог јула је сазвана нова конференција. Предмет преговора били су одузети предели ( то јест шест нахија), Порта је Србији нудила следеће територије: Црну Реку, Гургусовац (данашњи Књажевац), Ражањ, Параћин и Лозницу са Лепеницом  дакле нешто више од половине онога што је захтевано. Посланик на ову понуду није пристао, наводећи као разлог да Србима треба да се врати цела одузета територија.Ћешаф- ефендијино присуство није ни мало олакшало преговоре. Депутати се такође нису сложили са овим, јер су то само делови одузетих предела. Након конференције султан је на све могуће начине покушавао да посланику докаже потешкоће око граничног питања. Пета конференција за дебату о хатишерифу је одржана тридесетог јула, шеста тридесет и првог јула, а седма једанаестог августа. За пету и шесту конференцију, Давидовић је пристао на следеће тачке:

1. Да се звона у Београду скину;
2. Да Милоша наследи старији син Милан, а после његове смрти да народ бира кнеза из породице Обреновић;
3. Да руски и турски комесари ограниче Србију онако каква је граница била при закључењу Букурешког мира;
4. Савет за унутрашњу управу ( држи Порта);
5. Да се данак одреди накнадно када се поставе границе;
6. Турска приватна имања се морају продати Србима у року од годину дана.

Што се тиче осталих тачака, Турци су пристали. На седмој конференцији једанаестог августа, Рибопјер је нагласио Давидовићу да Турци не могу ставити права унутрашње управе у хатишериф, већ да ће за то дати посебан ферман. Ћешаф- ефендија је имао доста удела у томе да су скоро све Портине судије прихватиле питање о наследству. Подмитио је судије који су посредно утицали на султана, Милошева жења се остварила.

Проглашење Хатишерифа из 1830. године

Након много конференција и руске непопустљивости султан је потписао хатишериф осмог или двадесетог  октобра 1830. Портин комесар (са хатишерифом) се седамнаестог новембра  срео са кнезом Милошем у Јагодини. Комесар је у Београд  стигао двадесет и првог новембра. Кнез Милош је за дан проглашења  Хатишерифа и Берата одредио тринаести децембар, дан Светог Андреја Првозваног (који је узет за државни празник у Кнежевини), када је Карађорђе ослободио Београд 1806. године. Диван-ефендија је једанаестог децембра 1830. године прочитао  Хатишериф везиру, а берат кнезу Милошу. Читање хатишерифа обављено је на Ташмајдану, крај данашње цркве светог Марка. Хатишериф и Берат на српском језику прочитао је најгрлатији писар Лазар Зубан дванаестог децембра 1830. године.  Кнез је истакао да су повластице Србије далеко веће у односу на повластице Влашке и Молдавије и додао:

„Тако, браћо, постадосмо и ми народ,  од народа који је зависио  од султана, до  народа који има сопствена права.“

Уз звуке звона и пуцњаву топова, праћен узвицима  народа, кнез се упутио у цркву где је, према нарочито спремљеном церемонијалу, миропомазан као кнез-владар од стране митрополита. Свечаност се завршила освештењем херваније као особитог знака кнежеве власти. Добијање Хатишерифа и Берата  наишло је на широк одјек код српског народа у Турском царству, Аустријској монархији. Црногорски митрополит Петар I и руски цар упутили су честитке кнезу Милошу.

Одредбе Хатишерифа

•  Према хатишерифу Србија је постала саставни део Османског царства. Њој се треба вратити сви одузети предели, након што турско-руска комисија извиди право стање. Од турских утврђења остаје само шест (Београд, Шабац, Смедерево, Кладово, Ужице и Соко)

•   Турцима и свим муслиманима забрањује се да живе у Кнежевини, са изузетком гарнизона.

•  Србима је призната слобода вере и имају право да бирају митрополите и епископе, које онда поставља цариградски патријарх.

•   Милош Обреновић је потврђен као српски кнез са наследним правом, што је прокламовано Бератом. У случају да се упразни престо или изумре династија, Порта задржава право да именује новог кнеза.

•  Управа Србије поверена је кнезу и Савету. Кнез би имао законодавну власт, а са Саветом би делио извршну власт. Чланови Савета су доживотни и могу да се разреше само у случају тешке кривице против Порте или закона. Није наведено како ће се бирати саветници, па се претпоставља да је то право онда препуштено кнезу. Правосуђе је постало унутрашња српска ствар. Кнез је имао право да држи војску због одржања поретка.

•  Србима се гарантује слобода трговине у целом Османском царству.

•  Срби имају право да држе у Цариграду дипломатског представника (капућехају).

• Питање дажбина није завршено  до краја јер одузети крајеви нису још били враћени. Ипак усвојен је принцип одсечног пореза, у који су улазили сви дотадашњи харачи и данци.

• Турци су своје куће и некретнине морали да продају Србима у року од  годину дана  по правичној цени, а на основу процене комисије. У случају да не продају приходи са њихових имања исплаћују се власницима.
•  Срби су добили право да наплаћују царине на сву робу, сем оне за Цариград

Спровођење Хатишерифа

Кнез Милош је између 1830. и 1834. године углавном наставио да влада по старом. Он је спровео низ политичко-организационих и техничких мера за утврђивање нових јавноправних односа Србије као вазалне државе. То су била питања: 1) исељења Турака из Србије,  регулисања спахијских и султанових имања  и озакоњење сеоске  баштине као приватног поседа, обележавање српско-турске границе и ослобођење „Шест нахија“, решење трговинског питања и питање царина,  изградња националне црквене организације. Исељавање муслиманског становништва није решено на лак начин, на пример  становништво из десетак села сокоске нахије (на Дрини) одбило је да напусти своја имања, чак и по наређењу турских власти, па је Милош морао да прибегне сили. Остала су неисељена једино села Мали Зворник и Сакар што је  довело до сукоба српске владе и Порте све до 1867. године, односно до Берлинског конгреса 1878. године. За утврђивање граница на терену је радила мешовита руско-турска комисија. Буне у крушевачкој нахији, у неколико срезова (управна јединица) у Источној Србији довеле су Порту пред свршен чин, јер је кнез са својом војском ушао у ове крајеве. Након хатишерифа из 1833. године нова српско-турска комисија извршила је разграничење. Српски чиновници водили су рачуна да не оставе ни трунку  своје земље Турцима. Сем мањих изузетака ка Нишу и Новом Пазару, Милош је присвојио крајеве који су некада били у саставу устаничке државе. Тамо је сада могао приступити ликвидацији тимарско-спахијског система. Укидање спахилука извршено је новчаним обештећењем које је утврђено на 2,3 милиона гроша на основу којих је Порта давала спахијама неку врсту пензије. Београдска царинарница, дотад у апанажи великог везира, а у закупу кнеза Милоша, прешла је у пуну српску надлежност, што Кнежевини доноси велике приходе. Милош је повео преговоре са Васељенском  патријаршијом о црквеној аутономији Кнежевине. Резултат је патријархова сагласност о независном унутрашњем уређењу српске цркве, односно Београдске митрополије. Патријаршија је за то добила новчану надокнаду. Митрополита су  бирали  кнез и народ. Митрополит је постављао епископе. Годишњи порез Патријаршије је износио шест хиљада гроша, уз три стотине гроша приликом постављања новог митрополита. Он може бити смењен само уз сагласност кнеза и патријарха. Присвајањем  шест нахија створена је трећа, Тимочка епархија, а порез је повећан за три хиљаде  гроша, што је регулисано Допунским конкордатом из 1836. године. Први српски митрополит био је Мелентије Павловић. Резултат Милошевих жеља да својој владавини да вид легалности су и његови напори да организује владу. На то га је подстицала и критика Вука Караџића (1832). Милош је тумачио хатишериф тако да у Србији треба образовати тело народних представника које ће имати административне, а не законодавне компетенције. Због тога је покушао да 1834. године уведе министарства. Оснива „попечитељства“ и именује пет попечитеља на челу са Лазом Теодоровићем. Милош је 1834. године поделио Кнежевину у пет великих сердарстава: подунавско (Београд), мачванско (Шабац), рашко (Чачак), расинско (Јагодина), тимочко (Неготин). Задатак сердара био је да надгледају поредак и правосуђе. Сердарства су укинута Сретењским уставом. Након укидања устава, Милош је вратио поделу на области, али под новим називом: војне команде. Војних команданата било је четворица, а они су у својим рукама концентрисали  цивилну и војну власт. Једна одредба хатишерифа тицала се војске. Порта је до 1830. године прећутно толерисала постојање Милошевих „солдата“. Милош је 1833. године наредио да свака српска пореска глава мора имати пушку и војни прибор. Тајно је набављао топове. Српска војска била је у фази настајања. Она је имала једанаест  официра и двадесет и осам  подофицира. Подељена је на две кнежевске гарде, један коњички ескадрон и одељење старих војника. У периоду након хатишерифа расте број школа. Србија је добила право отварања штампарије. После неколико покушаја да се набави штампарија, она је, по Милошевом наређењу, набављена из Русије. Милош је показивао велико интересовање за овај посао и ставио је на располагање велике суме новца за набавку хартије и другог материјала. Штампаријом је руководио немац Адолф Берман, а од 1834. године штампају се Новине Србске. До 1835. године штампане су и књиге Доситеја Обрадовића. Чињени су покушаји да се штампају алманаси са карактером часописа: Забавник (уредник Димитрије Давидовић) и Београдска Лира (од 1833). Прве српске књиге штампају се 1835. године.

Хатишериф из 1833. године

Читањем  хатишерифа из 1830.  извршена је службена објава о срећном завршетку народних послова. Тај свечани акт је међутим  имао само морални значај. У интересу Милоша као и народа је било да се акт што пре примени, нарочито тачке о исељењу Турака из гарнизона као и смањење данка. Решење о граничном питању је по важности превазилазило сва друга. Јер када се то буде десило, Србија ће проширити територију за половину тадашње. Добиће природне границе, реке Дрину и Тимок као и врло плодан крај. Такође би јој се придружила и Крајина, део који је припадао Србији за време Карађорђа 1813. године. Хатишериф из 1833. године (Трећи хатишериф) је свечана повеља османског султана Махмуда II. Њиме је у Србији званично укинут феудализам и потврђено присаједињење шест отргнутих нахија. У Крагујевац је стигао четвртог децембра 1833. године, а на српском језику прочитан је фебруара 1834. године на Трифунској скупштини.

Увод

Турска се Другим хатишерифом (из 1830. године) обавезала да ће решити проблем шест одузетих нахија након што посебна комисија извиди стање ствари. Срби су наплаћивали царину за сву робу сем за робу која се преко њене територије превози директно у Цариград. Царински приходи такође су улазили у годишњи данак који је Кнежевина исплаћивала Порти. Процес исељавања Турака из Србије је започет, али је убрзо потом заустављен због одлуке кнеза Милоша Обреновића да продужи рок за исељавање. Сви наведени проблеми захтевали су доношење новог хатишерифа. Порта се почетком тридесетих година налазила у не тако добром стању. Након грчког стицања независности, Французи 1830. године освајају Алжир, а Египат покреће рат за ослобођење. Користећи се Портином слабошћу, Милош је подстакао Србе у спорним нахијама да дижу устанке против турске власти. На јесен 1832. године буна је захватила крушевачку нахију и параћински, алексиначки и ражањски срез. Присаједињење шест нахија убрзано је заузимањем Русије која је након Ункјар-Искелесијског уговора постала покровитељ Османског царства. Договор између две државе постигнут је седамнаестог септембра 1833. године на конференцији Реис-ефендије и Бутењева.

Хатишериф и одредбе

Трећи хатишериф у Крагујевац је стигао четвртог децембра. Срби су га назвали "толкователни", "изјаснителни" и "окончателни". За разлику од Првог и Другог хатишерифа, хатишериф из 1833. године насловљен је на кнеза Милоша коме је Бератом из 1830. године призната власт и право наслеђивања. Прихваћена је топографска карта руско-турске комисије према којој су Кнежевини прикључене следеће територије: Крајина, Кључ, Црна Река, Гургусовац, Сврљиг, Алексинац са Ражњем и Параћином, Крушевац, једн део  Старог Влаха и Новог Пазара, дрински предео састављен од Јадра и Рађевине. Висина данка пресечена је на 2.300.000 гроша који  су Срби исплаћивали у две рате: на Ђурђевдан и Митровдан. Ова одредба је била од историјске важности за историју Србије јер је њоме коначно укинут феудализам. Рок за исељавање Турака продужен је на пет година. Одређен је статус београдског везира коме су потчињени сви Турци који живе у Кнежевини. Сем везиру, Турци из Србије потчињени су и кнезу. Београдска царинарница припала је Србији. У граду је било  забрањено ношење оружја. Страни трговци стекли су право на несметану трговину, али не и право на куповину непокретних добара. Забрањене су селидбе  поданика Порте без претходног одобрења власти. Тиме је Порта хтела спречити масован прелазак хришћана у Србију. Ова одредба била је део и претходног хатишерифа, али није извршена.

Литература

Михаило Гавриловић, Милош Обреновић III, Београд, 1912.[1] Радош Љушић, Кнежевина Србија (1830–1839), САНУ, Београд, 1986. [2]

Категорија:Историја Србије у новом веку Категорија:Хатишерифи