Krstareća raketa

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Krstareća raketa Tomahavk.
Nemačka krstareća raketa Taurus.
Američka AGM-86 krstareća raketa.
Ketering bug
RAE larinks pri katapultiranju.

Krstareća raketa je vođena letelica sa bojevom glavom velike količine eksploziva. Pogonjena je mlaznim motorom, u većini slučajeva turbomlaznim. Koristi se za uništavanje ciljeva na kopnu i moru. U njoj je ugrađena velika bojeva glava, u sklopu strukture trupa. Velikog je doleta i preciznosti pogađanja. Moderne krstareće rakete mogu da se kreću nadzvučnim ili visokim podzvučnim brzinama, sa autonomnom navigacijom i upravljanjem, mogu da lete na putanji izuzetno male visine. Navigacija se uglavnom bazira na kombinaciji inercijalnog navigacionog sistema, sistema za praćenje terena (engl. Terrain Contour Matching) (TERCOM), prepoznavanje slike ciljnog područja (okoline), GPS, a delimično i uz podršku radara, antenom sa prorezima. Napredna tehnologija upravljanja, razvijana je za vođene rakete i navođene bombe, kasnije je ta tehnologija primenjena kod modernih krstarećih raketa.

Pogon je obično dvoprotočni turbomlazni motor, ili nabojnomlazni motor, ponekad je čak i raketni motor, za brze protiv brodske rakete.

Razlikuju se od bespilotnih letelica (BPL), pošto se koriste jednokratno i to samo kao oružje, a ne višekratno u raznim namenama. Kod krstareće rakete, celina tela uređaji i bojeva glava se zajedno „potroše“ (unište) u misiji. Od balističke rakete se razlikuje, tako što ima stalni pogon i upravljanje tokom cele putanje leta. Sa aerodinamičkog aspekta ima uzgonsku podršku od ugrađenih krila, za razliku od strateške i taktičke rakete zemlje-zemlja.

Predak krstareće rakete je nemački projekat V-1 (leteća bomba), iz perioda Drugog svetskog rata. Napredak u elektronskoj, senzorskoj i računarskoj tehnologije su doprineli povećanoj efikasnosti i pouzdanosti izvršenja zadatka sa savremenom krstarećom raketom. Vazduhoplovni princip projektovanja je omogućio raketi da se sa njom autonomno upravlja u toku leta, za razliku od vazduhoplova, ona nema stajni trap, već se lansira.

Lansiranje krstareće rakete može biti sa podmornice, broda, aviona ili kopna. Leti nisko na visini od 15 do 100 metara, iz razloga da se teško otkriva i prati sa protivničkim radarom Takođe, se teško detektuje sa IC senzorom, zbog niske toplotne emisije. Masovno je korišćena u lokalnim sukobima i ratovima. Prema raspoloživim podacima, najviše ih je lansirano pri NATO bombardovanju SRJ, ukupno oko 1.000 primeraka.[1]

U 2011. godini, procenjeno je da jena krstareća raketa Tomahavk košta 830.000 $ (500.000 £ ).[2]

Istorija i razvoj[uredi]

Prva ideja o „vazdušnom torpedu“ prikazana je 1909. godine u britanskom filmu naučne fantastike „Vazdušni brod razarač“, gde se torpeda bežično upravljaju i sa njima se ruše vazdušni brodovi, koji bombarduju London, što na određen način asocira na ideju o krstarećoj raketi.[3]

U 1916. godini, Lorens Speri je patentirao i napravio „vazdušni torpedo“. To je u stvari bio mali avion dvokrilac bez pilota koji je nosio eksploziv. Upravljanje je bilo sa autopilotom, a visina je održavana sa davačem barometarskog pritiska. Inspirisana sa ovim eksperimentom, američka vojska je razvila sličnu leteću bombu sa nazivom Ketering bug (engl. Kettering Bug). У периоду између два светска рата у Уједињеном Краљевству развијен је RAE ларинкс који је имао неколико испитивања 1920. године.[3]

Три пројекције силуете Ju 88 и Fw 190, интегрисаних у лету, у програму „Мистел“
V-4
SSM-N-8 регулус изложена
у Бовфин парку,
Перл Харбор на Хавајима.
Пробно лансирање ракете ICBM из подземног силоса, средином седамдесетих година прошлог века.
Америчка крстарица енгл. Cape St. George (CG 71) lansira krstareću raketu tomahavk.
Lansiranje rakete tomahavk sa podmornice u Floridi.

Istorijski gledano, prvu krstareću raketu u pravom smislu su razvili Nemci. To je V-1, koja je lansirana u pravcu Engleske i zapadne Evrope u 1944. godine, tokom Drugog svetskog rata. Često se V-1 pominje kao leteća bomba, u kojoj se nalazi žiroskopski navigacioni sistem sa pogonom jednostavnog pulsirajućeg mlaznog motora, sa karakterističnim zvukom. Tačnost je bila dovoljna samo za korišćenje na veoma velike ciljeve (opšte područje grada), dok je dolet od 250 km bio znatno manji od radijusa aviona bombardera koji nosi isti borbeni teret. Glavne su joj bile prednosti brzina (iako ne dovoljna da nadmaši tadašnje presretače) i manji gubici u presretanju. Troškovi proizvodnje V-1 je bio mali deo od supersonične balističke rakete V-2, a nosile su bojeve glave slične veličine. Za razliku od V-2, V-1 se lansira sa stacionarne rampe, koje su bile osetljive na bombardovanje. Nemci su 1943. godine, razvili program „Mistel“, koji se može smatrati kao bazno vazduhoplovno lansiranje krstareće rakete (vidi sliku gore). To je bilo rešenje gde je pilot upravljao sa avionom punim eksploziva, koga je prenosio bombarder do zone cilja, gde se odvajao od aviona nosača i usmeravao se na cilj, a potom je pilot napuštao „avion bombu“. Bila je varijanta V-4 sa ljudskom posadom (razvijena iz V-1, pod nazivom nem. Fieseler Fi 103R. Namenjena je bila za upotrebu protiv savezničkih bombardera. Pilot je bio u zadnjem delu trupa, ispred usisnika motora, morao je da usmeri avion na cilj i zatim da iskoči sa padobranom. Do 1944. je izgrađeno 175 takvih primeraka. U suštini, V-4 je bilo oružje „bombaša samoubice“, zbog velikog rizika za pilota. Da bi se to realizovalo, morala se oformiti vojna jedinica pilota „bombaša samoubica“, što je zahtevalo posebnu obuku 200 pripadnika Luftvafe. Pošto avion, kao što je bio V-4 nije mogao da priđe bombarderima, program nije uspeo [1].

Odmah posle rata, u američkom vazduhoplovstvu je tekao razvoj 21 različitih tipova vođenih raketa i projekata, uključujući i buduće krstareće rakete. Svi ti programi su bili otkazani do 1948. godine, izuzev četiri: „Komande banši“, SM-62 šark, SM-64 navaho, i MGM-1 matador. Banši je bio sličan projekat kao Operacija afrodit. Isto nije uspeo, pa je otkazan u aprilu 1949. godine.[4]

Tokom perioda Hladnog rata i trke u naoružanju, između Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza, dalje se eksperimentisalo sa konceptom „leteće bombe“ bez ljudske posade. Tražena su rešenja za primenu krstareće rakete sa kopna, podmornice i aviona. Tadašnji, glavni američki uspeh je projekat rakete SSM-N-8 regulus, sa osnovom rešenja V-1, koja se lansirala sa podmornice.

Američko ratno vazduhoplovstvo je uvelo u naoružanje prve operativne mobilne krilate rakete zemlja–zemlja, sa nuklearnom glavom MGM-1 matador, slične konceptu V-1. Rasporedili su ih u inostranstvu, počevši u 1954. godini, prvo u Zapadnu Nemačku, a kasnije u Republiku Kinu (na Tajvan) i u Južnu Koreju. Matador je 7. novembra, 1956. godine bio operativan u Zapadnoj Nemačkoj. Lokacije lansirnih rampi su svakog dana menjate i bili su u stanju da udare na ciljeve u državama Varšavskog pakta. Ovo je navodno bio odgovor na krizu koju je predstavljala sovjetska intervencija u Mađarskoj, kada je ugušena revolucija u rušenju komunizma, 1956. godine.

Između 1957. i 1961. godine Sjedinjene Američke Države su pokrenule ambiciozan i obimno finansiran program razvoja krstareće rakete SLAM, sa nuklearnim pogonom. projekat je koncepiran da raketa leti nisko ispod osvetljenja neprijateljskog radara, pri brzinama ekvivalenta M > 3 i da nosi hidrogensku bombu. Koncept i demostracija pogona su se pokazali uspešnim. Motor je uspešno prošao ispitivanja 1961. godine, sa dobijenom snagom od 500 MW. Projekat je ipak konačno napušten u korist razvoja ICBM.[5]

Balističke rakete su oružje koje ima prednost za ciljeve na zemlji, ipak su sovjeti sagledali kao primarnu pretnju od krstarećih raketa, sa velikom konvencionalnom i nuklearnom glavom, postavljenim na američkim pomorskim nosačima i avionima, sa velikom njihovom koncetracijom u borbi. Na velikim podmornicama (na primer, Eho i Oskar klase) koje su razvijene da nose to oružje u funkciji zaštite američkih borbenih grupa na moru, i velikih bombardera koji su opremljeni da takođe nose veliki broj krstarećih raketa.

Svakako da je u okviru oružja ove vrste najpoznatije, najmasovnije i najviše borbeno korišćeno, američka porodica krstarećih raketa BGM-109 tomahavk (u velikom broju postojećih varijanti). Ova krstareća raketa je izuzetno precizna na velikim rastojanjima, sa konvencionalnom bojevim glavama. Intenzivno je korišćena u skorašnjim ratovima, tokom operacije Zalivskom ratu i u agresiji na Saveznu republiku Jugoslaviju. Mornarica Velike Britanije, posebno njene nuklearne podmornice, nose krstareće rakete BGM-109 tomahavk. Prve verzije su bile sa konvencionalnom bojevom glavom i imale su masovnu upotrebu 1999. godine, tokom NATO bombardovanja SRJ. Ukupno je lansirano oko 1.000 primeraka. To je bila prilika da se isprazne vojni magacini od zaliha zastarele varijante, a da vojna industrija dobije nove ugovore.[1] [6][7]

Samolet-snarяd Oka 19.JPG

Opšte o projektu[uredi]

Generalno, krstareća raketa se sastoji od navigacionog sistema, namenskog tereta, pogonskog sistema, tela (trupa) sa krilom i stabilizatora sa malim komandnim aerodinamičkim površinama. Nosivost se sastoji od konvencionalne (obično) ili nuklearne bojeve glave. Krstareću raketu pokreće dvoprotočni turbomlazni motor, zbog toga što on najviše odgovara zahtevima ekonomičnosti na maloj visini i podzvučnoj brzini leta.[8][9]

Aerosolna mone porti, je francuska nadzvučna nuklearna taktička raketa.
Raketa BraMos na međunarodnom salonu ratne mornarice 2007.

Specifičnosti sistema[uredi]

Sistemi za vođenje međusobno mogu da se razlikuju. Jeftini su sa radarskim visinomerom, barometarskim visinomerom, digitalnim satom za navigaciju i mapa trajaktorije leta. Napredna i skupa rešenja koriste inercijalnu navigaciju, satelitsku navigaciju i praćenje konture terena sa podudaranjem detalja (engl. Terrain Contour Matching,) (TERCOM). Za ovu funkciju, koristi se automatsko prepoznavanje cilja (ATR)), što je algoritam za sposobnost uređaja da prepozna cilj odnosno objekat na koji se navodi, na osnovu podataka dobijenih iz senzora.

Primena „automatskog cilja“ je kritična tehnologija prepoznavanja i to je već elemenat iz oblasti ratovanja robotom. Ovi sistemi se koriste u bespilotnim letelicama, a i u krstarećim raketama. Ovaj sistem obezbeđuje firma Dženeral elektrik, on se koristi i kod raketa tipa „lansiraj pa zaboravi“.[10][11]

Kategorije[uredi]

Mnogi smatraju da sve krilate rakete pripadaju kategoriji krstarećih raketa. Generalno se krstareće rakete mogu razvrstati po veličini, brzini (podzvučne ili nadzvučne), doletu, i po nosaču odakle se lansira (sa zemlje, vazduha, površinskog broda, ili podmornice). Često iste verzije raketa univerzalno projektuju za različite platforme lansiranja. Kada se lanseraju sa vazduhoplova i podmornice tada ostavljaju svetliji trag, od slučajeva lansiranja sa Zemlje i broda.

Načini vođenja i navigacije krstarećih raketa varira. Rešenja mogu biti sa različitim kombinacijama sistema i primene različitih senzora. Mogu se primeniti kombinacije inercijalnog navigacionog sistema, TERCOM, satelitska navigacija i drugo. Veće krstareće rakete nose nuklearne ili konvencionalne bojeve glave, dok one manje nose samo konvencionalne.[12]

Po svojim efektima može biti:
  • strategijska,
  • taktička i
  • operativno-taktička.
Po mestu i tipu baziranja može biti:

Hipersonične[uredi]

Hipersonične krstareće rakete lete najmanje 5 puta brže od brzine zvuka. One su još uvek u razvojnoj fazi, primeri:

  • H-90 SSSR /  Rusija — Vazduh-tlo hipersonična krstareća raketa, razvijena 1990. godine, u SSSR-u, a kasnije je nastavila Rusija. Ova raketa je projektovana za krstarenje većom brzinom od zvuka 4 do 6 puta (M = 4 do 6), sa ciljem da na kraju razvoja postiže M = 10-15.
  • Bramos II Rusija /  Indija — Kooperacijski program razvoja. Trenutno je u fazi ispitivanja.[13]
  • Šarulja (raketa) Indija — Raketa sa hibridnim pogonom, sa balističkim i krstarećim karakteristikama.[14]
  • Boing X-51 SAD — Hipersonična krstareća raketa.
  • Ju-71 Rusija — Ruska tajna hipersonična nuklearna raketa Ju-71, može da preživi postojeće sisteme protivraketne odbrane.
  • WU-14 Kina — Hipersonična balistčka protiv brodska raketa.[15][16]

Nadzvučne[uredi]

Raketa „Jahont“ - izvozna varianta
„Oniksa“, na MAKS-u.
Skica protivbrodske rakete
P-500 Bazaljta.
Skica protivbrodske rakete
P-700 Granit.
Protivbrodska raketa
P-270 Moskit.

Ove rakete su brže od brzine zvuka, obično koristeći nadzvučne nabojnomlazne motore. Dolet je obično 100-500 km, ali može biti i veći, sistem vođenja varira, primeri:

Podzvučne, velikog dometa[uredi]

Američka krstareća raketa AGM-129 ACM.
Pakistanska krilata raketa Hatf-VII babur.
Raketa H-55 u muzeju
ukrajinske vojske.

Sjedinjene Države, Rusija, Velika Britanija, Izrael, Južna Koreja, Turska, Grčka, Iran, Kina i Indija su razvili nekoliko podzvučnih krstareće rakete dugačkog doleta. Ove rakete imaju domet od preko 1.000 kilometara i lete brzinom od oko 800 kilometara na sat. One obično imaju težinu pri lansiranju oko 1.500 kilograma i mogu nositi konvencionalnu ili nuklearnu glavu. Ranije verzije ovih raketa koristile su inercionu navigaciju; novije verzije koriste mnogo preciznije TERCOM i DSMAC sisteme. Najnovije verzije mogu koristiti satelitsku navigaciju, primeri:

Podzvučne, srednjeg doleta[uredi]

Ove rakete su otprilike iste veličine, težine i brzine leta kao i predhodno navedene, ali domet je (zvanično) manji od 1.000 km. Sistemi vođenja variraju, primeri:

Podzvučne, malog dometa[uredi]

Jokošuka MXY-7 oka, replika.

To su podzvučne rakete, mase oko 500 kilograma i doleta do 300 km, primeri:

Verzije sa nuklearnom glavom[uredi]

Sjedinjene Američke Države imaju 460 krstarećih raketa AGM-129 advanced, sa W80 nuklearnim bojevim glavama (150 kt), nose ih bombarderi B-52H, na spoljnim nosačima. Takođe, postoji oko 350 mornaričkih krstarećih raketa sa istim nuklearnim bojevim glavama. Domet ove rakete je 3.000 km (lansira se sa plovnih objekata). Ovi svi projektili su smešteni u skladištima, pre dugačkog vremenskog perioda.

Krstareća raketa SSM-N--8 regulus je takođe projektovana za nuklearne bojeve glave.

Pogledaj informacije:

Rusija ima krstareće rakete H-55SM, slične američkim AGM-129, doleta od 3.000 km, ali su u stanju da nose moćnije bojeve glave, od 200 kt. Opremljene su sa kombinacijom inercijalnog navigacionog i sistema za praćenje terena TERCOM (engl. Terrain Contour Matching), sa kojim prati konfiguraciju terena, na veoma maloj visini leta, od 110 metara i niže na podzvučnih brzinama, sa tačnosti srednjeg mogućeg odstupanja od 15 metara. One se lansiraju sa bilo koga od bombardera Tupoljev Tu-95, Tupoljev Tu-22M, ili Tupoljev Tu-160. U stanju su da nose 16 raketa Tu-95, 12 raketa Tu-160, i četiri rakete Tu-22M. Verzija rakete su sa smanjenom uočljivosti (stelt) H-101, u fazi je razvoja. Ona ima slične osobine kao i H-55, osim što je njen dolet povećan na 5.000 km, opremljena je sa konvencionalnom bojevom glavom od 1.000 kg. Pošto je smanjene uočljivosti, manje su šanse za njeno uspešno presretanje.[26]

Efikasnost u savremenim ratovima[uredi]

Dvoprotočni turbomlazni motor Vilijams F107.

Trenutno krstareće rakete su među najskupljim oružjem za jednokratnu upotrebu, cena iznosi i do nekoliko miliona dolara po primerku. Jedna od posledica toga je da se korisnici suočavaju sa teškim izborom u upotrebi, zahtev je visok odnos efikasnost / troškovi. Na primer, tokom operacije „Trajna Sloboda“ snage Sjedinjenih Američkih Država, napale su ciljeve veoma niske vrednosti sa krstarećim raketama, što je dovelo u pitanje odnosa efekat / cena. Međutim, zagovornici upotrebe krstarećih raketa, ističu da isti argument važi i za bespilotne letelice: one su jeftinije od pilota - ljudi, kada se uzmu u obzir ukupni troškovi obuke i infrastrukture, da ne spominjemo rizik od gubitka njihovih života. Kao što je pokazano u Operaciji Odisejeva zora, krstareće rakete su mnogo teže za otkrivanje i presretanje od ostalih vazduhoplovnih sredstava, što ih čini posebno pogodnim za napade protiv statičkih sistema protivvazduhoplovne odbrane.

Operativna upotreba[uredi]

U Drugom svetskom ratu, bila je značajna borbena upotreba V-1 i to uglavnom po teritoriji Ujedinjenog Kraljevstva. Bilo je ukupno 8.025 lansiranja.

U savremenijoj istoriji lokalnih ratova, najviše su korišćene američke taktičke krstareće rakete BGM-109 tomahavk.

Američke krstareće rakete BGM-109 tomahavk velikog doleta počele su svoju smrtnonosnu istoriju 17. januara 1991. godine, kada ih je lansirano 52 primerka u jednoj „salvi“, na ciljeve u Iraku, sa američkih ratnih brodova u Persijskom zalivu u Zalivskom ratu, u kampanji izbacivanja snaga Sadama Huseina iz Kuvajta. U toku celog toga sukoba, ukupno je lansirano 288 primeraka raketa Tomahavk, sa odličnim rezultatima. Od prvih 106 lansiranih raketa, najmanje 100 je pogodilo svoje ciljeve. Svi projektili su lansirani sa jedanaest brodova i jedne podmornice (ispod površine vode), američke mornarice. Snage koalicije su lansirale i druge tipove krstarećih raketa. Među ciljevima u Bagdadu bili su prioriteti predsednički dvor, Ministarstvo odbrane i komunikacioni centri. Izvan Bagdada, ciljevi su bila hemijska, biološka i nuklearna postrojenja. Na ciljeve u severnom Iraku tokom sukoba, lansirano je 323 krstareće rakete raznih tipova.

U ograničenoj vazduhoplovnoj ofanzivi protiv Iraka, 16. januara 1993. godine, američka mornarica je lansirala 45 rakete Tomahavk. Ovo rakete su bile usmerene na objekte razvojnog nuklearnog centra Zafaranija.

Američka mornarica, locirana u Jadranskom moru, lansirala je 13 raketa Tomahavk na položaje i teritoriju bosanskih Srba, 10. septembra 1995. godine, u kampanji njihovog zaustavljanja u vojnim operacijama.

Iračke položaje protivvazduhoplovne odbrane, napale su američke snage sa krstarećim raketama 3. septembra 1996. godine, kao odgovor na njihovo uznemiravanje aviona koalicije, koji su patrolirali u funkciji kontrole zabranjene zone letenja. Rakete su istovremeno lansirane sa brodova i iz vazduha sa bombardera Boing B-52 (13 raketa iz vazduha). Napadi su uglavnom bili uspešni, ali je pogrešno i ishitreno planiranje umanjilo njihov ukupni efekat. Prvi talas napada, generalno je ostvario svoje ciljeve, ali drugi je smatran neefikasnim. Među ciljevima je bilo otpornih objekata na dejstvo bojevih glava raketa.

Lansiranje lrstareće rakete
BGM-109 Tomahavk sa broda,
u „Operaciciji Pustinjska lisica“.

U jednom danu, 20. avgusta 1998. godine, Amerikanci su sa 13 krstarećih raketa napali „sumnjive“ pogone fabrike hemijskog oružja u Sudanu i istovremeno sa 66 raketa šest kampova za obuku gerilaca u Avganistanu. Projektili su lansirani sa dva plovila mornarice iz Crvenog mora i sa pet iz Arapskog mora (uključujući i podmornice).

Amerika i Velika Britanija pokrenuli su operaciju „Pustinjska lisica“, 16. decembra 1998. godine, sa serijom napada iz vazduha, na iračku protivvazduhoplovnu odbranu, koristeći bombardere B-1 za lansiranje krstarećih raketa. Oko stotinu ciljeva u centralnom i južnom Iraku su bili u planu dejstva. Napadi su bili fokusirani na oružje za masovno uništenje i na njihove razvojne centare, vojne komande, komandna mesta i skloništa Sadama Huseina i Republičke garde. Za uništištenje hemijskih sastojaka u fazi razvoja, bile su potrebne bojeve glave koje mogu razviti veću količinu toplote od postojećih, u tome trenutku. Angažovani su američki bombarderi B-1H koji nose krstareće rakete sa većim bojevim glavama na raketama 330 tomahavk. Ukupno je u operaciji „Pustinjska lisica“ lansirano 420 krstarećih raketa, gotovo stotinu više nego je utrošeno u Zalivskom ratu.

Bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije, počelo je u noći 24. marta 1999. godine. Prvi talas napada je predvodilo lansiranje krstarećih raketa, po unapred izabranim vitalnim objektima odbrane VJ i infrastrukture. Korišćeni su američki bombarderi za lansiranje iz vazduha i američka i britanska mornarica, sa mora. Pri tome je korišćen prvi put u realnom dejstvu novi britanski Tomahavk. U prvom talasu je lansirano 100 krstarećih raketa, a ukupno u toku cele agresije oko 1.000. Napravljena je velika materijalna šteta, a izgubili su život mnoga civilna lica.[1][7]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 1,2 Smiljanić, Spasoje (2009). „Agresija NATO na SRJ”. Vojska Jugoslavije u odbrani od agresije 1999. godine, knjiga prva (na jeziku: (srpski)). Beograd. str. 71. ISBN. »Svedočanstva« 
  2. Jackson, Peter (22. 3. 2011). „BBC News - Libya: Is cost of military mission sustainable?”. Bbc.co.uk. Pristupljeno 24. 7. 2016. 
  3. 3,0 3,1 „Aerial Torpedo” (na jeziku: (engleski)). ctie.monash.edu. Pristupljeno 24. 7. 2016. »Aerial Torpedo« 
  4. Werrell, Kenneth P. „The Evolution of the Cruise Missile” (na jeziku: (engleski)). archive. Pristupljeno 24. 7. 2016. »The Evolution of the Cruise Missile« 
  5. „LTV SLAM -Projekat PLUTO” (na jeziku: (srpski)). mycity-military. 2 Apr 2013. Pristupljeno 24. 7. 2016. »LTV SLAM -Projekat PLUTO« 
  6. „OMAHAWK CRUISE MISSILE” (na jeziku: (engleski)). navy. Pristupljeno 24. 7. 2016. »OMAHAWK CRUISE MISSILE« 
  7. 7,0 7,1 greg goebe (01 may 16). „THE CRUISE MISSILE SPEARHEAD” (na jeziku: (engleski)). airvectors. Pristupljeno 26. 7. 2016. »THE CRUISE MISSILE SPEARHEAD« 
  8. „Cruise missile” (na jeziku: (engleski)). encyclopedia.kids.net. Pristupljeno 24. 7. 2016. »Cruise missile« 
  9. „Chapter 15 Guidance and Control” (na jeziku: (engleski)). fas. Pristupljeno 24. 7. 2016. »Chapter 15 Guidance and Control« 
  10. Carlo Kopp (1982). „ACTIVE AND SEMIACTIVE RADAR MISSILE GUIDANCE” (na jeziku: (engleski)). ausairpower. Pristupljeno 24. 7. 2016. »ACTIVE AND SEMIACTIVE RADAR MISSILE GUIDANCE« 
  11. „Guided Missiles” (na jeziku: (engleski)). datagenetics. Pristupljeno 24. 7. 2016. »Guided Missiles« 
  12. „Guidance Systems” (pdf) (na jeziku: (engleski)). archive. Pristupljeno 24. 7. 2016. »Guidance Systems« 
  13. „Hypersonic version of Brahmos missile on the way” (na jeziku: (engleski)). articles.economictimes.indiatimes. Oct 9, 2011. Pristupljeno 26. 7. 2016. »Hypersonic version of Brahmos missile on the way« 
  14. Ajai Shukla (February 17, 2010). „Shaurya surfaces as India's underwater nuclear missile” (na jeziku: (engleski)). business-standard. Pristupljeno 26. 7. 2016. »Shaurya surfaces as India's underwater nuclear missile« 
  15. Mark Piggott (April 27, 2016). „China successfully tests 7,000mph DF-2F hypersonic missile says Pentagon source” (na jeziku: (engleski)). ibtimes. Pristupljeno 26. 7. 2016. »China successfully tests 7,000mph DF-2F hypersonic missile says Pentagon source« 
  16. Kyle Mizokami (Apr 28, 2016). „China Successfully Tests Hypersonic Weapon System” (na jeziku: (engleski)). popularmechanics. Pristupljeno 26. 7. 2016. »China Successfully Tests Hypersonic Weapon System« 
  17. greg goebel (10 may 16-). „AIR FORCE SNARK” (na jeziku: (engleski)). airvectors. Pristupljeno 26. 7. 2016. »AIR FORCE SNARK« 
  18. greg goebel (10 may 16). „NAVAHO & TRITON” (na jeziku: (engleski)). airvectors. Pristupljeno 26. 7. 2016. »NAVAHO & TRITON« 
  19. „New British missile three times as fast as current weapons” (na jeziku: (engleski)). telegraph. Pristupljeno 26. 7. 2016. »New British missile three times as fast as current weapons« 
  20. GREG WALDRON (22 JUNE, 2011). „PARIS: Perseus set to go on the attack” (na jeziku: (engleski)). flightglobal. Pristupljeno 26. 7. 2016. »PARIS: Perseus set to go on the attack« 
  21. Administrator (September 2012). „Iran will unveil its new home-made cruise missile Meshkat” (na jeziku: (engleski)). armyrecognition. Pristupljeno 26. 7. 2016. »Iran will unveil its new home-made cruise missile Meshkat« 
  22. „Turkey aims to increase ballistic missile ranges” (na jeziku: (engleski)). hurriyetdailynews. Pristupljeno 26. 7. 2016. »Turkey aims to increase ballistic missile ranges« 
  23. Hürriyet Haber (14 Ocak 2012). „TÜBİTAK: Hedefimiz 2 bin 500 kilometre menzilli füze yapmak” (na jeziku: (engleski)). hurriyet. Pristupljeno 26. 7. 2016. »TÜBİTAK: Hedefimiz 2 bin 500 kilometre menzilli füze yapmak« 
  24. greg goebel (01 may 16). „AGM-158 JASSM” (na jeziku: (engleski)). airvectors. Pristupljeno 26. 7. 2016. »AGM-158 JASSM« 
  25. „Yerli seyir füzesi, 180 kilometreden hedefini vuracak” (na jeziku: (engleski)). hurriyet. 04 Haziran 2011. Pristupljeno 26. 7. 2016. »Yerli seyir füzesi, 180 kilometreden hedefini vuracak« 
  26. „Kh-101” (na jeziku: (engleski)). fas. Pristupljeno 26. 7. 2016. »Kh-101« 

Literatura[uredi]

  • Smiljanić, Spasoje (2009). „Agresija NATO na SRJ”. Vojska Jugoslavije u odbrani od agresije 1999. godine, knjiga prva (na jeziku: (srpski)). Beograd. str. 71. ISBN. »Svedočanstva« 

Spoljašnje veze[uredi]