Krfska deklaracija

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Jump to navigation Jump to search
Grupa političara koja je 20. jula 1917. napisala Krfsku deklaraciju

Krfska deklaracija je dokument koji su 20. jula 1917. doneli Vlada Kraljevine Srbije i Jugoslovenski odbor a čiji stavovi su prihvaćeni tokom Krfske konferencije, održane na ostrvu Krfu u Grčkoj.[1]

U deklaraciji su se autorizovani predstavnici Srba, Hrvata i Slovenaca složili da na bazi samoopredeljenja naroda i na demokratskim principima osnuju zajedničku jedinstvenu, slobodnu i nezavisnu državu, koja bi bila ustavna, demokratska i parlamentarna monarhija sa dinastijom Karađorđevića na čelu. U toj unitarističkoj ideji, Srbi, Hrvati i Slovenci smatrani su kao jedan narod tako da se nadalje priznavala samo ravnopravnost njihovih imena, znakova, pisama i vera, dok se na ostale naroda i narodnosti u budućoj zajednici nije ni mislilo.[2]

Istorijat[uredi]

Konferencija na Krfu trajala je od 15. juna do 20. jula 1917. godine. Nakon burne rasprave, sa mnogo dramatičnih momenata, konferencija nije obećavale povoljan ishod susreta. Raspravljalo se o raznim pitanjima (dinastiji, nazivu države, azbuci, verskim zajedniceama itd). Najveći deo rasprave bi je posvećen pitanju uređenja države, o čijim osnovama su se dve delegacije najviše razilazile. Na raspravi su bila dva modela: federalistički i centralistički. Trumbić se zalagao za jedinstvo države prema spoljnom svetu, ali i za veći stepen autonomije pojedinih delova buduće države, dok su srpski predstavnici zahtevali da u novoj državi postoji centralističko uređenje. Nikola Pašić je to obrazložio činjenicom; da federalizam nije moguć, jer je kod Srba jako razvijen nacionalni osećaj i da oni ne bi pristali da se svi Srbi ne ujedine, a federativni sistem im to ne bi omogućio.[3]

Pošto su se na kraju konferencije svi složili o stvaranju zajedničke države i u mnogim drugim pitanjima, zaključeno je da će o uređenju buduće države odlučiti Ustavotvorna skupština nakon ujedinjenja kvalifikovanom većinom.[1]

Tekst dogovora, nazvan Krfska deklaracija potpisali su Pašić i Trumbić. Uspešnom završetku konferencije značajno je doprineo Trumbić. Pristajući na odlaganje dogovora o uređenju države, Trumbić se koncentrisao na dva za njega osnovna cilja: prvo, da srpska strana pristane na stvaranje zajedničke države i odbaci »etapno ujedinjavanje«, i drugo, da Srbija, s pozivanjem na potpisanu deklaraciju, zatraži od saveznika da stvaranje jugoslovenske države uključe u svoje ratne ciljeve.

Odredbe iz Krfske deklaracije prihvatio je i Crnogorski odbor za narodno ujedinjenje.

Sama deklaracija nije bila obavezujući pravni akt, već je imala više politički i moralni značaj.

Izvorni teks Krfske deklaracije[uredi]

Prva i druga strana Krfske deklaracije

Na konferenciji članova prošlog koalicionog i sadašnjeg kabineta Kraljevine Srbije i predstavnika Jugoslovenskog odbora sa sedištem u Londonu, koji su do sada paralelno, a u prisustvu i uz saradnju Predsednika Narodne Skupštine, izmenjane su misli o svima pitanjima, koja su skopčana sa budućim zajedničkim državnim životom Srba, Hrvata i Slovenaca.

Srećni smo, što i ovom prilikom možemo konstatovati, da je među članovima konferencije i ovoga puta vladala jednodušnost u svima pitanjima budućeg zajedničkog državnog života.

Pre svega, predstavnici Srba, Hrvata i Slovenaca ponova i najodsudnije naglašavaju, da je ovaj naš troimeni narod jedan i isti, po krvi, po jeziku, po zajedničkim životnim interesima svoga nacionalnog opstanka i svestranog razvitka svoga moralnog i materijalnog života.

Ideja o njegovom nacionalnom jedinstvu nikada se nije gasila, ma da je sva moć umna i fizička nacionalnog mu neprijatelja bila upravljena protivu njegovog jedinstva, njegove slobode i nacionalnog opstanka. Bio je podvojen u više držvava, a u samoj Austro-Ugarskoj izdeljen, ne na tri plemenska imena, nego na jedanaest pokrajinskih uprava i trinaest zakonodavstava. Osećaj njegovog nacionalnog jedinstva i duh za slobodom i nezavisnošću održali su ga u neprekidnim vekovnim borbama na istoku sa Turcima, a na zapadu sa Nemcima i Mađarima.

Brojno slabiji i od istočnog i od zapadnog neprijatelja, on nije mogao sam obezbediti svoje narodno i državno jedinstvo, svoju slobodu i svoju nezavisnost, jer i na istoku i na zapadu njegovom vladao je protivu njega surovi princip: sila nad pravdom.

Ali je naš narod dočekao čas, kad nije više usmaljen u svojoj borbi. Borba koju je nemački militarizam nametnuo Rusiji, Francuskoj i Engleskoj za odbranu njihove časti i slobode i slobode i nezavisnosti malih država, pretvorila se u borbu za slobodu sveta, za pobedu prava nad silom. Svi narodi, koji ljube slobodu i nezavisnost, udružili su se da se zajednički brane, da po cenu svih žrtava spasu civilizaciju i slobodu, da stvore nov međunarodni poredak, zasnovan na pravdi i slobodi svakoga naroda da se sam opredeljuje i sam osniva svoj državni i nezavisni život, te da se na taj način zasnuje nov, miran i trajan period razvitka i napretka čovečanstva, i obezbedi svet za večita vremena od ovakve katastrofe, što je prouzrokovala osvajačka žeđ nemačkog imperijalizma.

Plemenitoj Francuskoj, koja je proklamovala princip slobode naroda, i slobodoumnoj Engleskoj prudružiše se velika američka Republika i nova slobodna i demokratska Rusija, da u svojim manifestima objave pobedu slobode i demokratije, kao glavni cilj rata, a načelo slobodnog samoopredeljenja naroda, kao osnovni princip novoga međunarodnog poretka.

Naš troimeni narod, koji je najviše stradao od grube sile i nepravde, koji je za svoje pravo slobodnog samoopredeljenja podneo najveće žrtve, prihvatio je sa oduševljenjem taj uzvišeni princip kao glavni cilj ove strašne borbe, u kojoj je gurnulo ceo svet nepoštovanje prava samoopredeljenja naroda.

I autorizovani predstavnici Srba, Hrvata i Slovenaca, konstatujući da je jedini i neodstupni zahtev našega naroda, zahtev koji on postavlja na osnovu načela slobodnog samoopredeljenja naroda da bude potpuno oslobođen svakog tuđinskog ropstva i ujedinjen u jednoj slobodnoj nacionalonoj i nezavisnoj državi, složili su se, da ta njihova zajednička država bude zasnovana na ovim modernim i demokratskim principima:


1) Država Srba, Hrvata i Slovenaca, poznatijih i pod imenom južnih Slovena ili Jugoslovena, biće slobodna, nezavisna Kraljevina s jedinstvenom teritorijom i jedinstvenim državljanstvom. Ona će biti ustavna, demokratska i parlamentarna monarhija na čelu sa dinastijom Krađorđevića, koja je dala dokaza da se s idejama i osećajima ne dvoji od naroda i narodnu slobodu i volju stavlja na vrh svega.

2) Država ova zvaće se: KRALjEVINA SRBA, HRVATA I SLOVENACA. A vladalac: KRALj SRBA, HRVATA I SLOVENACA.

3) Ona će imati jedan državni grb, jednu državnu zastavu i jednu krunu. Ovi državni emblemi biće sastavljeni iz naših sadašnjih, posebnih emblema. Državna celina obležavaće se državnim grbom i državnom zastavom. Državna zastava, kao simbol jedinstva, isticaće se na svima nadleštvima Kraljevine.

4) Posebne zastave, srpska, hrvatska i slovenačka ravnopravne su i mogu se isticati i slobodno upotrebljavati u svima prilikama. I grbovi posebni mogu se isto tako upotrebljavati slobodno u svima prilikama.

5) Sva tri narodna imena: Srbi, Hrvati i Slovenci, potpuno su ravnopravna na celoj teritoriji Kraljevine, i svako ih može slobodno upotrebljavati u svima prilikama javnog života i kod svih vlasti.

6) Obe azbuke, ćirilica i latinica, takođe su potpuno ravnopravne i svako ih slobodno može upotrebljavati na celoj teritoriji Kraljevine. Sve državne i samoupravne vlasti dužne su i u pravu upotrebljavati i jednu i drugu azbuku, saobražavajući se u tome želji građana.

7) Sve priznate veroispovesti vršiće se slobodno i javno. Pravoslavna, Rimokatolička i Muhamedanska veroispovest, koje su po broju sledbenika najjače u našem narodu, biće jednake i ravnopravne prema državi. Na osnovu ovih principa zakonodavac će se starati, da se čuva i održava Konfesionalni mir, koji odgovara duhu i prošlosti celokupnog našeg naroda. 8) Kalendar treba što skorije izjednačiti.

9) Teritorija Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca obuhvata svu onu teritoriju, na koj živi naš troimeni narod u kompaktnoj i neprekidnoj masi, i ona se bez povrede životnih interesa celine ne bi smela krnjiti.

Naš narod ne traži ništa tuđe: on traži samo svoje i želi, da se sav, kao jedna celina, oslobodi i ujedini. I za to on, svesno i odlučno, isključuje svako delimično rešenje svoga narodnog oslobođenja i ujedinjenja. Naš narod postavlja kao jednu nerazdvojnu celinu problem svoga oslobođenja od Austro-Ugrarske i njegovog ujedinjenja sa Srbijom i Crnom Gorom u jednu državu. Po načelu slobodnog narodnog samoopredeljenja ni jedan deo ove celine ne može se pravično odvojiti i prisajediniti drugoj kojoj državi bez pristanka samoga naroda.

10) Jadransko More, u interesu slobode i ravnopravnosti svih naroda, biće slobodno i otvoreno svima i svakome.

11) Svi građani (državljani) na celoj teritoriji jednaki su i ravnopravni prema državi i pred zakonom.

12) Izborno pravo za izbor narodnih poslanika za Narodno Predstavništvo, kao i izborno pravo za opštine i druge upravne jedinice, jednako je i opšte, i vršiće se neposrednim i tajnim glasanjem po opštinama.

13) Ustav, koji će posle zaključenja mira doneti Ustavotvorna Skupština, izabrana na osnovu opšteg i jednakog, neposrednog i tajnog prava glasa, biće osnova celom državnom životu, izvor i utoka svih vlasti i prava i po njemu će se uređivati celokupni državni život.

Ustav će dati narodu i mogućnost da razvija svoje posebne energije u samoupravnim jedinicama, obeleženim prirodnim, socijalnim i ekonomskim prilikama. Ustav se ima primiti, u celini, u Ustavotvornoj Skupštini brojno kvilifikovanom većinom.

I Ustav i drugi zakoni, koje bude donela Ustavotvorna Skupština, stupaju u život kada ih Kralj sankcioniše.

Tako ujedinjeni narod Srba, Hrvata i Slovenaca sastavljao bi državu, koja bi brojala oko 12 miliona državljana. Ona bi bila garantnija narodne nezavisnosti i svestranog narodnog kulturnog napretka, jak bedem protiv germanskog nadiranja, nerazlučni saveznik svih onih kulturnih naroda i država, koje su istakle princip prava i slobode naroda i princip međunarodne pravde, i dostojan član nove međunarodne zajednice.[4]

Dano u Krfu 7/20. jula 1917. godine.

Predsednik Jugoslovenskog Odbora.

Dr. ANTE TRUMBIĆ s. r.
advokat, poslanik i vođa Hrvatske Narodne Stranke na
Dalmatinskom Saboru, pređašnji predsednk opštine
-grada Splita, pređašnji poslanik za varoš Zadar

u austrijskom parlamentu.
Predsednik Ministarskog Saveta,

Ministar Inostranih Dela
Kraljevine Srbije.

NIK. P. PAŠIĆ s. r.


Ciljevi[uredi]

Po odredbama sporazuma, osnovna načela uređenja buduće zajedničke države su bila:

Vidi još[uredi]

Izvori[uredi]

  1. 1,0 1,1 Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije, knjiga I - Kraljevina Jugoslavija. Beograd: Nolit.
  2. ^ Trpimir Macan, Povijest hrvatskoga naroda, Školska knjiga, Zagreb. 1992. ISBN 86-401-0058-6.
  3. ^ Dragoslav Jovanović, Jugoslovensko pitanje i Krfska deklaracija 1917. godine, Beograd, 1967.
  4. ^ Srpske novine, naslovna strana, br. 83, četvrtak 13. jula 1917.

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]