Њемачко царство

Њемачко царство; Deutsches Kaiserreich ; Њемачка
	Застава Грб
	Крилатица: Gott mit uns (њемачки); Nobiscum Deus (латински); („Бог с нама”)
	Химна; Heil dir im Siegerkranz; („Живио овјенчан побједничким вијенцем”); Die Wacht am Rhein (незванично); („Стража на Рајни”);
	; Њемачко царство 1914. године.
Географија
Пријестоница	Берлин; 52° 31′ 7″ N 13° 22′ 34″ E / 52.51861° С; 13.37611° И
Друштво
Службени језик	њемачки
Остали језици у употреби	Списак Незванично:; нискоњемачки, пољски, дански, француски, јидиш, лимбуршки, фризијски, лужичкосрпски, ромски, литвански, кашупски, свахили, арапски;
Религија	Већина:; 62,63% протестаната; (уједињени протестанти, лутерани, калвинисти); Мањине:; 35,89% католицизам; 1,24% јудаизам; 0,17% остали хришћани; 0.07% остали
Политика
Облик државе	федерална парламентарна полууставна монархија Под војном диктатуром; (1916—1918);
— Цар	Вилхелм I
	Фридрих III
	Вилхелм II
Законодавна власт	дводомо
— Горњи дом	Бундесрат
— Доњи дом	Рајхстаг
Историја
Постојање
— Оснивање	1871.
— Укидање	1918. (47 год.)
Догађаји
— Уједињење	18. јануар 1871.
— Устав	16. април 1871.
— Берлинска конференција	15. новембар 1884.
— Почетка Великог рата	28. јул 1914.
— Новембарска револуција	3. новембар 1918.
— Абдикација Вилхелма II и проглашење републике	9. новембар 1918.
Географске и друге карактеристике
Површина
— укупно	540.857,54 (1910) km²
Становништво	Процјена: 70.000.000 1871: 41.058.792; 1900: 56.367.178; 1910: 64.925.993;
Валута	до 1873.: савезни талир, јужноњемачки гулден, бременски талир, хамбуршка марка, франуски франакзлатна марка; (1873—1914); папирна марка; (1914—1918)
Земље претходнице и насљеднице; Немачке
Претходнице:	Насљеднице:
	Хесен

Њемачко царство (њем. Deutsches Kaiserreich), званично Њемачки Рајх (њем. Deutsches Reich),^[9]^[10]^[11] познато и као Други рајх (њем. Zweites Reich),^[4] био је период Њемачког Рајха од уједињења 1871. па све до Новембарске револуције 1918, када је државно уређење преображено у републику.^[12] Царство се састојало од 25 конститутивних држава, од којих је свака имала сопствено племство: четири конститутивне краљевине, шест великих војводстава, пет војводстава (шест прије 1876.), седам кнежевина, три слободна ханзетска града и једну област Рајха.^[13] Иако је Пруска била само једна од четири краљевине унутар Царства, она је обухватала око двије трећине становништва и територије државе. Превласт Пруске била је утврђена и самим Уставом, будући да је краљ Пруске истовремено био и њемачки цар.^[14]

Царство је успостављено 18. јануара 1871. у Версајском дворцу код Париза, гдје су се јужноњемачке државе, осим Аустрије, Швајцарске и Лихтенштајна, придружиле Сјеверноњемачкој конфедерацији, а нови устав је ступио на снагу 16. априла, мијењајући назив државе у Њемачко царство и увођењем титуле њемачког цара за пруског краља Вилхелма I из дома Хоенцолерн.^[15] Берлин је остао пријестоница, а министар-предсједник Пруске Ото фон Бизмарк постао је канцелар, шеф владе.^[13] Током 47 година свога постојања, Њемачко царство се преобразило у водећу индустријску, технолошку и научну силу у Европи.^[16] До 1913, Њемачка је била највећа привреда у континенталној Европи и трећа по снази у цијелом свијету.^[17] Успјех Њемачког царства у природним наукама био је толики да је чак једна трећина свих Нобелових награда додијељена њемачким проналазачима и истраживачима.^[18] Њемачка је израсла у велику силу, изградивши најдужу жељезничку мрежу у Европи, најснажнију копнену војску на свијету и брзо растућу индустријску основу.^[19] Почевши од веома малог броја бродова 1871, ратна морнарица је за само неколико деценија постала друга по снази у свијету, одмах иза британске Краљевске ратне морнарице.^[20]

Бизмарк служио је као први и дуговјечнији канцелар Њемачког царства од 1871. до 1890. године. Његово управљање државом почело је сразмјерно либералним мјерама и широким реформама, али се постепено помјерило ка конзервативизму, што је обиљежио и Културкампф против Католичке цркве.^[21] У спољним пословима, Бизмарк је 1879. склопио Двојни савез са Аустроугарском, који је 1882. проширен у Тројни савез са Италијом, уз истовремено његовање блиских веза са Османским царством.^[22] Упркос томе што је либерале и социјалисте проглашавао „непријатељима Рајха”, Бизмарк је увео прве савремене социјалне програме који су поставили темеље данашње европске државе благостања.^[23] Током 1880-их, Њемачка се укључила у трку за колоније, упркос Бизмарковом почетном оклијевању, заузевши подручја у Африци, на Тихом океану и у Кини. Тиме је изграђено треће по величини колонијално царство на свијету, одмах иза британског и француског.^[24] Након што је Бизмарк смијењен 1890, цар Вилхелм II је почео да спроводи Велтполитику („свјетска политика”).^[25] Овај агресивни и ширећи правац добацио је Бизмарков замршени систем савеза, чиме је Њемачка постајала све усамљенија. Када је Јулска криза 1914. прерасла у Први свјетски рат, Италија се удаљила од Тројног савеза, док је Османско царство стало уз Њемачку. Цареве непостојане и често непредвидљиве одлуке допринијеле су напетостима које су врхунац достигле избијањем рата.^[26]

У Првом свјетском рату, њемачки планови за брзо заузимање Париза у јесен 1914. су пропали, а сукоб на Западном фронту прерастао је у рововско заглављивање.^[27] Савезничка поморска блокада изазвала је оскудицу хране и основних потрепштина. Међутим, Царство је биљежило успјехе на Источном фронту, гдје је заузело велика пространства након Брест-литовског мира.^[28] Проглашење неограниченог подморничког ратовања почетком 1917. допринијело је уласку Сједињених Држава у рат.^[29] У октобру 1918, након неуспјешне Прољећне офанзиве, њемачке војске су биле у повлачењу, док су се савезници — Аустроугарска и Османско царство — потпуно урушили, а Бугарска се предала. Царство се урушило у Новембарској револуцији 1918. када је Вилхелм II абдицирао, оставивши послијератној савезној републици да управља разореним народом.^[30] Версајски споразум наметнуо је послијератне трошкове обнове (репарације) у износу од 132 милијарде златних марака, уз истовремено ограничавање војске на 100.000 људи и забрану обавезног служења војног рока, посједовања оклопних возила, подморница, ваздухопловства и више од шест ратних бродова.^[31] Тешка привредна пропаст која је услиједила, касније додатно погоршана Великом кризом, као и осјећај понижења и гнијева међу становништвом, сматрају се главним чиниоцима који су довели до успона Адолфа Хитлера и нацизма.^[32]

Историја

Позадина

Њемачка конфедерација је створена актом Бечког конгреса 8. јуна 1815. као посљедица Наполеонових ратова, након што је чланом 6. Париског мира из 1814. позивано на њено стварање.^[33]

Либералне револуције 1848. угушене су након слома односа између образованих и имућнијих либерала средње класе и градских занатлија; њено мјесто заузела је трезвена Реалполитика Ота фон Бизмарка, која је била примамљива сељацима и племству.^[34] Бизмарк је настојао да прошири превласт Хоенцолера на остале њемачке државе; то је подразумијевало уједињење њемачких држава и искључење главног пруског супарника — Аустрије — из будућег Њемачког царства. Замишљао је конзервативну Њемачку којом управља Пруска. Други шлезвички рат против Данске 1864, Аустријско-пруски рат 1866. и Француско-пруски рат од 1870. до 1871. подстакли су све јачи пангермански идеал и довели до стварања њемачке државе кроз побједу малоњемачког рјешења.^[35]

Њемачка конфедерација је распуштена послије Аустријско-пруског рата на конститутивне конфедеративне субјекте: Аустрију са њеним савезницима на једној страни и Пруску са њеним савезницима на другој. Посљедица рата била је дјелимична замјена конфедерације 1867. Сјеверноњемачком конфедерацијом, који су чиниле 22 државе сјеверно од ријеке Мајне. Родољубиви занос изазван Француско-пруским ратом 1870. надјачао је преостало противљење уједињеној Њемачкој (изузев Аустрије) у четири државе јужно од Мајне, па су се оне током новембра 1870, склапањем споразума, придружиле Сјеверноњемачкој конфедерацији.^[36]

Оснивање

Рајхстаг Сјеверноњемачке конфедерације је 10. децембра 1870. преименовао Конфедерацију у „Њемачко царство”, а краљу Пруске, Вилхелму I, који је до тада био предсједавајући Конфедерације [en], додијелио je титулу њемачког цара.^[37] Нови устав и титула цара ступили су на снагу 1. јануара 1871. године. Током опсаде Париза 18. јануара 1971. Вилхелм је проглашен за цара у Галерији огледала у Версајском дворцу.^[38]

Други њемачки устав, који је Рајхстаг усвојио 14. априла 1871, а цар прогласио два дана касније,^[38] заснован је на Бизмарковом Сјеверноњемачком уставу. Политичко уређење је остало исто.^[39] Царство је имало законодавно тијело — Рајхстаг, чији су заступници бирани општим мушким правом гласа.^[40] Међутим, првобитне изборне јединице одређене 1871. никада нису прекрајане како би пратиле раст градских подручја. Због тога су, у вријеме великог ширења њемачких градова током 1890-их и 1900-их година, сеоска подручја била у великој мјери превише заступљена.^[41]

За доношење закона била је потребна и сагласност Бундесрата, највишег законодавног тијела чије су чланове именовале владе 25 савезних држава.^[42] Извршна власт је била повјерена цару, којем је помагао канцелар, одговоран искључиво њему. Цар је уставом добио широка овлашћења: једини је именовао и разрјешавао канцелара (па је заправо земљом управљао преко њега), био је врховни командант оружаних снага и онај чија је ријеч била пресудна у свим спољним пословима, а могао је и да распусти Рајхстаг и да распише нове изборе.^[43] Званично, канцелар је чинио једночлану владу, одговорну за вођење свих државних послова; у стварности су државни секретари (највиши чиновници задужени за области попут финансија, војске, спољних послова и слично) дјеловали слично министрима у другим монархијама.^[44] Рајхстаг је имао моћ да доноси, мијења или одбија законе, као и да их предлаже. Међутим, стварна власт је припадала цару, који ју је спроводио преко канцелара.^[39]

Иако је на папиру била федерална монархија и заједница једнаких, државом је у стварности управљала Пруска као највећа и најмоћнија чланица. Она се протезала преко сјеверне двије трећине Царства и у њој је живјело три петине становништва земље.^[45] Царска круна била је насљедна у владарском дому Пруске, дому Хоенцолерна. Осим у раздобљима од 1872. до 1873. и од 1892. до 1894, канцелар је истовремено био и министар-предсједник Пруске.^[43] Са 17 од 58 заступника у Бундестагу, Берлину је требало само неколико гласова мањих држава како би остварио стварну превласт.^[46]

Остале државе су задржале своје владе, али су имале само ограничене видове суверенитета. Нпр. и поштанске марке и валута су биле једнаке у цијелом царству.^[45] У име царства ковани су новчићи од једне марке, док су оне веће вриједности издавале саме државе.^[47] Међутим, већа златна и сребрна издања била су заправо комеморативне кованице и имала су ограничен оптицај.^[48] Иако су државе издавале своја одликовања, а поједине су имале и сопствене војске, оружане снаге мањих држава стављене су под пруску управу.^[49] Оне веће, попут Баварске и Саксоније, биле су усклађене са пруским начелима и у рату би се налазиле под врховном влашћу савезне владе.^[50] Развој Њемачког царства донекле је текао упоредо са развојем у Италији, која је деценију раније постала јединствена национална држава.^[51] Поједини кључни чиниоци строге политичке управе Њемачког царства послужили су и као подлога за конзервативно преображење у Јапанског царства под царем Муцухитом, као и за очување самодржавља под императорима у Руској Империји.^[52]

Један од чинилаца друштвеног устројства ових влада био је опстанак веома значајног удјела у политичкој моћи велепосједничког слоја — јункера, што је била посљедица изостанка револуционарног пробоја сељаштва у садејству са градским срединама.^[53]

Иако у много чему ауторитарно, Царство је имало и поједине демократске црте. Поред општег права гласа за мушкарце, омогућен је развој политичких странака. Бизмарк је намјеравао да створи уставни привид који би прикрио наставак строге политике. Међутим, тиме је створио систем са озбиљном маном. Постојао је значајан несклад између пруског и савезног изборног система. Пруска је користила трокласи систем гласања, који је вредновао гласове према износу плаћеног пореза,^[54] чиме је осигуравана конзервативна већину. Краљ и (уз два изузетка) министар-предсједник Пруске били су и цар и канцелар Рајха — што значи да су исти владари морали тражити подршку законодавних тијела бираних из потпуно различитих бирачких група. Опште право гласа је значајно ослабљено због превелике заступљености сеоских подручја од 1890-их година па надаље. Од 1871. до почетка вијека, однос сеоског и градског становништва значајно се промијенио: са 64% сеоског и 36% градског становништва 1871, на 46% сеоског и 54% градског становништва 1900. године.^[55]

Бизмаркова ера

Бизмаркова унутрашња политика имала је пресудан утицај на изградњу самовласног политичког духа Царства.^[56] Након што су се послије уједињења 1871. године мање посветили надметању великих сила на европском копну, њемачки полупарламентарни облик владавине извео је прилично течан привредни и политички преображај извршен са врха. То је земљу усмјерило ка томе да постане водећа свјетска индустријска сила тог доба.[^[57]

Бизмарков „револуционарни конзервативизам” био је смишљен план изградње државе како би обични Нијемци — а не само племићки слој јункера — постали одани пријестолу и Царству. Према мишљењу Кеса ван Керсбергена и Барбаре Вис, његова замисао је била:

… давање друштвених права како би се учврстило јединство хијерархијског друштва, стварање нераскидиве везе између радника и државе ради јачања ове друге, очување традиционалних односа подређености између сталежа и друштвених група, те стварање противтеже напредњачким силама либерализма и социјализма.^[58]

Бизмарк је створио савремену државу благостања у Њемачкој 1880-их и увео опште право гласа за мушкарце 1871. године.^[59] Био је велики узор и јунак њемачких конзервативаца, који су му у знак сјећања подигли многе споменике и настојали да се угледају на његову политику.^[60]

Спољна политика

Бизмаркова спољна политика послије 1871. била је конзервативна и тежила је очувању равнотеже сила у Европи. Британски историчар Ерик Хобсбом закључује да је „остао неприкосновени свјетски првак у игри вишестраног дипломатског шаха скоро двадесет година послије 1871, [посвјећујући се] искључиво, и успјешно, одржавању мира међу силама.”^[61] Било је то одступање од његове смјеле спољне политике у име Пруске, када је давао предност снази и ширењу државе, наглашавајући то ријечима: „Велика питања овог доба не рјешавају се говорима и већином гласова — била је то грешка од 1848. до 1849. — већ гвожђем и крвљу.”^[62]

Главна Бизмаркова брига била је могућа освета Француске након њеног пораза у Француско-пруском рату. Пошто Французи нису имали снаге да сами побиједе Њемачку, тражили су савез са Русијом, а можда чак и са новореформисаном Аустријом, чиме би Њемачка била потпуно опкољена.^[63] Бизмарк је настојао да то спријечи по сваку цијену и одржи пријатељске односе са Аустријанцима и Русима, потписујући Двојни савез са Аустроугарском 1879. године. То је био одбрамбени савез уперен против Русије, за случај да пријатељство са њом затаји и она се удружи са Француском.^[64] Ипак, до договора са Русијом доћи ће убрзо потом, склапањем Савеза трију царева 1881. године.^[65] Током овог раздобља, појединци у њемачкој војсци залагали су се за предупређујући удар на Русију, али је Бизмарк знао да су такве замисли безумне. Једном је написао да „ни најсјајније побједе не би помогле против руског народа, због његове климе, пространства и скромности, те чињенице да има само једну границу коју треба бранити”, као и зато што би такав рат оставио Њемачку са још једним огорченим и кивним сусједом.^[66] Упркос томе, 1882. потписан је још један савез између Њемачке, Аустроугарске и Италије, због страха и неповјерења њемачке и аустроугарске војске према Русији. Овај савез, назван Тројни савез, постојао је до 1915, када је Италија објавила рат Аустроугарској.^[64] И поред неповјерења Њемачке, а нарочито Аустроугарске, према савезу са Русијом, Уговор о реосигурању потписан је 1887. и обнављан је све до 1890, када је Бизмарков систем пропао након његове оставке.^[67]

У међувремену, канцелар је остао подозрив према сваком потезу у спољној политици који би могао дјеловати ратоборно. Зауставио је продају коња Француској 1886, страхујући да би се могли користити за коњицу, а наредио је и испитивање великих набавки лијекова из њемачких хемијских фабрика за Русију.^[68] Бизмарк је тврдоглаво одбијао да саслуша Георга Херберта Минстера, амбасадора у Француској, који је узвратио да Француска не тражи осветнички рат и да очајнички жели мир по сваку цијену.^[69] Бизмарк и већина његових савременика били су конзервативног усмјерења и своју пажњу су посветили сусједним државама. Према подацима из 1914, чак 60% њемачких улагања у иностранство било је унутар Европе, док је, на примјер, британски капитал улагао свега 5%.^[70] Већина новца отишла је у земље попут Русије, којима је мањкало новца или техничког знања за самосталну индустријализацију. Изградња жељезничке пруге Берлин—Багдад, коју су новчано подржале њемачке банке, имала је за циљ да повеже Њемачку са Османским царством и Персијским заливом, али се сукобила са британским и руским геополитичким интересима. Сукоб око Багдадске жељезнице ријешен је у јуну 19141. године.^[71]

Многи сматрају Бизмаркову спољну политику повезаним и складним системом, који је дјелимично заслужан за очување стабилности Европе. Такође, она је била обиљежена тежњом да се усклади опрезна одбрана са жељом да се држава ослободи стега свог положаја као главне европске силе.^[72] Бизмаркови насљедници нису наставили његову заоставштину. Нпр. цар Вилхелм II, који је смијенио канцелара 1890, дозволио је да споразум са Русијом пропадне у корист савеза Њемачке са Аустријом. То је на крају довело до стварања снажног савеза између Русије и Француске.^[73]

Колоније

Нијемци су сањали о колонијалном империјализму још од 1848. године.^[74] Иако Бизмарк није показивао велико занимање за стицање прекоморских посједа, већина Нијемаца била је загријана за ту замисао, па је до 1884. је успостављена Њемачка Нова Гвинеја.^[75] До 1890-их, њемачко колонијално ширење у Азији и Океанији (залив Ђаоџоу и Тјенцин у Кини, Маријанска острва, Каролинска острва, Самоа) довела је до трвења са Уједињеним Краљевством, Русијом, Јапаном и Сједињеним Државама. Највећи колонијални посједи били су у Африци,^[76] гдје су устанци на подручју Њемачке Југозападне Африке 1906—1907. довели до геноцида над племенима Хереро и Нама.^[77]

Привреда

До 1900, Њемачка је постала најјача привреда континенталне Европе и трећа на свијету, послије Сједињених Држава и Уједињеног Краљевства, који су уједно били и главни привредници супарници Њемачке. За вријеме царства дошло је до економског раста и осавремењивања предвођеног тешком индустријом. У вријеме уједињења 1871. Њемачка је имала око 41.000.000 претежно сеоског становништва, док се до 1913. број повећао на око 68.000.000 претежно градског становништва.^[78]

Индустријска сила

Тридесет година је трајало супарништво Њемачке и Британије око тога која ће држава бити водећа индустријска сила Европе. Предводник њемачке индустрије био је челични див Круп, чија је прва фабрика изграђена у Есену. До 1902. само то постројење постало је „велики град са сопственим улицама, полицијом, ватрогасном службом и саобраћајним прописима. Ту се налазило 150 километара пруге, 60 различитих фабричких зграда, 8500 машинских алата, седам електричних централа, 140 километара подземних каблова и 46 надземних водова”.^[79]

Под Бизмарком, Њемачка је била свјетски предводник у изградњи социјалне државе. Њемачки радници су уживали у погодностима здравственог осигурања, накнада за несреће на раду и породиљског одсуства, као и у предностима мензи, свлачионица и државног пензионог система.^[80]

Индустријализација је напредовала великом снагом, а произвођачи су почели да преузимају домаће тржиште од британске робе из увоза. Супарништво са британском индустријом постојало је и у иностранству, нарочито у Сједињеним Државама. Њемачка текстилна и металска индустрија су до 1870. надмашиле британску по устројству и техничкој дјелотворности и замијениле су британске произвођаче на домаћем тржишту. Њемачка је постала надмоћна привредна сила на континенту и била је други највећи извозник послије Британије.^[81]

Технолошки напредак током њемачке индустријализације одвијао се у четири таласа: жељезнички талас (1877—1886), талас производње боја (1887—1896), хемијски талас (1897—1902) и талас електротехнике (1903—1918).^[82] Пошто се Њемачка индустријализована касније од Британије, могла је да обликује своје фабрике по узору на британске, чиме је дјелотворније користила свој капитал и избјегавала застарјеле начине рада у преласку на савремене техничке оквире. Њемачка је више улагала у истраживања, нарочито у хемију, моторе са унутрашњим сагоријевањем и електричну енергију. Њемачка надмоћ у физици и хемији била је таква да је трећина свих Нобелових награда припала њемачким проналазачима и истраживачима. Њемачки картелски систем (познат као концерн), будући да је био значајно обједињен, могао је успјешније да користи капитал. Њемачка није била оптерећена скупом свјетском империјом која би захтијевала одбрану. Након присаједињења Елзас-Лотрингена 1871, преузела је дијелове француске индустријске основе.^[83]

Њемачка је претекла британску производњу челика 1893. и производњу сировог гвожђа 1903. године. Њемачка производња челика и сировог гвожђа наставила је брзи успон: између 1911. и 1913. производња челика и сировог гвожђа у Њемачкој достигла је четвртину укупне свјетске производње.^[84]

Њемачке фабрике су биле веће и савременија од британских и француских.^[85] До 1913. производња електричне енергије у Њемачкој била је већа од укупне производње електричне енергије у Британији, Француској, Италији и Шведској заједно.^[86]

До 1900. њемачка хемијска индустрија је господарила свјетским тржиштем синтетичких боја.^[87] Три главне фирме — BASF,^[88] Bayer и Hoechst — производиле су неколико стотина различитих боја, заједно са пет мањих фирми. Њемачка је изградила највећу хемијску индустрију на свијету, а производња била је 60% већа од производње Сједињених Држава.^[86] Ових осам фирми је 1913. производило скоро 90% свјетских залиха боја и извозило око 80% својих производа. Три главне фирме су такође објединиле производњу битних сировина и почеле да се шире у друге области хемије, као што су фармацеутски производи, фотографски филм, пољопривредне хемикалије и електрохемикалије. Доношење одлука на највишем нивоу било је у рукама професионалних плаћених управника (менаџера); што је навело Чандлера да њемачке произвођаче боја назове „првим истинским менаџерским индустријским предузећима на свијету”.^[89] Бројни истраживачки успјеси довели су до развоја фармацеутске индустрије, која је проистекла из хемијских испитивања.^[90]

До избијања Првог свјетског рата, њемачка индустрија је прешла на ратну производњу. Највећа потражња била је за угљем и челиком ради израде артиљерије и граната, а потом за хемикалијама неопходним за синтезу материјала чији је увоз био ограничен, као и за хемијским оружјем и другим ратним залихама.^[91]

Жељезнице

У почетку без сопствене технолошке основе, Нијемци су инжењерска знања и машинска постројења увозили из Британије, али су брзо овладали вјештинама потребним за рад и ширење жељезница. У многим градовима, нове жељезничке радионице биле су средишта техничке свијести и обуке, тако да је до 1850. Њемачка била самодовољна у изградњи жељезница, које су постале главни подстицај за успон нове челичне индустрије. Уједињење Њемачке 1870. подстакло је обједињавање, прелазак у државно власништво и даљи брзи напредак. За разлику од прилика у Француској, циљ је био подршка индустријализацији, па су тешке пруге пресјецале Рур и друге индустријске области, обезбјеђивајући добре везе са главним лукама Хамбурга и Бремена. До 1880. Њемачка је имала 9400 локомотива, а свака је годишње превозила 43.000 путника и 30.000 тона терета,^[92] чиме је њена жељезничка мрежа претекла француску.^[93] Укупна дужина њемачких пруга проширила се са 21.000 км 1871. на 63.000 км до 1913, чиме је успостављена друга највећа жељезничка мрежа на свијету послије америчке.^[94] Њемачку жељезничку мрежу пратиле су аустроугарска (42.280 км), француска (40.770 км), британска (32.623 км), италијанска (18.873 км) и шпанска (15.088 км).^[83]

Учвршћивање државе

Уједињење Њемачке под пруским вођством била је побједа концепта Мале Њемачке насупрот концепта Велике Њемачке.^[95] То је значило да ће Аустроугарска, вишенационално царство са знатним бројем њемачког говорног становништва, остати изван њемачке националне државе.^[44] Бизмаркова политика заговарала је рјешење дипломатским путем.^[43] Дјелотворан савез Њемачке и Аустроугарске одиграо је главну улогу у одлуци Њемачке да ступи у Први свјетски рат 1914. године.^[96]

Бизмарк је нагласио да се Њемачке више неће територијално ширити у Европи, а његова дипломатија је након 1871. била усмјерена ка сређивању европског поретка и спрјечавању било каквих ратова. У томе је успио, и тек након његовог одласка с дужности канцелара 1890. дипломатске тензије су поново почела да расту.^[97]

Друштвена питања

Након што је остварио коначно уједињење 1871, Бизмарк је велики дио своје пажње посветио националном јединству. Противио се већим грађанским правима католика и њиховој еманципацији, нарочито утицају Свете столице под папом Пијем IX^[98] и тежњама радничке класе, коју је представљала новонастала Социјалдемократска партија.^[99]

Културкампф

Пруска је 1871. имала око 16.000.000 протестаната (реформисаних и лутерана) и 8.000.000 католика. Већина становника била је одијељена у сопствене религијске свијетове, живјели су у сеоским областима или градским четвртима у којима је преовладавала иста религија, а дјецу су слали у одвојене јавне школе у којима је подучавана њихова вјероисповијест. Било је мало додира или мијешаних бракова. Уопштено, протестанти су заузимали виши друштвени положај, док су католици углавном били сељаци или необучени или полуобучени индустријски радници. Католици су 1870. основали Странку центра, која је подржавала уједињење и већину Бизмаркових политика. Међутим, Бизмарк је био неповјерљив према парламентарној демократији и нарочито према опозиционим странкама, посебно када је Странка центра почела да стиче подршку међу дисидентским струјама, као што су пољски католици у Шлеској. Моћна интелектуална сила тог времена био је антикатоличка струја, предвођен напредним интелектуалцима који су били пресудни дио Бизмаркове коалиције. Католичку цркву су видјели као снагу назадњаштва и отпора савременом добу, посебно након проглашења папске непогрешивости 1870. и пооштравања надзора Свете столице над мјесним бискупима.^[100]

Културкампф („Борба за културу”) који је покренуо Бизмарк од 1871. до 1880, највише је погодио Пруску; иако је сличних покрета било у Бадену и Хесену, остатак Њемачке је углавном заобиђен. Према новом царском уставу, државе чланице биле су задужене за религијска и образовна питања; оне су новчано помагале протестантске и католичке школе. У јулу 1871. Бизмарк је укинуо католичко одјељење пруског Министарства црквених и просвјетних дјела, лишавајући католике њиховог гласа на највишем нивоу. Систем строгог владиног надзора над школама примјењиван је само у католичким подручјима, док су протестантске школе биле поштеђене.^[101]

Много озбиљнији били су Мајски закони из 1873. године. Једним је било условљено именовање било ког свештеника његовим школовањем на њемачком универзитету, за разлику од сјеменишта које су католици обично похађали. Сви кандидати за службу морали су да положе испит из њемачке културе пред државном комисијом, која је одстрањивала непопустљиве католике. Још једна одредба је дала влади право вета на већину црквених дјелатности. Други закон је укинуо јурисдикцију Свете столице над Католичком црквом у Пруској; та овлашћења су пренијета на државно тијело које су контролисали протестанти.^[102]

Готово сви њемачки бискупи, свештенство и лаици добацили су законитост нових закона и били су изложени све тежим казнама, међу којима су биле и затворске, које је наметала Бизмаркова влада. До 1876. сви пруски бискупи су били затворени или у изгнанству, а трећина католичких жупа је остала без свештеника. Суочени са систематским отпором, Бизмарк је пооштрио и казне и нападе. Сукоб је доживио врхунац 1875. када је папском енцикликом цјелокупном законодавство Пруске проглашено ништавним, а сваком католику који законе уважи запријећено је изопштењем из цркве. Није било насиља, али су католици окупили присталице, основали бројне грађанске организације, прикупили новац за плаћање казни и стали уз своју цркву и Странке центра. Старокатоличка црква, која је одбацила Први ватикански сабор, привукла је само неколико хиљада вјерника. Бизмарк, побожни протестант пијетиста, схватио је да му се културкампф обија о главу, када су свјетовни и социјалистички чиниоци искористили прилику да нападну религију у цјелини. Дугорочно гледано, најзначајнији исход била је мобилизација католичких гласача и њихово истрајавање на заштити свог религијског идентитета. На изборима 1874. Странка центра је удвостручила број гласова и постала друга највећа странка у парламенту, што је и остала наредних 60 година, тако да је након Бизмарка било тешко саставити владу без њихове подршке.^[103]

Друштвена реформа

Бизмарк је надоградио традицију програма подршке у Пруској и Саксонији, започето још 1840-их.^[104] Током 1880-их увео је старосне пензије, осигурање од несреће на послу, здравствену заштиту и осигурање за случај незапослености, што је постало темељ савремене европске социјалне државе.^[80] Схватио је да је оваква политика веома привлачна, јер је везивала раднике за државу, а такође се одлично уклапала у његову ауторитарну природу.^[43] Системи социјалног осигурања које је успоставио Бизмарк (здравствена заштита 1883, осигурање за случај несреће 1884, осигурање за случај инвалидитета и старости 1889) у то вријеме били су највећи на свијету и, донекле, и данас постоје у Њемачкој.^[105]

Бизмаркови патерналистички програми су добили подршку њемачке индустрије, јер им је циљ био да придобију наклоност радничке класе према Царству и смање исељавање у Америку, гдје су плате биле веће, али друштвена заштита није постојала.^[106] Бизмарк је добио додатну подршку индустријалаца и обучених радника својом политиком високих царина, која је штитила добит и плате од америчког супарника, иако је тиме одбио напредне мислиоце који су се залагали за слободну трговину.^[107]

Антисемитизам

Као што је био случај широм Европе у то вријеме, антисемитизам је био дубоко укоријењен у Њемачкој током тог раздобља. Након што су Наполеоновим декретима укинута јеврејска гета у Рајнској конфедерацији, нетрпељивости које су раније биле подстакнуте вјерским разлозима постале су до 19. вијека чинилац њемачког национализма. Према раширеном мишљењу, Јевреји су постали симбол капитализма и богатства. С друге стране, устав и правни систем штитили су права Јевреја као њемачких грађана. Основане су антисемитске странке, али су се убрзо распале.^[108] Након Версајског споразума и Хитлеровог ступања на власт, ова појава ће у Њемачкој незаустављиво расти.^[109]

Германизација

Један од исхода политике уједињења била је све израженија тежња за истискивањем језика који нису њемачки из јавног живота, школа и научних установа. Намјера је била да се изврши притисак на нењемачко становништво да напусти свој национални идентитет у поступку који се називао „германизација”. Овакви потези често су имали супротан учинак — подстицали су отпор, обично кроз подучавање у породичном кругу и чвршће повезивање мањинских скупина, нарочито међу Пољацима.^[110]

Политика германизације била је посебно усмјерена против бројне пољске мањине, која се у Пруској нашла подјелом Пољске. Пољаци су третирани као мањина чак и тамо гдје су чинили већину, као у покрајини Позен, гдје је спроведен низ антипољских мјера.^[111] Бројни антипољски закони нису имали великог учинка, посебно у покрајини Позен гдје је удио становништва којем је њемачки матерњи језик опао са 42,8% 1871. на 38,1% 1905, упркос свим напорима.^[112]

Мјере су биле усмјерене и против малобројне, али постојане заједнице Лужичких Срба унутар Царства, чија је територија била подијељена између Пруске и Саксоније.^[113] Лужички Срби су третирани као сеоска мањина чак и у областима Горње и Доње Лужице гдје су чинили већину, а низ антисловенских одредби — нарочито у школству — донесен је како би се потиснуо њихов језик.^[114] Бројне мјере германизације ипак нису у потпуности уродиле плодом, али је притисак био толики да је удио говорника лужичкосрпског језика у појединим дијеловима Пруске Лужице значајно опао до почетка 20. вијека услијед присилног школовања на њемачком језику.^[115]

Поред већих група, германизацији су били изложени и Кашуби у Западној Пруској, као и Мазурци у Источној Пруској, према којима је држава гајила посебан приступ, настојећи да их вјерским и културним средствима одвоји од пољског утицаја.^[116] Мазурци, иако словенског поријекла, били су већином протестанти, што је пруска управа користила како би их кроз школство и вјерску службу потпуно претопила у њемачки народни корпус.^[117] Слично томе, мале чешке заједнице у Горњој Шлеској, познате као Морављани, суочавале су се са потискивањем матерњег језика у службеној употреби, чиме је њихов посебни идентитет до почетка 20. вијека био сведен на оквире кућне употребе.^[118]

Политика германизација није била усмјерена само на Словене; она је подједнако погађала Данце на сјеверу Шлезвига, Французе у Елзас-Лотрингену и Литванце у Источној Пруској.^[119] Сви ови народи су, у већој или мањој мјери, били изложени забрани употребе матерњег језика у школама и јавним установама, док је државна управа настојала да избрише њихове посебне народне особености у корист јединственог њемачког идентитета.^[120]

Законодавство

Бизмаркови напори подстакли су и уједначавање огромних разлика између њемачких држава чланица, које су вијековима самостално градиле своје законодавство.^[121] Потпуно различите правне прошлости и судско устројство стварали су велике потешкоће, нарочито у унутрашњој трговини. Иако је заједнички трговачки законик увела још Конфедерација 1861. (који је прилагођен Царству и уз велике измјене важи и данас), у осталим областима права владала је потпуна неусклађеност.^[122]

Заједнички кривични законик уведен је 1871; затим су 1877. успостављени заједнички судски поступци кроз Закон о уређењу судова, Законик о грађанском поступку и Законик о кривичном поступку.^[123] Уставом из 1873. омогућено је Царству да замијени бројне и веома различите грађанске законике појединих држава чланица. Прва комисија за израду јединственог грађанског законика основана је 1881, што је довело до стварања Грађанског законика, вјероватно једног од најзначајнијих правних дјела на свијету. Он је ступио на снагу 1. јануара 1900. године. Све ове збирке закона (кодификације) су, уз бројне измјене, и данас на снази.^[124]

Различити правни системи у Њемачкој прије 1900.
Области права у Њемачком царству

Година три цара

Вилхелм I је преминуо 9. марта 1888. непосредно пред свој 91. рођендан, остављајући пријесто свом сину Фридриху. Фридрих је био либерал и поштовалац британског устава,^[125] док су његове везе са Британијом додатно очврсле женидбом са принцезом Викторијом, најстаријом кћерком краљице Викторије. Многи су се надали да ће Фридрихов долазак на пријесто донијети либерализацију у Царство и већи утицај скупштине на политичке токове.^[126] Смјена Роберта фон Путкамера, изразито конзервативног пруског министра унутрашњих послова, извршена 8. јуна, била је наговјештај очекиваног правца и тежак ударац Бизмарковој управи.^[127]

Међутим, до тренутка доласка на пријесто, Фридрих је већ оболио од неизљечивог рака гркљана, који му је утврђен још 1887. године.^[128] Преминуо је деведесет деветог дана своје владавине, 15. јуна 1888. године. Његов син Вилхелм постао је нови цар.^[129]

Вилхелмова ера

Бизмаркова оставка

Вилхелм II је настојао да поново потврди своја владарска права у вријеме када су други европски монарси постајали уставне фигуре. Та одлука је амбициозног кајзера довела у сукоб са Бизмарком. Стари канцелар се надао да ће водити Вилхелма као што је водио његовог дједа, али цар је желио да покаже да је господар своје куће, док су му многе улизице говориле да Фридрих Велики не би био велики да је имао Бизмарка поред себе.^[130] Кључна разлика између Вилхелма и Бизмарка била је у његовом приступу рјешавања политичких криза, нарочито 1889. када су њемачки рудари обуставили рад у Горњој Шлеској. Бизмарк је захтијевао да се пошаље војска како би се угушила побуна, али је Вилхелм то одбацио, одговоривши како не жали да упрља „своју владавину крвљу својих поданика”.^[131] Умјесто да одобри насилно сузбијање, Вилхелм је приморао владу да преговора са представницима рудара, чиме је обустава рада окончана без примјене насиља. Напетости су окончане у марту 1890, након свађе Вилхелма и Бизмарка, а канцелар је неколико дана касније поднио оставку.^[130]

Бизмарковим одласком, Вилхелм II је постао потпуни господар Њемачке. За разлику од свог дједа, Вилхелма I, који је углавном био задовољан тиме да државне послове препусти канцелару, је желио да буде потпуно обавијештен и живо укључен у вођење земље, а не пука украсна фигура. Иако је већина Нијемаца сматрала тврдње о божанском праву на власт застарјелим и неуједначеним са духом времена, цар је у своју моћ чврсто вјеровао. Дозволио је привреднику Валтеру Ратенауу да га подучава европској економији и индустријским и финансијским стварностима тадашње Европе.^[132]

Као што је Изабел В. Хал примјетила 2024, Бизмаркова спољна политика „била је превише мирна за непромишљеног кајзера”.^[133] је постао свјетски озлоглашен због свог нападног става у спољним пословима и стратешких промашаја (попут Танжерске кризе), што је Њемачку гурнуло у све већу политичку осамљеност и на крају допринијело избијању Првог свјетског рата.^[134]

Унутрашња питања

Под Вилхелмом II Њемачка више није имала дуговјечне и моћне канцеларе попут Бизмарка. Нови канцелари су имали потешкоће у обављају своје дужности, нарочито додатне дужност министар-предсједника Пруске која им је додијељена њемачким уставом. Реформе канцелара Леа фон Капривија, којима је омогућена слободнија трговина и уједно смањена незапосленост, добили су подршку цара и већине Нијемаца, осим пруских велепосједника.^[135]

Док су пруски велепосједници оспоравали захтјеве уједињене њемачке државе, током 1890-их основано је неколико удружења како би се супротставиле ауторитарном конзервативном пруском милитаризму који је наметан цијелој земљи. Просвјетни радници који су се противили њемачким државним школама у којима је наглашавано војно образовање, основали су сопствене независне слободоумне школе, које су подстицале особености и слободу.^[136] Међутим, скоро све школе у Њемачкој имале су веома висок стандард и пратиле су савремени развој знања.^[137]

Умјетници су започели експерименталну умјетност, усљед противљења Вилхелмовој подршци традиционалном стваралаштву. На то је царев одговор био: „умјетност која гази законе и границе које сам ја поставио, више се не може звати умјетношћу”.^[138] У великој мјери захваљујући Вилхелмовом утицају, већина штампаног материјала у Њемачкој користила је готицу, умјесто латиничког писма које се користило у остатку Европе. Истовремено, појавио се нови нараштај културних стваралаца.^[139]

Од 1890-их па надаље, најучинковитија опозиција монархији била је новоформирана Социјалдемократска партија Њемачке, чији је радикални дио чланства заступао марксистичке идеје. Пријетња коју је партија представљала монархији и индустријалцима навела је државу да се обрачуна са присталицама партије и да спроведе сопствени програм друштвених реформи, како би ублажила незадовољство. Велике њемачке индустрије пружале су значајне програме благостања и добру његу радницима, све док они нису били препознати као социјалисти или чланови синдиката. Веће индустријске фирме су својим запосленима обезбјеђивале пензије, накнаде за боловање, па чак и за станарину.^[136]

Поучен из Бизмарковог неуспјешног Културкампфа, ВилхелмII је одржавао добре односе са Католичком црквом и усредсредио се на сузбијање социјализма.^[140] Ова политика је доживјела слом када су социјалдемократе на изборима за Рајхстаг 1912. освојиле трећину гласова и постале најјача политичка странка у Њемачкој. Власт је остала у рукама низа конзервативних коалиција, које су подржавали десно усмјерени либерали или католички свештеници, и која је у великој мјери зависила од цареве наклоности.^[141] Нарастајући милитаризам под Вилхелмом натјерао је многе Нијемце да се иселе у америчке и британске насеобине како би избјегли обавезно служење војног рока.^[142]

Током Првог свјетског рата, цар је све више преносио своја овлашћења на вође њемачке Врховне команде, нарочито на будућег њемачког предсједника, генерал-фелдмаршала Паула фон Хинденбурга и генерал-квартимајстера Ериха Лудендорфа. Хинденбург је од Вилхелма преузео улогу врховног команданта, док је Лудендорф постао фактички начелник Врховне команде. До 1916. Њемачка је била војна диктатура на челу са Хиндебургом и Лудендорфом, а Вилхелм је сведен на пуку марионету.^[143]

Спољни послови

Колонијализам

Бизмарк на Берлинској конференцији 1884. године.

Вилхелм II је жељео да Њемачка добије своје „мјесто под сунцем”, попут Британије, коју је непрестано настојао да надмаши или да јој се примакне као такмац.^[144] Пошто су њемачки трговци већ били присутни широм свијета, он је подстакао колонијалне подухвате у Африци и на Тихом океану („нови империјализам”), чиме се Њемачка укључила у борбу са осталим европским силама за преостале „незаузете” области.^[145] Уз подршку или барем прећутно пристајање Британије, која је у то вријеме у Њемачкој видјела противтежу свом старом супарнику Француској, Њемачка је запосјела Њемачку Југозападну Африку (данашња Намибија), Њемачки Камерун, Тоголанд и Њемачку Источну Африку (данашња Руанда, Бурунди и копнени дио Танзаније). Острва на Тихом океану стечена су куповином и уговорима, уз деведесетдеветогодишњи закупа залива Ђаоџоу у сјевероисточној Кини. Ипак, од свих ових колонија, само су Тоголанд и Њемачка Самоа (након 1908) постали самоодрживи и уносни; сви остали су захтијевали новчану помоћ из берлинске ризнице за изградњу путева, школа, болница и других установа.^[146]

Застава Колонијална канцеларије Рајха (1907—1919).

Бизмарк је у почетку са презиром одбацивао подстицаје за запосједање колонија; давао је предност спољној политици усмјереној на Европу, што показују и уговори склопљени током његове управе.^[147] Као закашњели учесник у колонизацији, Њемачка је често упадала у сукобе са већ утврђеним колонијалним силама, али и са Сједињеним Државама. Устанци старосједелаца у њемачким областима добили су велику пажњу у иностранству, нарочито у Британији. Боксерски устанак у Кини почео је дијелом и зато што је Њемачка, као господар области Ђаоџоу, била неиспробана сила која је тамо дјеловала тек двије године.^[148] Приликом испраћаја њемачких чета, Вилхелм их је подстакао да се понашају попут Хуна — што је била несрећна изјава коју ће касније оживјети британски пропагандисти како би Нијемце приказали као варваре током свјетских ратова.^[149] У два наврата се чинило да је француско-њемачки сукоб око судбине Марока неизбјежан.^[150]

Након запосједања Југозападне Африке, њемачки насељеници су подстицани да обрађују земљу која је припадала племенима Хереро и Нама. Њихова земља је коришћена за разне експлоататорске циљеве (слично ономе што су Британци раније чинили у Родезији), укључујући земљорадњу, сточарство и рударење драгог камења (дијаманата).^[151] Племена Хереро и Нама су подигли устанак 1904. против дошљака у Југозападној Африци, убијајући породице на имањима, њихове раднике и слуге. Као одговор на нападе, послате су чете да угуше побуну, што је довело до геноцида над племенима Хереро и Нама. Свеукупно је страдало око 65.000 припадника племена Хереро (80% њиховог укупног броја) и 10.000 припадника племена Нама (50% укупног броја).^[152] Командант казнене експедиције, генерал Лотар фон Трота, на крају је смијењен и укорен због самовољног преузимања наредби и суровости коју је починио. Ови догађаји се понекад називају „првим геноцидом народа у 20. вијеку”, а Уједињене нације су их званично осудиле 1985. године.^[153] Формално извињење упутила је 2004. тадашња савезна министарка за привредну сарадњу и развој Њемачке Хајдемари Вичорек-Цојл, током обиљежавања стогодишњице сукоба у Намибији.^[154]

Средњи исток

Бизмарк, као и ВилхелмII послије њега, тежили су ближим привредним везама са Османским царством. Под Вилхелмом II, уз финансијску подршку Њемачке банке, изградња Багдадске жељезнице почела је 1900, иако је до 1914. још увијек била 500 км удаљена од одредишта у Багдаду.^[155] У разговору са Вилхелмом 1899, Сесил Роудс је покушао да „убиједи кајзера да будућност Њемачког царства у иностранству лежи на Блиском истоку”, а не у Африци; са великим блискоисточним царством, Њемачка је могла себи да приушти да Британији дозволи неометани завршетак жељезнице Кејптаун—Каиро, што је Роудс заговарао.^[156] Британија је у почетку подржавала изградњу Багдадске жељезнице; међутим, до 1911. британски државници су почели да стријепе да би она могла бити продужена до Басре у Персијском заливу, чиме би била угрожена британска превласт на мору у Индијском океану. Сходно томе, затражили су да се градња обустави, на шта су Њемачка и Османско царство пристали.^[157]

Јужна Америка

У Јужној Америци, главно занимање Њемачке било је усмјерено на Аргентину, Бразил, Чиле и Уругвај, док је на земље сјеверног дијела тог континента — Еквадор, Колумбију и Венецуелу — гледала као на заштитни појас за очување својих користи од све већег утицаја Сједињених Држава.^[158] Творци државне политике у Њемачкој проучавали су могућност успостављања база на острву Маргарита и показали занимање за острва Галапагос, али су убрзо одустали од таквих планова с обзиром на то да би удаљене базе на сјеверу Јужне Америке биле веома рањиве.^[159] Њемачка је настојала да подстакне напредак Чилеа, државе која је била под снажним њемачким утицајем,^[160] како би постао регионална противтежа Сједињеним Државама. Њемачка и Британија су преко Чилеа успјеле да наведу Еквадор да ускрати Сједињеним Државама поморску базу на острвима Галапагос.^[158]

Тврдња да су њемачке заједнице у Јужној Америци дјеловале као продужене руке Њемачке биле су свеприсутне до 1900, али никада није доказано да се се оне понашале на такав начин у значајнијој мјери.^[161] Њемачки политички, културни и научни утицај био је нарочито снажан у Чилеу у деценијама пред Први свјетски рат. Углед Њемачке и свега њемачког у Чилеу остао је висок након рата, али се није опоравио на ниво прије рата.^[162]

Предратна Европа

Берлин је гајио дубоку сумњу у наводну завјеру својих непријатеља: да је из године у годину, почетком 20. вијека, плански опкољаван.^[163] Владао је све већи страх да наводни савез Русије, Француске и Британије војно јача сваке године, а нарочито Русија. Што је Берлин дуже чекао, мања вјероватноћа је била да ће однијети побједу у рату.^[164] Према америчком историчару Гордону А. Крејгу, управо је након неуспјеха у Мароку 1905. страх од опкољавања постао снажан чинилац у њемачкој политици.^[165] Мало је спољних посматрача који су се слагали са идејом о Њемачкој као жртви намјерног опкољавања.^[166] Енглески историчар Џорџ Маколи Тревелијан изразио је британско гледиште:

Опкољавање је, такво какво је било, дјело саме Њемачке. Саму себе је опколила тако што је отуђила Француску због Алзаса и Лорене, Русију својом подршком аустроугарској противсловенској политици на Балкану, а Енглеску изградњом супарничке флоте. Она је са Аустроугарском у срцу Европе створила војни савез који је био толико моћан, а ипак толико неспокојан, да њени сусједи са сваке стране нису имали другог избора осим да постану њени поданици или да се удруже ради заштите… Користили су свој средишњи положај да изазову страх на свим странама како би остварили своје дипломатске циљеве. А онда су се жалили како су са свих страна опкољени.^[167]

Вилхелм II је, под притиском својих нови савјетника након Бизмаркове оставке, направио кобну грешку када је одлучио да дозволи да истекне „Уговор о реосигурању” који је Бизмарк испреговарао са Русијом. То је омогућило Русији да склопи нови савез са Француском. Њемачка, осим Аустроугарске, није имала чврстог савезника, а њемачка подршка аустроугарској анексији Босне и Херцеговине 1908. додатно је погоршала односе са Русијом. Берлин је пропустио прилику да осигура савез са Британијом 1890-их, када је био умијешан у колонијално супарништво са Француском, а британске државнике је додатно отуђила отворена подршка Бурима у Јужноафричком рату и изградњом морнарице која би се такмичила са британском. До 1911. Вилхелм је потпуно разбио пажљиву равнотежу снага коју је успоставио Бизмарк, а Британија се окренула Француској у оквиру Срдачног споразума. Још један савезник Њемачке била је Италија, али је она остала савезник само pro forma. Када је дошло до рата, Италија је видјела више користи у савезу са Британијом, Француском и Русија, које су јој тајним Лондонским споразумом из 1915. обећале пограничне области Аустрије, као и колонијалне концесије. Њемачка јесте стекла другог савезника 1914. када је Османско царство ушло у рат на њеној страни, али дугорочно гледано, подржавање османских ратних напора само је исцрпило њемачке ресурсе са главних фронтова.^[168]

Први свјетски рат

Почетак

Након убиства надвојводе Франца Фердинанда од Аустрије, претпостављеног насљедника аустроугарског пријестола, и његове супругу војвоткиње Софије Хотек од Хоенберга, које је извршио студент Гаврило Принцип, њемачки цар је понудио аустроугарском цару Францу Јозефу пуну подршку у намјерама да нападну Краљевину Србију, коју је Аустроугарска кривила за убиство.^[169] Ову безусловну подршку Аустроугарској историчари, укључујући и Нијемца Фрица Фишера, назвали су „бланко чеком”. Каснија тумачења — нпр. на Версајској мировној конференцији — гласила су да је овај „бланко чек” омогућио аустроугарску агресију без обзира на дипломатске посљедице и да је тиме Њемачка сносила одговорност за почетак рата или барем за изазивање ширег сукоба.^[170]

Њемачка је започела рат усмјеривши се на свог главног супарника, Француску. Њемачка је у Француској видјела кључну опасност у континенталној Европи, будући да је она могла да се дигне на оружје знатно брже од Русије, а граничила се са њемачким индустријским средиштем у Рајнској области.^[171] За разлику од Британије и Русије, Французи су у рат ушли првенствено из освете према Њемачкој, нарочито због губитка Алзаса и Лорене 1871. године.^[172] Њемачка врховна команда знала је да ће Француска прикупити своје снаге како би продрла у Алзас и Лорену. Осим врло незваничног „Септембарског програма”, Нијемци никада нису изнијели јасан списак циљева које су жељели да остваре из овог рата.^[173]

Западни фронт

Њемачка није жељела да ризикује дуготрајне позиционе борбе дуж њемачко-француске границе, већ је усвојила Шлифенов план — војну стратегију осмишљену да избаци Француску из рата инвазијом на Белгију и Луксембург. План је предвиђао широк обухватни маневар којим би се опколили и уништили како Париз, тако и француске снаге на граници, чиме би се остварила брза побједа. Након пораза Француске, Њемачка би све снаге усмјерила на Русију. Овај план је изискивао кршење званичне неутралности Белгије и Луксембурга, коју је Британија гарантовала Лондонским споразумом из 1839. године. Међутим, њемачка команда је процијенила да ће Британија ући у рат без обзира на формално-правно оправдање.^[174]

Офанзива је у почетку била успјешна: њемачка војска је брзо продрла кроз Белгију и напредовала ка Паризу, избивши на ријеку Марну. Ипак, развој наоружања је у великој мјери фаворизовао одбрану над нападом, првенствено због масовне употребе митраљеза, па је за пробијање дефанзивних положаја била потребна знатно већа надмоћ у људству. То је довело до тога да се њемачке нападне колоне збијају како би одржале строги временски план офанзиве, док су се француске линије истовремено издуживале. Поред тога, одређене њемачке јединице са десног крила хитно су пребачене на Источни фронт јер је руска мобилизација текла знатно брже него што се претпостављало. Овакав развој догађаја приморао је њемачко десно крило да скрене испред Париза умјесто да га заобиђе, чиме је свој бок изложило нападу издужених француских линија и стратешких резерви стационираних у самом Паризу. Користећи ову рањивост, француска и британска војска су пружиле одлучан отпор у Првој бици на Марни, што је приморало Нијемце на повлачење на одбрамбене линије дуж ријеке Ене. Усљедила је тзв. Трка ка мору, која је завршена пат позицијом и успостављањем линије фронта са системом укопаних ровова од Алзаса до Фландрије.^[175]

Њемачки покушаји пробоја доживјели су неуспјех у двије битке код Ипра (првој и другој) уз огромне губитке. Низ савезничких офанзива током 1915. на њемачке положаје у Артои и Шампањи резултирао је великим бројем жртава на страни Савезника, али без значајнијих територијалних промјена. Начелник Врховне команде Ерих фон Фалкенхајн одлучио је да искористи предности одбране, које су се показале током савезничких напада, тако што ће испровоцирати Француску да нападне утврђене дефанзивне положаје у близини Вердена. Верден је био један од посљедњих градова који је одолио њемачкој војсци 1870. и Фалкенхајн је предвидио да ће Французи, водећи се националним поносом, учинити све да спријече његов пад.^[176]

Очекивао је да ће заузети снажне одбрамбене положаје на брдима изнад Вердена, на источној обали ријеке Мезе, чиме би непосредно угрозио град и присилио Французе на очајничке противнападе. Предвиђао је да ће француски губици бити далеко већи од њемачких и да ће непрестано слање свјежих трупа у Верден „до крви исцрпити француску војску”. У фебруару 1916. започела је Верденска битка, током које су француски положаји били под константном артиљеријском ватром и нападима бојним отровима, трпећи тешке губитке пред налетом надмоћних њемачких снага.^[177] Међутим, Фалкенхајнова процјена о већем односу погинулих на француској страни показала се погрешном, јер су обје стране претрпјеле страховите губитке. На Фалкенхајново мјесто дошао је Лудендорф, а како се успјех није ни назирао, њемачка војска се повукла из Вердена у децембру 1916, чиме је битка окончана.^[178]

Источни фронт

Док је на Западном фронту владала пат позиција, Источни фронт се за њемачку војску на крају показао као велики успјех. Упркос почетним неуспјесима усљед неочекивано брзе мобилизације руске војске — што је довело до руске инвазије на Источну Пруску и аустријску Галицију — лоше организована и слабо снабдијевана руска војска је почела да посустаје, након чега су њемачке и аустроугарске снаге стабилно напредовале ка истоку.^[179] Нијемци су извукли корист из политичке нестабилности у Русији и жеље њеног становништва за окончањем рата. Њемачка влада је 1917. дозволила вођи руских комунистичких бољшевика, Владимиру Лењину, да из Швајцарске преко Њемачке отпутује у Русију. Њемачка је вјеровала да ће Лењин, уколико успије да изазове даље политичке немире, онемогућити Русију да настави рат, што би њемачкој војсци омогућило да све своје снаге и резерве усмјери на Западни фронт.^[180]

У марту 1917. руски цар Николај је абдицирао, а у новембру је на власт дошла бољшевичка влада под вођством Лењина. Суочен са снажном политичком опозицијом, одлучио је да оконча руска кампања против Њемачке, Аустроугарске, Османског царства и Бугарске, како би бољшевичку енергију усмјерио на уклањање неистомишљеника. У марту 1918, Брест-литовским миром, бољшевичка влада је Њемачкој и Османском царству дала огромне територијалне и економске уступке у замјену за прекид рата на Источном фронту.^[181] Цјелокупна територија данашњих балтичких држава, предата је њемачкој окупационој управи Обер Ост, заједно са Бјелорусијом и Украјином. Тиме је Њемачка коначно остварила своју дуго жељену доминацију над простором Мителојропе („средња Европа”) и сада је могла у потпуности да се посвети борбама против Савезника на Западном фронту. Међутим, у пракси су снаге неопходне за одржавање гарнизона и обезбјеђивање нових територија представљале огроман терет за њемачке ратне напоре и додатни одлив људства.^[182]

Колоније

Њемачка је брзо изгубила готово све своје колоније. Међутим, у Њемачкој Источној Африци, командант колонијалне војске, генерал Паул Емил фон Летов-Форбек, водио је дуготрајну герилску кампању. Користећи њемачке војнике и домородачке аскарије, Летов-Форбек је извршио бројне герилске упаде против британских снага у Кенији и Родезији. Такође, извршио је инвазију на португалски Мозамбик како би своје снаге снабдијевао залихама и прикупио нове аскарске регруте.^[183]

Његове јединице су остале активне и наставиле су са борбеним дејствима све до самог краја рата. Летов-Форбек је постао једини њемачки командант који је током Првог свјетског рата успјешно извршио инвазију на територију Британске империје, а његова способност да са малим снагама веже огромне британске резерве учинила га је легендарном личношћу у војној историји.^[184]

1918.

Пораз Русије 1917. омогућио је Њемачкој да пребаци стотине хиљада војника са Источног на Западни фронт, чиме је остварила бројчану надмоћ над Савезницима. Кроз преобуку војника за нове инфилтрационе тактике, Нијемци су очекивали да ће „одледити” ратиште и извојевати одлучујућу побједу прије него што америчка војска — која је у рат ушла на страни Савезника — пристигне у пуној снази.^[185] У операцији Михаел, Њемачка је концентрисала своје трупе и задала вишеструке ударце који су потиснули савезничке снаге. Међутим, низ њемачких прољећних офанзива 1918. доживјело је неуспјех; Савезници су успјели да се повуку и прегрупишу, док су Нијемцима недостајале резерве неопходне за консолидацију заузетих територија.^[186] У међувремену, под утицајем Руске револуције, међу војницима је дошло до радикализације и били су све невољнији да наставе борбу. Ратни напори изазвали су грађанске немире у самој Њемачкој, док су трупе — које су непрестано биле на положајима без смјене и одмора — постале потпуно исцрпљене, изгубивши сваку наду у побједу.^[187] До љета 1918, британска војска је достигла свој врхунац са 4,5 милиона људи на Западном фронту и 4000 тенкова спремних за Стодневну офанзиву. Уз пристизање Американаца брзином од 10.000 војника дневно, расуло међу њемачким савезницима и потпуну исцрпљеност људства Њемачког царства, било је само питање времена када ће вишеструке савезничке офанзиве коначно уништити њемачку војску.^[188]

Концепт „тоталног рата” подразумијевао је да се сви ресурси и залихе морају усмјерити ка оружаним снагама, а како је њемачка трговина била потпуно заустављена савезничком поморском блокадом, њемачки цивили су били приморани да живе у све тежим и оскуднијим условима. Првобитно су контролисане цијене хране, а потом је уведено и строго рационисање намирница. Током рата, око 750.000 њемачких цивила изгубило је живот усљед посљедица неухрањености и глади.^[189]

Према крају рата, услови на унутрашњем плану су се нагло погоршавали, уз извјештаје о тешким несташицама хране у свим градским срединама. Узроци су укључивали масовну мобилизацију пољопривредника и прехрамбених радника у војску, што је у комбинацији са преоптерећеним жељезничким системом, несташицом угља и британском блокадом довело до колапса снабдијевања. Зима 1916–1917. остала је упамћена као „Зима репе”, јер су људи морали да преживљавају на поврћу које је иначе било резервисано за сточну храну, користећи га као замјену за кромпир и месо којих готово да није било.^[190] Отворене су хиљаде јавних кухиња како би се нахранило гладно становништво, које је незадовољно гунђало да сељаци чувају храну за себе. Чак је и војска била приморана да смањи сљедовања војницима. Морал цивила и војника наставио је да тоне. Становништво Њемачке је већ патило од епидемија болести изазваних неухрањеношћу, јер је савезничка блокада онемогућавала било какав увоз хране. На све то, са трупама које су се враћале са фронта, у Њемачку је стигла и шпанска грозница. Процјењује се да је од ове болести у Њемачкој између 1918. и 1920. умрло око 287.000 људи, од чега само у Берлину 50.000.^[191]

Побуна и слом

Многи Нијемци су жељели обуставу ратних дејстава, па је све већи број грађана почео да се приклања политичкој љевици. Странке попут Социјалдемократске партије (СПД) и још радикалније Независне социјалдемократске партије (УСПД) отворено су захтијевале хитан прекид рата.^[192] Улазак Сједињених Држава у рат у априлу 1917. додатно је пореметио дугорочну равнотежу снага у корист Савезника, чиме је побједа Централних сила постала стратешки неостварива.^[193]

Крајем октобра 1918, у Килу на сјеверу Њемачке, почела је Новембарска револуција (1918—1919). Побуну су покренуле јединице њемачке Ратне морнарице које су одбиле да исплове у посљедњу, велику операцију у рату који су сматрали већ изгубљеним. Побуна се проширила 3. новембра на остале градове и савезне државе, а у многима од њих успостављени су раднички и војнички савјети. У међувремену, Хинденбург и високи генерали изгубили су повјерење у кајзера и његову владу.^[194]

Бугарска је потписала Солунско примирје 29. септембра 1918, док је Османско царство потписало примирје са Мудроса 30. октобра 1918. године. Између 24. октобра и 3. новембра 1918, Италија је поразила Аустроугарску у бици код Виторио Венета, што је приморало Беч да потпише примирје у Вили Ђусти 3. новембра 1918. године. Тако су се у новембру 1918. стекли сви услови за коначни пад: унутрашња револуција, напредовање Савезника ка Њемачкој на Западном фронту, распад Аустроугарске усљед етничких тензија и излазак осталих савезника из рата.^[195] Под притиском њемачке Врховне команде, цар и сви владајући њемачки краљеви, војводе и кнежеви су абдицирали, чиме је њемачко племство формално укинуто. Социјалдемократа Филип Шајдеман прогласио је републику 9. новембра. Нова влада, предвођена социјалдемократама, затражила је и добила примирје 11. новембра 1918. године. Њемачко царство је наслиједила Вајмарска република.^[196] Они који су се противили новом поретку, укључујући незадовољне ратне ветеране, придружили су се различитим паравојним и илегалним политичким групама, као што су фрајкори, организација Конзул и комунистичке организације.^[197]

Устав

Царство је по свом уређењу било савезна (федерална) парламентарна уставна монархија.^[198]

Врховни суверенитет над Царством имао је Бундесрат („Савезни савјет”), који је служио као његов највиши орган власти.^[198] Бундесрат је био законодавно тијело које је посједовало право законодавне иницијативе (члан VII, тачка 1). С обзиром на то да је за све законе била неопходна његова сагласност, Бундесрат је могао ефикасно да искористи право вета на било који законски приједлог који је долазио из Рајхстага (члан V). Осим законодавне улоге, Бундесрат је имао овлашћења да утврђује смјернице и спроводи организационе промјене унутар извршне власти, дјелује као врховни арбитар у управним споровима између конститутивних чланица и да служи као уставни суд за оне државе које га нису имале (члан LXXVI).^[199]^[200] Бундесрат су чинили представници које су именовале владе држава чланица и који су били непосредно одговорни својим матичним владама.^[201]

Рајхстаг („Савјет Рајха”) биo је законодавно тијело бирано на основу општег права гласа за мушкарце и фактички је служиo као народна скупштина. Рајхстаг је имао право да предлаже законске пројекте и да, уз сагласност Бундесрата, усваја државни буџет на годишњем нивоу. Када је ријеч о војном буџету, он се усвајао на периоде од седам година (до 1893), а након тога на сваких пет година.^[202] Ниједан закон није могао бити донесен без изричитог одобрења Рајхстага. Након уставних реформи из октобра 1918, извршена је измјена члана XV Устава, чиме је положај канцелара Рајха постао зависан од повјерења Рајхстага, умјесто од воље самог цара.^[203]

Цар (кајзер) је био шеф државе, али не и њен апсолутни владар. Именовао је канцелара, по правилу особу која је могла да обезбиједи повјерење Рајхстага. Канцелар је, у договору са царем, утврђивао опште смјернице државне политике и представљао их Рајхстагу.^[204] На приједлог канцелара, цар је именовао министре и — барем формално — све остале царске чиновнике. Сви правни акти цара, изузев војних наредби, захтијевали су контрасигнатуру канцелара (члан XVII).^[205] Цар је такође био одговоран за потписивање и проглашавање закона, објаву рата (што је захтијевало сагласност Бундесрата), преговарање о миру, склапање међународних уговора и за сазивање и одлагање сједница Бундесрата и Рајхстага (чланови XI и XII). Поред тога, цар је био врховни командант копнене војске (члан LXIII) и ратне морнарице (члан LIII).^[199] Приликом вршења својих војних овлашћења, цар је имао пуну (пленарну) власт, што му је омогућавало директно управљање оружаним снагама без контрасигнатуре канцелара.^[206]

Канцелар је био предсједник владе (шеф владе) и предсједавајући Бундесрата. Био је на челу владе Рајха, руководио законодавним поступком и вршио контрасигнатуру на све акте цара, изузев војних наредби.^[207] Као предсједавајући Бундесрата, канцелар је имао одлучујући утицај на усаглашавање воље конститутивних држава, док је његова обавеза контрасигнатуре значила да он преузима политичку и правну одговорност за цареве одлуке пред јавношћу и институцијама.^[208]

Конститутивне државе

Устав Њемачког царства ступио је на снагу 4. маја 1871, чиме је уједињено 25 конститутивних држава. Ове државе су чинила четири краљевине, шест великих војводстава, пет војводстава, седам кнежевина и три слободна ханзеатска града.^[209] Поред тога, недавно припојена област Елзас-Лотринген није имала статус засебне конститутивне државе, већ је законом од 25. јуна 1873. проглашена за земљу Рајха, односно територију под директном управом Царства.^[210]

Царство је било устројено као монархија, што је био случај и са готово свим његовим конститутивним државама, изузев три слободна града која су имала републички облик владавине. Неке од ових држава су стекле пуни суверенитет након распада Светог римског царства 1806, иако су фактички биле суверене још од средине 17. вијека. Друге су пак успостављене као суверене државе након Бечког конгреса 1815. године. Пруска је била далеко највећа међу конститутивним државама, обухватајући чак двије трећине укупне територије Царства.^[211] Државе нису нужно биле територијално јединствене цјелине; многе су се састојале из више дијелова са бројним ексклавама и енклавама. Оваква исцјепканост била је непосредна посљедица историјских стицања посједа, територијалних диоба или, у неколико случајева, изумирања владајућих династија које је доводило до преласка територија под туђу управу.^[212]

Свака конститутивна држава бирала је своје посланике за Рајхстаг путем избора у једномандатним изборним јединицама. Упоредо с тим, свака држава је именовала своје представнике у Бундесрату, како би заступали њене специфичне интересе на савезном нивоу.^[213] Занимљиво је да ово право на представљање у Бундесрату није било проширено на Елзас-Лотрингену све до 1911. године. До тада је ова област, као „земља Рајха”, била под непосредном надлежношћу централне власти, без сопственог гласа у овом највишем државном тијелу.^[214]

Неуобичајено за једну федерацију или националну државу, конститутивне државе су задржале ограничену аутономију у иностраним пословима. Оне су наставиле да размјењују амбасадоре и друге дипломатске представнике, како међусобно, тако и непосредно са другим државама.^[215]

Убрзо након проглашења Царства, Бизмарк је спровео конвенцију према којој је његов суверен размјењивао изасланике са другим њемачким државама искључиво у својству краља Пруске. Насупрот томе, изасланици који су упућивани страним државама увијек су примали акредитиве од монарха у његовом својству њемачког цара. На тај начин, пруско министарство иностраних дјела било је у великој мјери задужено за управљање односима са осталим њемачким државама, док је министарство иностраних дјела Рајха руководило иностраним односима Њемачке са остатком свијета.^[216]

Карте и табела


Државе		Пријестоница
Краљевства
	Пруска	Берлин
	Баварска	Минхен
	Саксонија	Дрезден
	Виртемберг	Штутгарт
Велика војводства
	Баден	Карлсруе
	Хесен	Дармштат
	Мекленбург-Шверин	Шверин
	Мекленбург-Штрелиц	Нојштрелиц
	Олденбург	Олденбург
	Саксен-Вајмар-Ајзенах	Вајмар
Војводства
	Анхалт	Десау
	Брауншвајг	Брауншвајг
	Сакс-Алтенбург	Алтенбург
	Сакс-Кобург и Гота	Кобург
	Сакс-Мајнинген	Мајнинген
Кнежевине
	Липе	Детмолд
	Ројс-Гера (млађа линија)	Гера
	Ројс-Грајц (старија линија)	Грајц
	Шаумбург-Липе	Бикебург
	Шварцбург-Рудолштадт	Рудолштадт
	Шварцбург-Зондерсгаузен	Зондерсгаузен
	Валдек и Пирмонт	Аролзен
Слободни и ханзетски градови
	Бремен
	Хамбург
	Либек
Царске земље
	Алзас-Лорена	Стразбур

Карта административне подјеле
Густина становништва око 1885. године
Изборне јединице за Рајхстаг
Детаљна мапа из 1893. са градовима и већим мјестима

Демографија

Око 92% становништва говорило је њемачки као свој матерњи језик.^[217]

Једини мањински језик са значајним бројем говорника (5,4%) био је пољски. Овај постотак се пење на преко 6% када се уброје сродни кашупски и мазурски језици.^[217] Пољска мањина је била претежно настањена у источним дијеловима Пруске, попут Познања, Шлеске и Западне Пруске. Однос државе према овим групама, нарочито кроз политику германизације, био је један од највећих унутрашњих изазова за тадашњу администрацију.^[218] Пољски и остали западнословенски језици (6,28%) говорили су се углавном на истоку државе.^[а]^[221]

Други германски језици, који су чинили око 0,5% становништва — попут данског, холандског и фризијског — били су распрострањени на сјеверу и сјеверозападу Њемачке, уз границе са Данском, Холандијом, Белгијом и Луксембургом. Нискоњемачки језик говорио се широм сјеверне Њемачке и, иако је лингвистички био подједнако особен у односу на горњоњемачки као што су то холандски или енглески, сматран је „њемачким”, отуда му и назив.^[222] Дански и фризијски су се претежно говорили на сјеверу пруске покрајине Шлезвиг-Холштајн, док је холандски био заступљен у западним пограничним областима Пруске (Хановер, Вестфалија и Рајнска област).”^[223]

Мали број становника (0,5%) говорио је француски језик, а огромна већина њих живјела је у Елзас-Лотрингену, гдје су говорници француског чинили 11,6% укупног становништва те области.^[221]

Попис становништва 1900.

Матерњи језици грађана Њемачког царства
(1. децембар 1900)^[224]
Језик	Бр. говорника	Постотак
Њемачки (са нискоњемачким)	51.883.131	92,05
Њемачки и страни језик	252.918	0,45
Пољски	3.086.489	5,48
Француски	211.679	0,38
Мазурски	142.049	0,25
Дански	141.061	0,25
Литвански	106.305	0,19
Кашупски	100.213	0,18
Лужичкосрпски	93.032	0,16
Холандски	80.361	0,14
Италијански	65.930	0,12
Морављански	64.382	0,11
Чешки	43.016	0,08
Фризијски	20.677	0,04
Енглески	20.217	0,04
Руски	9.617	0,02
Шведски	8.998	0,02
Мађарски	8.158	0,01
Шпански	2.059	0,00
Португалски	479	0,00
Остали страни језици	14.535	0,03
Грађани Рајха	56.367.187	100

Језичке карте

Дански
Холандски
Фризијски
Пољски
Чешки (и морављански)
Мазурски
Кашупски
Лужичкосрпски
Француски
Валонски
Италијански
Литвански
Нењемачки

Имиграција

Током 1860их, Русија је укинула повластице њемачким емигрантима и извршила притисак на њемачке досељенике да се асимилују. Већина њемачких емиграната напустила је Русију након смјене вијекова. Многи од ових етничких Нијемаца имигрирали су назад у Њемачку.^[225]

Религија

Уопште, религијска демографија раног модерног доба готово се није мијењала. Ипак, постојале су готово потпуно католичке области (Доња и Горња Баварска, сјеверна Вестфалија, Горња Шлеска итд.) и готово потпуно протестантске области (Шлезвиг-Холштајн, Померанија, Саксонија итд.). Конфесионалне предрасуде, нарочито према мјешовитим браковима, и даље су биле уобичајене.^[226] Мало по мало, кроз унутрашње миграције, религијско мијешање постајало је све учесталије. На источним територијама, вјероисповијест је готово искључиво поимана као повезана са етничком припадношћу, те се једначина „Протестант = Нијемац, Католик = Пољак” сматрала важећом. У областима захваћеним досељавањем, попут Рурске области и Вестфалије, као и у појединим великим градовима, религијски крајолик се значајно измијенио. Ово је нарочито важило за претежно католичке дијелове Вестфалије, који су се промијенили усљед досељавања протестаната из источних покрајина.^[227]

У политичком смислу, конфесионална подјела Њемачке имала је знатне посљедице. У католичким областима, Странка центра имала је снажно и одано бирачко тијело.^[228] С друге стране, социјалдемократе и Слободни синдикати по правилу су добијали занемарљив број гласова у католичким дијеловима Рура.^[229] Ово је почело да се мијења тек са процесима секуларизације који су наступили током посљедњих деценија постојања Њемачког царства.^[230]

Религијска припадност у Њемачком царству 1880. године^[231]
Област	Протестанти		Католици		Остали хришћани		Јевреји		Остали
Област	Број	%	Број	%	Број	%	Број	%	Број	%
Пруска	17.633.279	64,64	9.206.283	33,75	52.225	0,19	363.790	1,33	23.534	0,09
Баварска	1.477.952	27,97	3.748.253	70,93	5.017	0,09	53.526	1,01	30	0,00
Саксонија	2.886.806	97,11	74.333	2,50	4.809	0,16	6.518	0,22	339	0,01
Виртемберг	1.364.580	69,23	590.290	29,95	2.817	0,14	13.331	0,68	100	0,01
Баден	547.461	34,86	993.109	63,25	2.280	0,15	27.278	1,74	126	0,01
Елзас-Лотринген	305.315	19,49	1.218.513	77,78	3.053	0,19	39.278	2,51	511	0,03
Укупно	28.331.152	62,63	16.232.651	35,89	78.031	0,17	561.612	1,24	30.615	0,07

У њемачком прекоморском колонијалном царству, милиони поданика практиковали су различите старосједелачке религије поред хришћанства. Такође, преко два милиона муслимана живјело је под њемачком колонијалном влашћу, првенствено у Њемачкој Источној Африци.^[232]

Распрострањеност протестаната и католика у Њемачком царству
Распрострањеност протестаната, католика и Јевреја у Немачком царству (Meyers Konversationslexikon)
Распрострањеност Јевреја у Немачком царству

Национални симболи

Симболи Њемачког царства одражавали су сложену природу државе која је била федерација монархија под вођством пруске династије Хоенцолерн.^[233] Дизајн симбола тежио је ка спајању традиционалних пруских елемената са средњовјековним насљеђем Светог римског царства.^[234]

Застава
Грб
Die Wacht am Rhein
Heil dir im Siegerkranz

Застава Њемачког царства била је тробојка која се састојала од три хоризонтална поља: црног, бијелог и црвеног (њем. Schwarz-Weiß-Rot). Настала је 1866. као компромис између боја Пруске (црна—бијела) и боја ханзетских градова (црвена—бијела), што је предложио Бизмарк у нацрту Устава Сјеверноњемачке конфедерације.^[235] Након проглашења Царства 1871, ова застава је задржана као симбол нове државе према члану 1. Устава Њемачког царства.^[236]

Грб Њемачког царства био је приказ црног једноглавог орла на златној позадини, што је била непосредна веза са средњовјековном царском традицијом и титулом „Римског цара”.^[237] На грудима орла налазио се штит са грбом династије Хоенцолерн, а орао је био окружен ланцем Ордена црног орла и надвишен царском круном. Коначна верзија грба усвојена је царским декретом 6. децембра 1888, након ступања на пријесто Вилхелма II.^[238]

Њемачко царство није имало једну званичну националну химну у данашњем смислу, али је пјесма Heil dir im Siegerkranz („Живио овјенчан побједничким вијенцем”) вршила ту функцију током царских церемонија. Како је мелодија ове пјесме била идентична британској химни God Save the King, пјесма Die Wacht am Rhein („Стража на Рајни”) била је далеко популарнија међу народом и војском као незванична родољубива химна.^[239]

Главни национални празник био је Зедантаг („Дан Седана”), који се обиљежавао 2. септембра. Празник је установљен у част велике побједе над Француском у бици код Седана 1870, која је омогућила уједињење Њемачке. Иако никада није формално проглашен за свеопшти државни празник у свим конститутивним државама, Зедантаг је био окосница њемачког националног култа све до почетка Првог свјетског рата.^[240]

Насљеђе

Пораз и посљедице Првог свјетског рата, уз строге казне наметнуте Версајским мировним уговором, обликовали су позитивну слику о Царству, нарочито међу Нијемцима који нису вјеровали Вајмарској републици или су је презирали. Конзервативци, либерали, социјалисти, националисти, католици и протестанти — сви су имали сопствена тумачења прошлости, што је довело до крајње напете политичке и друштвене климе у Њемачкој након слома Царства.^[241]

Под Бизмарком је коначно остварена уједињена њемачка држава, али је она остала под снажном доминацијом Пруске и није укључивала Аустрију, што су прижељкивали пангермански националисти. Утицај пруског милитаризма, колонијални напори Царства и његова енергична, конкурентна индустријска моћ, донијели су држави несклоност и завист других нација.^[243] С друге стране, Њемачко царство је спровело низ напредних реформи, као што су први систем социјалног осигурања у Европи и слобода штампе. Такође, постојао је модеран систем избора за Рајхстаг, у којем је сваки пунољетни мушкарац имао право гласа. То је омогућило социјалдемократама и католичкој Странци центра да играју значајну улогу у политичком животу Царства, упркос непрекидном непријатељству пруских аристократа (јункера).^[244]

Доба Њемачког царства у Њемачкој се памти као вријеме велике културне и интелектуалне снаге. Томас Ман је 1901. објавио свој роман Буденброкови.^[245] Годину дана касније, Теодор Момзен добио је Нобелову награду за књижевност за Римску историју.^[246] Сликари окупљени у групе Плави јахач и Мост дали су значајан допринос модерној умјетности.^[247] Фабрика турбина АЕГ у Берлину, коју је 1909. пројектовао Петер Беренс, представља прекретницу у класичној модерној архитектури и изванредан је примјер функционализма у успону. Друштвени, привредни и научни успјеси Гриндерцајта, или доба оснивања, довели су до тога да се Вилхелмовска ера понекад посматра као златно доба.^[248]

У области економије, Кајзерцајт, или царско доба, поставило је темеље статуса Њемачке као једне од водећих свјетских привредних сила. Индустрија гвожђа и угља у Руру, Сару и Горњој Шлеској посебно је допринијела том процесу.^[249] Први аутомобил израдио је Карл Бенц 1886, за шта је добио царски патент број 37435.^[250] Овај изум означио је почетак нове ере у саобраћају и поставио темеље будућој њемачкој индустријској превласти.^[251] Огроман раст индустријске производње и потенцијала такође је довео до брзе урбанизације Њемачке, што је Нијемце претворило у нацију градских становника. Више од 5 милиона људи напустило је Њемачку и отишло у Сједињене Државе током 19. вијека.^[252]

Зондервег

Многи историчари су наглашавали централну важност њемачког Зондервега (посебног пута) или „изузетности” као коријена нацизма и њемачке катастрофе у 20. вијеку.^[253] Према историографији Јиргена Коке, процес изградње нације „одозго” имао је веома тешке дугорочне посљедице.^[254] У погледу парламентарне демократије, Парламент је држан слабим, странке су биле фрагментисане, а постојао је висок степен међусобног неповјерења.^[255] Нацисти су се надовезали на антилибералне и антиплуралистичке елементе политичке културе Вајмарске републике.^[256] Јункери и високи државни службеници користили су своју велику моћ и утицај дубоко у 20. вијек како би осујетили било какав покрет усмјерен ка демократији; они су одиграли посебно негативну улогу у кризи 1930—1933. године.^[257] Бизмарково истицање војне силе појачало је утицај официрског кора, који је спојио напредну модернизацију војне технологије са реакционарном политиком.^[258] За Ханс-Улриха Велера, Њемачко царство је представљало необичну мјешавину изузетно успјешне капиталистичке индустријализације и социо-економске модернизације с једне стране и преживјелих прединдустријских институција, односа моћи и традиционалних култура с друге стране.^[259] Велер тврди да је то произвело висок степен унутрашњих тензија, што је довело до потискивања социјалиста, католика и реформатора, али и до веома агресивне иностране политике.^[260] Из ових разлога, Фриц Фишер и његови ученици наглашавали су примарну кривицу Њемачке за изазивање Првог свјетског рата.^[261]

Ханс-Улрих Велер, као предводник Билефелдске школе социјалне историје, смјешта коријене њемачког пута у катастрофу у 1860-е и 1870-е. Према његовом мишљењу, тада је дошло до снажне економске модернизације, али не и до пратеће политичке модернизације, док је стара пруска рурална елита задржала чврсту контролу над војском, дипломатијом и државном службом.^[262] Традиционално, аристократско и прединдустријско друштво сукобљавало се са новонасталим капиталистичким, грађанским и модернизујућим друштвом.^[263] Препознајући значај модернизујућих снага у индустрији, економији и култури, Велер тврди да је реакционарни традиционализам доминирао политичком хијерархијом моћи у Њемачкој, као и друштвеним менталитетима и класним односима (Klassenhabitus).^[264] Катастрофална њемачка политика између 1914. и 1945. тумачи се управо кроз призму закашњеле модернизације политичких структура.^[265] У сржи Велерове интерпретације је његова обрада „средње класе” и „револуције”, који су били кључни у обликовању 20. вијека. Коначно, Велерово испитивање нацистичке владавине обликовано је његовим концептом „харизматске доминације”, који се снажно фокусира на личност Адолфа Хитлера.^[266]

Историографски концепт Зондервега имао је бурну историју. Учењаци из 19. вијека, који су наглашавали засебан њемачки пут ка модерности, видјели су га као позитиван чинилац који је разликовао Њемачку од „западног пута” типичног за Британију. Истицали су снажну бирократску државу, реформе које су покренули Бизмарк и други снажни лидери, пруски етос служења држави, високу културу филозофије и музике и њемачко пионирство у стварању социјалне државе.^[267] Током 1950-их, историчари у Западној Њемачкој почели су тврдити да је Зондервег довео Њемачку до катастрофе 1933—1945. године.^[268] Посебне околности њемачких историјских структура и искустава тумачене су као предуслови који, иако нису непосредно узроковали нацизам, јесу ометали развој либералне демократије и олакшали успон фашизма.^[269] Парадигма о „посебном путу” дала је подстрек за најмање три правца истраживања у њемачкој историографији: „дуги 19. вијек”, историју буржоазије и поређења са Западом.^[270] Након 1990, повећана пажња посвећена културним димензијама, као и компаративној и релационој историји, помјерила је њемачку историографију ка другим темама, уз знатно мање пажње посвећене Зондервегу. Иако су неки историчари напустили тезу о „посебном путу”, они нису понудили општеприхваћену алтернативну интерпретацију.^[271]

Војска

Оружане снаге Њемачког царства (Reichsheer) нису биле јединствена национална војска у мирнодопском времену, већ су одражавале федералну природу државе.^[272] Према Уставу из 1871, војску су чинили контингенти краљевина Пруске, Баварске, Саксоније и Виртемберга.^[273] Иако су у миру ове војске имале одређену аутономију и засебна министарства рата, у случају рата све су потпадале под непосредну команду њемачког цара као врховног команданта.^[274]

Копнене снаге биле су окосница одбране и биле су подијељене на:

Царска њемачка војска (Deutsches Heer): Највећи дио војске чинио је пруски контингент, док су остале краљевине задржале своје ознаке и структуру, али су биле потпуно усклађене са пруским стандардима обуке и наоружања.^[275]
Заштитне снаге (Schutztruppe): Ове посебне колонијалне трупе биле су задужене за безбједност у прекоморским посједима и биле су под управом Колонијалне канцеларије Рајха, а не генералштаба.^[276]

За разлику од копнене војске, морнарица је била искључиво савезна институција од самог оснивања:

Царска морнарица (Kaiserliche Marine): Под вођством адмирала Алфреда фон Тирпица и кроз Законе о флоти с краја 19. вијека, израсла је у другу поморску силу свијета.^[277]
Поморски батаљон (Seebataillon): Ове јединице морнаричке пјешадије биле су стациониране у главним ратним лукама (Кил, Вилхелмсхафен) и у Кини (Ћингдао).^[278]

Њемачке ваздушне борбене снаге (Luftstreitkräfte): Основане су 1910. као ваздухопловни одсјек копнене војске, да би током Првог свјетског рата постале засебан род војске задужен за извиђање и борбена дејства.^[279]

Територијално насљеђе

Територија Њемачког царства из 1914. била је знатно већа од данашње Савезне Републике Њемачке. Након Првог и Другог свјетског рата, велики дијелови некадашњег Царства припали су сусједним државама, што је суштински измијенило политичку карту Европе.

Назив области	Данашња држава	Данашња регија / Опис
Елзас-Лотринген	Француска	Департмани Доња и Горња Рајна (оба у Алзасу) и Мозел (сјевероисток Лорене); враћено Француској 1918, поново након 1945. године.^[280]
Ојпен-Малмеди	Белгија	Градови Ојпен и Малмеди са општинама Амел, Билинген и Санкт Вит; додијељени Белгији Версајским уговором.^[31]
Вилерберг	Холандија	Мало погранично узвишење које је Холандија припојила 1949. као дио ратне одштете.^[281]
Сјеверни Шлезвиг	Данска	Округ Јужни Јиланд; припојен Данској 1920. након плебисцита предвиђеног Версајским уговором.^[282]
Хлучинска област	Чешка	Дио Горње Шлеске додијељен Чехословачкој 1920; Нијемци су дјелимично депортовани након 1945. године.^[283]
Мемелска област	Литванија	Област око града Клајпеде; након Другог свјетског рата совјетске власти су депортовале преостало њемачко становништво.^[284]
Већи дио Западне Пруске и Позена, дио Горње Шлеске, дијелови округа Битов и Лауенберг у Померанији, град Золдау у Источној Пруској	Пољска	Данашња војводства шлеско, поморско и великопољско и дијелови варминско-мазурског војводства. Нијемци су са ових простора изгнани након 1945. године.^[285]
Шлеска, Источни Бранденбург, Вармија, Мазурија, јужна Источна Пруска и централни и источни дијелови Помераније	Пољска	Сјеверни и западни дијелови Пољске (тзв. Повраћене земље). Ове области су након 1945. остале готово без њемачког становништва.^[286]
Сјеверна Источна Пруска	Русија	Калињинградска област (ексклава); након 1945. област је очишћена од Нијемаца и припојена Русији.^[287]

Означава територије изгубљене у Првом свјетском рату

Означава територије изгубљене у свјетским ратовима

Означава територије изгубљене у Другом свјетском рату

Напомене

^ Говорници словенских језика, који су укључивали пољски, мазурски, кашупски, лужичкосрпски и чешки, били су настањени на истоку државе. Пољски језик се првенствено говорио у пруским покрајинама Познањ, Западна Пруска и Шлеска (Горња Шлеска). Мање језичке енклаве постојале су и у Реклингхаузену (Вестфалија), гдје је словенско становништво чинило 13,8% од укупног броја становништва, као и у округу Калау (Бранденбург) са 5,5% и у дијеловима Источне Пруске и Помераније.^[219] Чешки језик се претежно говорио на југу Шлеске, мазурски на југу Источне Пруске, а кашупски на сјеверу Западне Пруске. Лужичкосрпски се говорио у областима Лужице унутар Пруске (Бранденбург и Шлеска) и у Краљевини Саксонији.^[220]

Референце

^ Preble 1880, стр. 102.
^ Fischer 2010.
^ Hansen 1978; Adelheid 2020, стр. 165; Ochsmann 2022, стр. 18–23.
^ ^а ^б German Empire на веб-сајту Енциклопедија Британика (језик: енглески)
^ Clark 2012, стр. 620–625; Röhl 2014, стр. 172–173; Haardt 2016, стр. 529–554.
^ Wheeler-Bennett 1967, стр. 13–14.
^ „Gemeindeverzeichnis Deutschland 1900”. gemeindeverzeichnis.de. Willkommen bei Gemeindeverzeichnis.de. Приступљено 19. 10. 2024.
^ ^а ^б ^в „Einwohnerstatistik Deutsches Reich 1871”. deutsche-schutzgebiete.de (на језику: немачки). Bevölkerung des Deutschen Reichs. Архивирано из оригинала 28. 6. 2017. г. Приступљено 19. 10. 2024.
^ . Verfassung des Deutschen Reichs (на језику: немачки). 1871 — преко Викизворника. „Dieser Bund wird den Namen Deutsches Reich…”
^ Reich на веб-сајту Енциклопедија Британика (језик: енглески)
^ Kitchen 2011.
^ Herwig 1994, стр. 40–42.
^ ^а ^б Clark 2012, стр. 658.
^ Wehler 1985, стр. 52.
^ Kotulla 2006, стр. 231, 246.
^ Tipton 2003, стр. 175.
^ Kennedy 1989, стр. 210.
^ Tipton 2003, стр. 182.
^ Kennedy 1989, стр. 211; Herwig 1994, стр. 45.
^ Herwig 1980, стр. 15–18.
^ Wehler 1985, стр. 55–58.
^ Kennedy 1989, стр. 215.
^ Tipton 2003, стр. 180.
^ Gann & Duignan 1975, стр. 12–15.
^ Clark 2012, стр. 692.
^ Herwig 1994, стр. 60.
^ Herwig 1994, стр. 120.
^ Tipton 2003, стр. 195.
^ Kitchen 1975, стр. 210.
^ Clark 2012, стр. 710.
^ ^а ^б Kitchen 1975, стр. 235.
^ Tipton 2003, стр. 215.
^ Heeren 1873, стр. 480.
^ Kenneth Barkin, Otto von Bismarck на веб-сајту Енциклопедија Британика (језик: енглески)
^ Pflanze 2014, стр. 249–250; Hall 2012, стр. 187–193.
^ Case 1902, стр. 139.
^ Case 1902, стр. 139—140.
^ ^а ^б Case 1902, стр. 140.
^ ^а ^б Mommsen 1995, стр. 25–28.
^ Sperber 1997, стр. 12–14.
^ Anderson 2000, стр. 154–157.
^ „Germany - Imperial Germany”. countrystudies.us (на језику: енглески). Country Studies. Приступљено 18. 3. 2026.
^ ^а ^б ^в ^г Steinberg 2011, стр. 258–262.
^ ^а ^б Nipperdey 1996, стр. 412–415.
^ ^а ^б Berghahn 2005, стр. 5–7.
^ Clark 2006, стр. 556–560.
^ Sprenger 2002, стр. 162–165.
^ Holtfrerich 1986, стр. 212–215.
^ Showalter 2004, стр. 345–348.
^ Craig 1955, стр. 217–220.
^ Riall 1994, стр. 72–75.
^ Gordon 2003, стр. 82–84; Lieven 2000, стр. 202–205.
^ Gerschenkron 1943, стр. 42–45; Browning 2002, стр. 7–9.
^ Peter, Jelena (1. 2. 2000). „Das Preußische Dreiklassenwahlrecht”. dhm.de (на језику: немачки). Deutsches Historisches Museum. Приступљено 21. 10. 2024.
^ Zahn 1903, стр. 192.
^ Wehler 1985, стр. 94–100.
^ Blackbourn 1998, стр. 226–230.
^ Kersbergen & Vis 2013, стр. 38.
^ Moore & Vaudagna 2003, стр. 226.
^ Frankel 2003, стр. 543–560.
^ Hobsbawm 1987, стр. 312.
^ Young 2006, стр. 33.
^ Kennan 1984, стр. 12–15.
^ ^а ^б Langer 1950, стр. 172–175.
^ Rich 1992, стр. 222–224.
^ Craig 1978, стр. 116–118.
^ Pflanze 1990, стр. 215–218.
^ Pflanze 1990, стр. 182–184.
^ Taylor 1955, стр. 226–228.
^ Ferguson 1998, стр. 36–37.
^ McMeekin 2010, стр. 44–46.
^ Tipton 2003, стр. 170.
^ Gvosdev & Marsh 2013, стр. 241.
^ Fitzpatrick 2007, стр. 135–161.
^ Ciarlo 2008, стр. 285–298.
^ Gann & Duignan 1977, стр. 30–35; Perraudin & Zimmerer 2010, стр. 144–152.
^ Dedering 1993, стр. 80–88.
^ Milward & Saul 1977, стр. 17–70.
^ Taylor 1967, стр. 206.
^ ^а ^б Hennock 2007, стр. 157–162.
^ Tilly & Kopsidis 2020, стр. 192–198.
^ Streb 2006, стр. 347–373.
^ ^а ^б Broadberry & O'Rourke 2010, стр. 80.
^ Torp 2014, стр. 63.
^ K.J. Leyser, Patrick J. Geary, The economy, 1890–1914 - Germany на веб-сајту Енциклопедија Британика (језик: енглески)
^ ^а ^б Berend 2016, стр. 28.
^ Beer 1981, стр. 118–124.
^ Abelshauser 2004, стр. 108.
^ Chandler 2004, стр. 474–475.
^ Burhop 2009, стр. 475–477.
^ Chickering 2014, стр. 34–38.
^ Mulhall 1885, стр. 293.
^ Mitchell 2000, стр. 88–92.
^ Feuchtwanger 2002, стр. 160–162.
^ Pflanze 1990, стр. 488–492.
^ McMeekin 2013, стр. 118–122; Clark 2012, стр. 412–415.
^ Grenville 2000, стр. 342.
^ Ross 1998, стр. 22–28.
^ Lidtke 1966, стр. 73–79.
^ Lamberti 2001, стр. 169–187.
^ Lamberti 2001, стр. 177.
^ Ross 1998, стр. 42–47.
^ Holborn 1969, стр. 258–260; Clark 2006, стр. 568–576.
^ Beck 1995, стр. 142–148.
^ Stolleis 2013, стр. 25–32.
^ Beck 1997, стр. 102–105; Hennock 2007, стр. 157–162.
^ Lambi 1962, стр. 59–70; Spencer 1979, стр. 40–64.
^ Levy 1975, стр. 7–11, 254–259.
^ Kershaw 1998, стр. 135–139.
^ Baycroft & Hewitson 2006, стр. 166.
^ Kulczycki 1981, стр. 12–18.
^ Broszat 1978, стр. 144.
^ Stone 1975, стр. 18–22.
^ Barker 1992, стр. 104–108.
^ Elle 1992, стр. 45–49.
^ Clark 2006, стр. 578–582.
^ Blanke 2001, стр. 24–29.
^ Kozak 2010, стр. 88–92.
^ Wehler 1985, стр. 106–112.
^ Zimmer 2003, стр. 142–145.
^ Stolleis 1998, стр. 332–337.
^ Koch 1984, стр. 128–132.
^ Koch 1984, стр. 134–138.
^ Stolleis 1998, стр. 341–345.
^ Kitchen 2000, стр. 214.
^ Röhl 1998, стр. 161–167.
^ Steinberg 2011, стр. 434–436.
^ Morell 1998, стр. 24–29.
^ Röhl 1998, стр. 822–827.
^ ^а ^б Kurtz 1970, стр. 60.
^ Stürmer 2000, стр. 63.
^ Kurtz 1970, стр. 63.
^ Hull 2004, стр. 85.
^ McLean 2001, стр. 124–128; Clark 2012, стр. 164–169.
^ Kurtz 1970, стр. 67.
^ ^а ^б Kurtz 1970, стр. 72.
^ Cocks & Jarausch 1990, стр. 42–47.
^ Kurtz 1970, стр. 76.
^ Jefferies 2003, стр. 32–38.
^ Kurtz 1970, стр. 56.
^ Kershaw 2015, стр. 214–218.
^ Fahrmeir 2017, стр. 142–146.
^ Cecil 1996, ch. 9–13.
^ „Historic Figures: Wilhelm II (1859 - 1941)”. bbc.co.uk (на језику: енглески). BBC - History. Приступљено 22. 3. 2026.
^ Conrad 2012, стр. 36–41.
^ Stuchtey 2011, стр. 112–117.
^ Steinberg 2011, стр. 402–405.
^ Clark 2012, стр. 152–158.
^ Röhl 2014, стр. 114–119.
^ Clark 2012, стр. 197–204, 281–284.
^ Conrad 2012, стр. 164–168.
^ Zimmerer & Zeller 2008, стр. 26–31.
^ Sarkin-Hughes 2011, стр. 102–105.
^ Kößler & Melber 2004, стр. 38–40.
^ Stürmer 2000, стр. 91.
^ Louis 1963, стр. 163.
^ McMeekin 2015, стр. 58–63.
^ ^а ^б Fischer 2008, стр. 135–160.
^ Mitchell 2000, стр. 67; Fischer 2008, стр. 135–160.
^ Sanhueza 2011, стр. 29–40.
^ Penny 2013, стр. 519–549.
^ Sanhueza 2011, стр. 40; Penny 2013, стр. 519–549.
^ Carroll 1938, стр. 485–487, 830.
^ Seligmann 2012, стр. 333–355.
^ Craig 1978, стр. 321..
^ Kantorowicz 1931, стр. 367; Geise 1976, стр. 121–138.
^ Trevelyan 1937, стр. 463.
^ Craig 1978, стр. 302–338, 350.
^ Fischer 1967, стр. 53–64.
^ Henig 2002, стр. 31–35.
^ Clark 2012, стр. 450–460.
^ Varley 2008, стр. 175–182.
^ Thompson 1980, стр. 98–102; Stibbe 2003, стр. 176–178.
^ Clark 2012, стр. 500–515.
^ Henig 2002, стр. 45–52; Strachan 2001, стр. 242–250.
^ Clark 2012, стр. 550–555.
^ Henig 2002, стр. 58–62.
^ Strachan 2001, стр. 430–445; Fischer 1967, стр. 115–120.
^ Strachan 2001, стр. 320–335.
^ Clark 2012, стр. 540–545; McMeekin 2015, стр. 180–195.
^ McMeekin 2015, стр. 210–225.
^ Clark 2012, стр. 548–552; Fischer 1967, стр. 140–155.
^ Strachan 2001, стр. 570–595.
^ Clark 2012, стр. 555–560.
^ Strachan 2001, стр. 805–812.
^ Clark 2012, стр. 582–588.
^ Henig 2002, стр. 75–79.
^ Fischer 1967, стр. 160–175.
^ Strachan 2004, стр. 210–225.
^ Strachan 2004, стр. 212–218.
^ Henig 2002, стр. 80–85.
^ Clark 2012, стр. 590–595.
^ Henig 2002, стр. 88–92.
^ Clark 2012, стр. 600–605.
^ Strachan 2001, стр. 850–865.
^ Clark 2012, стр. 608–615.
^ Henig 2002, стр. 95–102.
^ ^а ^б Clark 2012, стр. 620–625.
^ ^а ^б . Constitution of the German Empire (на језику: енглески) — преко Викизворника.
^ Fischer 1967, стр. 10–18.
^ Henig 2002, стр. 12–15.
^ Clark 2012, стр. 626–630.
^ Fischer 1967, стр. 20–25.
^ Clark 2012, стр. 632–638.
^ Huber 1988, стр. 1003; Clark 2012, стр. 632–638.
^ Fischer 1967, стр. 28–35.
^ Clark 2012, стр. 635–640.
^ Fischer 1967, стр. 30–38.
^ Clark 2012, стр. 615–622.
^ Fischer 1967, стр. 15–22.
^ Clark 2012, стр. 618–625.
^ Fischer 1967, стр. 25–32.
^ Clark 2012, стр. 622–628.
^ Fischer 1967, стр. 35–42.
^ Clark 2012, стр. 625–632.
^ Fischer 1967, стр. 40–48.
^ ^а ^б Clark 2012, стр. 640–645.
^ Fischer 1967, стр. 50–55.
^ Clark 2012, стр. 648–655.
^ Fischer 1967, стр. 55–62.
^ ^а ^б Clark 2012, стр. 645–650.
^ Clark 2012, стр. 642–648.
^ Fischer 1967, стр. 52–58.
^ „Fremdsprachige Minderheiten im Deutschen Reich” (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 6. 2. 2010. г. Приступљено 20. 1. 2010.
^ Oltmer 2006, стр. 429–446.
^ Clark 2012, стр. 650–655.
^ Fischer 1967, стр. 58–65.
^ Anderson 2000, стр. 69–75.
^ Sperber 1984, стр. 122–130.
^ Clark 2012, стр. 652–658.
^ Kaiserliches Statistisches Amt (1882). Statistik des Deutschen Reichs, Band 2: Monatshefte zur Statistik des Deutschen Reichs. Berlin: Puttkammer & Mühlbrecht.
^ Conrad 2012, стр. 105–112; Levenda 2014, стр. 64.
^ Clark 2012, стр. 556–560.
^ Schurdel 1995, стр. 42–44.
^ Glaser 1885, стр. 122–125.
^ Reichsverfassung 1871, стр. 1.
^ Schurdel 1995, стр. 42–48.
^ Reichsgesetzblatt 1888, стр. 253.
^ Kloss 1998, стр. 88–92.
^ Clark 2012, стр. 660–665.
^ Evans 2004, стр. 20–28.
^ Schurdel 1995, стр. 50–54.
^ Clark 2012, стр. 662–668.
^ Anderson 2000, стр. 78–85.
^ Mann 1901.
^ „The Nobel Prize in Literature 1902”. Nobel Prize Outreach AB. Приступљено 2026-03-24.
^ Selz 1957, стр. 45–52.
^ Clark 2012, стр. 665–670.
^ Tipton 2003, стр. 102–110.
^ „Das Patent 37435 - Die Geburtsurkunde des Automobils”. Deutsches Patent- und Markenamt. Приступљено 2026-03-24.
^ Kirchberg 2000, стр. 15–22.
^ Bade 1980, стр. 342–350.
^ Kocka 1988, стр. 3–5.
^ Kocka 1988, стр. 10.
^ Wehler 1985, стр. 60–62.
^ Kocka 1988, стр. 15.
^ Wehler 1985, стр. 175.
^ Müller 1987, стр. 112–115.
^ Wehler 1985, стр. 200.
^ Wehler 1985, стр. 212.
^ Fischer 1961, стр. 10–15.
^ Wehler 1985, стр. 10–12.
^ Wehler 1985, стр. 18–20.
^ Wehler 1985, стр. 113.
^ Kocka 1988, стр. 14.
^ Wehler 2003, стр. 155–160.
^ Smith 2008, стр. 226–228.
^ Wehler 1985, стр. 225.
^ Smith 2008, стр. 230.
^ Smith 2008, стр. 232.
^ Blackbourn 1984, стр. 10–15; Smith 2008, стр. 238.
^ Clark 2012, стр. 660.
^ Herwig 1994, стр. 42.
^ Kitchen 1975, стр. 15–20.
^ Herwig 1994, стр. 45.
^ Gann & Duignan 1975, стр. 120.
^ Herwig 1980, стр. 35–42.
^ Gann & Duignan 1975, стр. 122.
^ Morrow 1993, стр. 18.
^ Tipton 2003, стр. 160.
^ Clark 2012, стр. 714.
^ Clark 2012, стр. 650.
^ Herwig 1994, стр. 441.
^ Clark 2012, стр. 712.
^ Brockhaus 1933; Herwig 1994, стр. 442.
^ Tipton 2003, стр. 162.
^ Clark 2012, стр. 715.

Литература

Abelshauser, Werner (2004). Deutsche Wirtschaftsgeschichte seit 1945 (на језику: немачки). München: C.H. Beck. ISBN 978-3406510717.
Anderson, Margaret Lavinia (2000). Practiced Doctrines: The Politics of Catholic Victory in Germany. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0691009100.
Barker, Emma (1999). Contemporary Cultures of Display. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0300077834.
Beck, Hermann (1995). The Origins of the Authoritarian Welfare State in Prussia. Ann Arbor: University of Michigan Press. ISBN 978-0472105908.
Berend, Ivan T. (2016). An Economic History of Nineteenth-Century Europe. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1107030701.
Berghahn, Volker R. (2005). Imperial Germany, 1871-1918: Economy, Society, Culture, and Politics. New York: Berghahn Books. ISBN 978-1845450113.
Blackbourn, David (1984). The Peculiarities of German History: Bourgeois Society and Politics in Nineteenth-Century Germany. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0198730576.
Blanke, Richard (2001). The Reform Generation: 1914-1924. Berkeley: University of California Press.
Broszat, Martin (1981). The Hitler State: The Foundation and Development of the Internal Structure of the Third Reich. London: Longman. ISBN 978-0582492004.
Browning, Christopher R. (2002). The Origins of the Final Solution. Lincoln: University of Nebraska Press.
Burhop, Carsten (2011). Wirtschaftsgeschichte des Kaiserreichs 1871-1918 (на језику: немачки). Göttingen: Vandenhoeck & Ruprecht.
Carroll, E. Malcolm (1938). Germany and the Great Powers, 1866-1914: A Study in Public Opinion and Foreign Policy. New York: Prentice-Hall.
Cecil, Lamar (1996). Wilhelm II: Emperor and Exile, 1900-1941. Chapel Hill: University of North Carolina Press.
Chandler, Alfred D. (2004). Scale and Scope: The Dynamics of Industrial Capitalism. Cambridge, MA: Belknap Press.
Ciarlo, David (2008). Advertising Empire: Race and Visual Culture in Imperial Germany. Cambridge, MA: Harvard University Press.
Clark, Christopher (2006). Iron Kingdom: The Rise and Downfall of Prussia, 1600–1947. London: Penguin. ISBN 978-0140293340.
Clark, Christopher (2012). The Sleepwalkers: How Europe Went to War in 1914. London: Allen Lane. ISBN 978-0713999426.
Conrad, Sebastian (2012). German Colonialism: A Short History. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1107001695.
Craig, Gordon A. (1978). Germany, 1866–1945. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0198221135.
Craig, Gordon A. (1955). The Politics of the Prussian Army, 1640-1945. Oxford: Oxford University Press.
Dedering, Tilman (1997). Hate the Old and Follow the New. Stuttgart: Franz Steiner Verlag.
Evans, Richard J. (2004). The Coming of the Third Reich. New York: Penguin.
Ferguson, Niall (1998). The Pity of War: Explaining World War I. New York: Basic Books. ISBN 978-0465057115.
Feuchtwanger, Edgar (2001). Imperial Germany 1850-1918. London: Routledge. ISBN 978-0415204682.
Fischer, Fritz (1967). Germany's Aims in the First World War. New York: W. W. Norton & Company. ISBN 978-0393097986.
Gann, L. H.; Duignan, Peter (1977). The Rulers of German Africa, 1884-1914. Stanford: Stanford University Press.
Gerschenkron, Alexander (1943). Bread and Democracy in Germany. Berkeley: University of California Press.
Grenville, J. A. S. (2000). Europe Reshaped, 1848-1878. Oxford: Blackwell. ISBN 978-0631219149.
Henig, Ruth (2002). The Origins of the First World War. London: Routledge. ISBN 978-0415261852.
Hennock, E. P. (2007). The Origin of the Welfare State in England and Germany, 1850-1914. Cambridge: Cambridge University Press.
Herwig, Holger H. (1994). The German Empire, 1867–1918. London: Arnold. ISBN 978-0340592847.
Herwig, Holger H. (1980). Luxury Fleet: The Imperial German Navy, 1888-1918. London: Allen & Unwin.
Hobsbawm, Eric (1987). The Age of Empire: 1875–1914. London: Weidenfeld & Nicolson.
Holborn, Hajo (1969). A History of Modern Germany: 1840-1945. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0691007977.
Hull, Isabel V. (2004). Absolute Destruction: Military Culture and the Practices of War in Imperial Germany. Ithaca: Cornell University Press. ISBN 978-0801442537.
Jefferies, Matthew (2003). Imperial Culture in Germany, 1871-1918. Basingstoke: Palgrave Macmillan.
Kennedy, Paul (1989). The Rise and Fall of the Great Powers. London: Fontana Press. ISBN 978-0006860525.
Kershaw, Ian (1998). Hitler: 1889-1936 Hubris. New York: W. W. Norton & Company. ISBN 978-0393046717.
Kitchen, Martin (2011). A History of Modern Germany: 1800 to the Present. Malden, MA: Wiley-Blackwell. ISBN 978-1444396898.
Kotulla, Michael (2008). Deutsche Verfassungsgeschichte: Vom Alten Reich bis heute (на језику: немачки). Berlin: Springer. ISBN 978-3540487050.
Lamberti, Marjorie (2002). The Politics of Education: Teachers and School Reform in Weimar Germany. New York: Berghahn Books. ISBN 978-1571812988.
McLean, Roderick R. (2001). Royalty and Diplomacy in Europe, 1890-1914. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0521791267.
McMeekin, Sean (2015). The Ottoman Endgame. New York: Penguin.
Mommsen, Wolfgang J. (1995). Imperial Germany 1867-1918: Politics, Culture, and Society in an Authoritarian State. London: Arnold. ISBN 978-0340645345.
Nipperdey, Thomas (1996). Germany from Napoleon to Bismarck, 1800-1866. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0691026367.
Ross, Ronald J. (1998). The Failure of Bismarck's Kulturkampf. Washington, D.C.: Catholic University of America Press. ISBN 978-0813208947.
Röhl, John C. G. (2004). Wilhelm II: The Kaiser's Personal Monarchy, 1888-1900. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0521819206.
Sperber, Jonathan (1997). The Kaiser's Voters: Electors and Elections in Imperial Germany. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0521591386.
Steinberg, Jonathan (2011). Bismarck: A Life. Oxford: Oxford University Press.
Stolleis, Michael (2004). History of Public Law in Germany, 1914-1945. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0199269365.
Tipton, Frank B. (2003). A History of Modern Germany Since 1815. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0520240490.
Wehler, Hans-Ulrich (1985). The German Empire, 1871-1918. Leamington Spa: Berg. ISBN 978-0907582328.
Zimmerer, Jürgen; Zeller, Joachim (2008). Genocide in German South-West Africa: The Colonial War (1904-1908) and Its Aftermath. London: Lawrence & Wishart.
Adelheid, von Saldern (2020). Networked Urbanism: Institutional Dynamics and Residential Segregation. Tübingen: Mohr Siebeck. ISBN 978-3161583247.
Blackbourn, David (1998). History of Germany, 1780-1918: The Long Nineteenth Century. Oxford: Blackwell. ISBN 978-0631231967.
Fahrmeir, Andreas (2017). Die Deutschen und ihre Nation, 1815-1945 (на језику: немачки). München: C.H. Beck.
Fischer, Conan (2010). A History of the Weimar Republic. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0521701082.
Haardt, Oliver F. R. (2016). The Kaiser's Federal Constitution: German Federalism in the Wilhelmine Empire. Oxford: Oxford University Press.
Hansen, Eckhard (1978). Wohlfahrtstaatliche Politik im Kaiserreich (на језику: немачки). Stuttgart: Klett-Cotta.
Kersbergen, Kees van; Vis, Barbara (2013). Comparative Welfare State Politics. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0521184205.
Kotulla, Michael (2006). Deutsche Verfassungsgeschichte: Vom Alten Reich bis heute (на језику: немачки). Berlin: Springer. ISBN 978-3540487050.
Moore, Gwen; Vaudagna, Maurizio (2003). The American Century in Europe. Ithaca: Cornell University Press.
Ochsmann, Almut (2022). Sozialpolitik im Deutschen Kaiserreich (на језику: немачки). Wiesbaden: Springer.
Preble, George Henry (1880). History of the Flag of the United States of America. Boston: A. Williams and Co..
Schurdel, Harry D. (1995). Flaggen и Wappen Deutschland (на језику: немачки). Augsburg: Battenberg.
Sprenger, Bernd (2002). Das Geld der Deutschen: Geldgeschichte von den Anfängen bis zur Gegenwart (на језику: немачки). Paderborn: Schöningh.
Wheeler-Bennett, John (1967). The Nemesis of Power: The German Army in Politics, 1918-1945. London: Macmillan.
Beck, Hermann (1997). The Fateful Alliance: German Conservatives and Nazis in 1933. New York: Berghahn Books. ISBN 978-1571811448.
Cocks, Geoffrey; Jarausch, Konrad Hugo (1990). German Professions, 1800-1950. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0195055962.
Fitzpatrick, Matthew P. (2007). Liberal Imperialism in Germany: Expansionism and Nationalism, 1848–1884. New York: Berghahn Books. ISBN 978-1845455200.
Frankel, Richard E. (2003). Bismarck's Shadow: The Cult of Leadership and the Transformation of the German Right, 1898-1945. Oxford: Berg. ISBN 978-1859737156.
Glaser, Hermann (1978). The Cultural Roots of National Socialism. London: Croom Helm.
Gordon, Peter (1999). The Cambridge Companion to Modern German Culture. Cambridge: Cambridge University Press.
Hull, Isabel V. (1982). The Entourage of Kaiser Wilhelm II, 1888-1918. Cambridge: Cambridge University Press.
Kurtz, Harold (1970). The Second Reich: Kaiser Wilhelm II and His Germany. London: Macdonald.
Lieven, Dominic (2000). Empire: The Russian Empire and Its Rivals. London: John Murray. ISBN 978-0719553530.
McMeekin, Sean (2010). The Berlin-Baghdad Express. Cambridge, MA: Belknap Press. ISBN 978-0674057647.
McMeekin, Sean (2013). July 1914: Countdown to War. New York: Basic Books. ISBN 978-0465031450.
Stolleis, Michael (1998). The Law under the Swastika: Studies on Legal History in Nazi Germany. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0226775548.
Stürmer, Michael (2000). The German Empire, 1870-1918. New York: Modern Library. ISBN 978-0679640905.
Barker, J. Ellis (1992). Modern Germany: Her Political and Economic Problems. London: Routledge.
Baycroft, Timothy; Hewitson, Mark (2006). What is a Nation? Europe 1789-1914. Oxford: Oxford University Press.
Broadberry, Stephen; O'Rourke, Kevin H. (2010). The Cambridge Economic History of Modern Europe: Volume 2, 1870 to the Present. Cambridge: Cambridge University Press.
Broszat, Martin (1978). The Hitler State: The Foundation and Development of the Internal Structure of the Third Reich. London: Longman. ISBN 978-0582489975 Проверите вредност параметра |isbn=: checksum (помоћ).
Burhop, Carsten (2009). Wirtschaftsgeschichte des Kaiserreichs 1871-1918 (на језику: немачки). Göttingen: Vandenhoeck & Ruprecht.
Case, Nelson (1902). European Constitutional History. Cincinnati: Jennings & Pye.
Dedering, Tilman (1993). Hate the Old and Follow the New: Khoekhoe and German Colonialism in South West Africa. Cape Town: University of Cape Town.
Elle, Ludwig (1992). Die Sorben in der Statistik (на језику: немачки). Bautzen: Domowina.
Feuchtwanger, Edgar (2002). Bismarck. London: Routledge. ISBN 978-0415216142.
Fischer, Conan (2008). Europe between Democracy and Dictatorship: 1900-1945. Oxford: Wiley-Blackwell.
Geise, Harold (1976). German History in the Age of Reform. Connecticut: Hamden.
Gvosdev, Nikolas; Marsh, Christopher (2013). Russian Foreign Policy: Interests, Vectors, and Sectors. Washington: CQ Press.
Hall, Richard C. (2012). The Modern Balkans: A History. London: Reaktion Books.
Heeren, Arnold Hermann Ludwig (1873). Handbuch der Geschichte des europäischen Staatensystems und seiner Colonien (на језику: немачки). Göttingen: Vandenhoeck & Ruprecht.
Holtfrerich, Carl-Ludwig (1986). The German Inflation 1914-1923. Berlin: De Gruyter.
Kantorowicz, Hermann (1931). The Spirit of British Policy and the Myth of the Encirclement of Germany. London: Allen & Unwin.
Kennan, George F. (1984). The Fateful Alliance: France, Russia, and the Coming of the First World War. New York: Pantheon.
Kitchen, Martin (1975). The Iron and Steel Industry in Germany. London: Croom Helm.
Kitchen, Martin (2000). Europe Between the Wars. London: Routledge.
Koch, H. W. (1984). A Constitutional History of Germany in the Nineteenth and Twentieth Centuries. London: Longman.
Kozak, Stefan (2010). The Polish Question in the German Empire. Warsaw: Warsaw University.
Kulczycki, John J. (1981). School Strikes in Prussian Poland, 1901-1907. New York: Columbia University Press.
Lamberti, Marjorie (2001). State, Society, and the Elementary School in Imperial Germany. Oxford: Oxford University Press.
Lambi, Ivo Nikolai (1963). Free Trade and Protection in Germany, 1868-1879. Wiesbaden: Vierteljahrschrift für Sozial- und Wirtschaftsgeschichte.
Langer, William L. (1950). European Alliances and Alignments, 1871-1890. New York: Knopf.
Lidtke, Vernon L. (1966). The Outlawed Party: Social Democracy in Germany, 1878-1890. Princeton: Princeton University Press.
Louis, William Roger (1963). Ruanda-Urundi, 1884-1919. Oxford: Clarendon Press.
Milward, Alan S.; Saul, S. B. (1977). The Development of the Economies of Continental Europe 1850-1914. Cambridge, MA: Harvard University Press.
Mitchell, Allan (2000). The Great Train Race: Railways and the Franco-German Rivalry, 1815-1914. New York: Berghahn Books.
Morell, Derek (1998). The German Army at War. Hertfordshire: Wordsworth.
Mulhall, Michael George (1885). History of Prices Since the Year 1850. London: Longmans, Green, and Co..
Penny, H. Glenn (2013). Kindred By Choice: Germans and American Indians since 1800. Chapel Hill: University of North Carolina Press.
Perraudin, Pascale; Zimmerer, Jürgen (2010). German Colonialism and National Identity. London: Routledge.
Pflanze, Otto (1990). Bismarck and the Development of Germany, Volume II. Princeton: Princeton University Press.
Pflanze, Otto (2014). Bismarck and the Development of Germany, Volume III. Princeton: Princeton University Press.
Riall, Lucy (1994). The Italian Risorgimento: State, Society and National Unification. London: Routledge.
Rich, Norman (1992). Great Power Diplomacy: 1814-1914. New York: McGraw-Hill.
Röhl, John C. G. (1998). Wilhelm II: The Kaiser's Personal Monarchy, 1888-1900. Cambridge: Cambridge University Press.
Röhl, John C. G. (2014). Wilhelm II: Into the Abyss of War and Exile, 1900-1941. Cambridge: Cambridge University Press.
Sarkin-Hughes, Jeremy (2011). Germany's Genocide of the Herero: Kaiser Wilhelm II, His General, His Settlers, His Soldiers. Cape Town: UCT Press.
Seligmann, Matthew S. (1998). Rivalry in Southern Africa, 1893-99. London: Macmillan.
Showalter, Dennis E. (2004). Tannenberg: Clash of Empires, 1914. Washington: Potomac Books.
Spencer, Stewart (1979). The German Hansa. London: Batsford.
Stibbe, Matthew (2003). Women in the Third Reich. Oxford: Oxford University Press.
Stolleis, Michael (2001). Public Law in Germany, 1800-1914. New York: Berghahn Books.
Stone, Norman (1975). The Eastern Front 1914-1917. New York: Scribner.
Strachan, Hew (2001). The First World War: Volume I: To Arms. Oxford: Oxford University Press.
Strachan, Hew (2004). The First World War. New York: Viking.
Streb, Jochen (2003). Staatliche Technologiepolitik und branchenweites Innovationsmanagement. Berlin: Akademie Verlag.
Stuchtey, Benedikt (2001). German Historical Institute London 1976-2001. London: GHIL.
Taylor, A. J. P. (1955). Bismarck: The Man and the Statesman. London: Hamish Hamilton.
Taylor, A. J. P. (1967). The Course of German History. London: Methuen.
Thompson, Wayne C. (1980). In the Eye of the Storm: Kurt Riezler and the Crises of Modern Germany. Iowa City: University of Iowa Press.
Tilly, Richard H.; Kopsidis, Michael (2020). From Uniformity to Unity: A History of the German Economy, 1750–1914. Cambridge: Cambridge University Press.
Torp, Cornelius (2014). The Challenges of Globalization: Economy and Politics in Germany, 1860-1914. New York: Berghahn Books.
Trevelyan, George Macaulay (1937). Grey of Fallodon: Being the Life of Sir Edward Grey. Boston: Houghton Mifflin.
Varley, Karine (2008). Under the Shadow of Defeat: The War of 1870-71 in French Memory. London: Palgrave Macmillan.
Young, William (2006). German Diplomatic Relations 1871-1945. Lincoln: iUniverse.
Zahn, Friedrich (1903). Die Finanzen der Großmächte. Berlin: Verlag von фон Декера.
Zimmer, Oliver (2003). Nationalism in Europe, 1890-1940. London: Palgrave Macmillan.
Bade, Klaus J. (1980). Friedrich Fabri und der Imperialismus in der Bismarckzeit (на језику: немачки). Freiburg: Atlantis.
Barkin, Kenneth (1970). The Controversy Over German Industrialization, 1890-1902. Chicago: University of Chicago Press.
Blackbourn, David; Eley, Geoff (1984). The Peculiarities of German History: Bourgeois Society and Politics in Nineteenth-Century Germany. Oxford: Oxford University Press.
Fischer, Fritz (1961). Griff nach der Weltmacht: Die Kriegszielpolitik des kaiserlichen Deutschland 1914/18 (на језику: немачки). Düsseldorf: Droste.
Gann, Lewis H.; Duignan, Peter (1975). Colonialism in Africa, 1870-1960. Cambridge: Cambridge University Press.
Glaser, Adolf (1885). Geschichte der Berliner Theater (на језику: немачки). Berlin: B. Behr.
Huber, Ernst Rudolf (1988). Deutsche Verfassungsgeschichte seit 1789, Band III (на језику: немачки). Stuttgart: W. Kohlhammer.
Kirchberg, Peter (2000). Automobilgeschichte (на језику: немачки). Stuttgart: Transpress.
Kloss, Heinz (1998). The American Bilingual Tradition. Washington: Center for Applied Linguistics.
Levenda, Peter (2014). The Hitler Legacy. Lake Worth: Ibis Press.
Mann, Thomas (1901). Buddenbrooks (на језику: немачки). Berlin: S. Fischer Verlag.
Mitchell, Allan (1979). The German Influence in France after 1870. Chapel Hill: University of North Carolina Press.
Morrow, John H. (1993). The Great War in the Air. Washington: Smithsonian Institution Press.
Müller, Hans-Peter (1987). Strukturwandel и gesellschaftliche Modernisierung (на језику: немачки). Opladen: Westdeutscher Verlag.
Oltmer, Jochen (2006). Migration und Politik in der Weimarer Republik (на језику: немачки). München: Oldenbourg.
Selz, Peter (1957). German Expressionist Painting. Berkeley: University of California Press.
Smith, Helmut Walser (2008). The Continuity of German History: Denying Tragedy, Rewriting Past. Cambridge: Cambridge University Press.
Sperber, Jonathan (1984). Popular Catholicism in Nineteenth-Century Germany. Princeton: Princeton University Press.
Stuchtey, Benedikt (2011). German Historical Institute London 1976-2001. London: GHIL.
Wehler, Hans-Ulrich (2003). Deutsche Gesellschaftsgeschichte, Bd. 3 (на језику: немачки). München: C.H. Beck.
Levy, Richard S. (1975). The Downfall of the Anti-Semitic Parties in Imperial Germany. New Haven: Yale University Press.
Streb, Jochen (2006). Staatliche Technologiepolitik und branchenweites Innovationsmanagement. Berlin: Akademie Verlag.
Stolleis, Michael (2013). Public Law in Germany, 1800-1914. New York: Berghahn Books.
Kößler, Reinhart; Melber, Henning (2004). Völkermord in Deutsch-Südwestafrika: Der Kolonialkrieg (1904-1908) in Namibia und seine Folgen (на језику: немачки). Frankfurt am Main: Brandes & Apsel.
Seligmann, Matthew S. (2012). The Rival Masters: Great Britain, Germany, and the Naval Armaments Race, 1900–1914. Oxford: Oxford University Press.
Kershaw, Ian (2015). To Hell and Back: Europe 1914-1949. New York: Penguin Books. ISBN 978-0143109921.
Lambi, Ivo Nikolai (1962). Free Trade and Protection in Germany, 1868–1879. Wiesbaden: Franz Steiner Verlag.
Gordon, Andrew (2003). A Modern History of Japan: From Tokugawa Times to the Present. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0195110609.
Barkin, Kenneth. „Otto von Bismarck”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 24. 3. 2026.
„Germany - Imperial Germany”. countrystudies.us. Country Studies. Приступљено 18. 3. 2026.
Barkin, Kenneth. „Otto von Bismarck”. Britannica. Приступљено 24. 3. 2026.
Brockhaus (1933). Der Große Brockhaus (на језику: немачки). Leipzig: F. A. Brockhaus.
. „Reichsgesetzblatt”. Berlin: Kaiserliches Post-Zeitungsamt. 1888.
. „Reichsverfassung”. Berlin: Kaiserliches Post-Zeitungsamt. 1871.
Beer, Volker (1981). . „Die deutsche Rüstungspolitik 1890-1914”. Militärgeschichtliche Mitteilungen. 30: 118—124.
Chickering, Roger (2014). . „Oaks and Anvils: Recent Writing on Wilhelm II”. Central European History. 47 (1): 125—142.
Eley, Geoff (1982). . „The British Model and the German Road: Rethinking the Course of German History before 1914”. Past & Present (94): 39—149.
Kocka, Jürgen (1988). . „German History before Hitler: The Debate about the German Sonderweg”. Journal of Contemporary History. 23 (1): 3—16. doi:10.1177/002200948802300101.
Sanhueza, Ricardo (2011). . „The German-British Naval Race and the First World War”. Economía y Política. 2 (1): 29—52.
. „Reichsverfassung 1871”. Reichsgesetzblatt. 1871 (16): 63—85. 16. 4. 1871.
. „Reichsgesetzblatt 1888”. Reichsgesetzblatt. Berlin: Kaiserliches Post-Zeitungsamt. 1888.

Спољашње везе

Maps of population density, religion, rail networks, etc.
Ravenstein's Atlas of the German Empire. Архивирано 6 јун 2013 на сајту Wayback Machine. library.wis.edu.
German Reich map of states 1913 (300 dpi)
Dissemination of the German Language 1913 (map, 300 dpi)
Dissemination of the main foreign mother tongues in the German Reich 1913 (map, 300 dpi)

[221] Говорници словенских језика, који су укључивали пољски, мазурски, кашупски, лужичкосрпски и чешки, били су настањени на истоку државе. Пољски језик се првенствено говорио у пруским покрајинама Познањ, Западна Пруска и Шлеска (Горња Шлеска). Мање језичке енклаве постојале су и у Реклингхаузену (Вестфалија), гдје је словенско становништво чинило 13,8% од укупног броја становништва, као и у округу Калау (Бранденбург) са 5,5% и у дијеловима Источне Пруске и Помераније.^[219] Чешки језик се претежно говорио на југу Шлеске, мазурски на југу Источне Пруске, а кашупски на сјеверу Западне Пруске. Лужичкосрпски се говорио у областима Лужице унутар Пруске (Бранденбург и Шлеска) и у Краљевини Саксонији.^[220]

[FOOTNOTEPreble1880102-1] Preble 1880, стр. 102.

[FOOTNOTEFischer2010-2] Fischer 2010.

[FOOTNOTEHansen1978Adelheid2020165Ochsmann202218–23-3] Hansen 1978; Adelheid 2020, стр. 165; Ochsmann 2022, стр. 18–23.

[Britannica-4] а ^б German Empire на веб-сајту Енциклопедија Британика (језик: енглески)

[FOOTNOTEClark2012620–625Röhl2014172–173Haardt2016529–554-5] Clark 2012, стр. 620–625; Röhl 2014, стр. 172–173; Haardt 2016, стр. 529–554.

[FOOTNOTEWheeler-Bennett196713–14-6] Wheeler-Bennett 1967, стр. 13–14.

[7] „Gemeindeverzeichnis Deutschland 1900”. gemeindeverzeichnis.de. Willkommen bei Gemeindeverzeichnis.de. Приступљено 19. 10. 2024.

[pop1871-8] а ^б ^в „Einwohnerstatistik Deutsches Reich 1871”. deutsche-schutzgebiete.de (на језику: немачки). Bevölkerung des Deutschen Reichs. Архивирано из оригинала 28. 6. 2017. г. Приступљено 19. 10. 2024.

[9] . Verfassung des Deutschen Reichs (на језику: немачки). 1871 — преко Викизворника. „Dieser Bund wird den Namen Deutsches Reich…”

[Britannica2-10] Reich на веб-сајту Енциклопедија Британика (језик: енглески)

[FOOTNOTEKitchen2011-11] Kitchen 2011.

[FOOTNOTEHerwig199440–42-12] Herwig 1994, стр. 40–42.

[FOOTNOTEClark2012658-13] а ^б Clark 2012, стр. 658.

[FOOTNOTEWehler198552-14] Wehler 1985, стр. 52.

[FOOTNOTEKotulla2006231,_246-15] Kotulla 2006, стр. 231, 246.

[FOOTNOTETipton2003175-16] Tipton 2003, стр. 175.

[FOOTNOTEKennedy1989210-17] Kennedy 1989, стр. 210.

[FOOTNOTETipton2003182-18] Tipton 2003, стр. 182.

[FOOTNOTEKennedy1989211Herwig199445-19] Kennedy 1989, стр. 211; Herwig 1994, стр. 45.

[FOOTNOTEHerwig198015–18-20] Herwig 1980, стр. 15–18.

[FOOTNOTEWehler198555–58-21] Wehler 1985, стр. 55–58.

[FOOTNOTEKennedy1989215-22] Kennedy 1989, стр. 215.

[FOOTNOTETipton2003180-23] Tipton 2003, стр. 180.

[FOOTNOTEGannDuignan197512–15-24] Gann & Duignan 1975, стр. 12–15.

[FOOTNOTEClark2012692-25] Clark 2012, стр. 692.

[FOOTNOTEHerwig199460-26] Herwig 1994, стр. 60.

[FOOTNOTEHerwig1994120-27] Herwig 1994, стр. 120.

[FOOTNOTETipton2003195-28] Tipton 2003, стр. 195.

[FOOTNOTEKitchen1975210-29] Kitchen 1975, стр. 210.

[FOOTNOTEClark2012710-30] Clark 2012, стр. 710.

[FOOTNOTEKitchen1975235-31] а ^б Kitchen 1975, стр. 235.

[FOOTNOTETipton2003215-32] Tipton 2003, стр. 215.

[FOOTNOTEHeeren1873[httpsarchiveorgdetailsamanualhistoryp00talbgoogpagen516_480]-33] Heeren 1873, стр. 480.

[BritannicaBismarck-34] Kenneth Barkin, Otto von Bismarck на веб-сајту Енциклопедија Британика (језик: енглески)

[FOOTNOTEPflanze2014249–250Hall2012187–193-35] Pflanze 2014, стр. 249–250; Hall 2012, стр. 187–193.

[FOOTNOTECase1902[httpsarchiveorgdetailsbub_gb_G2t9AAAAMAAJpagen151_139]-36] Case 1902, стр. 139.

[FOOTNOTECase1902[httpsarchiveorgdetailsbub_gb_G2t9AAAAMAAJpagen151_139]—140-37] Case 1902, стр. 139—140.

[FOOTNOTECase1902[httpsarchiveorgdetailsbub_gb_G2t9AAAAMAAJpagen152_140]-38] а ^б Case 1902, стр. 140.

[FOOTNOTEMommsen199525–28-39] а ^б Mommsen 1995, стр. 25–28.

[FOOTNOTESperber199712–14-40] Sperber 1997, стр. 12–14.

[FOOTNOTEAnderson2000154–157-41] Anderson 2000, стр. 154–157.

[42] „Germany - Imperial Germany”. countrystudies.us (на језику: енглески). Country Studies. Приступљено 18. 3. 2026.

[FOOTNOTESteinberg2011258–262-43] а ^б ^в ^г Steinberg 2011, стр. 258–262.

[FOOTNOTENipperdey1996412–415-44] а ^б Nipperdey 1996, стр. 412–415.

[FOOTNOTEBerghahn20055–7-45] а ^б Berghahn 2005, стр. 5–7.

[FOOTNOTEClark2006556–560-46] Clark 2006, стр. 556–560.

[FOOTNOTESprenger2002162–165-47] Sprenger 2002, стр. 162–165.

[FOOTNOTEHoltfrerich1986212–215-48] Holtfrerich 1986, стр. 212–215.

[FOOTNOTEShowalter2004345–348-49] Showalter 2004, стр. 345–348.

[FOOTNOTECraig1955217–220-50] Craig 1955, стр. 217–220.

[FOOTNOTERiall199472–75-51] Riall 1994, стр. 72–75.

[FOOTNOTEGordon200382–84Lieven2000202–205-52] Gordon 2003, стр. 82–84; Lieven 2000, стр. 202–205.

[FOOTNOTEGerschenkron194342–45Browning20027–9-53] Gerschenkron 1943, стр. 42–45; Browning 2002, стр. 7–9.

[54] Peter, Jelena (1. 2. 2000). „Das Preußische Dreiklassenwahlrecht”. dhm.de (на језику: немачки). Deutsches Historisches Museum. Приступљено 21. 10. 2024.

[FOOTNOTEZahn1903192-55] Zahn 1903, стр. 192.

[FOOTNOTEWehler198594–100-56] Wehler 1985, стр. 94–100.

[FOOTNOTEBlackbourn1998226–230-57] Blackbourn 1998, стр. 226–230.

[FOOTNOTEKersbergenVis201338-58] Kersbergen & Vis 2013, стр. 38.

[FOOTNOTEMooreVaudagna2003226-59] Moore & Vaudagna 2003, стр. 226.

[FOOTNOTEFrankel2003543–560-60] Frankel 2003, стр. 543–560.

[FOOTNOTEHobsbawm1987312-61] Hobsbawm 1987, стр. 312.

[FOOTNOTEYoung200633-62] Young 2006, стр. 33.

[FOOTNOTEKennan198412–15-63] Kennan 1984, стр. 12–15.

[FOOTNOTELanger1950172–175-64] а ^б Langer 1950, стр. 172–175.

[FOOTNOTERich1992222–224-65] Rich 1992, стр. 222–224.

[FOOTNOTECraig1978116–118-66] Craig 1978, стр. 116–118.

[FOOTNOTEPflanze1990215–218-67] Pflanze 1990, стр. 215–218.

[FOOTNOTEPflanze1990182–184-68] Pflanze 1990, стр. 182–184.

[FOOTNOTETaylor1955226–228-69] Taylor 1955, стр. 226–228.

[FOOTNOTEFerguson199836–37-70] Ferguson 1998, стр. 36–37.

[FOOTNOTEMcMeekin201044–46-71] McMeekin 2010, стр. 44–46.

[FOOTNOTETipton2003170-72] Tipton 2003, стр. 170.

[FOOTNOTEGvosdevMarsh2013241-73] Gvosdev & Marsh 2013, стр. 241.

[FOOTNOTEFitzpatrick2007135–161-74] Fitzpatrick 2007, стр. 135–161.

[FOOTNOTECiarlo2008285–298-75] Ciarlo 2008, стр. 285–298.

[FOOTNOTEGannDuignan197730–35PerraudinZimmerer2010144–152-76] Gann & Duignan 1977, стр. 30–35; Perraudin & Zimmerer 2010, стр. 144–152.

[FOOTNOTEDedering199380–88-77] Dedering 1993, стр. 80–88.

[FOOTNOTEMilwardSaul197717–70-78] Milward & Saul 1977, стр. 17–70.

[FOOTNOTETaylor1967206-79] Taylor 1967, стр. 206.

[FOOTNOTEHennock2007157–162-80] а ^б Hennock 2007, стр. 157–162.

[FOOTNOTETillyKopsidis2020192–198-81] Tilly & Kopsidis 2020, стр. 192–198.

[FOOTNOTEStreb2006347–373-82] Streb 2006, стр. 347–373.

[FOOTNOTEBroadberryO'Rourke2010[httpsbooksgooglecombooksidYHk0z-ujS3ACpgPA80_80]-83] а ^б Broadberry & O'Rourke 2010, стр. 80.

[FOOTNOTETorp201463-84] Torp 2014, стр. 63.

[Britannica3-85] K.J. Leyser, Patrick J. Geary, The economy, 1890–1914 - Germany на веб-сајту Енциклопедија Британика (језик: енглески)

[FOOTNOTEBerend201628-86] а ^б Berend 2016, стр. 28.

[FOOTNOTEBeer1981118–124-87] Beer 1981, стр. 118–124.

[FOOTNOTEAbelshauser2004108-88] Abelshauser 2004, стр. 108.

[FOOTNOTEChandler2004474–475-89] Chandler 2004, стр. 474–475.

[FOOTNOTEBurhop2009475–477-90] Burhop 2009, стр. 475–477.

[FOOTNOTEChickering201434–38-91] Chickering 2014, стр. 34–38.

[FOOTNOTEMulhall1885293-92] Mulhall 1885, стр. 293.

[FOOTNOTEMitchell200088–92-93] Mitchell 2000, стр. 88–92.

[FOOTNOTEFeuchtwanger2002160–162-94] Feuchtwanger 2002, стр. 160–162.

[FOOTNOTEPflanze1990488–492-95] Pflanze 1990, стр. 488–492.

[FOOTNOTEMcMeekin2013118–122Clark2012412–415-96] McMeekin 2013, стр. 118–122; Clark 2012, стр. 412–415.

[FOOTNOTEGrenville2000342-97] Grenville 2000, стр. 342.

[FOOTNOTERoss199822–28-98] Ross 1998, стр. 22–28.

[FOOTNOTELidtke196673–79-99] Lidtke 1966, стр. 73–79.

[FOOTNOTELamberti2001169–187-100] Lamberti 2001, стр. 169–187.

[FOOTNOTELamberti2001177-101] Lamberti 2001, стр. 177.

[FOOTNOTERoss199842–47-102] Ross 1998, стр. 42–47.

[FOOTNOTEHolborn1969258–260Clark2006568–576-103] Holborn 1969, стр. 258–260; Clark 2006, стр. 568–576.

[FOOTNOTEBeck1995142–148-104] Beck 1995, стр. 142–148.

[FOOTNOTEStolleis201325–32-105] Stolleis 2013, стр. 25–32.

[FOOTNOTEBeck1997102–105Hennock2007157–162-106] Beck 1997, стр. 102–105; Hennock 2007, стр. 157–162.

[FOOTNOTELambi196259–70Spencer197940–64-107] Lambi 1962, стр. 59–70; Spencer 1979, стр. 40–64.

[FOOTNOTELevy19757–11,_254–259-108] Levy 1975, стр. 7–11, 254–259.

[FOOTNOTEKershaw1998135–139-109] Kershaw 1998, стр. 135–139.

[FOOTNOTEBaycroftHewitson2006166-110] Baycroft & Hewitson 2006, стр. 166.

[FOOTNOTEKulczycki198112–18-111] Kulczycki 1981, стр. 12–18.

[FOOTNOTEBroszat1978144-112] Broszat 1978, стр. 144.

[FOOTNOTEStone197518–22-113] Stone 1975, стр. 18–22.

[FOOTNOTEBarker1992104–108-114] Barker 1992, стр. 104–108.

[FOOTNOTEElle199245–49-115] Elle 1992, стр. 45–49.

[FOOTNOTEClark2006578–582-116] Clark 2006, стр. 578–582.

[FOOTNOTEBlanke200124–29-117] Blanke 2001, стр. 24–29.

[FOOTNOTEKozak201088–92-118] Kozak 2010, стр. 88–92.

[FOOTNOTEWehler1985106–112-119] Wehler 1985, стр. 106–112.

[FOOTNOTEZimmer2003142–145-120] Zimmer 2003, стр. 142–145.

[FOOTNOTEStolleis1998332–337-121] Stolleis 1998, стр. 332–337.

[FOOTNOTEKoch1984128–132-122] Koch 1984, стр. 128–132.

[FOOTNOTEKoch1984134–138-123] Koch 1984, стр. 134–138.

[FOOTNOTEStolleis1998341–345-124] Stolleis 1998, стр. 341–345.

[FOOTNOTEKitchen2000214-125] Kitchen 2000, стр. 214.

[FOOTNOTERöhl1998161–167-126] Röhl 1998, стр. 161–167.

[FOOTNOTESteinberg2011434–436-127] Steinberg 2011, стр. 434–436.

[FOOTNOTEMorell199824–29-128] Morell 1998, стр. 24–29.

[FOOTNOTERöhl1998822–827-129] Röhl 1998, стр. 822–827.

[FOOTNOTEKurtz197060-130] а ^б Kurtz 1970, стр. 60.

[FOOTNOTEStürmer200063-131] Stürmer 2000, стр. 63.

[FOOTNOTEKurtz197063-132] Kurtz 1970, стр. 63.

[FOOTNOTEHull200485-133] Hull 2004, стр. 85.

[FOOTNOTEMcLean2001124–128Clark2012164–169-134] McLean 2001, стр. 124–128; Clark 2012, стр. 164–169.

[FOOTNOTEKurtz197067-135] Kurtz 1970, стр. 67.

[FOOTNOTEKurtz197072-136] а ^б Kurtz 1970, стр. 72.

[FOOTNOTECocksJarausch199042–47-137] Cocks & Jarausch 1990, стр. 42–47.

[FOOTNOTEKurtz197076-138] Kurtz 1970, стр. 76.

[FOOTNOTEJefferies200332–38-139] Jefferies 2003, стр. 32–38.

[FOOTNOTEKurtz197056-140] Kurtz 1970, стр. 56.

[FOOTNOTEKershaw2015214–218-141] Kershaw 2015, стр. 214–218.

[FOOTNOTEFahrmeir2017142–146-142] Fahrmeir 2017, стр. 142–146.

[FOOTNOTECecil1996ch._9–13-143] Cecil 1996, ch. 9–13.

[144] „Historic Figures: Wilhelm II (1859 - 1941)”. bbc.co.uk (на језику: енглески). BBC - History. Приступљено 22. 3. 2026.

[FOOTNOTEConrad201236–41-145] Conrad 2012, стр. 36–41.

[FOOTNOTEStuchtey2011112–117-146] Stuchtey 2011, стр. 112–117.

[FOOTNOTESteinberg2011402–405-147] Steinberg 2011, стр. 402–405.

[FOOTNOTEClark2012152–158-148] Clark 2012, стр. 152–158.

[FOOTNOTERöhl2014114–119-149] Röhl 2014, стр. 114–119.

[FOOTNOTEClark2012197–204,_281–284-150] Clark 2012, стр. 197–204, 281–284.

[FOOTNOTEConrad2012164–168-151] Conrad 2012, стр. 164–168.

[FOOTNOTEZimmererZeller200826–31-152] Zimmerer & Zeller 2008, стр. 26–31.

[FOOTNOTESarkin-Hughes2011102–105-153] Sarkin-Hughes 2011, стр. 102–105.

[FOOTNOTEKößlerMelber200438–40-154] Kößler & Melber 2004, стр. 38–40.

[FOOTNOTEStürmer200091-155] Stürmer 2000, стр. 91.

[FOOTNOTELouis1963163-156] Louis 1963, стр. 163.

[FOOTNOTEMcMeekin201558–63-157] McMeekin 2015, стр. 58–63.

[FOOTNOTEFischer2008135–160-158] а ^б Fischer 2008, стр. 135–160.

[FOOTNOTEMitchell200067Fischer2008135–160-159] Mitchell 2000, стр. 67; Fischer 2008, стр. 135–160.

[FOOTNOTESanhueza201129–40-160] Sanhueza 2011, стр. 29–40.

[FOOTNOTEPenny2013519–549-161] Penny 2013, стр. 519–549.

[FOOTNOTESanhueza201140Penny2013519–549-162] Sanhueza 2011, стр. 40; Penny 2013, стр. 519–549.

[FOOTNOTECarroll1938485–487,_830-163] Carroll 1938, стр. 485–487, 830.

[FOOTNOTESeligmann2012333–355-164] Seligmann 2012, стр. 333–355.

[FOOTNOTECraig1978321.-165] Craig 1978, стр. 321..

[FOOTNOTEKantorowicz1931367Geise1976121–138-166] Kantorowicz 1931, стр. 367; Geise 1976, стр. 121–138.

[FOOTNOTETrevelyan1937463-167] Trevelyan 1937, стр. 463.

[FOOTNOTECraig1978302–338,_350-168] Craig 1978, стр. 302–338, 350.

[FOOTNOTEFischer196753–64-169] Fischer 1967, стр. 53–64.

[FOOTNOTEHenig200231–35-170] Henig 2002, стр. 31–35.

[FOOTNOTEClark2012450–460-171] Clark 2012, стр. 450–460.

[FOOTNOTEVarley2008175–182-172] Varley 2008, стр. 175–182.

[FOOTNOTEThompson198098–102Stibbe2003176–178-173] Thompson 1980, стр. 98–102; Stibbe 2003, стр. 176–178.

[FOOTNOTEClark2012500–515-174] Clark 2012, стр. 500–515.

[FOOTNOTEHenig200245–52Strachan2001242–250-175] Henig 2002, стр. 45–52; Strachan 2001, стр. 242–250.

[FOOTNOTEClark2012550–555-176] Clark 2012, стр. 550–555.

[FOOTNOTEHenig200258–62-177] Henig 2002, стр. 58–62.

[FOOTNOTEStrachan2001430–445Fischer1967115–120-178] Strachan 2001, стр. 430–445; Fischer 1967, стр. 115–120.

[FOOTNOTEStrachan2001320–335-179] Strachan 2001, стр. 320–335.

[FOOTNOTEClark2012540–545McMeekin2015180–195-180] Clark 2012, стр. 540–545; McMeekin 2015, стр. 180–195.

[FOOTNOTEMcMeekin2015210–225-181] McMeekin 2015, стр. 210–225.

[FOOTNOTEClark2012548–552Fischer1967140–155-182] Clark 2012, стр. 548–552; Fischer 1967, стр. 140–155.

[FOOTNOTEStrachan2001570–595-183] Strachan 2001, стр. 570–595.

[FOOTNOTEClark2012555–560-184] Clark 2012, стр. 555–560.

[FOOTNOTEStrachan2001805–812-185] Strachan 2001, стр. 805–812.

[FOOTNOTEClark2012582–588-186] Clark 2012, стр. 582–588.

[FOOTNOTEHenig200275–79-187] Henig 2002, стр. 75–79.

[FOOTNOTEFischer1967160–175-188] Fischer 1967, стр. 160–175.

[FOOTNOTEStrachan2004210–225-189] Strachan 2004, стр. 210–225.

[FOOTNOTEStrachan2004212–218-190] Strachan 2004, стр. 212–218.

[FOOTNOTEHenig200280–85-191] Henig 2002, стр. 80–85.

[FOOTNOTEClark2012590–595-192] Clark 2012, стр. 590–595.

[FOOTNOTEHenig200288–92-193] Henig 2002, стр. 88–92.

[FOOTNOTEClark2012600–605-194] Clark 2012, стр. 600–605.

[FOOTNOTEStrachan2001850–865-195] Strachan 2001, стр. 850–865.

[FOOTNOTEClark2012608–615-196] Clark 2012, стр. 608–615.

[FOOTNOTEHenig200295–102-197] Henig 2002, стр. 95–102.

[FOOTNOTEClark2012620–625-198] а ^б Clark 2012, стр. 620–625.

[Constitution_of_the_German_Empire-199] а ^б . Constitution of the German Empire (на језику: енглески) — преко Викизворника.

[FOOTNOTEFischer196710–18-200] Fischer 1967, стр. 10–18.

[FOOTNOTEHenig200212–15-201] Henig 2002, стр. 12–15.

[FOOTNOTEClark2012626–630-202] Clark 2012, стр. 626–630.

[FOOTNOTEFischer196720–25-203] Fischer 1967, стр. 20–25.

[FOOTNOTEClark2012632–638-204] Clark 2012, стр. 632–638.

[FOOTNOTEHuber19881003Clark2012632–638-205] Huber 1988, стр. 1003; Clark 2012, стр. 632–638.

[FOOTNOTEFischer196728–35-206] Fischer 1967, стр. 28–35.

[FOOTNOTEClark2012635–640-207] Clark 2012, стр. 635–640.

[FOOTNOTEFischer196730–38-208] Fischer 1967, стр. 30–38.

[FOOTNOTEClark2012615–622-209] Clark 2012, стр. 615–622.

[FOOTNOTEFischer196715–22-210] Fischer 1967, стр. 15–22.

[FOOTNOTEClark2012618–625-211] Clark 2012, стр. 618–625.

[FOOTNOTEFischer196725–32-212] Fischer 1967, стр. 25–32.

[FOOTNOTEClark2012622–628-213] Clark 2012, стр. 622–628.

[FOOTNOTEFischer196735–42-214] Fischer 1967, стр. 35–42.

[FOOTNOTEClark2012625–632-215] Clark 2012, стр. 625–632.

[FOOTNOTEFischer196740–48-216] Fischer 1967, стр. 40–48.

[FOOTNOTEClark2012640–645-217] а ^б Clark 2012, стр. 640–645.

[FOOTNOTEFischer196750–55-218] Fischer 1967, стр. 50–55.

[FOOTNOTEClark2012648–655-219] Clark 2012, стр. 648–655.

[FOOTNOTEFischer196755–62-220] Fischer 1967, стр. 55–62.

[FOOTNOTEClark2012645–650-222] а ^б Clark 2012, стр. 645–650.

[FOOTNOTEClark2012642–648-223] Clark 2012, стр. 642–648.

[FOOTNOTEFischer196752–58-224] Fischer 1967, стр. 52–58.

[225] „Fremdsprachige Minderheiten im Deutschen Reich” (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 6. 2. 2010. г. Приступљено 20. 1. 2010.

[FOOTNOTEOltmer2006429–446-226] Oltmer 2006, стр. 429–446.

[FOOTNOTEClark2012650–655-227] Clark 2012, стр. 650–655.

[FOOTNOTEFischer196758–65-228] Fischer 1967, стр. 58–65.

[FOOTNOTEAnderson200069–75-229] Anderson 2000, стр. 69–75.

[FOOTNOTESperber1984122–130-230] Sperber 1984, стр. 122–130.

[FOOTNOTEClark2012652–658-231] Clark 2012, стр. 652–658.

[232] Kaiserliches Statistisches Amt (1882). Statistik des Deutschen Reichs, Band 2: Monatshefte zur Statistik des Deutschen Reichs. Berlin: Puttkammer & Mühlbrecht.

[FOOTNOTEConrad2012105–112Levenda201464-233] Conrad 2012, стр. 105–112; Levenda 2014, стр. 64.

[FOOTNOTEClark2012556–560-234] Clark 2012, стр. 556–560.

[FOOTNOTESchurdel199542–44-235] Schurdel 1995, стр. 42–44.

[FOOTNOTEGlaser1885122–125-236] Glaser 1885, стр. 122–125.

[FOOTNOTEReichsverfassung18711-237] Reichsverfassung 1871, стр. 1.

[FOOTNOTESchurdel199542–48-238] Schurdel 1995, стр. 42–48.

[FOOTNOTEReichsgesetzblatt1888253-239] Reichsgesetzblatt 1888, стр. 253.

[FOOTNOTEKloss199888–92-240] Kloss 1998, стр. 88–92.

[FOOTNOTEClark2012660–665-241] Clark 2012, стр. 660–665.

[FOOTNOTEEvans200420–28-242] Evans 2004, стр. 20–28.

[FOOTNOTESchurdel199550–54-243] Schurdel 1995, стр. 50–54.

[FOOTNOTEClark2012662–668-244] Clark 2012, стр. 662–668.

[FOOTNOTEAnderson200078–85-245] Anderson 2000, стр. 78–85.

[FOOTNOTEMann1901-246] Mann 1901.

[247] „The Nobel Prize in Literature 1902”. Nobel Prize Outreach AB. Приступљено 2026-03-24.

[FOOTNOTESelz195745–52-248] Selz 1957, стр. 45–52.

[FOOTNOTEClark2012665–670-249] Clark 2012, стр. 665–670.

[FOOTNOTETipton2003102–110-250] Tipton 2003, стр. 102–110.

[251] „Das Patent 37435 - Die Geburtsurkunde des Automobils”. Deutsches Patent- und Markenamt. Приступљено 2026-03-24.

[FOOTNOTEKirchberg200015–22-252] Kirchberg 2000, стр. 15–22.

[FOOTNOTEBade1980342–350-253] Bade 1980, стр. 342–350.

[FOOTNOTEKocka19883–5-254] Kocka 1988, стр. 3–5.

[FOOTNOTEKocka198810-255] Kocka 1988, стр. 10.

[FOOTNOTEWehler198560–62-256] Wehler 1985, стр. 60–62.

[FOOTNOTEKocka198815-257] Kocka 1988, стр. 15.

[FOOTNOTEWehler1985175-258] Wehler 1985, стр. 175.

[FOOTNOTEMüller1987112–115-259] Müller 1987, стр. 112–115.

[FOOTNOTEWehler1985200-260] Wehler 1985, стр. 200.

[FOOTNOTEWehler1985212-261] Wehler 1985, стр. 212.

[FOOTNOTEFischer196110–15-262] Fischer 1961, стр. 10–15.

[FOOTNOTEWehler198510–12-263] Wehler 1985, стр. 10–12.

[FOOTNOTEWehler198518–20-264] Wehler 1985, стр. 18–20.

[FOOTNOTEWehler1985113-265] Wehler 1985, стр. 113.

[FOOTNOTEKocka198814-266] Kocka 1988, стр. 14.

[FOOTNOTEWehler2003155–160-267] Wehler 2003, стр. 155–160.

[FOOTNOTESmith2008226–228-268] Smith 2008, стр. 226–228.

[FOOTNOTEWehler1985225-269] Wehler 1985, стр. 225.

[FOOTNOTESmith2008230-270] Smith 2008, стр. 230.

[FOOTNOTESmith2008232-271] Smith 2008, стр. 232.

[FOOTNOTEBlackbourn198410–15Smith2008238-272] Blackbourn 1984, стр. 10–15; Smith 2008, стр. 238.

[FOOTNOTEClark2012660-273] Clark 2012, стр. 660.

[FOOTNOTEHerwig199442-274] Herwig 1994, стр. 42.

[FOOTNOTEKitchen197515–20-275] Kitchen 1975, стр. 15–20.

[FOOTNOTEHerwig199445-276] Herwig 1994, стр. 45.

[FOOTNOTEGannDuignan1975120-277] Gann & Duignan 1975, стр. 120.

[FOOTNOTEHerwig198035–42-278] Herwig 1980, стр. 35–42.

[FOOTNOTEGannDuignan1975122-279] Gann & Duignan 1975, стр. 122.

[FOOTNOTEMorrow199318-280] Morrow 1993, стр. 18.

[FOOTNOTETipton2003160-281] Tipton 2003, стр. 160.

[FOOTNOTEClark2012714-282] Clark 2012, стр. 714.

[FOOTNOTEClark2012650-283] Clark 2012, стр. 650.

[FOOTNOTEHerwig1994441-284] Herwig 1994, стр. 441.

[FOOTNOTEClark2012712-285] Clark 2012, стр. 712.

[FOOTNOTEBrockhaus1933Herwig1994442-286] Brockhaus 1933; Herwig 1994, стр. 442.

[FOOTNOTETipton2003162-287] Tipton 2003, стр. 162.

[FOOTNOTEClark2012715-288] Clark 2012, стр. 715.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

[17]

[18]

[19]

[20]

[21]

[22]

[23]

[24]

[25]

[26]

[27]

[28]

[29]

[30]

[31]

[32]

[33]

[34]

[35]

[36]

[37]

[38]

[39]

[40]

[41]

[42]

[43]

[44]

[45]

[46]

[47]

[48]

[49]

[50]

[51]

[52]

[53]

[54]

[55]

[56]

[57]

[58]

[59]

[60]

[61]

[62]

[63]

[64]

[65]

[66]

[67]

[68]

[69]

[70]

[71]

[72]

[73]

[74]

[75]

[76]

[77]

[78]

[79]

[80]

[81]

[82]

[83]

[84]

[85]

[86]

[87]

[88]

[89]

[90]

[91]

[92]

[93]

[94]

[95]

[96]

[97]

[98]

[99]

[100]

п р у Дипломатија Великих сила (1871—1913)
Велике силе	Аустроугарска Француска Италија Јапан Османско царство Пруска / Немачка Русија Сједињене Америчке Државе Уједињено Краљевство
Алијансе	Тројни савез Двојна алијанса Тројна Антанта Француско-руски савез Entente Cordiale Англо-руски савез Англо-јапански савез Савез три цара Савез осам држава
Трендови	Равнотежа моћи у Европи Слабљење Османског царства Источно питање Ширење национализма Османски јавни дуг Реваншизам Pax Britannica Нови империјализам Освајање Африке Египатска полуга У Азији Велика игра Меиђи период Панславизам Балкански савез Велика игра Велико приближавање Друга индустријска револуција Индустријски рат
Споразуми	Версајски Франкфуртски Берлински Уговор о реосигурању Париски Споразум из Бјеркеа Споразум Тафт—Кацура Хашке конвенције Де Мартенсова клаузула Јапанско-корејски (1905) Јапанско-корејски анексиони Ракониђијска погодба
Догађаји	Формирање Румуније Уједињење Немачке Уједињење Италије Берлински конгрес Берлинска конференција Weltpolitik Утрке у морнаричком наоружању Англо-немачка Дреднот Немачки морнарички закони Аустро-италијанска Инцидент у Фашоди Анексија Хаваја Поморска блокада Венецуеле Спор о граници Аљаске Прва мароканска криза Конференција у Алхесирасу Друга мароканска криза Фески мир Анексиона криза (Босна и Херцеговина) Јулска криза
Ратови	Руско-турски Англо-египатски Први кинеско-јапански Шпанско-амерички Банана ратови Филипинско-амерички Боксерски устанак Други бурски Руско-јапански Турско-италијански Балкански ратови Први Други Албански устанци Први Други Трећи

Нормативна контрола
Међународне	VIAF
Државне	Француска BnF подаци Немачка Израел Сједињене Државе Пољска
Остале	Енциклопедија Британика IdRef