Нишка декларација

Данашњи изглед зграде Официрског дома у којој је 7. децембра 1914. Скупштине усвојила Нишку декларацију

Нишка декларација је историјски акт, који је Краљевина Србија донела у првој години Великог рата (7. децембра 1914). Написана у форми Владине изјаве, и прихваћена од стране Народне скупштине, она је у себи поред ратних циљева садржала и идеју о уједињењу свих Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу након Првог светског рата.

Србија је овом изјавом истакла да јој ратни циљ није српски — уједињење свих Срба, већ југословенски — уједињење Јужних Словена (Срба, Хрвата и Словенаца) у једну нову, велику државу, која би настала на рушевинама Аустроугарске. Изношењем југословенског ратног циља, у друштвено-политичком смислу, Србија је истовремено савезницима понудила стварање велике државе на Балкану која би могла да буде један од стубова стабилности у послератној Европи.

У реализацију овог циља Српска влада је потом, ставила све своје потенцијале "…у службу велике ствари Српске Државе и Српско-Хрватског и Словеначког племена, " што је имало снажан утицаја на даљи развој идеје о уједињењу која је променила слику Европе након рата стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Међутим декларација би након Великог рата остала мртво слово на папиру да се није променио став Савезника према будућности Аустроугарске, односно према расформирању Монархије. Промена тог става омогућила је стварање југословенске државе. Тако да су снаге, које су за време рата непрестано радиле на стварању заједничке државе, тек тада могле да реализују успешну примену својих тежњи. Тим чином, поступак уједињења прокламован Нишком декларацијом, могао је бити препуштен на реализацију челним људима земаља које је требало да уђу у нову државу, и у њој остваре властите концепције и задовоље своје интересе.

Међутим данас код појединих историчара влада и опречно мишљење (о коме никада неће бити заузет јединствени став) да је Нишка декларација као узрок стварања Југославије имала и за последицу њен „крвави” распад, више деценија касније.

Услови који су претходили настанку декларације

Никола Пашић председник српске влада у време писања Нишке декларације

У данима када је писана Нишка декларација Србија је била на рубу пропасти. Колубарска битка се још водила, војска је имала много погинулих, у Београду се већ вијорила аустријска застава. Поред тога Србија је била под притиском западних држава које су хтеле да придобију Бугарску и Румунију за своје савезнике, а на уштрб српске територије.

Став о братству у тешким ратним временима све више је надјачавала у том историјском тренутку тада јасне културне, националне, политичке и верске разлике и премошћавала дуговековну раздвојеност и тадашњу дубоку историјску расцепљеност линијама ровова Великог рата, када су се Хрвати на почетку рата показали највећим делом огорчени непријатељи Србије, чак и од самих Аустријанаца; па су и у Србији чинили зверства исто као и Мађари. У Србији се у том периоду веома мало познавао менталитет Хрвата, њихова култура и државна идеја, а положај Хрвата у Аустроугарској упоређивао се са турским ропством. Због тога је у Србији преовладавало погрешно уверење да ће се после уједињења и добијања слободе неспоразуми са Хрватима лако решити.

Традиционална политика Србије према Истоку, тј. Уједињењу са Бугарском, дефинитивно је напуштена и усмерена према југословенским земљама, тако се код Срба јавила и све више јачала идеја да би јединствени и сложни, савладали непријатеља, на шта би у великој мери требало да утиче побуна Словенаца и Хрвата против Аустроугарске.

У овим условима настао је став, још на почетку Великог рата утемељен је на два рационално изречена интереса Србије

• Да престане бити мала држава на „ветрометини” међународне политике
• Да се, и поред расејања и измешаности са другима народима, коначно Срби окупе у једну независну државу, (коју је Никола Пашић видео као једину могућност да се трајно и коначно реши српско питање).

На питање Јована Цвијића (на слици) о новим границама после рата, Пашић је одговорио да ће она…бити на линији Клагенфурт-Мардебург-Сегедин

Визију о југословенској држави Никола Пашић, председник српске владе, заступао је међу својим пријатељима и блиским сарадницима одмах по избијању српско-аустријског сукоба, 29. јула 1914. године.

На питање Јована Цвијића о новим границама после рата, Пашић је одговорио да ће она...бити на линији Клагенфурт-Мардебург-Сегедин.

Крајем августа 1914. Никола Пашић окупио је једну групу познатих српских јавних и научних радника, која је на основу науке требало да формулише српски ратне циљеве у смислу стварања јединствене југословенске државе… А та основа југословенског програма у Србији изграђивана је на тези о етнички јединственом народу, поткрепљена етнографским, историјским и статистичким образложењима.

Основне програмске поставке Нишке декларације договорене су у српским Политичким круговима у више наврата у јесен 1914. а посебно на састанку Н. Пашића са неколико истакнутих личности у Нишу 27. октобра исте године.

Тада је донета одлука о окупљању присталица југословенске идеје из Хрватске и Словеније, коју је подржала Влада образована проширивањем Пашићевог радикалског кабинета у време изузетно тешког војног и политичког положаја, која је 5. децембра 1914. окупила највећи део српског грађанских странака. Пашић који је био председник и нове (проширене) владе, није био састављач Нишке декларације. Као њен састављач обично се наводи самосталски првак Милорад Драшковић, а, као шеф владе, узео је учешћа у редиговању декларације. У току тог посла из предлога декларације Пашић је изоставио Словенце. Један од ретких Словенаца у Србији, Нико Жупанич, потом је приписивао себи заслугу што су Словенци обухваћени Нишком декларацијом, и поред Пашићевог става да је о Словенцима…уопште прерано говорити.

Након вишедневног рада пред Народну скупштину влада је 7. децембра изашла са изјавом (Нишком декларацијом), за чији је програм добила гласове готово свих посланика. Народне скупштине је усвајањем изјаве дала пуну подршку југословенској Политици владе Н. Пашића већ и потврдила да ће Србија остати доследна у остварењу циљева изложених у Нишкој декларацији. То ће Србија већ у самом почетку рата омогућити да очува целовитост свог југословенског ратног програма.

Декларација је у изводу саопштена и посланицима Француске, Русије и Енглеске.

Тако је у околностима рата и одбрамбених интереса и циљева Србије, настала Нишка декларација која је означила прекретницу у српском — југословенској политици. Она је била преломни догађај у погледима грађанских странака у Србији, које су у својој ранијој југословенској оријентацији превасходно биле окренуте решавању српског националног питања, тзв. „малом решењу”, са основним циљем да се ослободе и уједине делови суседних земаља у којима живе Срби, при чему се уједињење са Црном Гором, Босном и Херцеговином сматрало као неминовно и природно, а Македонци још нису прихватани као посебан национални субјект.

Да би се помогло испуњењу циљева наведених у Нишкој декларацији, у Паризу је 1915. формиран Југословенски одбор, што је означило наставак историјског процеса започетог у Нишу, стварањем југословенске државе, који ће се завршити 1. децембра 1918. формирањем Краљевине СХС (Срба, Хрвата и Словенаца).

Разлози за југословенски ратни циљ Србије

Основни разлог доношења Нишке декларације лежао је у томе да се:

• Идеолошко-пропагандо ослаби Аустроугарска изнутра. Наиме, хрватске регименте на Дрини, у којима је био цвет Загреба, биле су најогорченији војници на фронту. Ако би се оне охладиле за Аустрију, војна снага црно-жуте монархије била би више него преполовљена.
• Охладе главе Хрвата и других Југословена у аустроугарској војсци и потом их загреје за идеју српско-хрватског јединства, посебно припаднике "хрватске регименте на Дрини, у којима је био „цвет” Загреба, са најогорченијим војницима на фронту. У том смислу се већ радило на фронту, када је крајем септембра 1914, забележено да су српски војници пре сваког напада певали „Лијепа наша” и „Ој Хрватско још поживи” на шта им је је било одговорено плотунима.).
• Објави идеју за уједињење Срба и Хрвата и других Југословена као главни и званични ратни циљ Србије, који би жешће демотивисао Хрвате за борбу у аустроугарској војсци. Јер, тада би рат Аустроугарске против Србије за њих уједно постао рат против будуће независне државе Југословена, у чији састав би ушла и Хрватска као равноправна чланица.
• Југословенски ратни циљ Србије утиче и на силе Антанте, како у погледу њихових планова о територијалним компензацијама, тако и у погледу њихових пројеката послератног уређења Европи.
• Југословенским програмом пружи отпор савезничким притисцима на Србију и тиме утиче на прихватање територијалних уступка Италији, Румунији и Бугарској за њихов улазак на страну Антанте. Изношењем југословенског ратног циља, Србија је Антанти понудила велику државу која би као таква могла да буде један од стубова стабилности у послератној Европи. Што се саме Србије тиче, само се са остварењем југословенског ратног циља задовољавала њена насушна потреба за рушењем Аустроугарске, која је као грабљив сусед и тешка препрека за њену националну мисију, деценијама представљала претњу њеном опстанку.
• Уједињењем са „неослобођеном браћом” Србија би предупреди појаву новог непријатељског суседа на северу и западу. Идеју о стварању самосталне Хрватске, као католичке државе, опомињала је на њу као на непријатељског суседа који би под утицајем Италије, опет била замена за Аустроугарску.

Нишка декларација из данашњег угла гледања?

Проглашавајући Југословенство за циљ рата, Србија је много изгубила из данашње перспективе. Међутим, нишки историчари Небојша Озимић и Александар Динчић сматрају, да је то била неминовност јер:

Да није донета Нишка декларација и да је Србија остала у политици Балканског војног савеза, онда би требало да нападне Аустроугарску преко Дрине свим снагама да би олакшала положај савезницима на другим фронтовима и да би изоловала Турску, против које су почеле да се боре Енглеска и Русија. А можда би било велика војна авантура која би проредила и онако проређену војску након Церске и Колубарске битке. Пашић је то знао, као и команданти и зато су покушали, политичари, пре свега, да крунишу успех једним ратним циљем и ставе савезнике пред свршен чин. Долази 1915 године и поново крећу савезнички притисци да српска војска нападне Аустроугарску преко Дрине. И тако је то ишло све док Бугарска није пришла Централним силама и напала Србију. Онда су савезници тобоже прихватили српски ратни циљ, а то је била „алиби политика", јер јој нису војно могли да јој помоћи, а тражили су да се боре и крваре за њих.

Види још

• Нишки споразум (1914)
• Нишка резолуција (1915)

Литература

• Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ. 
• Д. Јанковић, Народна скупштина Србије за време Првог светског рата, 328; Д. Јанковић, „Велики” и „мали” ратни програм, 157,158; Д. Јанковић, Србија и југословенско питање, 471.
• А. Митровић, Србија у Првом светском рату, 163.
• Л. М. Костић, Србија или Југославија, II, 14-19.
• Екмечић, Милорад (1973). Ратни циљеви Србије 1914. Српска књижевна задруга. 
• (Г, Н. Трубецки, Рат на Балкану, 92
• Д. Јанковић, Србија и југословенско питање, 104. н.462.
• Поповић, Никола Б. (2000). Срби у Првом светском рату 1914—1918. Нови Сад: Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа. 
• Petranović, Branko (1980). Istorija Jugoslavije 1918—1978. Beograd: Nolit. 
• Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918—1988. 1. Beograd: Nolit. 
• Радојевић, Мира; Димић, Љубодраг (2014). Србија у Великом рату 1914—1918: Кратка историја. Београд: Српска књижевна задруга, Београдски форум за свет равноправних. 

Спољашње везе

• Официрски дом — између садашњости и историје („Политика”, 25. април 2011)