Нишка декларација

Из Википедије, слободне енциклопедије
Данашњи изглед зграде Официрског дома у којој је 7. децембра 1914. Скупштине усвојила Нишку декларацију

Нишка декларација је историјски акт, који је Краљевина Србија донела у првој години Великог рата (7. децембра 1914). Написана у форми Владине изјаве, и прихваћена од стране Народне скупштине, она је у себи поред ратних циљева садржала и идеју о уједињењу свих Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу након Првог светског рата.[1]

Србија је овом изјавом истакла да јој ратни циљ није српски – уједињење свих Срба, већ југословенски – уједињење Јужних Словена (Срба, Хрвата и Словенаца) у једну нову, велику државу, која би настала на рушевинама Аустроугарске. Изношењем југословенског ратног циља, у друштвено-политичком смислу, Србија је истовремено савезницима понудила стварање велике државе на Балкану која би могла да буде један од стубова стабилности у послератној Европи.[2]

У реализацију овог циља Српска влада је потом, ставила све своје потенцијале „...у службу велике ствари Српске Државе и Српско-Хрватског и Словеначког племена,“ што је имало снажан утицаја на даљи развој идеје о уједињењу која је променила слику Европе након рата стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Међутим декларација би након Великог рата остала мртво слово на папиру да се није променио став Савезника према будућности Аустроугарске, односно према расформирању Монархије.[3] Промена тог става омогућила је стварање југословенске државе. Тако да су снаге, које су за време рата непрестано радиле на стварању заједничке државе, тек тада могле да реализују успешну примену својих тежњи. Тим чином, поступак уједињења прокламован Нишком декларацијом, могао је бити препуштен на реализацију челним људима земаља које су требале ући у нову државу, и у њој остваре властите концепције и задовоље своје интересе.[4]

Међутим данас код појединих историчара влада и опречно мишљење (о коме никада неће бити заузет јединствени став) да је Нишка декларација као узрок стварања Југославије имала и за последицу њен „крвави“ распад, више деценија касније.[5][6]

Услови који су претходили настанку декларације[уреди]

У данима када је писана Нишка декларација Србија је била на рубу пропасти. Колубарска битка се још водила, војска је имала много погинулих, у Београду се већ вијорила аустријска застава. Поред тога Србија је била под притиском западних држава које су хтеле да придобију Бугарску и Румунију за своје савезнике, а на уштрб српске територије.

Став о братству у тешким ратним временима све више је надјачавала у том историјском тренутку тада јасне културне, националне, политичке и верске разлике и премошћавала дуговековну раздвојеност и тадашњу дубоку историјску расцепљеност линијама ровова Великог рата, када су се Хрвати на почетку рата показали највећим делом огорчени непријатељи Србије, чак и од самих Аустријанаца; па су и у Србији чинили зверства исто као и Мађари.[7] У Србији се у том периоду веома мало познавао менталитет Хрвата, њихова култура и државна идеја, а положај Хрвата у Аустроугарској упоређивао се са турским ропством. Због тога је у Србији преовладавало погрешно уверење да ће се после уједињења и добијања слободе неспоразуми са Хрватима лако решити.

Традиционална политика Србије према Истоку, тј. Уједињењу са Бугарском, дефинитивно је напуштена и усмерена према југословенским земљама, тако се код Срба јавила и све више јачала идеја да би јединствени и сложни, савладали непријатеља, на шта би у великој мери требало да утиче побуна Словенаца и Хрвата против Аустроугарске.[1]

У овим условима настао је став, још на почетку Великог рата утемељен је на два рационално изречена интереса Србије

  • Да престане бити мала држава на „ветрометини“ међународне политике
  • Да се, и поред расејања и измешаноности са другима народима, коначно Срби окупе у једну независну државу,[8]

(коју је Никола Пашић видео као једину могућност да се трајно и коначно реши српско питање).[9]

Визију о југословенској држави Никола Пашић, председник српске владе, заступао је међу својим пријатељима и блиским сарадницима одмах по избијању српско-аустријског сукоба, 29. јула 1914. године.

На питање Јована Цвијића о новим границама после рата, Пашић је одговорио да ће она...бити на линији Клагенфурт-Мардебург-Сегедин.[10]

Крајем августа 1914. Никола Пашић окупио је једну групу познатих српских јавних и научних радника, која је на основу науке требало да формулише српски ратне циљеве у смислу стварања јединствене југословенске државе... А та основа југословенског програма у Србији изграђивана је на тези о етнички јединственом народу, поткрепљена етнографским, историјским истатистичким образложењима.[11]   Основне програмске поставке Нишке декларације договорене су у српским Политичким круговима у више наврата у јесен 1914. а посебно на састанку Н. Пашића са неколико истакнутих личности у Нишу 27. октобра исте године.

Тада је донешена одлука за окупљање присталица југословенске идеје из Хрватске и Словеније, коју је подржала Влада образована проширивањем Пашићевог радикалског кабинета у време изузетно тешког војног и политичког положаја, која је 5. децембра 1914. окупила највећи део српског грађанских странака. Пашић који је био председник и нове (проширене) владе, није био састављач Нишке декларације. Као њен састављач обично се наводи самосталски првак Милорад Драшковић, а, као шеф владе, узео је учешћа у редиговању декларације. У току тог посла из предлога декларације Пашић је изоставио Словенце. Један од ретких Словенаца у Србији, Нико Жупанич, потом је приписивао себи заслугу што су Словенци обухваћени Нишком декларацијом, и поред Пашићевог става да је о Словенцима...уопште прерано говорити.

Након вишедневног рада пред Народну скупштину влада је 7. децембра изашла са изјавом (Нишком декларацијом), за чији је програм добила гласове готово свих посланика. Народне скупштине је усвајањем изјаве дала пуну подршку југословенској Политици владе Н. Пашића већ и потврдила да ће Србија остати доследна у остварењу циљева изложених у Нишкој декларацији. То ће Србија већ у самом почетку рата омогућити да очува целовитост свог југословенског ратног програма.[1]

Декларација је у изводу саопштена и посланицима Француске, Русије и Енглеске.

Тако је у околностима рата и одбрамбених интереса и циљева Србије, настала Нишка декларација која је означила прекретницу у српском - југословенској политици. Она је била преломни догађај у погледима грађанских странака у Србији, које су у својој ранијој југословенској оријентацији превасходно биле окренуте решавању српског националног питања, тзв. „малом решењу“, са основним циљем да се ослободе и уједине делови суседних земаља у којима живе Срби, при чему се уједињење са Црном Гором, Босном и Херцеговином сматрало као неминовно и природно, а Македонци још нису прихватани као посебан национални субјект.[1]

Да би се помогло испуњењу циљева наведених у Нишкој декларацији, у Паризу је 1915. формиран Југословенски одбор, што је означило настасвак историјског процеса започетог у Нишу, стварањем југословенске државе, који ће се завршити 1. децембра 1918. формирањем Краљевине СХС (Срба, Хрвата и Словенаца).

Нишка декларација од 7. децембра 1914.[уреди]

Royal Coat of arms of Serbia (1882–1918).svg

Влади је част изаћи пред Народно Представништво с овом изјавом:

Она је образована с циљем да се у њеном саставу оличи и до краја ове велике кризе оличава јединство вољâ, снагâ и циљевâ наше земље. Уверена у поверење Народне Скупштине, докле год све своје силе ставља у службу велике ствари Српске Државе и Српско-Хравтског и Словеначког Племена. Влада сматра за своју прву дужност да се с бескрајним поштовањем поклони пред светлим жрвтвама храбро и вољно принесеним на олтар Отаџбине. Целој пак српској војсци и свима у њој, од оних који воде и командују до редова на предстражама, шаље изразе својег поверења, дивљења и захвалности за напоре које чине и жртве које за Отаџбину подносе.

Наша млада и мала војска, чувајући леп глас који је стекла лањске и преклањске године, стала је сад достојно уза славне, многомилионе и старе војске великих народа, наших савезника, који с нама заједно воде борбу за ствар правде и слободе. То нам је историјска тековина, чији ће се големи значај сагледати и правилно оценити истом на свршетку ових мучних ратних дана.

Уверена у решеност целога српскога народа да истраје у светој борби за одбрану свога огњишта и своје слободе, Влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судобоносним тренуцима једини задатак да обезбеди усшешан свршетак овог великог војевања које је, у тренутку кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца. Сјајни успех који има да крунише ово војевање искупиће обилато крваве жртве које данашњи српски нараштај подноси. У тој борби српски народ нема избора, јер се између смрти и живота не бира. Он је на њу принуђен и водиће је са онаком истом несаломном енергијом с каквом се пре сто година борио за свој Васкрс из косовске гробнице. Влада ће се трудити да буде веран израз те решености народне, и она ће, верна својим моћним и јуначким савезницима, с поверењем у будућност чекати час победе.

Влада зна за патње и терете које подноси војска и велики део народа, и чиниће све што је у људској снази да то олакша. Она ће предузимати, брзо и одлучно, све мере да снабдевање војске и нега рањеника буду све бољи, и ништа се у том погледу неће жалити. У споразуму с Вама, Господо Посланици, решиће се и мере којима ће се после рата олакшати народу да поврати своју истрошену снагу и среди своје имовно стање, а док је непријатељ још ту, она од свега срца шаље најбољој снази наше земље поклич:

Напред, с Божјом помоћу, на непријатеља, у борбу за слободу! [12]

Разлози за југословенски ратни циљ Србије[уреди]

Основни разлог доношења Нишке декларације лежао је у томе да се:

  • Идеолошко-пропагандо oслаби Аустроугарска изнутра. Наиме, хрватске регименте на Дрини, у којима је био цвет Загреба, биле су најогорченији војници на фронту. Ако би се оне охладиле за Аустрију, војна снага црно-жуте монархије била би више него преполовљена.
  • Охладе главе Хрвата и других Југословена у аустроугарској војсци и потом загрејеу за идеју српско-хрватског јединства. У том смислу већ се радило на фронту. Крајем септембра 1914, забележено је да су српски војници пре сваког напада певали „Лијепа наша“ и „Ој Хрватско још поживи“ на шта им је је било одговорено плотунима.)[13].
  • Објави уједињења Срба, као главни и званични ратни циљ Србије, који би жешће мотивисало Хрвате за борбу у аустроугарској војсци. Јер, тада би рат Аустроугарске против Србије за њих уједно постао рат за источне границе Хрватске.
  • Југословенски ратни циљ Србије утиче и на силе Антанте, како у погледу њихових планова о територијалним компензацијама, тако и у погледу њихових пројеката послератног уређења Европи[14].
  • Југословенским програмом пружи отпор савезничким притисцима на Србију и тиме утиче на прихватање територијалних уступка Италији, Румунији и Бугарској за њихов улазак на страну Антанте. Изношењем југословенског ратног циља, Србија је Антанти понудила велику државу која би као таква могла да буде један од стубова стабилности у послератној Европи. Што се саме Србије тиче, само се са остварењем југословенског ратног циља задовољавала њена насушна потреба за рушењем Аустроугарске, која је као грабљив сусед и тешка препрека за њену националну мисију, деценијама представљала претњу њеном опстанку.
  • Уједињењем са „неослобођеном браћом“ Србија би предупреди појаву новог непријатељског суседа на северу и западу. Идеју о стварању самосталне Хрватске, као католичке државе, опомињала је на њу као на непријатељског суседа који би под утицајем Италије, опет била замена за Аустроугарску.[15]

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 A. Mandić Fragmenti za historiju ujedinjenja, Zagreb, 1956, 107.
  2. Богатиновски, Златко. 101 година Нишке декларације. Нова Српска политичка мисао (2015). Приступљено 17. 5. 2016. 
  3. Бојанић, Ђорђе. Лондонски уговор или пут којим се могло ићи. srpskaistorija.com. Приступљено 16. 5. 2016. 
  4. Nada Engelsfeld, Prvi parlament Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca - privremeno narodno predstavništvo, Globus, Zagreb 1989.
  5. Canić, J. "Niška deklaracija" - neophodno rešenje ili veliki promašaj. Južne vesti 08.12.2014. Приступљено 16. 5. 2016. 
  6. Ivo Goldstein, Hrvatska povijest, Novi Liber, Zagreb, 2003.
  7. Iz rata i emigracije, uspomene, Subotica, 1925, str. 16-17.
  8. A. Mitrović, Srbija u Prvome svetskom ratu, Beograd, 1984; 165-166.
  9. Đ. Stanković, N. Pašić i jugoslovensko pitanje,c1, Beograd, 1985, str. 153-154.
  10. Đ. Stanković, N. Pašić i jugoslovensko pitanje, 1, Beograd, 1985, str. 147.
  11. Đ. Stanković, N. Pašić i jugoslovensko pitanje,c1, Beograd, 1985, str. 147-149.
  12. Српске новине, насловна страна, бр. 282, Ниш, уторка 25. новембар (8. децембар) 1914.
  13. Екмечић (1973). стр. 154.
  14. Екмечић (1973). стр. 309.
  15. Д. Јанковић, Србија и југословенско питање, стр. 104. н. 462.

Литература[уреди]

  • Петрановић, Бранко (1988). Историја Југославије, књига I - Краљевина Југославија. Београд: Нолит. 
  • Д. Јанковић, Народна скупштина Србије за време Првог светског рата, 328; Д. Јанковић, "Велики“ и „мали“ ратни програм, 157,158; Д. Јанковић, Србија и југословенско питање, 471.
  • А. Митровић, Србија у Првом светском рату, 163.
  • Л. М. Костић, Србија или Југославија, II, 14-19.
  • Екмечић, Милорад (1973). Ратни циљеви Србије 1914. Српска књижевна задруга. 
  • (Г, Н. Трубецки, Рат на Балкану, 92
  • Д. Јанковић, Србија и југословенско питање, 104. н.462.
  • Поповић, Никола Б. (2000). Срби у Првом светском рату 1914—1918. Нови Сад: Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа. 
  • Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ. 
  • Радојевић, Мира; Димић, Љубодраг (2014). Србија у Великом рату 1914-1918: Кратка историја. Београд: Српска књижевна задруга, Београдски форум за свет равноправних. 

Спољашње везе[уреди]