Letonski rat za nezavisnost

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Letonski rat za nezavisnost
Deo Ruskog građanskog rata i posleratnih sukoba
Riga may 1919.jpg
Napad na Rigu u maju 1919.
Vreme:5. decembar 1918. — 11. avgust 1920.
(1 godina, 8 meseci i 6 dana)
Mesto:Letonija
Ishod: Letonska pobeda.
Sukobljene strane

Letonija Letonska armija
sastavljena od:

  • Letonska pešadijska brigada[n 1]
  • Severnoletonska brigada[n 2] u julu 1919.

 Estonija
Rusija Livenov odred[n 3]
PoljskaPoljska
 Litvanija

Podrška od saveznika.

Flag of the German Empire.svg VI rezervni korpus:[1]

  • Baltic German.svg Baltička teritorijalna armija
  • Flag of the Iron Division Freikorps.svg Frajkori


Flag of the West Russian Volunteer Army.svg Zapadnoruska dobrovoljačka armija u septembru 1919.
Flag of the Russian Soviet Federative Socialist Republic (1918–1937).svg Ruska SFSR
Flag of the Latvian Socialist Soviet Republic (1918–1920).svg Letonska SSR
Komandanti i vođe
Letonija Janis Balodis
Estonija Ernst Poder
Poljska Edvard Ridz-Smigli
Flag of the German Empire.svg Ridiger fon der Golc
Baltic German.svg Alfred Flečer
Flag of the West Russian Volunteer Army.svgPavel Bermond-Avalov
Flag of the Russian Soviet Federative Socialist Republic (1918–1937).svg Joakim Vacetis
Flag of the Russian Soviet Federative Socialist Republic (1918–1937).svgDmitrij Nadežnji
Flag of the Russian Soviet Federative Socialist Republic (1918–1937).svgPeteris Slaven
Jačina

Letonija Na vrhuncu (januar 1920)
69,232 vojnika
271 mitraljeza i 321 puškomitraljeza
54 artiljerijskih oruđa
33 merzera[2]
Estonija Na vrhuncu (jun 1919)
16,000 vojnika[3]
204 mitraljeza
39 artiljerijskih oruđa
3 oklopna vozila
5 oklopnih vozova[4]
Ujedinjeno Kraljevstvo
1 krstarica,
8 razarača,
2 torpiljarke,
1 minolovac
Francuska
2 torpiljarke, 2 topovnjače


Poljska
(januar 1920)
25 tenkova,
20 000 vojnika
Flag of the German Empire.svg Na vrhuncu (jun 1919)
20,000 vojnika,[3] 100 artiljerijskih oruđa, 3 oklopnih vozova, 10 oklopnih vozila, 18 aviona, 469 mitraljeza[4]
Flag of the Russian Soviet Federative Socialist Republic (1918–1937).svg 5,600–6,300 vojnika,[5] 55 mitraljeza, 42 artiljerijskih oruđa, 3 oklopnih vozova[6]
Žrtve i gubici
Letonija Letonija:
3,046 mrtvih
4,085 ranjenih[7]
Estonija Estonija: 300 mrtvih, 800 ranjenih[8]
Flag of the German Empire.svg 840 poginulih
3,000 ranjenih[9][10]
nepoznati
Ovaj članak je deo serije članaka o
istoriji Letonije
Coat of arms of Latvia.svg


Letonski rat za nezavisnost (let. Latvijas neatkarības karš), ponekad i Letonska borba za slobodu (let. Latvijas brīvības cīņas) ili Letonski rat za oslobođenje (let. Latvijas atbrīvošanas karš, "War of Latvian Liberation"), bio je niz vojnih sukoba u Letoniji između 5. decembra 1918., nakon invazije Sovjetske Rusije na novoproglašenu Letonsku Republiku, i potpisivanja Riškog mira 11. avgusta 1920. godine.[11]

Rat se može podeliti u nekoliko faza: sovjetska ofanziva, nemačko-letonsko oslobađanje Kurzeme i Rige, estonsko-letonsko oslobođenje Vidzemea, bermondova ofanziva, letonsko-poljsko oslobađanje Latgale.

Letoniju su u ratu podržale Estonija, Poljska i zapadni saveznici—posebno mornarica Ujedinjenog Kraljevstva) protiv Ruske SFSR i boljševičke kratkotrajne Letonske SSR. Nemačka i Baltičko plemstvo uneli su u sukob dodatni nivo intriga, u početku su se nominalno udružili sa letonskim i savezničkim snagama ali sa namerom da pokušaju da se bore za nemačku dominaciju nad Letonijom. Na kraju tenzije su se rasplamsale nakon nemačkog udara protiv Letonske vlade, što je dovelo do otvorenog rata.

Nakon prekida vatre, Nemci su skovali plan da se nominalno pridruže Zapadnoruskoj dobrovoljačkoj armiji koju je predvodio general Pavel Bermont-Avalov. Zapadnoruska dobrovoljačka armija, uključujući Nemce i ruske ratne zarobljenike, bila je nominalni saveznik Bele armije u Ruskom građanskom ratu, ali su i Bermond-Avalov i fon der Golc bili više zainteresovani da eliminišu letonske nacionaliste nego da se bore protiv boljševika.

Određene epizode Letonskog rata za nezavisnost su takođe bile deo Poljsko-sovjetskog rata, posebno bitka kod Daugavpilsa.

Sovjetska ofanziva[uredi | uredi izvor]

Narodni savet Letonije je 18. novembra 1918. godine proglasio nezavisnost Republike Letonije i organizovao Privremenu letonsku vladu na čelu sa Karlisom Ulmanisom. Ruska SFSR je 1. decembra 1918. godine napala novoproglašenu republiku. Veliku većinu u Crvenoj armiji koja je krenula u invaziju činili su Crveni Letonci, što je olakšalo invaziju. Sovjetska ofanziva je naišla na mali otporNa severu Aluksne je zauzet 7. decembra, Valka 18. decembra, i Cesis 23. decembra, na jugu Daugavpils je zauzet 9. decembra a Plavinjos 17. decembra. Crvena armija je ušla u Rigu 3. januara 1919. godine. Do kraja januara Privremena letonska vlada i preostale nemačke jedinice povukle su se sve do Lijepaje, ali je Crvena ofanziva zastala kod reke Vente. Letonska Socijalistička Sovjetska Republika je zvanično proglašena 13. januara sa političkom, ekonomskom, i vojnom podrškom od strane Sovjetske Rusije.

Oslobođenje Kurzeme i državni udar[uredi | uredi izvor]

18. februara potpisan je sporazum između Letonije i Estonije, a zatim je formirana Severnoletonska brigada pod komandom Jorgisa Zemitansa na estonskoj teritoriji. 3. marta 1919. Nemci i letonske snage započele su kontranapade protiv Crvene armije. Tukums je oslobođen od boljševika 15. marta, a Jelgava 18. marta. Baltičko plemstvo je 16. aprila organizovalo državni udar u Lijepaji i osnovalo je pronemačku marionetsku vladu na čelu sa Andrievsom Niedrom. Privremena nacionalna vlada sklonila se na parobrod Saratov pod britanskom zaštitom u Lijepajskoj luci.[12] Riga je 22. maja 1919. zauzeta od strane frajkora koji su sprovodili teror protiv svih osumnjičenih sovjetskih simpatizera. U tom periodu Estonska vojska zajedno sa Severnoletonskom brigadom, lojalnoj Ulmanisovoj vladi, započela je veliku ofanzivu protiv Sovjeta na severu Letonije. Sredinom juna sovjetska vlast je bila svedena samo na Latgaliju.

Nemačko–letonski sukob[uredi | uredi izvor]

Nakon zauzimanja Rige nemačke snage su napredovale na sever ka letonskom gradu Cesisu. Cilj nemačkih snaga sada je očigledno postao uspostavljanje nemačke nadmoći na Baltiku eliminisanjem estonskih i letonskih vojnih jedinica, a ne poraz boljševika. Estonski general Johan Laidoner insistirao je da se Nemci zaustave na liniji južno od reke Gauje. On je takođe naredio 3. estonskoj diviziji da zauzme železničku stanicu u Gulbeneu.

19. juna 1919. godine Baltička teritorijalna armija i Gvozdena divizija pokrenule su napad da osvoje Cesis. Na početku, frajkori su zauzeli Straupe i nastavili su svoj napredak ka Limbažiju. Estonci su krenuli u protivnapad i proterali su frajkore iz grada. Estonci su 21. juna, dobili pojačanje i odmah su napali Baltičku teritorijalnu armiju pod Alfredom Flečerom, koji je bio prisiljen da se povuče severoistočno od Cesisa. Gvozdena divizija je napala Straupe prema Stalbeu u pokušaj da ublaži pritisak na Baltičku teritorijalnu armiju. U jutro 23. juna, Nemci su počeli generalno povlačenje prema Rigi.[13]

Saveznici su ponovo insistirali da Nemci povuku svoje preostale trupe iz Letonije, a 3. juna intervenisali su kako bi nametnuli primirje između Estonije, Letonije i Baltičke armije i Nemačkih frajkora kada su Letonci opkolili Rigu. Po odredbama sporazuma trebalo je obnoviti legitimnu Ulmanisovu vladu, Baltička teritorijalna armija je stavljena pod komandom Harolda Aleksandera a Gvozdena divizija da napusti Letoniju. Ulmanisova vlada vratila se u Rigu 8. jula 1919. godine a Baltička teritorijalna armija je postala sastavni deo Letonske nacionalne armije.

Bermondova ofanziva[uredi | uredi izvor]

Gvozdena divizija, međutim, nije napustila Letoniju. Umesto toga, major Jozef Bišof je oformio Nemačku legiju sastavljenu od frajkora Gvozdene divizije i spojio je sa Zapadnoruskom dobrovoljačkom armijom. U sastav nove vojske iz Gvozdene divizije je ušlo 14,000 vojnika, 64 aviona, 56 artiljerijskih oruđa i 156 mitraljeza, šest konjičkih jedinica i poljska bolnica. Ofanziva reformisane Nemačke armije je kasnije uspešno zaustavljena od Letonske armije, koja je dobila pomoć od britanskih i francuskih ratnih brodova i estonskih oklopnih vozila.

Vremenska linija[uredi | uredi izvor]

1918.[uredi | uredi izvor]

  • 11. novembar: Nemačko carstvo i Antanta potpisuju Kompjenjsko primirje, čime je okončan Prvi svetski rat, Sovjetska Rusija napada nemačke snage u Letoniji. Britanska imperija priznaje de fakto nezavisnost Letonije.
  • 17. novembar: Osnovana je prva zakonodavna letonska institucija, Narodno veće (let.: Tautas Padome) i Privremena nacionalna vlada. Janis Čakste postaje predsednik Narodnog veća a Karlis Ulmanis postaje premijer.
  • 18. novembar: Proglašena je Republika Letonija u Rigi.
  • 28. novembar: Regentski savet Ujedinjenog Baltičkog Vojvodstva se raspao.
  • 1. decembar: Crvena armija započinje invaziju u Letoniji.
  • 17. decembar: U Rusiji je formirana vlada Letonske Socijalističke Sovjetske Republike na čelu sa Peterisom Stučkom.

1919.[uredi | uredi izvor]

  • 5. januar: Formirana je prva oružana jedinica Letonije—1. letonski pešadijski bataljon, pod komandom Oskara Kalpaksa. Privremena vlada se povlači iz Jelgave u Lijepaju.
  • 31. januar: Većina Letonije je pod kontrolom Crvene armije, Letonska vlada i nemačke snage kontrolišu okolinu Lijepaje.
  • 18. februar: Potpisan sporazum o savezništvu između Estonije i Letonije, formirana Severnoletonska brigada pod komandom Jorgisa Zemitansa na estonskoj teritoriji.
  • 3. mart: Zajedničke nemačke i letonske snage započinju napad na snage Letonske SSR.
  • 6. mart: Oskar Kalpaks, komandant svih latonskih snaga podređenih nemačkom štabu, ubijen je od nemačke prijateljske vatre. Zamenjuje ga Janis Balodis.
  • 10. mart: Saldus prelazi pod letonskom kontrolom.
  • 21. mart: 1. letonski pešadijski bataljon je reformisan u Letonsku pešadijsku brigadu.
  • 16. april: Osnovana je marionetska Letonska vlada od strane Baltičkog plemstva[12] nakon državnog udara u Lijepaji, Privremena nacionalna vlada utočište je pronašla na brodu Saratov pod britanskom zaštitom.
  • 16. maj: Estonska armija započinje glavnu ofanzivu protiv Sovjeta u severnoj Letoniji.
  • 22. maj: Baltička teritorijalna armija je zauzela Rigu.
  • 23. maj: Letonska pešadijska brigada ulazi u Rigu
  • 3. jun: Baltička teritorijalna armija zauzima Cesis.
  • 6. jun: Frajkorska kampanja u Severnoj letoniji, pod komandom majora Alfreda Flečera.
  • 23. jun: Estonska 3. divizija kojom je komandovao general Ernst Poder, uključujući i 2. letonsku cesisku pukovniju Severnoletonske brigade, porazila je Baltičku teritorijalnu armiju.
  • 3. jul: Estonija, Letonija i pronemačka Nacionalna vlada potpisuju prekid vatre u Strazdumuiži.
  • 6. jul: Severnoletonska brigada ulazi u Rigu.
  • 5. oktobar: Nemačka misija potajno odlazi iz Rige za Jelgavu, gde zajedno sa Zapadnoruskom dobrovoljačkom armijom organizuju napad na Rigu.
  • 8. oktobar: Zapadnoruska dobrovoljačka armija napada Rigu i zauzima Pardaugava okrug.
  • 20. oktobar: Bitka za Talsi.
  • 3. novembar: Letonska armija, sa podrškom estonskih oklopnih vozova i britanske mornarice, počinje kontranapad.
  • 5. novembar: Bitka za Lijepaju.
  • 11. novembar: Letonska armija, sa podrškom estonskih oklopnih vozova i britanske mornarice, porazila je Zapadnorusku dobrovoljačku armiju u Rigi.
  • 21. novembar: Letonska armija oslobađa Jelgavu od Zapadnoruske dobrovoljačke armije.
  • 22. novembar: Litvanijska armija porazila je ostatke Zapadnoruske dobrovoljačke armije u Litvaniji blizu Radviliškisa.

1920.[uredi | uredi izvor]

  • 3. januar: Ujedinjene snage Letonije i Poljske pokreću napad na boljševike u Latgaliji i osvajaju Daugavpils.
  • 13. januar: Vlada Letonske SSR podnosi ostavku.
  • 1. februar: Letonija potpisuje prekid vatre sa Rusima.
  • 17.-18. april: Izbor letonske Ustavne skupštine.
  • 1. maj: Prva sednica Ustavne skupštine.
  • 15. jul: Letonija je potpisala prekid vatre sa Nemcima.
  • 11. avgust: Potpisan je Riški mir.

Vidi još[uredi | uredi izvor]


Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Generalkommando VI Reservekorps”. Axis History. 
  2. ^ Latvijas Atbrīvošanas kaŗa vēsture Arhivirano 2011-07-13 na sajtu Wayback Machine
  3. 3,0 3,1 „Iseseisvuse aeg 1941–44”. Eesti. Üld. 11. Eesti entsüklopeedia. 2002. str. 296—311. 
  4. 4,0 4,1 Co. Jaan Maide (1933). Ülevaade Eesti Vabadussõjast (1918–1920) (Overview on Estonian War of Independence) (na jeziku: Estonian). Arhivirano iz originala na datum 22. 8. 2010. 
  5. ^ Mangulis, Visvaldis. Latvia in the Wars of the 20th Century. Princeton Junction: Cognition Books, 1983, xxi, 207p.
  6. ^ „Latvia 1919” (PDF). pygmy-wars.50megs.com. 
  7. ^ Latvijas Brīvības cīņas, page 15
  8. ^ Eesti Vabadussõda Estonica.org
  9. ^ Hans von Rimscha, Hellmuth Weiss (1977). Von den baltischen Provinzen zu den baltischen Staaten 1918-1920. J. G. Herder-Institut. str. 61. 
  10. ^ Kaevats, Ülo: Eesti Entsüklopeedia 5, page 396. Valgus. 1990. ISBN 978-5-89900-009-6.
  11. ^ Freibergs J. (1998, 2001) Jaunāko laiku vēsture 20. gadsimts Zvaigzne ABC. ISBN 978-9984-17-049-7.
  12. 12,0 12,1 LtCol Andrew Parrott. „The Baltic States from 1914 to 1923: The First World War and the Wars of Independence” (PDF). Baltic Defence Review. 2/2002. Arhivirano iz originala (PDF) na datum 19. 3. 2009. 
  13. ^ Estonian War of Independence 1918–1920. Jyri Kork (Ed.). Esto, Baltimore, 1988 (Reprint from Estonian War of Independence 1918–1920. Historical Committee for the War of Independence, Tallinn, 1938)

Beleške[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Deo Baltičke teritorijalne armije do jula 1919.
  2. ^ Pod komandom 3. estonske divizije do jula 1919.
  3. ^ Deo Baltičke teritorijalne armije do jula 1919., nakon toga prešli na letonsku stranu.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Gen. Fürst Awaloff (1925). Im Kampf gegen den Bolschewismus. Erinnerungen von General Fürst Awaloff, Oberbefehlshaber der Deutsch-Russischen Westarmee im Baltikum. Verlag von J.J. Augustin, Glückstadt und Hamburg. 
  • Gen. Graf Rüdiger von der Goltz (1920). Meine Sendung in Finland und im Baltikum. Verlag von K.F. Koehler, Leipzig. 
  • BischoffJosef, Die letzte Front. Geschichte der Eiserne Division im Baltikum 1919, Berlin 1935.
  • Darstellungen aus den Nachkriegskämpfen deutscher Truppen und Freikorps, Bd 2: Der Feldzug im Baltikum bis zur zweiten Einnahme von Riga. Januar bis Mai 1919, Berlin 1937; Bd 3: Die Kämpfe im Baltikum nach der zweiten Einnahme von Riga. Juni bis Dezember 1919, Berlin 1938.
  • Die baltische Landeswehr im Befreiungskampf gegen den Bolschevismus. Ein Gedenkbuch, herausgegeben vom baltischen Landeswehrein, Riga 1929.
  • Kiewisz Leon, Sprawy łotewskie w bałtyckiej polityce Niemiec 1914-1919, Poznań 1970.
  • Łossowski Piotr, Między wojną a pokojem. Niemieckie zamysły wojenne na wschodzie w obliczu traktatu wersalskiego. Marzec-kwiecień 1919, Warszawa 1976.
  • Paluszyński Tomasz, Walka o niepodległość Łotwy 1914-1920, Warszawa 1999.
  • Von den baltische Provinzen zu den baltischen Staaten. Beiträge zur Entstehungsgeschichte der Republiken Estland und Lettland, Bd I (1917–1918), Bd II (1919–1920), Marburg 1971, 1977.
  • Claus Grimm: "Vor den Toren Europas – Geschichte der Baltischen Landeswehr" Hamburg 1963