Lovorvišnja

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Lovorvišnja
Prunus laurocerasus arboretum F of F Belgrade.jpg
Lovorvišnja u Arboretumu Šumarskog fakulteta u Beogradu.
Naučna klasifikacija
Carstvo:
Divizija:
Klasa:
Red:
Porodica:
Rod:
Vrsta:
P. laurocerasus
Binomijalno ime
Prunus laurocerasus
L.
Listovi, precvetala cvast, plod, koštica i klijavac.
Klonovi lovorvišnje: 'Mount Vernon', 'Novita', 'Etna', 'Rotundifolia' i var. caucasica.
Sadnice klona 'Baumgartner'.

Lovorvišnja (Prunus laurocerasus L.) pripada rodu Prunus koji broji oko 430 vrsta rasprostranjenih na severnoj hemisferi. Sinonimi naučnog naziva su Laurocerasus officinalis M. Roem, L. ottinii Carrière, L. vulgaris Carrière, Prunus grandifolia Salisb. i Padus laurocerasus Mill, a narodnog srpskog - zeleniče, zeleničica, lovorikasta črešnja i ladonja.[1]

Areal[uredi]

Lovorvišnja je prirodno rasprostranjena na Kavkazu, Zakavkazju, u Iranu, Maloj Aziji, Bugarskoj i kod nas u jugoistočnoj Srbiji na planini Ostrozub, gde joj je najseverozapadniji deo areala[2]. Introdukovana je iz Turske u Evropu kao dekorativna vrsta u XVI, u Englesku u XVII, a u Kaliforniju u XIX veku.

Opis vrste[uredi]

To je zimzeleni, uspravan, od zemlje gusto razgranat žbun, koji na prirodnim staništima izraste 1-3 (-6) m, a u kulturi znatno više (do 11 m).

Listovi su prosti, spiralno raspoređeni, kožasti, 15-20 cm dugi, 4-8 cm široki, izduženo eliptični, na vrhu zašiljeni, pri osnovi okrugli ili široko klinasti, celog oboda ili retko nazubljeni, na licu tamnozeleni, sjajni, na naličju svjetliji, a pri osnovi glavnog nerva sa 2-4 bradavičaste žljezde. Listovi imaju miris badema kad se izmrve jer sadrže amigdalin.

Cvetovi su dvopolni, beli, petočlani sa velikim brojem žućkastih prašnika, slatkastog mirisa, na dršci dugoj 5-10 mm, skupljeni u 5-13 cm duge uspravne grozdaste cvasti koje sedrže 30 do 40 cvetova prečnika oko 1 cm. Cvetovi se obrazuju u rano proleće, tokom marta-aprila. Entomofilna vrsta, najčešći oprašivači pčele i leptiri[2][3].

Plod je okruglasta, koštunica, prečnika do 1-2 cm, koja pocrni u avgustu-septembru, kada sazri. Mezokarp sočan, želatinozan. Endokarp (koštica) glatka, jajasta, zašiljena. Seme je sa kožastom semenjačom braon boje, bez endosperma, sa zdepastim, poluloptastim kotiledonima, klijanje epigeično[4].

Bioekološke karakteristike[uredi]

Ovo je brzorastuća vrsta, koja u prvoj godini dostiže visinu 20 cm, a u četvrtoj 1-1,5 m.

Najbolje uspeva na plodnim i vlažnim, dobro dreniranim zemljištima. Može se uzgajati na svetlim, otvorenim mestima, ali je izuzetno otporna na senku, pa uspeva i u gustoj senci drveća, sa vrlo malo direktne svetlosti. Podnosi i jake vetrove. Otporna je na niske temperature, ali joj za vreme jakih zima stradaju listovi. Dobro podnosi i sušu i zagađen vazduh, pa se zbog svega ovoga smatra vrlo žilavom vrstom.

Lovorvišnja je otpornija na bolesti i štetočine od drugih Prunus vrsta, ali pri povećanoj vlažnosti zemljišta može doći do truleži korena. Bolesti prouzrokovane gljivama i bakterijama mogu dovesti do pojave rđastih pega po listovima, a gljive iz roda Botryosphaeria izazivaju odumiranje grana[5].


Primena[uredi]

Kako se lovorvišnja često i lako gaji na većini staništa, važno je uočiti njenu sposobnost osvajanja prostora. Naime, u nekim regijama (severozapadna obala Severne Amerike), ona predstavlja invazivnu vrstu. Isti razlozi, zbog kojih je lovorvišnja dobar izbor za vrt, čine je i pretnjom za mnoge ekosisteme. Brz rast, upotpunjen zimzelenim nadzemnim delom, kao i otpornost na sušu i senku, često dovode do njene dominacije i potiskivanja drugih vrsta. Ovo redukuje biodiverzitet ekosistema i negativno utiče na druge biljne i životinjske vrste koje tu žive. Njeno širenje je teško kontrolisati i zbog toga što se neke vrste ptica hrane plodovima i na taj način raznose seme putem endozoohorije.

Dobro podnosi orezivanje, pa se koristi za žive ograde, bordure, razne topijarne forme i sl. Koristi se za formiranje grupa i masiva[3].

Za razliku od drugih delova biljke, koji su otrovni, jer sadrže cijanogeni glikozid amigdalin, plodovi su jestivi sirovi ili kuvani; imaju sladak, prijatan ukus, ali samo kad su potpuno zreli[6].

Razmnožavanje[uredi]

Lovorvišnja se razmnožava semenom, reznicama, položenicama, korenskim izbojcima i kalemljenjem. Generativno razmnožavanje podrazumeva dvomesečnu stratifikaciju zbog dormantnosti embriona[7]. Ako se poluzrele reznice Prunus laurocerasus 'Otto Luyken' ožiljavaju u septembru/oktobru dolazi do neravnomerne aktivacije pupoljaka uproleće, dok se pupoljci razvijaju ujednačeno kad je ožiljavanje bilo u decembru. Ovo se može objasniti time da pupoljci reznica pobodenih ujesen nisu bili izloženi niskim temperaturama. Praškasta indolbuterna kiselina u koncentraciji od 1% povećava procenat ožiljavanja i na 100%[8].

Unutarvrsni taksoni[uredi]

Postoji nekoliko prirodnih taksona kao na primer Prunus laurocerasus var. schipkaensis Späth, var. caucasica H. Jaeger, var. serbica Pančić i oko 40 kulturnih među kojima su najčešći:

  • 'Aureovariegata' panaširani listovi sa žutim obodom;
  • 'Baumgartner' sitnolista sorta gusto obrasla zaobljenim listovima, kompaktnija od sorte 'Rotundifolia';
  • 'Etna' kultivar sa narandžasto-bronzanim mladim listovima koji su dobar kontrast starijim tamno zelenim;
  • 'Magnifolia' snažna biljka sa velikim listovima, do 30 cm dugi 11 cm široki;
  • 'Mano' sitnolisni (6x3 cm) kultivar sa svetlijim naličjem u odnosu na osnovnu formu;
  • 'Mount Vernon' patuljasti klon do 60 cm visok;
  • 'Novita' brzorastući, visoki kultivar otporniji od ranijih krupnolisnih;
  • 'Otto Luyken' polupatuljasta sorta sa malim listovima do 10 cm dugi i 2–3 cm široki;
  • 'Rotundifolia' ima zaobljenije listove i žbunastiji habitus od drugih kultivara, što ga čini pogodnim za žive ograde;
  • 'Zabeliana' sorta otporna na niske temperature.

Izvori[uredi]

  1. ^ Simonović, D. (1959): Botanički rečnik, imena biljaka. Srpska akademija nauka - posebna izdanja, knjiga CCCXVIII
  2. 2,0 2,1 Jovanović, B. (1985): Dendrologija. IV izmenjeno izdanje. Univerzitet u Beogradu. Beograd
  3. 3,0 3,1 Vukićević E. (1996): Dekorativna dendrologija, Šumarski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd
  4. ^ Stilinović, S. (1985): Semenarstvo šumskog i ukrasnog drveća i žbunja. Univerzitet u Beogradu. Beograd
  5. ^ Šilić, Č. (1990): Ukrasno drveće i grmlje, I izdanje. IP Svjetlost. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Sarajevo i Beograd
  6. ^ Frohne D. and Pfänder H. J. (1984): A colour atlas of poisonous plants. Wolfe, London
  7. ^ Huxley, A. (editor) : The New Royal Horticultural Society Dictionary of Gardening. Published by London, Macmillan,. ISBN 978-0-333-47494-5 /. 1992. ISBN 9780333474945.
  8. ^ Grbić, M. : Proizvodnja sadnog materijala - Vegetativno razmnožavanje ukrasnog drveća i žbunja. Univerzitet u Beogradu. Beograd: 2004. ISBN 978-86-7602-009-6.

Spoljašnje veze[uredi]

Crvena knjiga flore Srbije
Adolphe Braun Tulpen.jpg


Ovaj takson je ubeležen u Crvenu knjigu flore Srbije
usled svoje ugroženosti ili nestanka sa teritorije Srbije.