Pređi na sadržaj

Margarete Šite-Lihocki

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Margarete Šite-Lihocki
Margarete Šite-Lihocki snimljena 1997. godine na svoj 100. rođendan.
Datum rođenja(1897-01-23)23. januar 1897.
Mesto rođenjaBeč, Austrougarska
Datum smrti18. januar 2000.(2000-01-18) (102 god.)
Mesto smrtiBeč, Austrija
ZanimanjeArhitekta

Margarete Šite-Lihocki (nem. Margarete Schütte-Lihotzky; Margareten, 23. januar 1897 – Beč, 18. januar 2000) bila je austrijska arhitektica i komunistička aktivistkinja u austrijskom otporu nacizmu. Danas je najviše upamćena po tome što je dizajnirala ono što je poznato kao frankfurtska kuhinja.[1]

Mladost i obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Margarete Lihocki je rođena 23. januara 1897. godine u buržoaskoj porodici u Margaretenu, koji je od 1850. deo Beča. Njen deda Gustav Lihocki je bio gradonačelnik Černovica, iz Bukovine, a njena majka Džuli Bode bila je rođaka Vilhelma fon Bodea. Njen otac je bio liberalno nastrojeni državni službenik, Ervin Lihocki, čiji ga je pacifizam naterao da dočeka kraj Habzburškog carstva i osnivanje Prve austrijske republike 1918. Lihocki je postala prva studentkinja na "Kunst-geverb-šule" (nem. Kunstgewerbeschule), danas Univerzitetu primenjenih umetnosti u Beču, gde su predavali renomirani umetnici kao što su Jozef Hofman, Anton Hanak i Oskar Kokoška.[2] Lihocki je ušla na studije preko pisma preporuke Gustava Klimta. Godine 1997., proslavljajući svoj 100. rođendan i prisećajući se svoje odluke da studira arhitekturu, primetila je da „1916. niko ne bi mogao da zamisli da žena dobije zadatak da izgradi kuću – čak ni ja“.[3]

Lihocki je studirala arhitekturu kod Oskara Strnada, osvajajući nagrade za svoje dizajne i pre diplomiranja. Strnad je bio jedan od pionira socijalne stanogradnje (nem. Sozialer Wohnbau) u Beču. Inspirisana tim pristupačnim, ali udobnim načinom socijalnog stanovanja za radničku klasu, Lihocki je shvatila da je povezivanje dizajna i funkcionalnosti novi trend koji će biti tražen u budućnosti. Nakon diplomiranja, između ostalih projekata, sarađivala je sa Adolfom Losom, planirajući naselja za invalide i veterane Prvog svetskog rata. Tokom ovog perioda takođe je radila zajedno sa arhitektom Jozefom Frankom i filozofom Otom Nojratom.[4] Njena sećanja na ove i mnoge druge austrijske arhitekte i intelektualce sakupljena su u njenoj knjizi "Zašto sam postala arhitekta" (nem. Warum ich Architektin wurde).

Frankfurtska kuhinja[uredi | uredi izvor]

Frankfurtska kuhinja

Godine 1926. pozvana je u Agenciju za visokogradnju (nem. Hochbauamt) Gradskog veća Frankfurta na Majni, od strane arhitekte i urbanista Ernsta Maja, da radi na projektu Novog Frankfurta.[5] Mej je dobio političku moć i finansijska sredstva da reši nedostatak stanova u Frankfurtu. Lihocki jeradila na projektovanju vrtića, đačkih domova, škola i sličnih društvenih zgrada. Dizajnirala je paviljone za vrtiće na osnovu ideja Marije Montesori. U Frankfurtu je upoznala kolegu Vilhelma Šitea za koga se udala sledeće godine.[6]

Kao deo projekta Novi Frankfurt, Lihocki je 1926. godine stvorila Frankfurtsku kuhinju, koja je bila prototip ugradne kuhinje koja je sada preovlađujuća u zapadnom svetu. Na osnovu naučnog istraživanja američkog stručnjaka za menadžment Frederika Vinslou Tejlora i njenog vlastitog istraživanja, Lihocki je koristila kuhinju u vagonima za ručavanje na železnici kao model da dizajnira „laboratoriju domaćice“ koristeći minimalan prostor, koji nudi maksimum udobnosti i funkcionalnosti. Kuhinja je imala samo 1,9 sa 3,4 metra i celom površinom bila je ofarbana plavo-zelenom bojom jer su naučnici tvrdili da baš ta boja odbija muve. Kuhinja je dizajnirana da bude velika tek toliko da domaćica može da radi sama. Sve površine su bile lake za čišćenja bez spojnica oko kojih bi se hvatala prljavština. Postojala je i polica sa metalnim kutijama za skladištenje brašna, pirinča i šećera, dizajnirane tako, da ih domaćica lako dohvati bez otvaranja vrata kredenca. Pošto u to vreme nije bilo frižidera, Lihocki je osmislila donji kredenac za hranu koja se hladila od spoljašnje strane. Daska za peglanje je bila okačena o zid sa mogućnošću spuštanja radi korišćenja. Korpa za otpatke je bila smeštena u vlastitom kredencu i mogla je da se prazni van kuhinje kroz otvor u hodniku.[7]

Gradsko veće Frankfurta je na kraju postavilo 10.000 njenih masovno proizvedenih, montažnih kuhinja u novoizgrađene stanove za radničku klasu.[8] Na njen 100. rođendan, Šite-Lihocki je prokomentarisala: „Iznenadićete se da, pre nego što sam osmislila frankfurtsku kuhinju 1926, nikada nisam sama kuvala. Kod kuće u Beču mama je kuvala, u Frankfurtu sam išla u lokalni restoran. Dizajnirala sam kuhinju kao arhitekta, a ne kao domaćica.“[9]

Predratne aktivnosti[uredi | uredi izvor]

Kako se politička situacija u Vajmarskoj republici pogoršavala i pomerala udesno, Šite-Lihocki se pridružila timu od sedamnaest arhitekata nazvanim „Majeva brigada“, koju je predvodio arhitekta Ernst Maj, uključujući njenog supruga Vilhelma i bečkog ahitektu Eriha Mautnera. Godine 1930. putovali su u Moskvu vozom. Tamo je grupa dobila zadatak da pomogne u realizaciji prvog Staljinovog petogodišnjeg plana izgradnjom industrijskog grada Magnitogorska na južnim obodima planine Urala. Pre njihovog dolaska, grad se sastojao od blatnih koliba i baraka. Trebalo je da za nekoliko godina izraste na 200.000 stanovnika, većinom radnika u industriji čelika. Iako je „Majeva brigada“ za tri godine bila zaslužna za izgradnju 20 gradova, zbog loših političkih uslova i polovičnih rezultata Ernst Maj je napustio Rusiju 1933. po isteku ugovora. Šite-Lihocki je ostala u Sovjetskom Savezu do 1937. godine. Potom su se ona i njen muž prvo preselili u London, a kasnije u Pariz. Takođe, 1933. godine Šite-Lihocki je predstavila neke od svojih radova na svetskom sajmu u Čikagu „Vek progresa“.

Godine 1938. Šite-Lihocki je, zajedno sa svojim mužem, pozvana u Istanbul, da predaje na Akademiji likovnih umetnosti, i da ponovo sarađuje sa prognanim nemačkim arhitektom Brunom Tautom. Nažalost, Taut je umro ubrzo nakon njihovog dolaska u Istanbul. Uoči Drugog svetskog rata Istanbul je bio raj za prognane Evropljane, pa su se tako Šiteovi sreli sa umetnicima kao što su muzičari Bela Bartok i Pol Hindemit.

Komunistički aktivizam i Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]

U Istanbulu je Šite-Lihocki srela kolegu Austrijanca Herberta Ajholcera, arhitektu koji je u to vreme bio zauzet organizovanjem komunističkog otpora nacističkom režimu. Godine 1939. Šite-Lihocki se pridružila Komunističkoj partiji Austrije (KPO), a decembra 1940, svojom voljom, zajedno sa Ajholcerom, otputovala je nazad u Beč da tajno kontaktira austrijski komunistički pokret otpora. Šite-Lihocki je pristala da se sastane sa vodećim članom Otpora pod nadimkom „Gerber“, Ervinom Pušmanom, i pomogne u uspostavljanju komunikacione linije sa Istanbulom.[10] Upoznala je „Gerbera“ u kafeu Viktorija 22. januara 1941, gde ih je Gestapo iznenadio i uhapsio,[10] samo 25 dana nakon njenog dolaska. Dok su Ajholcer i drugi borci otpora, koji su takođe bili zarobljeni, optuženi za veleizdaju, osuđeni na smrt od strane Narodnog suda (nem. Volksgerichtshof) i pogubljeni 1943. godine, Šite-Lihocki je osuđena na 15 godina zatvora i odvedena u zatvor u Ajhah, u Bavarskoj. Oslobodile su je američke trupe 29. aprila 1945. godine.

Šite-Lihocki povodom svečanosti imenovanja trga u gradiću Radštatu južno od Salcburga "Margarete Šite-Lihocki plac" (1997)

Posleratni period[uredi | uredi izvor]

Počasni grob na Središnjem bečkom groblju

Posle rata otišla je da radi u Sofiji, u Bugarskoj, da bi se na kraju vratila u rodni Beč 1947. Njeni snažni komunistički politički stavovi sprečili su je da dobije bilo kakve veće javne projekte u posleratnoj Austriji, uprkos činjenici da je mnoštvo zgrada bilo uništeno i da su morale da budu ponovo izgrađene. Shodno tome, pored projektovanja privatnih kuća, Šite-Lihocki je radila kao konsultant u Kini, na Kubi i u Istočnoj Nemačkoj. Godine 1951. rastala se od svog muža Vilhelma Šutea.

Sa velikim zakašnjenjem su njena dostignuća zvanično priznata u Rečublici Austriji. Prvo je dobila priznanje za svoje nearhitektonske aktivnosti: 1977. godine dobila je medalju za mirovni rad, a 1978. godine počasnu značku za rad u Otporu.[11] Dobila je nagradu za arhitekturu grada Beča 1980. godine [12] . Godine 1985. objavila je svoje memoare "Sećanja iz otpora" (nem. Erinnerungen aus dem Widerstand). Odbila je da joj se 1988. oda počast od strane austrijskog saveznog predsednika Kurta Valdhajma na osnovu Valdhajmovog ozloglašenog ratnog dosijea.[12] Na kraju je dobila tu nagradu 1992. Godine 1995. bila je u grupi preživelih austrijskih holokausta koji su tužili Jerga Hajdera nakon debate u austrijskom parlamentu o bombaškim napadima na Rome u kojoj je Hajder nacističke koncentracione logore nazvao „zatvorskim logorima“.

U Austrijskom muzeju primenjene umetnosti u Beču je 1990. godine izložena maketa njene frankfurtske kuhinje.[11]

Margarete Šite-Lihocki umrla je u Beču, 18. januara 2000. godine, u 102. godini, pet dana pre svog 103. rođendana, od komplikacija nakon obolevanja od gripa. Sahranjena je na Središnjem bečkom groblju.

Počasti i nagrade[uredi | uredi izvor]

  • Nagrada za arhitekturu grada Beča (1980)
  • Austrijsko odlikovanje za nauku i umetnost (1992) [13]
  • Veliko odlikovanje časti u zlatu sa zvezdom za zasluge u Republici Austriji (1997) [13]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Bois, Marcel (18. 1. 2020). „A Communist Designed Your Kitchen”. Jacobin. Pristupljeno 16. 1. 2021. 
  2. ^ „Margarete Schütte-Lihotzky: 'Sie haben gedacht, ich würde verhungern'”. die Standard (na jeziku: German). 18. 1. 2005. Pristupljeno 4. 3. 2013. 
  3. ^ „Margarete Schütte-Lihotzky: 'Sie haben gedacht, ich würde verhungern'”. die Standard (na jeziku: German). 18. 1. 2005. Pristupljeno 4. 3. 2013. „Sie haben gedacht, ich würde verhungern ... 1916 konnte sich niemand vorstellen, dass man eine Frau damit beauftragt, ein Haus zu bauen – nicht einmal ich selbst” 
  4. ^ Sophie Hochhäusl, From Vienna to Frankfurt Inside Core House Type 7: A History of Scarcity through the Modern Kitchen, Architectural Histories (2013) https://journal.eahn.org/articles/10.5334/ah.aq/
  5. ^ „Margarete Schütte-Lihotzky: 'Sie haben gedacht, ich würde verhungern'”. die Standard (na jeziku: German). 18. 1. 2005. Pristupljeno 4. 3. 2013. 
  6. ^ „Publication Flierl MSL prison correspondence — University Archive”. Collection and Archive (na jeziku: engleski). 17. 9. 2021. Pristupljeno 2022-08-20. 
  7. ^ Museum, Victoria and Albert. „Frankfurt Kitchen | Schütte-Lihotzky, Margarete (Grete) | V&A Explore The Collections”. Victoria and Albert Museum: Explore the Collections (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-08-20. 
  8. ^ Online, Wiener Zeitung. „Todesfall: Architektin Margarete Schütte-Lihotzky 102-jährig gestorben - Architektin und Widerstandskämpferin”. Kultur - Wiener Zeitung Online (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2022-08-20. 
  9. ^ „Margarete Schütte-Lihotzky: 'Sie haben gedacht, ich würde verhungern'”. die Standard (na jeziku: German). 18. 1. 2005. Pristupljeno 5. 3. 2013. „Es wird Sie überraschen dass ich, bevor ich die Frankfurter Küche 1926 konzipierte, nie selbst gekocht habe. Zuhause in Wien hat meine Mutter gekocht, in Frankfurt bin ich ins Wirtshaus gegangen. Ich habe die Küche als Architektin entwickelt, nicht als Hausfrau.” 
  10. ^ a b Chiu, Charles S. (1994). Women in the Shadows: Mileva Einstein-Marie, Margarete Jeanne Trakl, Lise Meitner, Milena Jesenska, Margarete Schutte-Lihotzky. Die Deutsche Bibliothek. str. 155—156. ISBN 978-0-8204-8856-1. 
  11. ^ a b „Margarete Schuette-Lihotzky; Pioneering Architect”. Los Angeles Times. 22. 1. 2000. Pristupljeno 5. 3. 2013. 
  12. ^ a b Pace, Eric (23. 1. 2000). „Margarete Schutte-Lihotzky, Noted Austrian Architect, 102”. The New York Times. Pristupljeno 4. 3. 2013. 
  13. ^ a b „Reply to a parliamentary question” (PDF) (na jeziku: German). str. 926, 1111. Pristupljeno 23. 11. 2012. 

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

  • Peter Noever, MAK (Ed.), Authors: Renate Allmayer-Beck, Susanne Baumgartner-Haindl, Marion Lindner-Gross, Christine Zwingl: Margarete Schütte-Lihotzky. Soziale Architektur - Zeitzeugin eines Jahrhunderts. Böhlau, Vienna. Schütte-Lihotzky, Margarete (1996). Margarete Schütte-Lihotzky: Soziale Architektur : Zeitzeugin eines Jahrhunderts. Böhlau. ISBN 3-205-98607-5. 
  • Susan R. Henderson, Building Culture: Ernst May and the New Frankfurt Initiative, 1926-1931. Peter Lang. Henderson, Susan R. (2013). Building Culture: Ernst May and the New Frankfurt Initiative, 1926-1931. Peter Lang. ISBN 978-1433105876. 
  • Susan R. Henderson, A Revolution in Woman’s Sphere: Grete Lihotzky and the Frankfurt Kitchen (reprint), in Housing and Dwelling (Barbara Miller Lane, ed.). Routledge, 2006, chapter 7, 248-258. Lane, Barbara Miller (2007). Housing and Dwelling: Perspectives on Modern Domestic Architecture. Routledge. ISBN 978-0415346566. 
  • Susan R. Henderson, Reputations. Grete Schütte-Lihotzky in AR. The Architectural Review (27 June 2015), 96-98.
  • Susan R. Henderson, Housing the Single Woman, JSAH (2009)
  • Sophie Hochhäusl, From Vienna to Frankfurt Inside Core House Type 7: A History of Scarcity through the Modern Kitchen, Architectural Histories (2013), https://journal.eahn.org/articles/10.5334/ah.aq/
  • Hochhäusl, Sophie (2020). „"Dear Comrade," or Exile in a Communist World: Resistance, Feminism, and Urbanism in Margarete Schütte-Lihotzky's Work in China (1934/1956)”. Abe Journal (16). S2CID 216517167. doi:10.4000/abe.7169. 
  • Alfons Puigarnau (13. 6. 2018). „The Woman Architect Schutze Lihotzky”. Ur.: Seražin, Helena; Garda, Emilia Maria; Franchini, Caterina. Women's Creativity since the Modern Movement (1918-2018): Toward a New Perception and Reception. Založba ZRC. ISBN 978-961-05-0106-0. 
  • Marion Godau (2016): On the Organization of Products in German Design. DESIGNABILITIES Design Research Journal, (11) 2016. ISSN 2511-6274

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Mediji vezani za članak Margarete Šite-Lihocki na Vikimedijinoj ostavi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Маргарете_Шите-Лихоцки&oldid=27822071”