Menijerova bolest

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Menijerova bolest
Oreille Interne.png
Unutrašnje uvo
Klasifikacija i spoljašnji resursi
SpecijalnostOtorinolaringologija
ICD-10H81.0
ICD-9-CM386.0
OMIM156000
DiseasesDB8003
MedlinePlus000702
eMedicineemerg/308
MeSHD008575

Menijerova bolest, endolimfatični hidrops, hidrops lavirinta, (lat. Morbus Menierе) je hronični poremećaj u unutrašnjem uvu koji, iako ozbiljno remeti život pacijenta, nije fatalan. Prema Američkoj akademiji za otorinolaringologiju, Meniejrovu bolest karakterišu četiri glavna simptoma, koji se javljaju sa različitim stepenom intenziteta: vertigo (vrtoglavica sa nistagmusom), gubitak sluha, tinitus (zujanje ili šum u ušima) i osećaj punoće u ušima.[1]

Faze u razvoju Menijerove bolesti kreću se od početnih znakova i simptoma pa sve do teških, onesposobljavajućih napada vrtoglavice i potpunog gubitka sluha, ako se bolest ne leči.

Bolest, najverovatnije, nastaje zbog poremećaja mikrocirkulacije u lavirintu uva.[2] Nagluvosti je promenjiva, ali sa vremenom napreduje. Najveći broj bolesnika je između 40 i 60 godina. Oko 40.000 novih slučajeva Menijerove bolesti godišnje se dijagnostikuje samo u Sjedinjenim Američkim Državama. Oko 3% bolesnika sa dijagnozom Menijerove bolesti su deca. Bolest se nešto češće javlja kod žena. Kod nekih žena poboljšanje simptoma javlja se u trudnoći. Kod otprilike 5% slučajeva sa Menjerovom bolešću, postoji pozitivna porodična anamneza koja ukazuje da postoji genetska komponenta u podskupu pojedinaca sa ovom bolešću. Iako se kod većina slučajeva Menijerova bolest javlja jednostrano, bez dominacije levog ili desnog uva, u oko 10-50% bolesnika simptomi se mogu javiti i na suprotnom uvu.[3][4]

Istorijat[uredi]

Prosper Menijer prvi je opisao bolest 1861.

Francuski lekar Prosper Menijer Menijer (Prosper Ménière, 1799 — 1862) prvi je 1861. godine opisao ovu bolest koju koju je povezao sa promenama u unutrašnjem uvu.[3] Naime on je posle dugih i sistematskih posmatranja promena kod preko 60 bolesnika sa slušno-vestibularnom krizom, objavio svoja zapažanja u četiri uzastopna članaka u jednom medicinskom časopisu u Parizu 1861. godine U njima je dokazao da u nekim bolestima sa vrtoglavicom i poremećajem sluha, procesa nije lokalizovan u mozgu, kako se smatralo, već u unutrašnjem uvu. Striktno govoreći, slučajevi koje je opisao Menijer zapravo su predstavljeni leukemijom izazvana krvarenje u unutrašnjem uvu.

Godine 1895. bolest je u čast, Prospera Menijera, koji je prvi opisao dobila naziv Menijerova bolest.

Mada su moderna shvatanja Menijerove bolesti znatno evoluirali, i danas postoje brojne zablude. Dosta često lekari većinu vrtoglavica označavaju kao Menijerova bolest, ili što je još neprihvatljivije kao Menijerov sindrom.[3] Da bi donekle otklonili obe dileme i ujednačilili stavove struke Američka akademija za otorinolaringologiju, Fondacija (AAO-HNS) za hirurgiju glave i vrata i Odbor za sluh i ravnotežu, objavili su jedinstveni stav i smernice za kliničku dijagnozu Menijerove bolesti tokom 1972., 1985., i 1995. Prema tim smernicama, Menijerova bolest se definiše kao; ponavljajući, spontani, epizodični; gubitak sluha praćen vrtoglavicom, punoćom i zujanjem u ušima. Da bi dijagnoza bila postavljena zujanje u ušima ili punoća (ili oboje) mora biti prisutno na oboleloj strani.[5]

Za primenu ototoksičnih antibiotika iz grupe aminoglikozida u lečenju Menijer bolesti zaslužan je Harold F. Schuknecht s koji je 1950-ih godina primenio streptomicin, istovremeno lokalno i parenteralno.[6]

Menijerova bolest i anatomija uva[uredi]

Ljudsko uvo je složeni senzorni organ koji ima dve funkcije: funkciju sluha i funkciju održavanje ravnoteže. Svojim većim delom leži u petroznom delu temporalne kosti. Na osnovu morfofunkcionalnih karakteristika, uvo se deli na: spoljašnje (eksterno) uvo (za sluh), srednje uvo (za sluh) i unutrašnje uvo (za sluh i ravnotežu). Svaki od ovih delova ima fnkcionalne podsklopove za određene funkcije.

Spoljašnje uvo[uredi]

Spoljašnje uvo

Spoljašnje uvo je spoljni deo uva, čija je funkcija da „primi ili uhvati“ zvučne talase, identifikuje iz kog pravca oni dolaze, i kanališe ih (ili sprovede) u unutrašnje uvo. Komponente spoljašnjeg uva su:

Ušna školjka

Ušna školjka jevidljivi deo uva napravljen od hrskavice koja omogućava da slušalac locira izvor zvuka.

Ušni kanal

Cev koja usmerava zvučne talase ka bubnoj opni nosi naziv ušni kanal.

Bubna opna

Membrana timpani ili bubnjić je tanki, u obliku valjka membrana koja razdvaja spoljni deo uva od srednjeg uva. Ona štiti srednje uvo od spoljašnjeg okruženja. Bubna opna je ujedno i prvi organ uva koji reaguju na zvučne talase koji se sprovode kroz ušni kanal.

Srednje uvo[uredi]

Srednje uvo

Srednjeg uvo je vazduhom ispunjena šupljine, poznat i pod nazivom bubna duplja (cavum tympani). Srednjeg uvo je smešteno u šupljini temporalne kosti, u njenom delu u bazi lobanje. Njegova glavna funkcija je da prenese zvučne talase iz spoljašnjeg okruženje u unutrašnje uvo. Srednje uvo se sastoji iz dva dela:

Slušnih koščica

Slušne koščice su jako male kosti, međusobno povezane, koje reaguju pomeranjem na vibracije bubne opne, One svojim mehaničkim pokretima prenose zvučne talase sa bubne opne na unutrašnje uvo.

Slušne koščice se sastoje od tri male kosti pod nazivima koji oponašaju njihov izgled: čekić (malleus), nakovanj (incus), i uzengija (stapes). Čekić je u neposrednoj vezi sa bubnom opmom a uzengija u neposrednoj vezi sa „ovalnim prozorom“, membranom koja razdvaja srednje od unutrašnjeg uva.

Eustahijeva tuba

Eustahijeva tuba je cev koja povezuje srednje uvo sa nazofarinksom (segmentom grla iza usta i nosne šupljine), koja po pricipu „ventila pritiska“ provetrava i ujednačava pritisak vazduha u srednjem uvu.

Unutrašnje uvo[uredi]

Unutrašnjeg uva je organ odgovoran za tumačenje dolaznih zvučnih talasa (slušna funkcija) i održavanje ravnoteže (vestibularna funkcija). Unutrašnje uvo sa sastoji od lavirinta, koji je ispunjen tečnošću. On objedinjava organe za sluh i ravnotežu. Lavirint je u potpunsoti smešten u kosti, tj šupljem delu temporalne kosti u bazi lobanje.

Lavirint je najodgovorniji organ za Menijerovu bolest, računajući tu i sve znake i simtome koji potiču od strane poremećaja funkcija sluha i vestibularne ravnoteže.

Unutrašnje uvo se sastoji iz tri dela: puža ili kohlee, polukružnih kanala i vestibuluma.

Anatomija pužah, polukružni kanala i vestibuluma
Kohlea (puž)

Puž ili kohlea je suštinska organ čula sluha. On je u obliku spirale slične kućici puža. Smešten je sa prednje strane unutrašnjeg uva, i sebi sadrži Kortijevov organ (koji je građen od kosih ćelija koje prenose nervne signale do mozga).

Polukružni kanali

Polukružni kanali smešteni su u zadnjem delu unutrašnjeg uva. Oni su deo organa za ravnotežu i kontrolu pokreta. Polukružni kanali služe za detekciju rotacionog kretanja tela kroz prostor.

Vestibulum

Vestibulum je centralni deo unutrašnjeg uva koji spaja kohleu i polukružne kanale. On u sebi sadrži dva membranozne vrećica, utrikulus i sakulus, koje su važne za održavanje ravnoteže i detekciju linearnog kretanje u prostoru (za razliku od rotacionog čiju kontrolu vrše polukružni kanali):

  • Utrikulus - proizilazi iz polukružnih kanala
  • Sakulus - je povezan sa kohlearnim kanalom.

U okviru kohlee, polukružnih kanala, i trema, postoje i dva kompleksna sistema kesica stavljenih od membrane, kanala, cevi i nerava, jedan unutar drugog. Spoljni sistem sadrži tečnost koja se zove perilifa. Unutar sistema koji sadrži perilimfu je drugi složeni sistem kanala. Tečnosti u ovom sistema naziva se endolimfa, i ona se hemijski razlikuje od perilimfe. Membrana koja razdvaja endolimfom - ispunjen kohlearni kanal od okolne perilimfe zove se membrana Rajsneri.

Inervacija unutrašnjeg uva

Inervacija organe unutrašnjeg uva dolazi iz vestibulokohlearnog nerva, ili osmog lobanjskog nerva. Kao što mu samo ime govori, ovaj nerv se sastoji od dve grane:

  • vestibularne, koja nosi signale iz vestibularnih organa (semicirkularnih kanala i predvorja ili trema) do mozga;
  • kohlearne, koja prenosi signale od auditornog organa (kohlee) do mozga.

Menijerova bolest i fiziologija uva[uredi]

Čulo sluha čoveka je prirodni sistem senzora koji omogućava percepciju zvučnih pojava iz okoline. Ovaj sistem se sastoji od dva uva koji su, kao fizičkom preprekom, prostorno razdvojeni glavom. Pod uticajem fizičkih nadražaja iz čovekovog okruženja u njegovoj svesti stvaraju se odgovarajuće zvučne senzacije, o izvorima zvuka i njihovom položaju u prostoru. Po svojim akustičkim osobinama čulo sluha je prilagođeno prijemu zvuka u vazduhu, jer je vazduh čovekovo prirodno okruženje.

U građi čula sluha i njegovim funkcijama postoje i određene individualne razlike među ljudima, što je utiče i na različite manifestacije znakova i simptoma kod istovetnih bolesti, npr Menijerove bolesti.

Sluh[uredi]

Organ sluha je biološki receptor zvuka, senzorni organ podešen da akustičke promene pritiska i pomeranje čestica vazduha prikupi, transformiše, izmeni i do određenih centara u mozgu pošalje odgovarajuće bioelektrične potencijale. Oni će u centarima u mozgu, biti podvrgnuti procesima analize, integracije i prepoznavanja (identifikacije), kako bi se pripremili za dalju svesnu obradu. Ovo je aktivni proces koji počinje u spoljnoj sredini i nastavlja se na celom putu u niz mehaničkih, hemijskih i električnih efekata kroz sve strukture uva, slušne nerve, jedra, sinapse i centre.

Sa praktičnog stanovišta ceo fenomen slušanja zavisi od tri osnovne karike:

  • vrste i kvalitet zvucnog nadražaja (stimulusa)
  • sprovodnog (transmisionog odnosno konduktivnog) aparata koji prenosi i na određeni način transformiše zvuk iz spoljne sredine do senzorskih elemenata
  • perceptornog aparata koji prihvata zvučne signale i pretvara ih u određene biološke ekvivalente pogodne za dalju neurološku obradu sve do prelaska u svest. Za kliniku je od velikog značaja poznavanje svakog od navedenih mehanizama.
Mehanizmi registrovanja zvuka

Kada zvuk dospe u ušni kanal, zvučni talasi prouzrokuju treperenje bubne opna, koja potom kod slušnih koščica izaziva vibracione pokrete. Po klasičnoj teoriji talasi se potom sa baze stapesa prenose perilimfom kroz skalu vestibuli i helikotremu u skalu timpani i tamo dovode do oscilacija odgovarajućih vlakna bazilarne lamine (rezonatori). Čulne ćelije koje leže na tim vlaknima na taj način zajedno sa svojim dlačicama bivaju potisnuti prema membrani tektoriji i time postaju nadražene. Nadražene male treplje (dlačice) stvaraju nervne impulse koji putuju do mozga preko slušnog dela vestibulokohlearnog nerv. Impulsi koji su prevedeni da mozga u njemu se registruju kao zvuk.

Kod prenošenja titraja sa stapes na perilimfu, baza stapes se neznatno utiskuje u šupljinu lavirinta. Kako je tečnost nestišljiva i nekompresibilna, perilimfa se mora na drugom mestu pomeriti. To je moguće samo tamo gde zid lavirinta nije kost, a takvo mesto je kohlearni prozor na kome je razapeta sekundarna membrana timpani.

Po novijem tumačenju, vibrira ne samo bazilarna, nego i vestibularna membrana. Prva najjače u blizini spiralne veze, a druga u blizini rubnog dela spiralne koštane lamine. Time se endolimfa potiskuje iz prostora ograničenim tektorijalnom membranom i Kortijevim organom prema spoljnom zidu duktusa kohlearisa i opet uvlači nazad u taj prostor. To strujanje endolimfe u radijalnom smeru nadražuje dlačice čulnih ćelija.

Ravnoteža[uredi]

Organi vestibularnog sistema (polukružni kanali i vestibulum) takođe sadrže kose ćelije koje, kada se uznemire pokretnim endolimfe, detektuju bilo rotaciju glave, pokrete tela (ubrzavanje i usporavanje), ili položaj tela u prostoru. Kada se osoba kreće ili menja pravac, kretanje endolimfe remeti funkciju kosih ćelija u tim organima. Pravac kretanja određuje se na osnovu toga koje su kosa ćelije stimulisane. Dlačice ćelija generišu nervne impulse koji putuju preko vestibulokohlearnog nerva do moždanog stabla, malog mozga i kičmene moždine. Tako telo odgovara pokretima i održava ravnotežu. Vestibularna sistem radi zajedno sa vizuelnim i skeletnim sistemom kako bi se pomoglo telu da održi ravnotežu.

Ako sve dolazne informacije iz svakog od ovih sistema nije sinhronizovan, onda ne poštiže ravnoteža. Kada centralni nervni sistem detektuje neusaglašenost ili konfliktne informacije, ona reaguje pokušavajući da nadoknadi ili uskladi informacije kako bi se „pomirio sukob senzacija“. Centralna kompenzacija odvija se nesvesno i odražava sposobnost organizma da se prilagodi promenama. Centar za ovu usglašavanje ili „rešavanjesukoba“ smešten je u vestibularnim jedrima. Vrtoglaviva ili vertigo je senzacija koja se javlja kada nema kompenzacije ili navikavanja na promene.

Epidemiologija[uredi]

Morbiditet

Prava Menijerova bolest je relativno retka bolest. Razni autori navode da je njena učestalost na nivo od 4 do 10 na 100.000 stanovnika. Prema statistikama iz Bugarske (Dimov, Širov) frekvencija bolesti među otoneurološkim pacijentima je oko 0,42%.[3]

U Sjedinjenim Američkim Državama, prevalencija endolimfatičnoh hidropsa je 1.000 slučajeva na 100.000 stanovnika što je dosta razumna procena, mada verovatno i potcenjena.[7]

Prevalencija Menijerove bolesti (tj, idiopatskog endolimfatičnog hidropsa) varira, od 15 na 100.000 u SAD do 157 na 100.000 stanovnika u Velikoj Britaniji.[7] Ova razlika u prevalenci u različitim geografskim područjima verovatno je nastala zbog pristrasnosti a ne zbog uticaja geografskih razlika na bolest.[7][8]

Bilateralni (obostrani) oblik bolesti javlja se u 10% pacijenata sa Menijerovom bolešću, u primarnoj dijagnozi; dok sa nakon progresije bolesti, može naći u više od 40% slučajeva.[9]

Starost

Menijerovog bolest može se javiti u gotovo svim uzrastima. Bolest je opisana kod dece od 4 godine kao i kod osoba starijih od 90 godina [2] Tipično je da bolest počinje u ranom ili srednje zrelom dobu života. Vrhunac učestalost Menijerovog bolesti je kod oosoba između 40 i 60 godina starosti. Prosečna starost lečenih grupa u nekim studijama kretala se od 49 do 67 godina.[7]

Pol i rasa

Menijerova bolest se nešto češće javlja kod žena nego kod muškaraca, sa prijavljenim muško:ženskim odnosom u rasponu od 1,3: 1 [7] do 1,8: 1. Ove razlike u vrednostima mogu biti posledica pristrasnosti u izveštavanju ali i rezultat većeg javljanja žena koje su tražile terapiju.

Boolest prvenstveno utiče na osobe bele rase,[10] mada su i ovi podaci možda i rezultat pristrasnosti izveštavanju.[11]

Etiopatogeneza[uredi]

Menijerova bolest predstavlja labirintni sindrom koji se karakteriše epizodama rotatornih vrtoglavica praćenih nistagmusom, vegetativnim smetnjama, fluktuirajućim senzorineuralnim oštećnjem sluha, tinitusom i punoćom u uvu.[12]

Uzroci nastanka Menijerova bolest nisu u potpunosti izučeni. Još uvek je nejasno da li je bolest posebno oboljenje ili skup odvojenih poremećaja. Porodična predispozicija može biti jedan od etioloških faktora, jer polovina pacijenata navodi pojavu bolesti među najbližim srodnicima.[13]

Doktor Vilijams smatra da su vrtoglavice izazvane spazmom unutrašnje slušne arterije ili njenih grana, dok je gubitak sluha uzrokovan spazmom arteriola i kapilara, koji dovodi do hidropsa (nagomilavanje tečnosti) membranskog lavirinta, zbog poremećaja u produkciji ili resorpcije endolimfe u unutrašnjem uvu.[14]

Prema brojnim istraživanjima rezultati ispitivanja ukazuju na to da je poremećaj najverovatnije na molekulskom nivou. Kod Menijerovog sindroma postoji poremećaj u produkciji, distribuciji i eliminaciji endolimfe, zbog preterane mehaničke stimulacije senzornih ćelija zbog ekstremnog istezavnja struktura unutrašveg uva što dovodi do karakterističnih simptoma.[15]

Smatra se da ova bolest nastaje kao nespecifičan odgovor lavirintnog tkiva na različite bolesti i poremećaje u organizmu, od kojih su najznačajnije:

  • Psihogeni uzroci, strah, strepnja, premor, psihičke traume
  • Hormonski poremećaji, najčešće udruženi sa hipometabolizmom
  • Poremećaj autonomnog nervnog sistema
  • Specifične žarišne infekcije.
  • Alergije unutrašnjeg uva (često na alergene hrane), prekomerna upotreba kafe i nikotina
  • Poremećaj sastava elektrolita i metabolizma vode
  • Ateroskleroza i druge promene na krvnim sudovima uva.

Inače tok Menijerove bolesti ima i analogiju sa migrenom. U stvari, ova dva oboljenja su srodna. Migrena često ide sa Menijerovom bolesti i obrnuto. Razlog za to nalazimo u sličnoj patogenezi obe bolesti, za koje se smatra da su izazvane vaskularnom distonijom i vazomotornim promenama u krvnim sudovima.

Klinička slika[uredi]

Vrtoglavicom izazvane vizuelne senzacije okretanja koje se mogu javiti u Menijerovoj bolesti

Menierova bolest počinje naglo, sa napadima vrtoglavice, praćena gađenjem ili povraćanjem, jednostranim oštećenjem sluha i šumom u uvu. Bolesnik ima utisak da se okreće sam oko sebe a ponekada i da se predmeti okreću oko njega.[16]

Početna prezentacija znakova i simptoma Menijerove bolesti je promenljiva. Tipičanom početku bolesti obično prethode promenljivi osećaj pritiska i punoće u uvu, smanjen sluh za niske tonove i iscrpljujući tinitus. Kod manje od jedne trećine pacijenata bolest počinje se svim potpuno jasnim dijagnostičkim komponentama bolesti. Vrtoglavica je najčešći početni simptom bolesti, dok se sa dodatni znaci i simptomi mogu javiti nakon kašnjenja od mesec dana do jedne godine.[16]

Većina pacijenata doživljava potpuno razvijeni napad Menijerove bolesti sa svim njegovim simptomima i pratećim manifestacijama, u trajanju od 20 minuta do 24 časa (prosečno trajanje je 1-2 časa). Punoća i zujanju u ušima obično prethodi napadima vrtoglavice. Bolest se karakteriše i fluktuirajućim gubitkom sluha na niskim frekvencijama koji se često javlja tokom napada vrtoglavica, da bi se po završetku napada tok bolesti obično završio skokovima sluha.

Ponekad napadi mogu da se jave i dva puta u toku dana. Nakon napada pacijent obično zaspi, i oseća se dobro, a svi simptomi po pravilu nestaju. Horizontalni rotacioni nistagmus (nevoljno drhtanje oka u smeru obrtanja) je takođe tipično prisutan simptom tokom napada vrtoglavice.[17]

Kod druge grupe pacijenata vrtoglavica ili drugi simptomi mogu se javiti izolovano i prethoditi potpuno razvijenom obliku Menijerovoj bolesti od nekoliko meseci do nekoliko godina.

Međutim, kada pojedinci dožive ponovljene napade, gubitak sluha je sve veći i stanje sluh počinje da se pogoršava. Bolest poprima hronični tok, a posle svakog napada nastaju sve veća oštećenja perifernih struktura uva. Nagluvost postaje sve izraženija, a reakcija organa za ravnotežu sve slabija. Takođe bolest se javlja prvo samo u jednom uvu, da bi dugim trajanjem, bolest uticala i na promene u drugom uvu.[18]

Dijagnoza[uredi]

Dijagnoza Menijerove bolesti postavlja se na osnovu anamneze, karakterističnog kliničke slike, neurološkog pregleda i audiološkog testove. U anamnezi se najčešće otkriva prisustvo jednog ili više faktora. Audiogram pokazuje oštećenje sluha u početku u niskim frekvencijama, a kasnije i u visokim.[19][20]

Valsalva manevar tokom pregleda uva kod Menijerove bolesti
Normalni (levo) i audiogram, osobe sa Menijerovom bolešću (desno)
Procena vrtoglavice

Za procenu vrtoglavice koristi se Nilen-Barani manevar,[21] čiji rezultat mogu ukazivati na koegzistirajuću benignu pozicionu vrtoglavicu. Test se izvodi kako je niže opisano. Pacijent se postavlja na leđa u sredini ležaja, tako da je glava pored uzglavlja kreveta. Pacijent se potom brzo pomera unazad, tako da glava visi preko ivice kreveta, a u očima sa prati pojava nistagmusa. Ako nema nistagmusa u određenom periodu, pacijent se vraća u uspravan položaj. Sledeći korak je da se pacijent brzo okrene glavu u desni ležeći položaj, ponovo u potrazi za nistagmusu. Ovaj manevar je zatim ponavlja sa pokretom glave u levoležeći položaj. Nistagmus obično ima kašnjenje od 2-5 sekundi i povezan je sa Menijerovom bolešću.

Ukoliko se utvrdi klasične nalazi benigne paroksizmalne pozicione vrtoglavice tokom ovog testa, onda se može izvršiti i[Rombergov testa koji generalno pokazuje značajnu nestabilnost i pogoršanje tokom akutnih napada kada su zatvorene oči.[22]

Henebertov znak je nistagmus uzrokovana pozitivnom i negativnom pritisku u spoljašnjem slušnom kanalu.[23]

Tulijev Fenomen je zvukom indukovana vrtoglavica i/ili nistagmusa, ili oboje [22] anamnestički je povezana sa sifilisom ali je opisan i u Meniejerovoj bolesti.

Ostali testovi

U dijagnozi Menijerove bolesti, pored klasičih kliničkih kriterijuma, koriste se i:[24]

  • neurootološki testovi kao što su audiometrijske ispitivanje,
  • vestibulometrija (kalorijski i rotatorni testovi sa ili bez elektronistagmografskog zapisa),
  • glicerolski test,
  • elektrokohleografija,
  • otoakustičke emisije,
  • auditivni evocirani potencijali moždanog stabla,
  • slikovne rendgenološke metode ( kompjuterizovana tomografija (KT) i nuklearna magnetna rezonanca (NMR) glave).[25]

Terapija[uredi]

Nerešeno pitanje etiologije bolesti uslovilo je primenu brojnih konzervativnih i hirurških metode lečenja.

Konzervativne metode[uredi]

Konzervativna metode obuhvataju primenu hemoreolških lekova, diuretika, psihorelaksanasa, blokatora kalcijumskih kanala i toksinih antibiotika sa pretežno no selektivnim delovanjem na deo unutrašveg uva.

Jedna od metoda lečenja, novijeg datuma, zasniva se na primeni intratimpanske aplikacije gentamicina.[26][27] Međutim kod ove terapije postoje različiti (neusaglašeni) terapijski pristupi u pogledu doze leka, broja aplikacija tokom jednog ili više dana. Prema rezultatima iz literature centralna kompenzacija perifernog vestibularnog deficita nastaje u toku 1-3 meseca, što omogućuje bolesniku da se vrati svakodnevnim ili profesionalnim aktivnostima bez straha od sledećeg napada vrtoglavice, a šum u uvu je prestao kod oko 62% bolesnika. Ovu metodu lečenja neki autori nazvali su hemijska labirintektomija, kojom se nestabilna vestibularna hipofunkcija, odgovorna za napade vrtoglavice prevodi u stabilnu arefleksiju.[28][29]

Tokom prvih dana napada preporučuje se mirovanje u postelji i neslana dijeta, i zabrana upotrebe alkohola i duvana. U periodu mirovanja bolesti utvrđuje se uzrok i nakon toga primenjuju lekovi prema vrsti oboljenja, što značajno utiče na smanjenje hidropsa.

Hirurške metode[uredi]

Cilj operativnog lečenja je razaranje vestibularnog dela lavirinta uz očuvanje kohlearnog dela. Otoriolaringolozima su na raspolaganju dve vrste operacija:

  • Transmastoidna neurotomija vestibularnog živca,
  • Dekompresija endolimfatičnog sakusa u subarahnoidnom prostoru.[30]

Destrukcija celog lavirinta izvodi se izuzetno i to samo u slučajevima gde je sluh teško oštećen. Ova intervencija se izvodi samo jednostrano. Prema podacima iz literature najuspešnija je drenaža endolimfatičnog sakusa, koja ima za cilj smanjenje pritiska u lavirintu. Ukoliko konzervativno lečenje ne da rezultate pristupa se hirurškoj terapiji. Tipičan period neuspešnog lečenja, nakon koga je indikovana operacija je 3-6 meseci. Međutim, pacijenti sa izraženim tegobama mogu ići na operaciju i ranije. Pre pristupanja hirurškom načinu lečenja temeljno treba sagledati medicinske uzroke Menijerovog sindroma, kao i sve promene u uvu koje moraju biti dijagnostički jasno identifikovane.[31] [32][33][34]

Metode operativnog lečenja u otorinolaringologiji

Otorinolaringolozima na raspolaganju su sledeće dve hirurške metode:

  • Dekompresiona ili drenažna operacije endolimfatskog sakusa u subarahnoidnom prostoru[35]
  • Tansmastoidne, radikalna neurotomija vestibularnog živca u pontocerebelarnom uglu.

Destrukcija celog lavirinta izvodi se izuzetno i to samo u slučajevima gde je sluh teško oštećen, i izvodi samo jednostrano. Prema podacima iz literature najuspešnija intervencija je drenaža endolimfatičnog sakusa, koja ima za cilj smanjenje pritiska u lavirintu.[36]

Kontraindikacije

Pacijent bi pre operacije trebalo da budu u dobrom zdravstvenom stanju kako bi mogao da izdrže operaciju i anesteziju. Primene hirurgija nije nužno kontraindikovana kod starijih pacijenata, jer i oni u 80-tim dosta dobro podnose labirintektomiju. Neke od kontraindikacija su:[37]

  • Zapaljenja srednjeg uva i mastoidne šupljine je apsolutna kontraindikacije za operaciju. Ako se pre operacije ne saniraju ove infekcije postoji rizik od razvoja meningitisa (zapaljenje moždanice)
  • Obostrana vestibularna bolest je relativna kontraindikacija za destruktivne postupke zbog rizika od potpunog gubitka funkcije unutrašnjeg uva (tzv, Dandijev sindrom).
  • Preosetljivost ili alergija na ciljne lekova je apsolutna kontraindikacija za aminoglikozidnu perfuziju.

Jedan od principa koji treba primeniti pri donošenju odluke za operaciju je da zahvat treba izbeći na uvu pacijenta koje poseduje sve slušne funkcije, zbog postojanja opasnosti od stvaranja teške obostrane gluvoće. Uostalom ovo pravilo važi i za većinu hirurških procedura u otorinolaringologiji.

Komplikacije

Mnogi potencijalni rizici i komplikacije postoje, kao i tokom drugih operativnog zahvata ali se oni javljaju relativno retko. Kao i kod svake operacije uva, moguće komplikacije, koje se mogu javiti su; gubitak sluha, zujanje u ušima, vrtoglavica, paraliza lica, hematom, krvarenje u uvu, isticanje cerebrospinalne tečnosti, poremećaj ukusa i suvoća u ustima.

Tok bolesti[uredi]

Menijerova bolest je rekurentno - remitentnog toka i samo je jedna od posledica disfunkcije unutrašveg uva.[38]

Izvori[uredi]

  1. ^ Sajjadi H, Paparella MM. Meniere's disease. Lancet. Aug 2 2008;372(9636):406-14. [Medline].
  2. ^ B. H. Colman, Chapter 19: Ménière's disease
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Todor Širov, Menierova bolest, www.medinfo.bg Arhivirano na sajtu Wayback Machine (јануар 19, 2015) (на језику: енглески)
  4. ^ Crane BT, Schessel DA, Nedzelski J, Minor LB. Peripheral vestibular disorders. In: Cummings CW, Flint PW, Haughey BH, et al, eds. Otolaryngology: Head & Neck Surgery. 5th ed. Philadelphia, Pa: Mosby Elsevier;2010:chap 165.
  5. ^ Monsell EM. New and revised reporting guidelines from the Committee on Hearing and Equilibrium. American Academy of Otolaryngology-Head and Neck Surgery Foundation, Inc. Otolaryngol Head Neck Surg. Sep 1995;113(3):176-8. [Medline].
  6. ^ Merchant, Saumil N.; Nadol, Joseph B. Jr. (2010). Schuknecht's Pathology of the Ear (3rd изд.). стр. 942. ISBN 978-1-60795-030-1. 
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 Minor LB, Schessel DA, Carey JP. Ménière's disease. Curr Opin Neurol. Feb 2004;17(1):9-16. [Medline].
  8. ^ Klockars T, Kentala E. Inheritance of Meniere's disease in the Finnish population. Arch Otolaryngol Head Neck Surg. Jan 2007;133(1):73-7. [Medline].
  9. ^ Kitahara M. Bilateral aspects of Meniére's disease. Meniére's disease with bilateral fluctuant hearing loss. Acta Otolaryngol Suppl. 1991;485:74-7. [Medline].
  10. ^ Morrison AW, Johnson KJ. Genetics (molecular biology) and Meniere's disease. Otolaryngol Clin North Am. Jun 2002;35(3):497-516. [Medline].
  11. ^ Mancini F, Catalani M, Carru M, Monti B. History of Meniere's disease and its clinical presentation. Otolaryngol Clin North Am. Jun 2002;35(3):565-80. [Medline].
  12. ^ Milanovic N, Kitanoski B, Ristiic B, Jaćimović V. Nove mogucnosti u lecenju Menijerove bolesti, Vojnosanit Pregl 2002; 59(1): : 11−15.
  13. ^ Klockars T, Kentala E. Inheritance of Meniere's disease in the Finnish population. Arch Otolaryngol Head Neck Surg. Jan 2007;133(1):73-7. [Medline].
  14. ^ van de Heyning PH Wuyts FL, Claes J, Koekelkoren E, van Laer C, Valcke H. Definition, classification and reporting of Menieres disease and its symptoms. Acta Otolaryngolog Suppl 1997; 526: 5−9.
  15. ^ Claes J, van de Heyning PH. Medical treatment of Meniere's disease: a review of literature. Acta Otolaryngol Suppl 1997; 526: 37−42.
  16. 16,0 16,1 Paparella MM. Benign paroxysmal positional vertigo and other vestibular symptoms in Ménière disease. Ear Nose Throat J. Oct 2008;87(10):562. [Medline].
  17. ^ White J. Benign paroxysmal positional vertigo: how to diagnose and quickly treat it. Cleve Clin J Med. Sep 2004;71(9):722-8. [Medline].
  18. ^ Baloh RW, Jacobson K, Winder T. Drop attacks with Menière's syndrome. Ann Neurol. Sep 1990;28(3):384-7. [Medline].
  19. ^ Reis LR, Ribeiro CI. Diagnostico e tratamento da doenca de Menierenovas perspectivas. Rev Port ORL 2000; 38(4): 253−64.
  20. ^ Post RE, Dickerson LM. Dizziness: a diagnostic approach. Am Fam Physician. 2010;82:361-369.
  21. ^ Bronstein A. Visual symptoms and vertigo. Neurol Clin. 2005 Aug. 23(3):705-13, v-vi. [Medline].
  22. ^ Sajjadi H. Medical management of Meniere's disease. Otolaryngol Clin North Am. 2002 Jun. 35(3):581-9, vii. [Medline].
  23. ^ Minor LB, Schessel DA, Carey JP. Ménière's disease. Curr Opin Neurol. 2004 Feb. 17(1):9-16. [Medline].
  24. ^ Hagiwara M, Roland JT Jr, Wu X, Nusbaum A, Babb JS, Roehm PC, et al. Identification of Endolymphatic Hydrops in Ménière's Disease Utilizing Delayed Postcontrast 3D FLAIR and Fused 3D FLAIR and CISS Color Maps. Otol Neurotol. Dec 2014;35(10):e337-42. [Medline].
  25. ^ Lorenzi MC, Bento RF, Daniel MM, Leite CC. Magnetic resonance imaging of the temporal bone in patients with Ménière's disease. Acta Otolaryngol. Aug 2000;120(5):615-9. [Medline].
  26. ^ Moller C, Odkvist LM, Thell J, Larsby B, Hyden D. Vestibular and audiologic functions in gentamicin-treated Meniere's disease. Am J Otol 1988; 9: 383−91.
  27. ^ Pullens B, van Benthem PP. Intratympanic gentamicin for Ménière's disease or syndrome. Cochrane Database Syst Rev. 2011 Mar 16;(3):CD008234.
  28. ^ Shea JJ, Ge X. Streptomycin perfusion of the labyrinth plus intravenous streptomycin for Meniere's disease. In: Arenberg IK, Graham MD, editors. Treatment options for Meniere's disease: endolymphatic sac surgery - do it or don't do it. San Diego, California: Singular Publishing Group; 1998. pp. 111−20.
  29. ^ Rauch SD, Oas JG. Intratympanic gentamicin for treatment of intractable Meniere's disease: a preliminary report. Laryngoscope 1997; 107: 49−55.
  30. ^ Sood AJ, Lambert PR, Nguyen SA, Meyer TA. Endolymphatic sac surgery for Ménière's disease: a systematic review and meta-analysis. Otol Neurotol. Jul 2014;35(6):1033-45. [Medline].
  31. ^ Light JP, Silverstein H. Transtympanic perfusion: indications and limitations. Curr Opin Otolaryngol Head Neck Surg. Oct 2004;12(5):378-83. [Medline].
  32. ^ Kim SH, Ko SH, MD, Ahn SH, Hong JM Won-Sang L. Significance of the development of the inner ear third window effect after endolymphatic sac surgery in Meniere's disease patients. The Laryngoscope.
  33. ^ Gianoli GJ, Larouere MJ, Kartush JM, et al. Sac-vein decompression for intractable Meniere's disease: two-year treatment results. Otolaryngol Head Neck Surg. Jan 1998;118(1):22-9. [Medline].
  34. ^ Glasscock ME 3rd, Jackson CG, Poe DS, et al. What I think of sac surgery in 1989. Am J Otol. May 1989;10(3):230-3. [Medline].
  35. ^ Durland WF Jr, Pyle GM, Connor NP. Endolymphatic sac decompression as a treatment for Meniere's disease. Laryngoscope. Aug 2005;115(8):1454-7. [Medline].
  36. ^ Arenberg IK, Lemke C, Rizer F. Diagnosis and medical management of Meniere's disease. In: Arenberg IK, Graham MD, editors. Treatment options for Meniere's disease: endolymphatic sac surgery-do it or don't do it. San Diego, California: Singular Publishing Group; 1998. рp. 1−6.
  37. ^ Kitahara T, Kondoh K, Morihana T, et al. Surgical management of special cases of intractable Meniere's disease: unilateral cases with intact canals and bilateral cases. Ann Otol Rhinol Laryngol. May 2004;113(5):399-403. [Medline].
  38. ^ Mattox DE, Reichert M. Meniett device for Meniere's disease: use and compliance at 3 to 5 years. Otol Neurotol. Jan 2008;29(1):29-32. [Medline].

Литература[uredi]

  • Merchant, Saumil N.; Nadol, Joseph B. Jr. (2010). Schuknecht's Pathology of the Ear (3rd изд.). стр. 942. ISBN 978-1-60795-030-1. 
  • Olaf Michel: Morbus Menière und verwandte Gleichgewichtsstörungen. Georg Thieme Verlag, Stuttgart 1998, pp.298. ISBN 978-3-13-104091-6.
  • Helmut Schaaf: Morbus Menière: Schwindel - Hörverlust - Tinnitus - Eine psychosomatisch orientierte Darstellung. 7. izdanje, Berlin: Springer.2012. ISBN 978-3-642-28215-7. str. 245..

Spoljašnje veze[uredi]

Star of life.svgMolimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).