Mladen Žujović (potpukovnik)

Ukoliko ste tražili drugu osobu, pogledajte članak Mladen Žujović (višeznačna odrednica).

Mladen Žujović
Mladen J. Žujović u Parizu 1925.
Lični podaci
Datum rođenja	(1895-06-17)17. jun 1895.
Mesto rođenja	Beograd, Kraljevina Srbija
Datum smrti	15. novembar 1969.(1969-11-15) (74 god.)
Mesto smrti	Pariz, Francuska

Mladen Žujović (Beograd, 5/17. jun 1895 — Pariz, 15. novembar 1969) bio je srpski pravnik i političar i potpukovnik JV. advokat. Bio je potpredsednik Srpskog kulturnog kluba. Za vreme Drugog svetskog rata bio je član četničkog Centralnog nacionalnog komiteta. Od 1943. bio je delegat četničke Vrhovne komande za Dalmaciju. Posle kapitulacije Italije pobegao je u Italiju odakle se prebacio na Srednji istok, a zatim u Francusku. Posle rata je ostao u emigraciji. Na Beogradskom procesu je osuđen na smrt.

Biografija

Rođen je 5/17. juna 1895. u Beogradu od oca sanitetskog pukovnika Jevrema (1860—1944), dermatovenerologa i i Danice rođene Aćimović. Deda po ocu je bio pukovnik i državni savetnik Mladen M. Žujović (1811—1894). Detinjstvo je proveo uz mlađu braću. Osnovnu školu i Drugu mušku gimnaziju s velikom maturom završio je u Beogradu i u jesen 1913. godine stupio na Vojnu akademiju (46. klasa). Posle svega devet meseci školovanja, stupio je u rat kao pitomac podnarednik.

Prvi svetski rat

Ceo Prvi svetski rat proveo je na prvim linijama fronta kao vodnik i zastupnik komandira Mitraljeskog odeljenja. Za zasluge u ratu odlikovan je ordenom Belog orla s mačevima, dvema zlatnim medaljama za hrabrost, jednom srebrnom medaljom za hrabrost i engleskim Vojničkim krstom.

Međuratni period

Godine 1920. zajedno s preživelim ratnicima iz 45. i 46. klase beogradske Vojne akademije podneo je ostavku na vojnu službu u znak protesta što su posle ujedinjenja novoprimljeni oficiri iz bivše austrougarske vojske iz političkih razloga unapređeni za kapetane II klase, dok su oni koji su zajedno sa njim izašli kao pobednici iz rata ostali sa činovima poručnika. Tada je razrešen vojne službe. Nakon napuštanja vojne službe, odlazi u Pariz gde je diplomirao na Pravnom fakultetu 1923. godine i doktorirao 1928. godine, odbranivši tezu „O ustavnoj vlasti u srpskim ustavima“.

Po povratku u Beograd stupio je u advokatsku kancelariju svog prijatelja književnika Dragiše Vasića, budućeg potpredsednika Srpskog kulturnog kluba.

Drugi svetski rat i okupacija

Po objavljivanju mobilizacije, ponovo je obukao vojnu uniformu i u Aprilskom ratu 1941. učestvuje kao oficir štaba generala Miodraga Damjanovića, sve do kapitulacije koja ga je zatekla u Prijepolju. Nakon toga, ilegalno je živeo u raznim krajevima Šumadije sve do jula 1941. kada odlazi na Ravnu goru gde se stavlja na raspolaganju pukovniku Draži Mihailoviću u njegovoj predstojećoj borbi.

Tom prilikom podneo je Mihailoviću poznati „Nacrt za formiranje i organizaciju organa civilnih i političkih vlasti na koje bi se vojnička strana Pokreta imala oslanjati“. Nacrt dr Žujovića je usvojen na konferenciji održanoj na Ravnoj gori i tada je obrazovan Centralni nacionalni komitet u koji je Mladen Žujović ušao kao član Mihailovićevog Vrhovnog štaba. Žujović je zajedno sa Dragišom Vasićem i Stevanom Moljevićem bio najistaknutiji član CNK u to vreme i zajedno sa njima dvojicom član tročlanog Izvršnog odbora CNK. Izvršni odbor komiteta je prve dve godine rukovodio je sa mnogo poslova, kao što su administracija, veze sa značajnijim pristalicama Mihailovićevog pokreta i propagandom, što su bili zadaci za koje Mihailovićevi komandanti nisu bili prikladne osobe. Praktično su svi članovi CNK i sva tri člana Izvršnog odbora bili ljudi više velikosrpskih nego opštejugoslovenskih političkih pogleda, a imali su malo ili nikakvo političko iskustvo.

Marta 1942. uhapšen je od strane Gestapoa u Beogradu, ali je posle dva meseca uslovno pušten zbog nedostatka dokaza.

Ponovo je došao u štab Dragoljuba Mihailovića krajem 1942. godine na Sinjajevinu u Crnu Goru. Po dolasku Mladena Žujovića u štab Vrhovne komande Mihailović je obrazovao Izvršni odbor CNK, u koji su ušli Vasić, Moljević i Žujović. Posle Mihailovićevog govora na krštenju deteta u Gornjem Lipovu u kom je oštro napao politiku britanske vlade, Žujović je neuspešno ubeđivao britanskog pukovnika Vilijama Bejlija da u svom izveštaju britanskoj vladi ne pomene ili umanji značaj ovog incidenta. Nekoliko sedmica nakon smrti Ilije Trifunovića Birčanina, Mihailović je krajem aprila 1943. postavio Žujovića za za komandanta vojnih četničkih snaga u zapadnim krajevima Jugoslavije (Zapadna Bosna, Lika i Dalmacija) sa zadatkom da tamo uvede više reda i discipline i preduzme ofanzivu protiv partizana u zapadnoj Bosni. Tada je unapređen u čin potpukovnika. Žujović je u Split stigao 10. maja i na tom položaju ostao sve do kapitulacije Italije. U Splitu Žujović je zatekao vrlo nepovoljnu situaciju po četnike i kritikovao je dotadašnji Birčaninov rad. Žujović je pokušao da reorganizuje i ojača četničke odrede u Dalmaciji i zapadnoj Bosni. Izdao je direktivu da sve četničke jedinice u Dalmaciji i zapadnoj Bosni uđu u sastav Jugoslovenske vojske u otadžbini, na čelu s Mihailovićem kao ministrom i načelnikom štaba Vrhovne komande.

U Splitu uspeva da sa pokret Draže Mihailovića još više veže za ugledne Hrvate koji su bili jugoslovenski orijentisani, ali je tu bio uhapšen po drugi put, ovoga puta od Italijana. Nakon Musolinijevog pada, iskoristio je priliku posle predaje italijanskih snaga i pušten je iz zatvora. U jednom napadu na partizanske odrede pod Dinarom, teško je bio kontuzovan, dok je njegov načelnik štaba major Dušan Mirić poginuo.

U okolini Dinare ostao je sve do upada partizanskih snaga u Sušak, pa je zatim ribarskom brodićem prešao Jadransko more i iskrcao se u savezničkoj bazi u Brindiziju u Italiji.

Draža Mihailović ga je tada postavio za svog glavnog delegata u Predsedništvu Jugoslovenske kraljevske vlade i Vojne komande u Kairu gde je otišao savezničkim avionom. U Kairu je Žujović bio Mihailovićeva veza sa njegovim pristalicama u SAD kao što je bio Živan Knežević. Knežević i Žujović su Mihailoviću prenosili optimistične i nerealne informacije i time su delimično odgovorni za njegovu propast, mada je i sam Mihailović iz Srbije slao informacije po kojima je situacija za četnike bila mnogo povoljnija nego što je bila u stvarnosti. Nakon govora kralja Petra II preko radija od 12. septembra 1944. kojim je pozvao da se sve antifašističke snage stave pod komandu maršala Tita, Mladen Žujović je napustio Afriku i otišao u oslobođeni Pariz zahvaljujući pomoći francuskih vojnih vlasti, na avionu generala Testara.

Posleratno delovanje

Nekoliko je puta komunističke vlasti iz Beograda tražile su njegovo izručenje jugoslovenskim vlastima. Na suđenju Draži Mihailoviću zajedno sa još 23 lica optuženih za izdaju zemlje i ratne zločine, koje je održano od 10. juna do 15. jula 1946. u dvorani Vojnopešadijskog učilišta na Topčideru u Beogradu, Mladen Žujović je osuđen na smrt u odsustvu.

Pritisak jugoslovenskih vlasti na Francusku vladu bio je tako veliki da je sam Žujović morao da napusti Francusku i ode u Ameriku.

Decembra 1950. se vratio u Pariz. Tu je i umro 15. novembra 1969. godine. Sahranjen je na Pariskom groblju „Moparnas“ u grobnici svog tasta generala Remon Pižoa.

Njegovu rukopisnu zaostavštinu je priredila Teodora Žujović, monahinja manastira Gradac. U pitanju su „Ratni dnevnik“ u tri knjige (Prvi i Drugi svetski rat), „Eseji o ljudima i događajima 1903—1959“ i „Zbornik dokumenata iz zaostavštine Mladena J. Žujovića“. Svih pet knjiga je izdato 2004. godine u Vrnjačkoj Banji.

Literatura

• Tomasevich, Jozo (1975). War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945: The Chetniks. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0857-9. 
• Milovanović, Nikola (1983a). Kontrarevolucionarni pokret Draže Mihailovića: Izdaja. I. Beograd: Slovo ljubve. 
• Milovanović, Nikola (1983b). Kontrarevolucionarni pokret Draže Mihailovića: Poraz. II. Beograd: Slovo ljubve. 
• Milovanović, Nikola (1983c). Kontrarevolucionarni pokret Draže Mihailovića: Rasulo. III. Beograd: Slovo ljubve. 
• Milovanović, Nikola (1983d). Kontrarevolucionarni pokret Draže Mihailovića: Slom. IV. Beograd: Slovo ljubve. 
• Zečević, Miodrag (2001). Dokumenta sa suđenja ravnogorskom pokretu 10. jun - 15. juli 1946. SUBNOR Jugoslavije. 
• Jelić-Butić, Fikreta (1986). Četnici u Hrvatskoj, 1941-1945. Globus. 

Spoljašnje veze

• Sajt o Mladenu Žujoviću