Миодраг Дамјановић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Миодраг Дамјановић
Миодраг Дамјановић.jpg
Миодраг Дамјановић
НадимакЧика Бели
Датум рођења(1893-01-16)16. јануар 1893.
Место рођењаАлексинац
 Краљевина Србија
Датум смрти4. август 1956.(1956-08-04) (63 год.)
Место смртиХановер
Немачка Савезна Република Немачка
ВојскаЈугословенска војска
Српски добровољачки корпус
Југословенска војска у отаџбини
Југословенска војска ван отаџбине
Године службе19091941.
19441945.
ЧинБригадни генерал
Битке/ратовиПрви балкански рат
Други балкански рат
Први светски рат
Други светски рат
ОдликовањаОрден Југословенске круне
Орден Белог орла
Орден Светог Саве

Миодраг Дамјановић – Чика Бели (Алексинац, 16. јануар 1893Хановер, 4. август 1956) је био бригадни генерал у војсци Краљевине Југославије, шеф кабинета председника владе Милана Недића, командант Српског добровољачког корпуса и заменик командата у Југословенској војсци у Отаџбини током Другог светског рата. Након рата био је командант Југословенске војске ван отаџбине током боравка у савезничким логорима.

Биографија[уреди]

Рођен у Алексинцу 16. јануара 1893. године. Основну школу и гимназију свршио у Крагујевцу. Ступио 1909. године у нижу школу војне академије у Београду, са 42 класом.

Отишао као наредник-питомац у рат против Турске 1912. године у састав Шумадиске дивизије, а 1. децембра исте године унапређен у чин потпоручника. У рат против Бугарске 1913. године улази као водник Шумадијског артиљеријског пука, а 1. октобра исте године је унапређен у чин поручника. Ушао у Први светски рат као капетан II класе. Крајем 1915. године повлачи се са војском, кроз Албанију. Са Крфа пребачен у Солун. Од тада па до Септембарске офанзиве 1918. године командовао је артиљеријом брдских топова у саставу Шумадиске дивизије. Дана 1. септембра 1918. године унапређен је у чин капетана I класе.

По свршетку рата служио је у артиљерији, а 1922. године је ступио у Вишу школу Војне академије , коју завршава одлично 1924. године. 1926. године преведен је у ђенералштабну струку и распоређен за начелника штаба Шумадиске дивизије. У чин мајора унапређен на Видовдан 1920. године, а 1. октобра 1924. године у чин потпуковника. Године 1928. на стажу у Француској. Затим је био на положајима начелника штаба Команде ваздухопловства. У чин пуковника унапређен је 1929. године, а 1. априла 1930. године одређен за војног изасланика у Мађарској. Затим: 1932. године начелник штаба Савске дивизије, командант ваздухопловног пука, в.д. начелника штаба Команде ваздухопловства, а од 1935 начелник штаба исте команде. У чин бригадног ђенерала унапређен 1. децембра 1937. године.

У току 1938. године постао је начелник штаба III армиске области а Други светски рат затекао га је на положају начелника штаба III групе армија. По капитулацији КЈВ у априлу 1941. године пао је у немачко заробљеништво.[1]

У разним логорима био до почетка маја 1944. године, када се, по молби генерала Милана Недића, вратио у земљу, да би постао шеф кабинета Недићеве владе, уместо Милоша Масаловића кога су четници убили 8. марта 1944.[2] Са тог места је помагао покрет генерала Драже Михаиловића. Ипак, тешка ситуација по окупаторе и квислинге је допринела у пролеће 1944. је довела до обједињавања четничких и квислиншких снага у покушају заустављања партизанске офанзиве у јужној и југозападној Србији. Дамјановић је заједно са Драгим Јовановићем пратио Недића на састанку који је овај имао са Михаиловићем у селу Ражана код Косјерића у августу 1944.[3]

Иако је на састанку у Прањанима 6. септембар договорено обједињавање свих националистичких снага против партизана, до ње није дошло. Српски добровољачки корпус је одбио да се стави под Дамјановићеву команду, а и Немци су планирали да га пребаце у Словенију како не би био уништен у борби против партизана и Црвене армије. На Недићеву сугестију, 6. октобра 1944. године немачки заповедник Србије Ханс Фелбер је пренео команду над Српском државном стражом на Дамјановића.[4] На дан 6. октобра Дамјановић је отишао у штаб Команде Србије ЈвуО,[тражи се извор] СДС, сада преименован у Српски ударни корпус, се пробијао заједно са четницима и немачком групом армија Екроз Санџак и источну Босну. Дамјановић је одатле отишао у Врховну команду ЈВуО у Босни. Михаиловић га је одредио за свог помоћника 18. децембра 1944.

Када је Михаиловић прихватио план Димитрија Љотића о обједињавају његових снага у Босни са четницима Момчила Ђујића и Доброслава Јевђевића и љотићевцима који су се раније повкли у Словенију, па је Михаиловић марта 1945. године поставио Дамјановића за команданта националних снага у Словенији и начелника штаба истакнутог дела Врховне команде ЈВуО. Дамјановић је из Босне стигао у Постојну 26. марта заједно са потпуковником Љубом Јовановићем Патком и потпуковником Синишом Оцокољићем.[3] Четници и љотићевци су се борили под именом Шумадијска дивизија. Заједно са Словеначким домобранством били су подређени вишем СС и полицијском вођи Одилу Глобочнику и требало је да се боре под немачком командом против партизана у Јулијској крајини.[5]. Међутим план борбе никада није реализован услед Немачке капитулације и ове снаге су делом завршиле у Аустрији, и последично Блајбуршком масакру, или су у мањем броју пребегле у Италију и предале се савезницима. Код трупа које су се предале савезницима у Аустрији поштован је договорени принцип да се трупе предају савезницима на фронту на коме су се бориле (тј. партизанима) док су одбегли у Италију углавном успели да емигрирају без последица.

Емиграција[уреди]

На дан 1. маја 1945. године прешао са снагама ЈВуО у Италију, а у априлу 1947. године у Немачку, где је од Британаца био интерниран до маја 1948. године.

Знак Удружења Бораца Краљевске Југословенске Војске “ДМ”

Од 1948. године председник Удружења бораца Краљевске Југословенске Војске „Драгољуб Михаиловић" до своје смрти.

Преминуо је 4. августа 1956. у клиници „Агнес Карл" у Хановеру. Сахрањен је свечано 8. августа 1956. на великом гробљу Зелхорст у Хановеру, испраћен од неколико стотина верних сабораца и осталих емигранта, који су засули његов гроб венцима и цвећем. Убрзо потом његови посмртни остаци пренесени су на гробље у Оснабрику.[1]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]