Moravska arhiepiskopija

Srebrni krst iz Mikulčica (značajan centar Moravske).

Moravska arhiepiskopija (lat. Sancta Ecclesia Marabensis) bila je crkvena pokrajina koju je osnovala Sveta stolica radi sprovođenja hrišćanskih misija među slovenskim narodima. Prvi arhiepiskop bio je Vizantinac Metodije, koji je ubjedio papu rimskog Jovana VIII da odobri upotrebu slovenskog jezika u liturgiji. Metodija je za arhiepiskopa panonskog rukopoložio papa rimski Hadrijan II na zahtjev Kocelja, kneza Donje Panonije u Istočnoj Franačkoj 870. godine.

Metodijevom imenovanju oštro su se protivili bavarski prelati, naročito arhiepiskop salcburški i episkop pasauski, jer su misionari iz njihovih eparhija već decenijama djelovali na teritoriji koja je Metodiju bila određena, uključujući Panoniju i Moravsku. Metodije je ubrzo uhapšen i zatvoren. Oslobođen je tek 873. po nalogu pape Jovana VIII. Nastanio se u Moravskoj, koja se u narednoj deceniji za vrijeme vladavine Svatopluka pojavila kao vodeća sila u srednjoj Evropi. Međutim, većina sveštenika, koji su došli iz Istočne Franačke, bili su neprijateljski nastrojeni prema arhiepiskopu, koji je uveo vizantijske običaje i promovisao upotrebu narodnog jezika u liturgiji. Optužili su Metodija za jeres, ali je ubjpedio papu u pravovjernost svojih stavova. Papa je takođe učvrstio Metodijev položaj, izjavljujući da svi klirici u Moravskoj, uključujući i novoprosvećenog episkopa njitranskog, treba da budu poslušni Metodiju 880. godine.

Metodije je umro 6. aprila 885. godine. Episkop njitranski Vihing koji je uvijek bio neprijateljski nastrojen prema arhiepiskopu, protjerao je njegove učenike iz Moravske. Novi arhiepiskop nije imenovan, a Vihing, koji je ostao jedini prelat sa prijestolom u Moravskoj, preselio se u Istočnu Franačku početkom 890-ih. Crkvena jerarhija u Moravskoj je obnovljena tek kada su legati pape Jovane IX rukopoložili jednog arhiepiskopa i tri episkopa oko 899. godine. Međutim, Mađari su zauzeli Moravsku u prvoj deceniji 10. vijeka.

Porijeklo

Avarski kaganat, dominantna sila srednje Evrope u ranom srednjem vijeku, imao je presudan uticaj na način života susjednih slovenskih vladara. Moć Avara je opala nakon što su Franci pokrenuli vojne pohode na zapadne teritorije Kaganata 790-ih. Na sinodu koji je Pipin, sin Karla Velikog, održao 796. episkopi su donijeli odluke o nekoliko vidova misionarska u novostvorenoj Panoniji. Presudili su da mjesni hrišćani koji su pravilno kršteni (u ime Trojice) ne smiju biti ponovo kršteni za razliku od onih koji nisu pravilno primili krštenje.

Karolinško carstvo nakon podjele prema Verdenskom sporazumu iz 843. godine.

Karlo Veliki je podijelio novoosvojenu teritoriju duž rijeke Drave između Eparhije salcburške i Akvilejske patrijaršije 796. ili 797. godine, pri čemu su Salcburgu pripale zemlje sjeverno od rijeke. Salcburška katedra postala je arhiepiskopija 789, sa pet sufraganskih eparhija, uključujući Eparfiju pasauasku. Među Slovenima u Karantaniji naročito su aktivni bili misionari iz Salcburga; klirici koje su slali episkopi pasauski djelovali su prvenstveno u Moravskoj.

Arhiepiskop salcburški Adalram između 821. i 836, prema Conversio Bagoariorum et Carantanorum (извјештај, написан око 870, о мисионарској дјелатности салцбуршких клирика) посветио је цркву за Прибину „на његовом имању у мјесту преко Дунава, званом Њитрава”. Историчари датирају овај догађај између 828. и 832, али је Прибина крштен у Каролиншком царству тек након што га је моравски кнез Мојмир I протјерао из његове домовине око 833. године. Прибина се настанио у Панонији, гдје је крајем 830-их добио обимне посједе. Блиско је сарађивао са архиепископом салцбуршким Лиупрамом, који је између 850. и 859. освештао цркве у Мосабургу, Птују, Печују и другим панонским насељима.

Notae de episcopis Pateviensibus bilježi da je episkop pasauski Reginar „pokrstio sve Moravljane” 831. godine. Međutim, 21 godinu kasnije, prelati u Istočnoj Franačkoj su i dalje smatrali moravsko hrišćanstvo „prostim”. U Žitijama Metodija pominje se da su u Moravskoj „između Italijana, Grka i Nijemaca”, došli „mnogi hrišćanski učitelji” ili misionari, koji su na „razne načine” poučavali ovdašnje hrišćane. U Žitijama Konstantina Filozofa se ističe da njemački misionari „nisu zabranjivali ni prinošenje žrtava po drevnom običaju, ni sramne brakove”.

Rastislav, Mojmirov nasljednik, Svatopluk, Rastislavov nećak, i Kocelj, Pribinin sin i nasljednik, tražili su od Svete stolice „učitelja” početkom 860-ih, prema pismu Gloria in excelsis Deo, upitne vjerodostojnosti, koje je zabilježeno u Žutijama Metodija i pripisuje se papi Hndrijanu II. Čak i ako je izvještaj o zahtjevu slovenskih kneževa pouzdan, ipak nisu dobili odgovor. Rastislav je poslao svoje izaslanike vizantijskom caru Mihailu III, tražeći od njega misionare koji bi obrazovali mjesne sveštenike u Moravskoj. Rastislavov postupak pokazuje da je želio da smanji uticaj salcburškog i pasauskog sveštenstva u svojoj kneževini.

Konstantin i Metodije (budući Sveti Ćirilo i Metodije) i njihovi učenici.

Car Mihailo III je poslao na Rastislavov dvor dvojicu iskusnih diplomata i misionara, Konstantina i Metodija, sinove solunskog oficira. Braća su zajedno sa pratnjom u Moravsku stigla 863. i 864. godine. Konstantin je prevodio vjerske spise (prvo Jevanđelje po Jovanu) na slovenski, koristeći pismo koje je osmislio za tu svrhu. Upotreba narodnog jezika omogućila je misionarima da ubrzaju obrazovanje mjesnih sveštenika. Međutim, to je protivrječilo trojezičnosti — prihvatanju grčkog, latinskog i hebrejskog kao svetih jezika — što je bilo preovlađujuće gledište u zapadnoj Evropi.

Tri-četiri godine po njihovom dolasku, Konstantin i Metodije su napustili Moravsku da bi postigli posvećenje svojih đaka, jer nisu znali koji bi episkopi mogli da rukopolažu sveštenike u Rastislavovoj kneževini. Tokom putovanja proveli su neko vrijeme u Panoniji (u okviru jurisdikcije arhiepiskopa salcburških) i podučavali „slovenskim slovima” mjesnog vladar Kocelja i pedeset novih učenika. Iz Panonije su otišli u Veneciju, gdje su se „episkopi, sveštenici i monasi okupili protiv [Konstantina] kao gavranovi protiv sokola”, osuđujući upotrebu slovenske liturgije, ali je Konstantin branio svoj stav, naročito se osvrćući na Prvu poslanicu Korinćanima apostola Pavla. Naveo je da neobrazovani Sloveni ne bi mogli da razumiju osnovne pojmove hrišćanstva, ako im se ono predstavlja na stranom jeziku.

Pošto je saznao za djelatnost braće, papa Nikola I ih je pozvao u Rim. Ili je želio da spriječi njihov povratak u Vizantiju zbog sukoba sa patrijarhom carigradskim Fotijem ili je odlučio da iskoristi misionarsku djelatnost braće kako bi spriječio širenje Salcburške katedre. U vrijeme dolaska Konstantina i Metodija u Rim početkom 867, papa Nikola je preminuo, ali je njegov nasljednik papa Hadrijan II odobrio korišćenje knjiga koje je Konstantin preveo na slovenski jezik. Madalena Beti pretpostavlja da je papa smatrao slovenski jezik kao sredstvo poučavanja, ograničavajući upotrebu jezika na misionarsku djelatnost. Po papinom naređenju, neki učenici Konstantina i Metodija su rukopoloženi za sveštenik ili čtece.

Konstantin je umro u Rimu 14. februara 869, pozivajući brata na samrti da ne napušta misiju među Slovenima. Kocelj je poslao svoje izaslanike u Rim, tražeći od pape Hadrijana II da pošalje Metodija u Panoniju. U pismu Gloria in excelsis Deo, upućenom Rastislavu, Svatopluku i Kocelju, papa je obavijestio trojicu slovenskih vladara da je Metodija postavio za papskog legata, da bi nastavio misiju u njihovim oblastima. Papa je takođe odobrio upotrebu slovenske liturgije. Metodije je stigao u Panoniju u ljeto ili jesen 869. godine.

Istorija

Metodije, episkop prijestola Svetog Andronika

Papa Hadrijan II je rukopoložio Metodija za episkopa.

Kao odgovor na Koceljev zahtjev, Metodije se vratio u Rim, gdje je „rukopoložen u Eparhiju panonsku, u sjedište Svetog Andronika, apostola sedamdesetorice” početkom 870. godine. Većina istoričara poistovjećuje sjedište Svetog Andronika sa Sirmijumom (kod Sremske Mitrovice), ali nijedan primarni izvor ne povezuje Sirmijum sa apostolom. Ukoliko je Metodijev prijesto bio identičan sa Sirmijumom, njegovo imenovanje pokazuje da je papa želio da ojača svoju vlast u zapadnim oblastima Balkana, jer je Sirmijum bio središte crkve u dijecezi Ilirik u Rimskom carstvu. Početkom 870-ih, papska prepiska je Metodija pominjala kao episkopa ili arhiepiskopa — „episkop kojeg je poslala Apostolska stolica” ili „arhiepiskop panonski, apostolski legat”, bez navođenja njegovog prijestola. Metodije je postavljen za arhiepiskopa, ali nijedan episkop sufragan nije posvećen da služi pod njim. To nije bio presedan: Sveti Bonifatije je na sličan način postao „arhiepiskop provincije Germanije” 732. godine.

Metodijevo rukopoloženje za episkopa u Rimu zabilježeno je u slovenskim izvorima (uključujući njegove Žitije i Enkomij Ćirilu i Metodiju), ali se ne pominje u dokumentima pape Hadrijana. Istoričar Madalena Beti tvrdi da nedostatak rimskih izvora implicira da su pregovori o Metodijevom imenovanju između Svete stolice i Kocelja vođeni povjerljivo, jer papa nije želio da dođe u sukob sa kraljem Istočne Franačke Ludvigom, koji je pokušavao da potvrdi svoju vlast nad susjednim slovenskim vladarima. Iako je papa udovoljio Koceljevom zahtjevu, nijedan papski izaslanik nije pratio Metodija nazad u Panoniju. Metodijevo rukopoloženje ugrozilo je interese Salcburškog prijestola, zanemarujući njenu nadležnosti Koceljevim zemljama. Da bi odbranili stav Salcburga, klirici iz arhiepiskopije su sastavili Conversio Bagoariorum et Carantanorum, koji je naglašavao ulogu misionara iz Salcburga u pokrštavanju Bavarske, Karantanije i Panonije oko 870. godine. U dokumentu se Metodije spominje kao „izvjesni Grk”, a da se ne pominje njegovo postavljanje za episkopa.

Dakle, od vremena kada su narodom istočne Panonije, po nalogu, počeli da upravljaju episkopi salcburški, prošlo je sedamdeset pet godine do današnjeg vremena, tokom kojih nijedan episkop, ma iz kog mjesta, nije imao crkvene jurisdikcije u tom kraju osim episkopa salcburškog, a nijedan sveštenik iz bilo kog drugog mjesta nije se usudio da tamo slavi svoju službu više od tri mjeseca prije nego što je predao svoje pismo o naručenju episkopu. To se tamo praktikovalo sve dok se nije pojavilo novo učenje filozofa Metodija.

— Conversio Bagoariorum et Carantanorum (poglavlje XIV)

Prije 14. maja 870, Svatopluk je zarobio svog strica Rastislava i predao ga Francima. Rastislav je osuđen na zatvor u Regenzburgu, a Franci su zauzeli njegovu državu. Žitije Metodija opisuju raspravu Metodija sa „svim episkopima”. Episkopi su ga optuživali da je nezakonito djelovao na njihovoj teritoriji. Metodije je odbacio te navode, navodeći da ga je papa ovlastio da djeluje na teritoriji koju su episkopi nezakonito oduzeli Svetog stolici. Episkopi su „protjerali Metodija u Švabiju” i zatvorili ga.

Iskoristivši pobunu, Svatopluk je 871. protjerao franačke trupe iz Moravske. Papa Jovan VIII, koji je naslijedio Handrijana II 14. decembra 872, ubrzo je počeo da traga za Metodijem. Pošto je saznao za suđenje Metodiju, papa je poslao svog legata episkopa ankonskog Pavla u Istočnu Franačku, zahtijevajući oslobađanje Metodija u pismima upućenim Ludvigu i trojici bavarskih prelata. Papa je osudio arhiepiskopa salcburškog Adalvina zbog protjerivanja Metodija i episkopa pasauskog Ermanriha zbog hapšenja Metodija prije suđenja, sugerišući da je Metodije bio aktivan na teritorijama na koje su dva prelata polagala pravo. Papa je uvidio interdikt njihovim eparhijama, zabranjujući služenje liturgije sve dok je Metodije bio u zatočeništvu. Papa Jovan VIII je poslao pisma i Svatopluku, Kocelju i Mutimiru. U pismima papa pominje Metodijevu eparhiju kao „eparhiju panonsku” i izjavljuje da su tri slovenske države uključene u Metodijevu eparhiju. Prema Madaleni Beti, oznaka „imala malo veze sa stvarnim geografskim kontekstom Metodijeve eparhije”, papa je samo želio da naglasi pravo Svete stolice na toj teritoriji nasuprot bavarskih prelata.

Metodije je oslobođen u maju 873. godine. Otišao je u Moravsku, jer je papa Jovan VIII tražio od Svatopluka da brani njegove interese. Otprilike u isto vrijeme, papa je naložio Metodiju da pročita poslanicu i jevanđelje na latinskom ili grčkom prije nego što ih ponovi na narodnom jeziku, ali je inače podržavao upotrebu slovenskog jezika u liturgiji. Prema Žitijama Metodijevim, Svatopluk i njegovi podanici su primili Metodija i „povjerili mu sve crkve i sveštenstvo u svim gradovima”. Narednih godina, kako je naglašeno u Žitijama Metodija, „Moravljani su počeli da rastu i da se množe, a neznabošci da vjeruju u istinitog Boga… [i] Pokrajina Moravska počela je mnogo više da se širi na sve zemlje i da uspješno pobjeđuje svoje neprijatelje”. Širenje Svatoplukove države doprinijelo je rastu Metodijeve eparhije. Na primjer, Žitije Metodijeve pominju „veoma moćnog paganskog kneza” koji se „naselio na Vislu i počeo da se ruga hrišćanima i da čini zlo”, ali je Svatopluk upao u njegovu zemlju i natjerao ga da se pokrsti.

Većina klirika u Svatoplukovoj državi, naročito oni koji su došli iz Bavarske, bili su neprijateljski nastrojeni prema Metodiju. O njihovoj neposlušnosti arhiepiskopu obaviještena je i Sveta stolica. Metodija su optužili za jeres, jer nije upotrebi frazu filiokve („i od Sina”) kada je navodio Nikejski simbol vjere. Bavarski klirici su nagovorili Svatopluka da dovede u pitanje Metodijevo pravovjerje. Na Svatoplukovu molbu, papa Jovan VIII je pozvao Metodija u Rim, kako bi odgovorio na optužbe.

Arhiepiskopija moravska

Metodije je početkom 880. brzo ubjedio papu u pravovjernost svojih stavova. U junu 880, papa Jovan VIII obavijestio je Svatopluka o potvrđivanju Metodijevog pravovjerja u apostolskom pismu, poznatom kao Industriae tuae. Papa je takođe ponovo potvrdio Metodijev položaj arhiepiskopa i odredio teritoriju njegove jurisdikcije, povezujući je sa Svatoplukovom državom. Papa je izričito izjavio da svi „sveštenici, đakoni ili klirici bilo kog reda, bilo da su Sloveni ili bilo koji drugi narod, koji žive u granicama” Svatoplukove države, trebaju da budu „u svemu potčinjeni i poslušni” Metodiju. Takođe, naredio je da se liturgije služe na latinskom za Svatopluka ako on to zatraži, ali je inače potvrdio ograničenu upotrebu slovenskog u liturgijske svrhe.

Papa u pismu nije pomenuo Eparhiju panonsku, već je Metodija naveo kao arhiepiskopa „Svete crkve Marabe” (lat. sancta ecclesia Marabensis). Prema široko prihvaćenoj naučnoj teoriji, promjena terminologije sugeriše da je Sveta stolica ovom prilikom uspostavila teritorijalno definisanu arhiepiskopiju u Moravskoj (ili „Marabi”). Suprotno ovom gledištu, istoričar Imre Boba tvrdi da se terminologija nije mijenjala, a da novi naslov „Maraba” samo održava narodni oblik imena Metodijevog prijestola, Sirmijuma. Nema neposrednih dokaza da je Sirmijum ikada nosio ime „Maraba”.

Papa Jovan VIII je rukopoložio švapskog monaha Vihinga za episkopa njitrinskog, naredivši mu da bude poslušan Metodiju. U pismu, napisanom oko dvadeset godina kasnije, arhiepiskop salcburški Ditmar I i njegovu sufragani naveli su da je papa Jovan VIII rukopoložio Vihinga za episkopa po Svatoplukovom zahtjevu, šaljući novog episkopa „novokrštenom narodu koji je [Svatopluk] pobijedio u ratu i koji je prešao iz paganstva u hrišćanstvo”. Papa je takođe pozvao Svatopluka da pošalje „još jednog korisnog sveštenika ili đakona” uz Metodijev pristanak u Rim na rukopoloženje „za episkopa u drugoj crkvi, u kojoj [Svatopluk] vidi da je potrebna episkopska briga”. Posljednji tek pokazuje da je Sveta stolica priznala Svatopluku pravo da odredi crkvenu upravu nad svojom državom, dajući mu posebnu privilegiju, bez presjedana u drugim hrišćanskim monarhijama izvan Karolinškog carstva.

Papina potvrda Metodijevog stava nije okončala njegove sukobe sa njemačkim sveštenstvom. Vihing je čak pokušao da falsifikuje dokumenta kako bi uvjerio Svatopluka da ga je papa postavio za arhiepiskopa i da je zabranio upotrebu narodnog jezika u liturgiji. Metodije je posjetio Konstantinopolj 881. godine. Po povratku 882. posvetio se prevodu Svetog pisma. Međutim, njegov sukob za Vihingom se nastavio, a Metodije je izopštio neposlušnog sufragana. Metodije je preminuo 6. aprila 885, ali tek pošto je za svog nasljednika predložio moravskog učenika Gorazda.

Pad

Neposredno prije ili neposredno poslije Metodijeve smrti Vihing je otišao u Rim. Ubjedio je papu Stefana V da je Metodije zanemario naredbe pape Jovana VIII, nagovarajući papu da pošalje novu poslanicu Svatopluku. U svom pismu Quia te zelo, папа је забранио словенску литургију, подржао укључивање фразе филиокве у Симбол вјере и изразио своје неодобравање поста суботом, што је била уобичајена пракса у Византијско цркви.

Убрзо по повратку у Моравску, Вихинг је покушао да убиједи Горазда, Климента, Ангеларија и Методијеве друге водеће ученике да прихвате папина наређења. Пошто су одбили да повинују, Вихинг је наредио да се затворе, а касније (прије доласка папског легата) уз Сватоплуково одобрење протјерани су из Моравске. Наум и неки други ученици су продати јеврејским трговцима робљем, који су их купили у Венецији. Међутим, Вихинг никада није постављен за архиепископа. Након сукоба са Сватоплуком између 891. и 893, побјегао је у Источну Франачку, а Моравска црква је остала без епископа.

Сватоплук је преминуо 894. и његова држава је почела да се распада, нарочито након што су се Мађари населили у Карпатском басену око 895. године. Мојмир II, Сватоплуков син, обратио се папи Јовану IX 898. или 899. тражећи да обнови црквену јерархију у Моравској. Папа је пристао и послао своја три легата у Моравску, који су рукоположили једног архиепископа и три епископа суфрагана. Нису забиљежена ни имена четворице прелата, ни њихова сједишта. Баварски прелати — архиепископ салцбуршки Дитмар и његови суфрагани — протествовали су против дјелатности папских легата.

Види још

• Моравскопанонска мисија

Литература

Примарни извори

• Kantor, Marvin (1983). Medieval Slavic Lives of Saints and Princes (PDF). Ann Arbor: University of Michigan. 

Секундарни извори

• Betti, Maddalena (2013). The Making of Christian Moravia (858-882): Papal Power and Political Reality. Leiden-Boston: Brill. ISBN 9789004260085. 
• Boba, Imre (1971). Moravia's History Reconsidered: A Reinterpretation of Medieval Sources. Hague: Martinus Nijhoff. ISBN 9789024750412. 
• Bowlus, Charles R. (1995). Franks, Moravians, and Magyars: The Struggle for the Middle Danube, 788-907. Philadelphia: University of Pennsylvania Press. ISBN 9780812232769. 
• Curta, Florin (2006). Southeastern Europe in the Middle Ages, 500–1250. Cambridge: Cambridge University Press. 
• Kirschbaum, Stanislav J. (1995). A History of Slovakia: The Struggle for Survival (1. изд.). Basingstoke: Macmillan. ISBN 9780333620793. 
• Sommer, Petr; Třeštík, Dušan; Žemlička, Josef; Opačić, Zoë (2007). „Bohemia and Moravia”. Christianization and the Rise of Christian Monarchy: Scandinavia, Central Europe and Rus' c.900–1200 (1. изд.). Cambridge: Cambridge University Press. стр. 214—262. ISBN 9781139468367. 
• Škvarna, Dušan; Bartl, Július; Čičaj, Viliam; Kohútova, Mária; Letz, Róbert; Segeš, Vladimír (2002). Slovak History: Chronology & Lexicon. Wauconda: Bolchazy-Carducci Publishers. ISBN 9780865164444. 
• Vlasto, Alexis P. (1970). The Entry of the Slavs into Christendom: An Introduction to the Medieval History of the Slavs. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521074599. 

Додатна литература

• Barford, Paul M. (2001). The Early Slavs: Culture and Society in Early Medieval Eastern Europe. Ithaca: Cornell University Press. ISBN 0801439779. 
• Dvornik, Francis (1948). The Photian Schism: History and Legend. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 
• Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. ISBN 0472081497. 
• Goldberg, Eric J. (2006). Struggle for Empire: Kingship and Conflict under Louis the German, 817-876. Ithaca, NY: Cornell University Press. ISBN 9780801438905. 
• Louth, Andrew (2007). Greek East and Latin West: The Church AD 681–1071. Crestwood, N.Y.: St Vladimir’s Seminary Press. ISBN 9780881413205.