Мутимир

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мутимир
Mutimir.png
Кнез Мутимир
Пуно име Мутимир Властимировић
Датум рођења око 830.
Место рођења Србија
Датум смрти 891.
Место смрти Србија
Династија Властимировићи
Отац Властимир
Потомство Прибислав, Бран, Стефан
Кнез Србије
Период 851891.
Претходник Властимир
Наследник Прибислав Мутимировић

Мутимир је био кнез Србије (851—891) из династије Властимировића и најстарији син кнеза Властимира, који је изгледа владо до око 851. Подаци о његовој владавини су оскудни и практично се своде на дело О управљању Царством византијског цара Константина Порфирогенита (913—959), настало средином X века,[1] уз пар помена у писмима, који се повезују са њим. Оскудност и непрецизност података о њему, отворила су широк простор историчарима за изношење хипотеза, које су често опречне, тако да је тешко са сигурношћу створити целовиту слику о Мутимировој владавини.

Владавина[уреди]

Долазак на власт и рат са Бугарима[уреди]

Према писању Порфирогенита архонта Властимира наследила су његова три сина Мутимир, Стројимир и Гојник, који су поделили власт у Србији. Даље он пише: „У њихово време појави се архонт Бугара Михаило Борис, желећи да освети пораз свога оца Пресијама и отпочне рат.””[2][3] Бугарски кнез Борис, вероватно од покрштавања око 864. са именом Борис Михаило, од 852. године наследио је оца бугарског хана Пресијама (832—852).[4] Зато се обично мисли да је Властимир умро пре појављивања Бориса Михајла (852—889) као владара у Бугарској. Према тој замисли Властимир је умро вероватно 851. године, јер је његов најстарији син Мутимир владао сигурно до око 891. године, и тешко је замислити да је почео владати знатно пре 851. или 852. Мутимиру је као најстаријем вероватно припала врховна власт и најважнија област у држави, док су млађа браћа управљала засебним областима као удеони кнезови.

Српска делегација у посети цару Василију I.

Византијски цар Порфирогенит у свом делу наводи да је Михаило Борис напао Србе у жељи да освети пораз свога оца Пресијама, али то може бити само делимично истина.[3] Бугарски владари су током IX и почетком X века нападали суседе и ширили своју власт, не из жеље да се свете, него са намером да створе већу и моћнију државу. Ни Борис није имао среће у рату са Србима. Бугарски напад су Властимирови синови здруженим снагама одбили, а у борбама је заробљен Борисов најстарији син Владимир (касније бугарски кнез од 889. до 893) са 12 најугледнијих бојара, што је бугарског кана натерало да закључи мир са Србијом. Након тога су заробљени Бугари враћени назад, а на њихово тражење ради сигурности у њиховој пратњи су се нашла и деца Мутимирова Бран и Стефан. Порфирогенит пише да су Бран и Стефан тада деца и то није без значаја.[2] На источној граници Србије, у Раси (Расу), заробљеници су предати кану и дошло је до размене поклона. Он је Србима дао велике дарове[2], а од њих је добио:

  • 2 роба
  • 2 хрта (ловачка пса)
  • 2 сокола
  • 80 крзнених хаљетака

што Бугари сматрају да представља склопљено пријатељство[5][6]/што Бугари сматрају данком[7].

Тачно датирање овог српско-бугарског сукоба, као и тачан превод, а самим тим и тумачење, последње Порфирогенитове констатације у вези са српским поклоном Борису Михајлу и даље представљају нерешену мистерију српске историографије.

Србија за време Мутимира.

Сукоба се вероватно догодио између од 852. и 873. године,[8] Ферјанчић у својим коментарима Порфирогенитовог дела, пише да је сукоб био између 852. (почетак Борисове владавине) и 867. године (почетак владавине Василија I Македонца (867—886)), Живковић се опредељује за 853/854. годину, Станојевић је замислио да се одиграо после 864. године, Златарски је проценио да је до сукоба дошло на самом почетку Борисове владавине, док је Рансиман боравак бугарског посланства у Цариграду 860. године повезао са овим сукобом. Процене које сукоб смештају после 873. године, као она Веселиновића да је био око 880. године мање су поуздане. Извесно је да је у време сукоба:

  • Владимир био војно способан, тј. имао је најмање 14 или 15 година, (Борис је имао још три млађа сина Гаврила, Симеона , који је рођен око 864, а владао Бугарском од 893. до 927. године, и Јакова)
  • Бран и Стефан су били деца, али није јасно колико су година имали

Порфирогенитов навод о српском поклону део историчара не помиње или не тумачи (Веселиновић, Станојевић), Живковић, на основу превода који наводи, изводи закључак да је Мутимир заправо признао врховну власт Бориса Михајла, док Ферјанчић сматра да нема основа сматрати да је сам поклон био унапред уговорен и тумачи га као потврду пријатељства склопљеног приликом закључивања мира[2].

Сукоб са браћом[уреди]

Изгледа да је убрзо после склапања мира са Бугарском, дошло је, до сукоба међу браћом, а из сукоба је Мутимир изашао као победник. Млађу браћу је заробио и послао бугарском владару на чување, док је код себе задржао Гојниковог сина Петра, који је тада још увек био дете.[2][5]

Порфирогенит, као разлоге сукоба, наводи Мутимирову жељу да има целокупну власт за себе. Историчари се, углавном, нису бавили дубљим разлозима овог сукоба, већ су само преносили царево писање. Тибор Живковић међутим, сматра да разлог који Порфирогенит наводи није тачан, пошто су се увек удеони кнезови бунили и покушавали да се домогну власти (Деса (1153—1155, 11621165), Немања ((1165/11661196)), а никад то није чинио врховни владар. Он овај сукоб тумачи као сукоб византијског и бугарског утицаја у Србији, попут оног који ће уследити након свргавања Петра Гојниковића 917. године. Живковић је претпоставио да је Мутимир мировним уговором признавао врховну власт бугарског хана Бориса, уместо власти византијског цара коју је признавао раније. Ова промена је негативно дочекана у Цариграду, тако да је Византија покушала да преко његове млађе браће изврши промену државне политике у Србији и то је могло довести до рата међу браћом.

Задржавање Петра у Србији је сигурно имало за циљ да осигура Мутимира од евентуалних нових напада Стројимира и Гојника. Чињеница да крај себе није задржао Стројимировог сина Клонимира, може се тумачити само чињеницом да он тада још увек није био рођен, већ да се родио у Бугарској. Њега је касније Борис Михајло оженио једном бугарском принцезом, са којом је он добио сина Часлава (933—око 960).[9]

Борис Михајло око 864. године прихвата хришћанство из Византије, али тешкоће за Византију са Бугарима нису престале. Бугари су се обратили папи 866. године тражећи да он именује црквеног старешину за Бугарску. Византија је морала 870. пристати да се за Бугарску именује посебан архиепископ и да он буде први у рангу међу византијским архиепископима.[10] Привремено опадање бугарске моћи и успон Византије, довели су тога да Мутимир признао врховну власт византијског цара, можда још 864. године, али свакако најкасније 867. или 868. Када су Арабљани опседали Дубровник и неке друге градове на обали Јадранског мора 867. године, Дубровчани су затражили заштиту од цара. Василије I (867-886) је послао велику флоту која је протерала Арабљане, али и убедила владаре Срба да је разумније признавати врховну власт византијског цара, него бити у сукобу са њим.[11]

Вероватно је у вези са тим новим односом, једно византијско посланство упућено Србима око 870. године. Извештај о њему се налази у житију светог Германа, који је у то доба приводио крају радове на завршетку манастира посвећеног Богородици (манастир Кушница на истоку Македоније). Он је остао без средстава да исплати раднике, али су их, уместо њега, исплатили цареви посланици Неофит и Никола, који су били на повратку из посланства међу Србима. Не зна се шта су радили код Срба, али Житије тврде да су се кретали кроз источну Македонију и Тракију и да су боравили у континенталној Србији или код приморских кнежевина. Највероватније је због њих Мутимир најкасније до 870. био потврђен од византијског цара као легитимни владар Србије. Има шансе да се нису обраћали Мутимиру, већ неком кнезу Паноније са истим именом.[7].

Последњи податак о кнезу Мутимиру, забележен је 873. године у једном писму које папа Јован VIII (872—882) упућује словенском кнезу Мутимиру, који се данас идентификује са Мутимиром Властимировићем[7]. Почетни успех Моравско-панонске мисије Ћирила и Методија и добијање папиног благослова за њен наставак, довели су до стварања Панонске епископије са седиштем у Сирмијуму, на чијем се челу тада налазио Методије. У писму из 873. папа од Мутимира тражи да се потчини епископу Методију. Извесно је да је папа Мутимира 873. сматрао хришћанским владарем, тј. покрштеним. Тако је јасно да је у време кнеза Мутимира, пре 873. извршено Покрштавање Срба.[12] Са друге стране црквена седишта у Мутимировом окружењу си била Котор, Дубровник, Сплит и Задар - били су 873. под Цариградском патријаршијом и изван црквене власти Рима. Црквено седиште најближе Мутимиру је било највероватније у Сирмијуму. Није познато шта је Мутимир одлучио, али је извесно да су Моравско-панонска мисија и словенско богослужење у средњој Европи пропали 885. године са Методијевом смрћу.[7]

Ако је тачна претпоставка да је почео владати око 851. године последњи многобожачки и први хришћански владар балканских Срба Мутимир владао је око четири деценије. Извесно је да је умро око 891. године, а наследио га је најстарији син Прибислав (891—892). Поред њега, Мутимир је имао два млађа, а претходно споменута, сина Брана и Стефана.

Христијанизација[уреди]

Правци мисионарског деловања.

Србе су крстили цариградски мисионари, које је послао Василије I, после чега је Мутимир признао византијско сизеренство.[13] Највероватније је да је у време владавине Коцеља (861-872/4), постојала веза између Србије и Моравске. Постоји вероватноћа, да су неки Ћирилови и Методијеви ученици стигли до Србије у 870-ој години, због чека је дошло до употребљавања хришћанских имена.

Срби примају Хришћанство.

Прва српска црква је била заснована у центру Раса, у близини данашњег града Новог Пазара на реци Ибар. Црква светих апостола Петра и Павла у Расу, може да датира из 9.–10. века. Епископ је установљен убрзо након 871. у периоду владавине Мутимира, и био је део општег плана оснивања бискупије у словенским земљама, који су потврдили цариградски катедрали у 879-880 години.

Мутимир је и даље одржавао комуникацију са источном црквом, када је папа Јован VIII предложио да му се призна надлежност бискупије из Сирмијумске жупаније, у писму из маја 873. године.[14]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ВИИНЈ, II (1959). стр. 1-3.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Константин Порфирогенит, „De administrando Imperio“ („О управљању Царством“) (глава 32)
  3. 3,0 3,1 ВИИНЈ, II (1959). стр. 51.
  4. Логос (2016). стр. 67-68.
  5. 5,0 5,1 ВИИНЈ, II (1959). стр. 52.
  6. Ферјанчић (2007)
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 Живковић (2006)
  8. Логос (2016). стр. 67-68, 75.
  9. Логос (2016). стр. 84-86. Већина српских историчара мисли да је Часлав 927. или 928. године постао владар у Србији а да је владао до око 950. Та замисао је уверљивија, али писаних извора је мало и није могуће потпуно одбацити ни замисли неких значајних истраживача, прошлости Срба, по којима је та владавина почела касније. Једнако је неизвесно до када је Часлав владао.
  10. Логос (2016). стр. 74.
  11. Логос (2016). стр. 68-69, 75.
  12. Логос (2016). стр. 74-76.
  13. Покрштавање Јужних Словена, Владимир Ћоровић
  14. ВИИНЈ, II (1959)

Извори и литература[уреди]

Примарни извори[уреди]

Научни радови[уреди]

Претходник:
Властимир
Кнез Србије
851891.

Наследник:
Прибислав (Првослав)