Nil

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Nil
Nile02(js).jpg
Nil u Egiptu
River Nile map.svg
Tok Nila
Opšte informacije
Dužina 6.650[1] km
Basen 3.400.000 km2
Pr. protok 830 m3s
Sliv Sliv Sredozemnog mora
Vodotok
Izvor Afrika
V. izvora 2.700 m
Ušće Sredozemno more
Geografske karakteristike
Država/e Uganda - Etiopija - Južni Sudan - Sudan - Egipat

Reka Nil (arapski: النيل an-nīl), u Africi, je jedna od dve najduže reke na Zemlji.[2] Nil se obično smatra najdužom rekom na svetu, ali da li je duži od Amazona u Južnoj Americi je još uvek predmet dosta debata.[3] Ovo je uglavnom iz dva razloga: prvo, dužina reka varira vremenom (posebno u ravnicama, gde reke često menjaju tok), i, drugo, tačka od koje se meri dužina reke je često diskutabilna. Nil, koji je 6.853 km dug, je međunarodna reka pošto njegov slvi pokriva jedanaest zemalja, naime, Tanzaniju, Ugandu, Ruandu, Burundi, Demokratsku republiku Kongo, Kenija, Etiopiju, Eritreju, Južni Sudan, Sudan i Egipat.[4] Nil je primarni izvor vode u Egiptu i Sudanu.[5]

Postoje dve velike grane Nila: Beli Nil, od ekvatorijalne istočne Afrike, i Plavi Nil, iz Etiopije. Viktorijino jezero u Ugandi se obično smatra izvorom Nila, mada i samo jezero ima reke koje ga napajaju. Ove reke, značajnih veličina iz ostalih afričkih velikih jezera. Najdalja reka koja čini Nil je Ruvironza, reka u Burundiju, koja je gornja grana reke Kagera. Kagera teče 690 km pre nego što se ulije u Viktorijino jezero.[6][7][8]

Kada napusti Viktorijino jezero, reka je poznata kao Viktorijin Nil. Teče dalje približno 500 km kroz Kjoga (jezero),[9] dok ne stigne do Albertovog jezera. Kad napusti Albertovo jezero, reka je poznata kao Albertov Nil. Zatim teče kroz Sudan, gde postaje poznat kao Gorski Nil (Bar al Džabal). Na ušću Bar al Džabala i Bar el Gazala, reka postaje poznata kao Bar al Abjad, ili Beli Nil, zbog gline koja se rastvara u vodi. Odatle, reka teče u Kartum.[10]

U međuvremenu, Plavi Nil (ili Bar al Azrak) izvire iz Jezera Tana u etiopijskim visijama. Plavi Nil teče oko 1.400 km do Kartuma, gde se Beli i Plavi Nil spajaju u „Nil“. Neobično je da se poslednja pritoka (Atbara) sa Nilom spaja na otprilike polovine puta do mora.[11]

Posle spajanja Plavog i Belog Nila, jedina veća pritoka je reka Atbara koja izvire u Etiopiji severno od jezera Tana i dugačka je približno 800 km. Utiče u Nil 300 km nizvodno od Kartuma.

Nil se potom uliva u veštačko Naserovo jezero, načinjeno iza Asuanske brane, 270 km unutar Egipta od sudanske granice. Od 1998, određeni deo vode iz Jezera Naser se deli zapadno i formira Jezera Toška. Od Jezera Naser, glavni kanal teče na sever kroz Egipat i u Sredozemno more; a sporedni kanal, Bar Jusef, se odvaja od glavnog kanala nizvodno od grada Asjuta, i uliva se u Fajum. Na utoku Nila u Sredozemno more se formira delta Nila. Nanose iz Nila struje vuku dalje na istok, i ovi nanosi pospešuju ribolovne industrije istočnog Mediterana, ili je to barem bio slučaj do izgradnje asuanske brane.

Od Ruvironze do Sredozemnog mora, Nil je dug približno 6650 km. Ako se meri od Viktorijinog jezera, dužina iznosi približno 5584 km. Napaja se sa otprilike 2,8 miliona do 3,4 miliona km² .

Nil (iteru na staroegipatskom) je bio žila kucavica stare egipatske civilizacije, i većina stanovnika i svi egipatski gradovi su živeli u dolini Nila. I danas Nil hrani većinu stanovnika Egipta, koji se inače nalazi u negostoljubivoj Sahari. Reka se izlivala svakog leta, čineći okolna polja vrlo plodnim. Tok reke je na nekoliko mesta uznemiren kataraktama, koje su odeljci gde reka teče brže, sa mnogo malih ostrva, plitkom vodom, i stenama, što pravi prepreke za brodsku plovidbu. Prva katarakta, najbliža ušću reke je kod Asuana severno od asuanskih brana. Severno od Asuana, Nil je poznata turistička destinacija, sa krstaricama i tradicionalnim drvenim brodovima, felučama. Osim toga, brojni „plutajući hoteli“ - krstarice ugošćavaju turiste i rutiraju između Luksora i Asuana, a zaustavljaju se kod Edfua i Kom Omboa. Bilo je moguće ploviti ovim brodovima sve od Kaira do Asuana, ali je najseverniji deo iz sigurnosnih razloga zatvoren već više godina.

Iako većina Egipćana još uvek živi u dolini Nila, izgradnja asuanske brane (završena 1970.), koja proizvodi struju, je prekinula letnje poplave, i njihovo obnavljanje plodnosti zemljišta.

Gradovi na Nilu su između ostalih Kartum, Asuan, Luksor (Teba), i konurbacija GizaKairo.

Uprkos pokušajima Starih Grka i Rimljana (koji nisu uspeli da prodru kroz Sud, močvaru na jugu Sudana), izvor Nila nije bio poznat do 19. veka, kada je Džon Haning Spik prvi kao izvor označio Viktorijino jezero. Razne ranije ekspedicije od antičkih vremena nisu uspevale da otkriju izvor, i stoga su se pojavile klasične helenističke i rimske predstave reke, kao muškog rečnog boga sa glavom prekrivenom platnom.

Postoji više verzija porekla imena Nil. Moguće je da ta reč potiče od stare semitske reči Nahal što znači reka. Druga verzija je da reč Nil potiče od reči Neilos (Νειλος), grčkog imena za Nil, što znači dolina. Još jedno grčko ime za Nil je bilo Aigiptos (Αιγυπτος), i to je poreklo imena Egipat.

Naziv[uredi]

Postoji više verzija porekla imena Nil. Moguće je da ta reč potiče od stare semitske reči Nahal što znači reka. Druga verzija je da reč Nil ('nIl) dolazi od reči Neilos (Νειλος), koja znači dolina.[12][13] Drugi grčki naziv za Nil bio je Aigyptos (Αιγυπτος), on je izvor imena Egipat.[13][14][15][16]

Pritoke (rukavci)[uredi]

Istočna Afrika, tok rijeke Nil

Nil se formira kod Kartuma, gde se spajaju dve glavne izvorne reke Beli Nil, koji izvire u ekvatorijalnoj Africi, i Plavi (Modri) Nil iz Etiopije. Obe reke izviru na zapadnom rubu istočnoafričkog rascepa, koji je deo Doline velike raseline.[17] Sliv Nila zahvata oko 3.254.555 km2 (1.256.591 sq mi), što je oko 10% površine Afrike.[18]

Beli Nil[uredi]

Glavni članak: Bijeli Nil

Viktorijino jezero, koje se nalazi između Ugande, Kenije i Tanzanije, smatra se izvorom Nila makar i u samo jezero utiču reke znatnih veličina iz ostalih velikih jezera Afrike. Ističe se najdalji odvojak reke Luvironza u Burundiju koja je gornja Pritoka reke Kagera. Kagera teče 690 km pre nego dosegne Viktorijino jezero.

Po izlasku iz Viktorijinog jezera reka se naziva Viktorijin Nil. Teče dalje oko 500 km, Kroz jezero Kioga, dok ne dosegne Albertovo jezero. Nakon izlaska iz Albertovog jezera reka je poznata pod imenom Albertov Nil. Tada otiče u Sudan,[19] gde postaje poznata pod imenom Bahr el Džebel. Na stecištu Bahr el Džebela s Bahr el Gazalom, rekom koja je i sama duga 720 km, reka postaje poznata kao Bahr al Abjad, ili Beli Nil, po boji gline u njenim vodama.[20][21] Od ove tačke reka teče prema Kartumu.

Plavi Nil[uredi]

Glavni članak: Plavi Nil

Plavi Nil (Bahr al Azrak u Sudanu, Abaj u Etiopiji) izvire iz jezera Tana u Etiopskom gorju. Plavi nil teče oko 1 400 km do Kartuma, gde se Plavi i Beli Nil spajaju i stvaraju Nil. Većina vode koju Nil nosi (oko 80-85%) dolazi iz Etiopije, ali veći deo vode prolazi koritom Nila samo leti kada na Etiopsku visoravan padaju jake kiše. Ostatak godine velike reke u Etiopiji koje utiču u Nil nose vrlo malo vode ili su sasvim suve.[22][23]

Kompozitna satelitska slika Nila (vidi takođe Delta Nila)[24][25]

Nil[uredi]

Nakon što se Plavi i Beli Nil spoje, jedino još reka Atbara znatnije doprinosi Nilu. Ona izvire u Etiopiji severno od jezera Tana i duga je otprilike 800 km. Spaja se s Nilom oko 300 km nakon Kartuma, na otprilike pola njegovog puta prema moru. Od ove tačke prema severu Nil se smanjuje zbog isparavanja.

Nil u Sudanu poseban je iz dva razloga: 1) teče preko 6 grupa slapova, od prve kod Asuana do šeste kod Sabaloke (severno od Kartuma); i 2) okreće smer velikim delom toka, teče natrag prema JZ da bi se opet okrenuo na sever do mora. To je „Veliki rečni zavoj Nila“.[26][27]

Tipične feluke (jedrenjaci) po Nilu

Nakon toga Nil dolazi do veštačkog jezera Naser, zatvorenog Asuanskom branom 270 km unutar Egipta od sudanske granice. Od 1998, određena se količina vode iz jezera Naser izlila na zapad i formirala jezera Toška. Od Naserovog jezera glavni tok teče na sever kroz Egipat prema Sredozemnom moru. Jedan se rubni kanal, Bahr Jusuf, odvaja od glavnog toka nizvodno od grada Asjuta, i prazni u Fajum. Delta Nila, mesto gde se Nil uliva u Sredozemno more, je eponim svih rečnih delti sveta. Bogati rečni mulj nošen na istok vodenim strujama podsticao je ribolovnu industriju istočnog Sredozemlja, ili je barem tako bilo do izgradnje Asuanske brane.

Istorija Nila[uredi]

Nil (iteru na staroegipatskom) davao je život staroegipatskoj civilizaciji, većina stanovništva i svi gradovi Egipta smešteni su uzduž doline Nila severno od Asuana. Nil je bio žila kucavica egipatske kulture od kamenog doba. Klimatske promene su oko 8000. p. n. e. isušile pašnjake Egipatskih zemalja i stvorile Saharu. Plemena su se prirodno selila prema reci, gde se razvila sedilačka, ratarska privreda, i centralizovanije društvo.

Kost iz Ishanga, najstariji otkriveni dokaz egipatske mumifikacije, pronađena je uz jedan od manjih odvojaka reke Nil (blizu jezera Edvard, u severoistočnom delu Konga. Starost joj je procenjena na 20.000. p. n. e..

Usprkos pokušajima Grka i Rimljana (koji koji se nisu uspeli probiti dalje od Suda, izvor Nila ostao je neotkriven do 19. veka. Tada je Džon Haning Spik prvi prepoznao Viktorijino jezero kao izvor Nila. Razne su pređašnje ekspedicije još od drevnih vremena propale u pokušaju otkrivanja izvora reke. Zbog toga se klasičnim rimskim i helenističkim prikazima Nil prikazuje kao muški bog kojemu su lice i glava sakriveni zavesama.

Spik je bio deo ekspedicije 1856-1858 koju je vodio Ričard Fransis Berton. Nameravao je da pronđe izvor Nila ulazeći u Afriku iz Dar-Es-Salaama (današnja Tanzanija). Berton je bio uveren da je izvor jezero Tanganjika. Međutim, Spik je bio taj koji je, ostavivši bolesnog Bertona iza sebe, pronašao veliku vodenu površinu koja je danas poznata kao Viktorijino jezero. Spik se uverio da je baš ta vodena površina pravi izvor reke Nil. Spik se vratio sa Džejmsom Avgustom Grantom 1860-1863, nastavio istraživanja oko Viktorijinog jezera i pratio Nil na sever do Gondokora na južnom rubu Suda.

Ekspedicija Beli Nil koju je vodio južnoafrikanac Hendri Kuci, bila je prva koja je uspela da oplovi celu dužinu Nila. Krenula je s izvora Nila u Ugandi 1. januara 2004. i stigli na Sredozemlje u 4 meseca i 2 nedelje kasnije.

Geolog Paskvale Skaturo i njegov partner, kajakista i dokumentarista Gordon Braun, su 28. aprila 2004. prvi preplovili Plavi Nil, od jezera Tana u Etiopiji do plaža Aleksandrije na Sredozemlju. Iako je njihova ekspedicija uključivala i određen broj drugih učesnika jedino su Braun i Skaturo ostali u ekspediciji celim putem.

Nil još uvek uzdržava velik broj Afrikanaca, kao i Egipćana, koji žive između inače nepogodnih područja Sahare. Reka je poplavljala svakog leta, ostavljajući plodno tlo na poljima. Rečni tok je ometan na nekoliko mesta slapovima Nila, koji smetaju prolasku brodova. Sud u Sudanu takođe predstavlja značajnu prepreku plovnosti i protoku vode, čak do te mere da je Egipat jedno vrijeme pokušavao da prokopa kanal (kanala Jongeli) da bi se poboljšao protok vode.

Pogled na Nil s turističkog broda, između Luksora i Asuana u Egiptu

Nil se koristio, i još se koristi, za transport roba to uzduž njegovog toka. Posebno zato što zimski vetrovi u ovom području duvaju uz reku, brodovi su mogli da putuju uzvodno koristeći jedra, a nizvodno koristeći tok reke. Iako većina Egipćana još uvek živi u dolini Nila, izgradnja Asuanske brane značila je kraj poplava i donošenja plodnog rečnog mulja.

Gradovi uz Nil uključuju Kartum, Asuan, Luksor (Tebu), i GizaKairo.

Poplave Nila[uredi]

Godišnji ciklus Nila bio je izuzetno važan u životima drevnih Egipćana. Nil se 'tajanstveno' ali predvidivo podizao svakog leta i obogaćivao zemlju, bez kiše i u najtoplije doba godine. Dobra poplava i Egiptu je bilo osigurano obilje, slabija poplava ili prejaka poplava značile su da će Egipat patiti.

Tajna godišnjeg ciklusa plavljenja - stvarala je strahopoštovanje i podsticala obožavanje, te pažljivo dokumentovanje, da bi se tačno predvidelo kad će Nil plaviti. Isto tako razvio se i sistem određivanja parcela nakon povlačenja voda. Sve to je podstaklo stvaranje prvog naučnog instrumenta Nilometra, astronomije, i rudimentarne geodezije. Zabrinutost starih Egipćana, da bi poplava mogla izostati, bila je sasvim opravdana. Izostanak poplava i nizak vodostaj Nila, smatra se razlogom propasti starog kraljevstva pre oko 4 200 godina. Ta je zabrinutost zabeležena u Bibliji, gde Josip pravilno tumači da se faraonovi snovi o 7 godina obilja i 7 godina siromaštva odnose na dobre, pa zatim loše poplave Nila.

U bližoj istoriji 1980-ih dogodila se suša koja je uzrokovala glad u Etiopiji i Sudanu, ali Egipat od tog ostao pošteđen, zbog rezervi vode u akumulacionom jezeru Naser.

Vidi još[uredi]

Izvori[uredi]

  1. Mala školska enciklopedija. ISBN 978-86-331-2950-3. str 193.
  2. Nile River (na jeziku: engleski). Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 08. 12. 2012. 
  3. Amazon Longer Than Nile River, Scientists Say
  4. Oloo, Adams (2007). „The Quest for Cooperation in the Nile Water Conflicts: A Case for Eritrea” (PDF). African Sociological Review. 11 (1). Pristupljeno 25. 7. 2011. 
  5. Mohamed Helmy Mahmoud Moustafa Elsanabary„Teleconnection, Modeling, Climate Anomalies Impact and Forecasting of Rainfall and Streamflow of the Upper Blue Nile River Basin”. Canada: University of Alberta. 2012. Pristupljeno 23. 1. 2012. 
  6. „Nile River”. Pristupljeno 5. 2. 2011. 
  7. „Team Reaches Nile's 'True Source'. BBC News. 31. 3. 2006. Pristupljeno 4. 4. 2011. 
  8. „Journey to the source of the Nile”. Telegraph. Pristupljeno 06. 09. 2012. 
  9. McLeay, Cam (2. 7. 2006). „The Truth About the Source of R. Nile”. New Vision. Pristupljeno 31. 8. 2011. 
  10. Marshall et al., „Late Pleistocene and Holocene environmental and climatic change from Lake Tana, source of the Blue Nile” (PDF).  (247 KB), 2006
  11. Shahin, Mamdouh (2002). Hydrology and Water Resources of Africa. Springer. str. 276, 287—288. ISBN 1-4020-0866-X. ; online at Google Books
  12. „Nile”. Oxford English Dictionary (3 izd.). Oxford, England: Oxford University Press. 2009. 
  13. 13,0 13,1 "Wikisource-logo.svg Chisholm, Hugh, ur. (1911). „Nile § Name”. Encyclopædia Britannica. 19 (11. izd.). Cambridge University Press. str. 693. 
  14. An overview is given by: Carles Múrcia (2006). grč. Νεῖλος : El nom grec del riu Nil pot ser d’origen amazic? Aula Orientalis 24: 269-292
  15. „Nile”. Online Etymology Dictionary. Pristupljeno 20. 1. 2013. 
  16. Wikisource-logo.svg Chisholm, Hugh, ur. (1911). „Nile”. Encyclopædia Britannica. 19 (11. izd.). Cambridge University Press. str. 695. 
  17. „The Nile River”. Nile Basin Initiative. 2011. Pristupljeno 1. 2. 2011. 
  18. EarthTrends: The Environmental Information Portal Archived 27 May 2012[Date mismatch] at the Wayback Machine.
  19. Hurst H.E.; et al. (2011). „The Nile Basins |volume 1 The Hydrology of the Blue Nile and Akbara and the Main Nile to Aswan, with some Reference to the Projects Nile control Dept. paper 12” (PDF). Cairo: Government Printing office. 
  20. „Sobat River”. Encyclopædia Britannica Online Library Edition. Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 21. 1. 2008. 
  21. J. V. Sutcliffe & Y. P. Parks (1999). „12”. The Hydrology of the Nile (PDF). IAHS Special Publication no. 5. str. 161. 
  22. BGN/PCGN. "Romanization System for Amharic Archived 13 February 2013[Date mismatch] at the Wayback Machine.". 1967. Hosted at the National Geospatial Intelligence Agency, 2013. Accessed 28 Feb 2014.
  23. The river's outflow from that lake occurs at 12°02′09″N 37°15′53″E / 12.03583° SGŠ; 37.26472° IGD / 12.03583; 37.26472
  24. Hasan, E.; Khan, S. I.; Hong, Y. (2015). „Investigation of Potential Sea Level Rise Impact on the Nile Delta, Egypt Using Digital Elevation Models.”. Environmental Monitoring & Assessment. 187 (10): 649—663. doi:10.1007/s10661-015-4868-9. 
  25. El Banna, Mahmoud M.; Frihy, Omran E. (01. 06. 2009). „Human-induced changes in the geomorphology of the northeastern coast of the Nile delta, Egypt”. Geomorphology. Coastal vulnerability related to sea-level rise. 107 (1–2): 72—78. doi:10.1016/j.geomorph.2007.06.025. 
  26. Robert J. Stern, Mohamed Gamal Abdelsalam: The Origin of the Great Bend of the Nile from SIR-C/X-SAR Imaginary. In: Science, New Series, Vol.274, Issue 5293 (Dec.6,1996), pp.1696-1698
  27. as per Strabos Geographika book XVII

Literatura[uredi]

  • Jeal, Tim (2011). Explorers of the Nile: The Triumph and Tragedy of a Great Victorian Adventure. ISBN 978-0-300-14935-7
  • Tvedt, Terje, ed. The River Nile in the Post-Colonial Age: Conflict and Cooperation Among the Nile Basin Countries (I.B. Tauris, 2010) 293 pages; studies of the river's finite resources as shared by multiple nations in the post-colonial era; includes research by scholars from Burundi, Congo, Egypt, Ethiopia, Kenya, Rwanda, Sudan, Tanzania, and Uganda.

Spoljašnje veze[uredi]