Pređi na sadržaj

Novinarstvo

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Teme vezane uz novinarstvo
Profesionalna pitanja

Vijesti • Stil pisanja • Etika • Objektivnost • Vrijednosti • Izvori • Defamacija • Urednička nezavisnost • Obrazovanje • Druge teme

Oblasti
Kultura • Ekonomija • Ekologija • Moda • Medicina • Nauka • Politika • Saobraćaj • Sport • Tehnika • Vrijeme • Zabava
Žanrovi

Građansko • Kolaborativno • Gonzo • Istraživačko • Književno • Narativno • Novo • Kolumnističko •

Društveni uticaj

Sedma sila • Sloboda štampe • Infotainment • Medijska pristranost • Javni odnosi • Žuto novinarstvo

Novinski mediji

Novine • Časopisi • Novinske agencije • Radiotelevizija • Online • Fotonovinarstvo • Alternativni mediji

Uloge
Novinar •

Reporter • Urednik • Kolumnist • Komentator • Fotograf • Voditelj • Meteorolog •

Ova kutija:

Novinarstvo ili žurnalistika (fr. journalisme, od fr. journal – žurnal = „novine”), je oblast komunikacionih nauka, profesija i vještina sakupljanja, pripreme, uređivanja i distribucije vijesti putem niza medija kao što su pamfleti, novine, magazini, knjige, radio, televizija, a u novije vrijeme i preko savremenih digitalnih komunikacija kao što je internet. Pojam novinarstvo se u početku odnosio na prenošenje aktuelnih događaja široj publici, preko štampanih medija kao što su novine, ali sa razvojem novijih tehnologija, kao što su radio, televizija i internet, značenje pojma proširilo i danas podrazumijeva sve štampane, elektronske i digitalne medije preko kojih se prenose aktuelna dešavanja.

Shvatanje odgovarajuće uloge novinarstva varira među zemljama. U nekim nacijama, mediji su pod uticajem vladinih intervencija, i nisu potpuno nezavisno telo.[1] U drugima, mediji su nezavisni od vlade, ali je njihova profitna motivacija u sukobu sa ustavnim zaštitama slobode štampe. Pristup slobodno dostupnim informacijama koje prikupljaju nezavisna i konkurentna novinarska preduzeća sa transparentnim uredničkim standardima mogu da omoguće građanima da efektivno učestvuju u političkom procesu. U Republici Srbiji, pravo na slobodu medija i izražavanja je zaštićeno Ustavom Republike Srbije. U 2020. godini, Srbija je na 93. mestu u svetu na listi rangiranja zemalja po pitanju slobode izveštavanja, prema izveštaju organizacije "Reporteri bez granica".[2].

Uloga i status novinarstva, zajedno sa ulogom i statusom masovnih medija, je prošla kroz mnoštvo promena tokom zadnjih decenija sa napretkom digitalne tehnologije i objavljivanjem vesti na internetu.[3] Ovo je dovelo do promena u potrošnji kanala štampanih medija, pošto ljudi sve više čitaju vesti putem e-čitača, pametnih telefona i drugih elektronskih uređaja. Time su novinske organizacije podstaknute da u potpunosti monetizuju svoje digitalno krilo, kao i da improvizaciju u kontekstu u kojem oni objavljuju vesti u štampi. U medijskim prostorima redakcije su smanjile broj svog osoblja i pokriće putem tradicionalnih medijskih kanala, kao što je televizija, kako bi se uskladili sa opadajućom potražnjom. Na primer, između 2007 i 2012, CNN je redukovala svoje pokriće na skoro polovinu svog originalnog trajanja emisija.[4]

Ova kompaktnost pokrića je povezana sa široko zastupljenim osipanjem publike, pošto velika većina učesnika nedavnih studija pokazuje promene preferencija u pogledu konzumiranja vesti.[4] Digitalna era je proizvela novu vrstu novinara u kojoj obični građani imaju veću ulogu u procesu stvaranja vesti, sa porastom zastupljenosti građanskog novinarstva omogućenog dostupnošću interneta. Koristeći video kamere opremljene mikrofonima, aktivni građani sad imaju mogućnost pravljenja snimaka vesti o događajima i otpremanja na kanale poput Jutjuba, koje često otkrivaju i koriste glavni mediji. U međuvremenu, lak pristup novostima putem mnoštva onlajn izvora, kao što su blogovi i drugi društveni mediji, doveo je do toga da čitaoci imaju mogućnost pristupa vestima sa znatno šireg opsega zvaničnih i nezvaničnih izvora, umesto samo od tradicionalnih medijskih organizacija.

Produkcija

[uredi | uredi izvor]

Novinarske konvencije variraju od zemlje do zemlje. U Sjedinjenim Državama, novinarstvom se bave medijske organizacije kao i pojedinci. Blogeri su često, ali ne uvek, novinari. Savezna trgovinska komisija zahteva da blogeri koji dobijaju besplatne promotivne poklone, a zatim pišu o tim proizvodima, moraju da objave da su primili besplatne proizvode. Svrha toga je eliminisanje sukoba interesa i zaštita potrošača.[5]

„Lažne vesti” su distribuirane informacije koje namerno nisu istinite ili su proizvedene od strane nepouzdanih organizacija. Lažne vesti se lako šire na društvenim medijima kao što su lažni novinski vebsajtovi.[6][7] Čitaoci mogu da utvrde da li je vest lažna po tome da li je objavljena od strane kredibilne novinske organizacije. Verodostojna novinska organizacija je inkorporirani entitet; ima uredništvo; i ima jasnu podelu između uredničkih i oglasnih odeljenja. Verodostojne novinske organizacije, i njihovi zaposleni, pripadaju jednoj ili više profesionalnih organizacija, kao što su Američko udruženje novinara, Društvo profesionalnih novinara, Istraživački novinari i urednici, ili Svetsko udruženje onlajn novinara. Sve te organizacije imaju etičke kodove kojih se članovi moraju pridržavati. Mnoge novinske organizacije imaju svoje sopstvene etičke kodove kojima se rukovode novinari profesionalnih publikacija. Njujork tajmsov kodeks standarda i etike[8] se smatra posebno rigoroznim.

Kad pišu priču, novinari imaju u vidu objektivnost i naklonost. Neki tipovi priča imaju za cilj predstavljanje autorovih ličnih mišljenja; drugi tipovi priča su umesto toga u većoj meri neutralni ili balansirani. U fizičkim novinama, informacije su organizovane u sekcije i stoga se lako može videti koje priče su mišljenja, a od kojih se očekuje neutralnost. U onlajn izdanjima, mnoge od tih podela nisu jasne. Čitaoci moraju da obrate pažnju na naslove i elemente dizajna da bi osigurali da razumeju novinarove namere. Komadi sa mišljenjima generalno pišu regularni kolumnisti ili se pojavljuju u specifičnim sekcijama. Reportaže, najnovije vesti, i čiste vesti generalno nisu perspektive.

Prema Robertu Mekčesniju, zdravo novinarstvo u demokratskoj zemlji mora da pruži mišljenje ljudi na vlasti i onih koji žele da budu na vlasti, mora da proizvede opseg mišljenja i mora da uzme u obzir informativne potrebe svih ljudi.[9] Mnoge debate raspravljaju o tome da li se od novinara „očekuje” da budu „objektivni” ili „neutralni”. Novinari su ljudi koji proizvode vesti iz i kao deo određenog društvenog konteksta. Oni se rukovode profesionalnim etičkim kodeksima i trude se da predstavljaju sve legitimne tačke gledišta.

Reportaža

[uredi | uredi izvor]

„Reportaža je metod pisanja medijskog teksta koji ima posebnu popularnost kod medijske publike.”[10] Reportaža je kompozicijski i strukturalno labav koncept sadržaja.[10] Reportaža ne poznaje šablone ni pravila, kada je reč o strukturi sadržaja reportažnog teksta. Pisac reportaže bira i određuje gledište i „komponuje” sadržaj reportaže.[10] Cilj pisanja reportaže je da izazove određeni stepen empatičnosti medijske publike. Reportažu odlikuje „ležerniji” stil pisanja, zbog čega se često shvata kao umetnička forma pisanja u medijima.

„U reportažama se pojavljuju ne samo kognitivne i konativne funkcije jezika već i estetska i ekspresionistička funkcija, s obzirom na stepen unošenja emocija, detalja, dinamike, slika i sl”.[11]

Pisac reportaže kombinuje faktografiju sa deskripcijom, ličnim impresijama i slikama aktera ili sagovornika.[11] „Iznošenje detalja od posebne je važnosti za svaki tekst reportaže, a komponovanje detalja sa faktografijom neminovni je zahtev za pisca reportaže.”[11] Savremena reportaža ni po formi nije usklađena niti standardizovana.[11] Može biti različite novinarske dužine. Ranije se smatralo da dobra reportaža ne postoji ako je ne prati ¾ kartice novinarskog teksta. Kraći tekstovi pisani u stilu reportaže smatrani su crticama.[11] Potiskivanjem crtice iz medijske produkcione prakse, forma reportaže postala je fleksibilnija.

U onlajn medijima, pod reportažom se često nalaze sadržaji koji bi nekada bili označeni kao novinarske crtice ili kratke priče. Reportažu pišu najčešće novinari sa posebnim senzibilitetom prema društvenoj stvarnosti.[12]

Vrste

[uredi | uredi izvor]

Reportaža može biti novinarska i umetnička.[13]

Novinarska reportaža je po obimu kratka, živa, ubedljiva slika o savremenom, svakodnevnom životu i ljudima. U novinarskoj reportaži pisac ne piše o sebi. Jedino je dopušteno da novinar iznese stav o ljudima i pojavama, ali veoma kratko, jasno i konkretno.[13] Umetnička reportaža ima sve elemente kao i novinarska, ali je bliža pravoj pripoveci.[13]

Reportaža ima širok krug čitalaca jer se redovno nalazi u dnevnoj štampi.[13] Dobar pisac reportaža ne prenosi samo činjenice, već i atmosferu događaja, precizna zapažanja, iznosi mnoštvo detalja, uverljivih i istinitih citata. Bavi se prenosom dramaturgije i analizom događaja.

Značaj reportaže ogleda se u tome što je mnogi istraživači i teoretičari koriste kao sekundarni izvor informacija.

Radio i TV reportaža

[uredi | uredi izvor]

Radio i TV reportaža su, srazmerno značaju i uticaju koji ostvaruju, polja izuzetno jako malo obrađivana.[14] Današnji radio i televizija su prevazišli one klasične udžbeničke podele reportaža na: socijalne, putopisne, ratne sportske, naučne itd., jer su postale kompilacija svega toga.[15] Postoji još jedna tehnička podela, a to je podela prema mediju u kome se reportaža objavljuje. Tako se u novinama i časopisima objavljuje novinska, na radiju- radijska, a na televiziji, naravno, televizijska.[16]

,, Cilj radio i TV reportaže je da budu dokumenti vremena, onaj pečat koji ostavlja trag u životu. I još više, da menja i sam život i ljude, da kreira njihove stavove, edukuje, opominje, jednostavno, da bude svest ljudi i vremena sadašnjeg."[17]‍:pp. 48

Uloga

[uredi | uredi izvor]
Volter Lipman[18]. godine
Glavni članak: Sloboda štampe

Tokom 1920-ih, dok je moderni žurnalizam počinjao da poprima svoju formu,[19] pisac Volter Lipman i američki filozof Džon Djui debatovali su ulogu novinarstva u demokratiji.[20][21][22] Njihove različite filozofije i dalje karakterišu debatu o ulozi novinarstva u društvu i državi.

Za Lipmana, novinarstvo ispunjava ulogu posrednika, ili prevodioca, između opšte javnosti i političke elite. Lipman je rezonovao da javnost nije u mogućnosti da procenjuje sve kompleksnije stanje fluktuacije činjenica modernog društva; i da stoga postoji potreba za posrednikom koji bi filtrirao vesti. Novinari vrše tu posredničku ulogu, zapisujući razmenu informacija među elitama, destilišući je, i prenoseći obrađeni sadržaj na javnost. Javnost može da utiče na odluke elite putem izbornih glasanja; u međuvremenu, elita vodi posao upotrebe moći. Efektivno, Lipmanova filozofija stavlja javnost na dno lanca moći, tako da ona nasleđuje svoje informacije od elite.

Džon Djui[23]

Lipmanov elitizam je imao posledice koje je on sam osuđivao. Kao apostol istoricizma i naucizma, Lipman nije samo smatrao da je demokratska vlada problematična vežba, već je smatrao da su svim političkim zajednicama, bez obzira na opredeljenje, potrebne smjernice transcendentnog partizanstva radi tačnih informacija i nepristrasnog rasuđivanja. U delima „Sloboda i vesti” (1919) i "Javno mnjenje" (1921) Lipman je izrazio nadu da sloboda može da bude redefinisana tako da se uzme u obzir naučna i istorijska perspektiva i da bi se javnim mnjenjem moglo upravljati sistemom baziranim na podacima i izvan vlade. Stoga bi sloboda novinara bila posvećena prikupljanju proverljivih činjenica, dok bi komentatori poput njega stavljali vesti u širu perspektivu. Lipman je osuđivao uticaj moćnih izdavača novina i preferirao odluke „strpljivih i neustrašivih ljudi nauke”. Time je ocrnjivao ne samo mišljenje većine, već i mišljenja onih koji su imali uticaj i moć. U republičkom obliku vlasti, predstavnici bivaju izabrani i od njih se očekuje poštovanje osnovnih principa i političkih institucija u politici. Lipmanovo neslaganje je bilo sa samim tim principima i institucijama, jer su oni proizvodi prenaučnog i preistorijskog stanovišta i toga što je za njega bilo neosnovana politička filozofija prirodnih prava.

Lipman se okrenuo protiv onoga što je nazvao „kolektivizmom” u progresivnom pokretu koji je podstakao svojom odsustvom podrške temelja američke politike i vlade, i na kraju napisao delo „Javna filozofija” (1955), koje je bila vrlo blizu povratku na principe osnivača američke federacije.

Djui, je s druge strane, smatrao ne samo da je javnost sposobna da razume otvorena pitanja ili da pruži odgovor eliti, nego isto tako da odluke treba da budu donesene na javnim forumima nakon diskusije i debate.[24][25] Kada se pitanja temeljno preispitaju, najbolje ideje isplivaju na površinu. Djui je smatrao da novinari treba da čine više od jednostavnog prenosa informacija. On je smatrao da oni treba da procenjuju posledice odluka koje se donose. S vremenom, njegova ideja je sprovedena u različitim stepenima, i obično je poznata kao "novinarstvo zajednice".[26][27][28]

Novinari intervjuišu kospleja

Koncept novinarstava zajednice je u središtu novih zbivanja u novinarstvu. U ovoj novoj paradigmi, novinari mogu da angažuju građane, stručnjake i elite u predlaganju i stvaranju sadržaja. Iako postoji pretpostavka jednakosti, Djui je još uvek naglašavao stručnost. Djui je verovao da je zajedničko znanje mase daleko superiornije od znanja pojedinca. Stručnjaci i naučnici su dobrodošli u Djuiovom okruženju, ali ne postoji hijerarhijska struktura koja je prisutna u Lipmanovom razumevanju novinarstva i društva. Prema Djuiju, razgovor, debata i dijalog leže u srcu demokratije.

Dok Lipmanova novinarska filozofija može da bude prihvatljivija za vladine lidere, Djuijev pristup je sveobuhvatniji opis načina na koji novinari vide svoju ulogu u društvu, a i na koji društvo očekuje da će novinari funkcionisati. Amerikanci, na primer, mogu da kritikuju neka od prekoračenja koje su počinili novinari, mada oni uglavnom očekuju od novinara da preispituju i kritikuju postupke vlade, biznisa i drugih aktera, te da omoguće ljudima da donesu informisane odluke o pitanjima datog vremena.

Elementi

[uredi | uredi izvor]

Bil Kovač i Tom Rosenstiel predlažu nekoliko smernica za novinare u svojoj knjizi Elementi novinarstva.[29] Zbog toga što je novinarstvo prvenstveno lojalno građanima, novinari su obavezni da govore istinu i moraju da služe kao nezavisni monitor moćnih pojedinaca i institucija u društvu. Suština novinarstva je da pruži građanima pouzdane informacije kroz disciplinovanu verifikaciju.

Podela novinara

[uredi | uredi izvor]

Novinari se dele na novinare pisce i novinare urednike. Novinari pisci prikupljaju i pišu informacije u obliku teksta. Na radiju ga ponekad sami i čitaju, a na televiziji ga često sami, u montaži, povezuju s videozapisom.

Novinari urednici obično vode računa o fazama koje prethode radu novinara pisca ili se na njega nastavljaju: oni najpre naručuju i organizuju prikupljanje određenih informacija, a zatim odlučuju o važnosti dobijenih informacija i njihovoj zanimljivosti za objavljivanje. Oni određuju koliko opširan tekst treba da bude, i kakvo će mesto dobiti u listu ili emisiji. Novinari urednici odlučuju i o tome kakvom će najavom, naslovom i slikom popratiti informaciju.

Obrazovanje novinara

[uredi | uredi izvor]

Univerzitetske ustanove za obrazovanje novinara mogu se svesti na tri osnovna tipa: Britanski model koji se više oslanja na sistem praktičnog obrazovanja uz minimalnu teoriju, univerzitetski model koji daje više mesta teoriji nad praksom i mešoviti model, koji kombinuje ta dva osnovna modela obrazovanja novinara. Najreprezentativniji program novinarskog školovanja ostvaren je na Vašingtonskom i Univerzitetu Kolumbija, gde su razvijene katedre za novinsku tehnologiju, reklamu, radio-televizijsko novinarstvo, novinarsku metodologiju.

Radni uslovi novinara

[uredi | uredi izvor]

Novinari rade u svako vreme i u različitim uslovima, zavisno od zahteva posla, zadatka ili organizacije rada. Oni obaveštavaju u ratovima, potresima i poplavama, o nesrećama i ubistvima. Satima sede na sednicama. Radno vreme novinara zavisi od vrste medija i od posla unutar redakcije. Često rade pod pritiskom kratkoga roka u kojem moraju obaviti posao, ograničenog prostora koji može zauzeti njihov prilog, odgovornosti za tačnost te ponekad, nažalost, i političke podobnosti informacije.

Zapošljavanje i zarade

[uredi | uredi izvor]

Posljednjih godina je došlo do ekspanzije masovnih medija: osnovani su deseci novih listova - političkih ali i stručnih, štampaju se lokalni listovi, listovi udruženja i druge publikacije, namenjene nekom posebnom, manjem ili većem delu stanovništva. Osnivaju se i nove novinske agencije, radiostanice pa i televizijske stanice, tako da je poslednjih godina stopa zaposlenost porasla. Očekuje se da će se takav trend nastaviti sledećih godina. U pogledu zarade, za početnika je nešto veća u odnosu na druga zanimanja koja traže diplomu, a za novinare s iskustvom ugovaraju se gotovo sasvim slobodno, zavisno od posla i ugleda.

Novinari i etika

[uredi | uredi izvor]
Novinski fotografi i reporteri čekaju iza policijske linije u Njujorku, u maju 1994.

Već pri prvim profesionalnim koracima novinari se susreću s etičkim dilemama. Iako razni postojeći kodovi imaju neke razlike, većina njih deli zajedničke elemente uključujući principe istinosti, tačnosti, objektivnosti, nepristrasnosti, pravičnosti i odgovornosti javnosti.[30][31][32][33][34] Međunarodna federacija novinara donela je deklaraciju koja služi kao etnički standard profesionalnog ponašanja novinara. Ona ima 9 članaka:

  • Poštovanje istine i prava javnosti na istinu, prava je dužnost novinara.
  • U obavljanju svojih dužnosti, novinar će uvek braniti načela slobode i pravo na objektivan komentar ili kritiku.
  • Novinar će izveštavati u skladu s činjenicama čije poreklo dobro poznaje. Novinar neće izostaviti bitnu informaciju ili krivotvoriti dokumente.
  • Novinar će se uvek koristiti moralnim metodama, kako bi došao do vesti, fotografije ili dokumenta.
  • Novinar će sve preduzeti kako bi ispravio objavljenu informaciju čim se ispostavi da je netačna, pa i bez intervencije ispravka.
  • Novinar će poštovati profesionalne tajne o izvorima informacije koju je dobio u poverenju.
  • Novinar je svjestan opasnosti od diskriminacije koju neretko podstiču mediji, te će sve učiniti da izbegne produbljivanje takve diskriminacije, posebno one koja je utemeljena na razlikama u rasi, polu, veri itd.
  • Novinar će neće upustiti u objavljivanje plagijata, zlobne pogrešne interpretacije, klevete i neosnovane optužbe, kao i prihvatanje mita radi štampanja neke informacije.
  • Novinar vredan ovoga naziva smatraće svojom dužnošću da sledi već spomenuta načela.

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ "10 Most Censored Countries," Committee to Protect Journalists, 2 May 2012, page retrieved 23 May 2013.
  2. ^ "https://rsf.org/en/Serbia
  3. ^ „News values: immediacy and technology”. Owenspencer-thomas.com. 
  4. ^ a b "The State of the News Media 2013: An Annual Report in American Journalism Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. avgust 2017)," the Pew Research Center's Project for Excellence in Journalism, 2 May 2012. Pristupljeno 23 May 2013.
  5. ^ The FTC’s Endorsement Guides: What People Are Asking | Federal Trade Commission
  6. ^ Bartolotta, Devin (9. 12. 2016), „Hillary Clinton Warns About Hoax News On Social Media”, WJZ-TV, Pristupljeno 11. 12. 2016 
  7. ^ Wemple, Erik (8. 12. 2016), „Facebook’s Sheryl Sandberg says people don’t want ‘hoax’ news. Really?”, The Washington Post, Pristupljeno 11. 12. 2016 
  8. ^ Standards and Ethics | The New York Times Company
  9. ^ McChesney, Robert W. (1. 10. 2012). „Farewell to Journalism?”. Journalism Practice. 6 (5-6): 614—626. ISSN 1751-2786. doi:10.1080/17512786.2012.683273. 
  10. ^ a b v Tatjana Tapavički Duronjić, Komuniciranje u medijasferi, Bard- fin d.o.o., Beograd, Romanov Banja Luka. (2011). pp. 148.
  11. ^ a b v g d Tatjana Tapavički Duronjić, Komuniciranje u medijasferi, Bard- fin d.o.o., Beograd, Romanov Banja Luka. (2011). pp. 149.
  12. ^ Tatjana Tapavički Duronjić, Komuniciranje u medijasferi, Bard- fin d.o.o., Beograd, Romanov Banja Luka. (2011). pp. 150.
  13. ^ a b v g „Književno-naučne vrste & Naučne vrste”. Arhivirano iz originala 28. 08. 2017. g. Pristupljeno 19. 05. 2015. 
  14. ^ Todorović, str. 43.
  15. ^ Todorović, str. 45.
  16. ^ Todorović, str. 46.
  17. ^ Neda Todorović, Savremeno novinarstvo, Fakultet političkih nauka Univerziteta u Beogradu, Čigoja štampa, 1998.
  18. ^ Lippmann 1922, str. 1914.
  19. ^ journalism.ku.edu
  20. ^ Blumenthal, Sydney (31. 10. 2007). „Walter Lippmann and American journalism today”. Arhivirano iz originala 14. 6. 2018. g. Pristupljeno 20. 11. 2017. 
  21. ^ „Drucker Gives Lippmann Run As Most Influential Journalist”. Chicago Tribune. 1998. Arhivirano iz originala 15. 02. 2015. g. Pristupljeno 20. 11. 2017. 
  22. ^ „Walter Lippmann and the American Century”. 1980. 
  23. ^ Haggbloom, Steven J.; Warnick, Jason E.; Jones, Vinessa K.; Yarbrough, Gary L.; Russell, Tenea M.; Borecky, Chris M.; McGahhey, Reagan; Powell, John L., III (2002). „The 100 most eminent psychologists of the 20th century”. Review of General Psychology. 6 (2): 139—152. doi:10.1037/1089-2680.6.2.139. 
  24. ^ Alan Ryan, John Dewey and the High Tide of American Liberalism, (1995). pp. 32
  25. ^ Violas, Paul C.; Tozer, Steven; Senese, Guy B. School and Society: Historical and Contemporary Perspectives. McGraw-Hill Humanities/Social Sciences/Languages. str. 121. ISBN 978-0-07-298556-6. 
  26. ^ Lowrey, Wilson, Amanda Brozana, and Jenn B. Mackay. "Toward a Measure of Community Journalism." Mass Communication & Society 11.3 (2008). Print.
  27. ^ Lauterer, Jock. Community Journalism: the Personal Approach. Ames: Iowa State UP, 1995. Print.
  28. ^ Black, Jay. Mixed News: the Public/civic/communitarian Journalism Debate. Mahwah, NJ: Erlbaum, 1997. Print.
  29. ^ „The Elements of Journalism: What Newspeople Should Know and the Public Should Expect – Introduction | Project for Excellence in Journalism (PEJ)”. Journalism.org. 19. 6. 2006. Arhivirano iz originala 2. 10. 2013. g. Pristupljeno 23. 2. 2013. 
  30. ^ „Fourth Estate – Core Journalism Principles, Standards and Practices”. Fourth Estate Public Benefit Corporation. Arhivirano iz originala 3. 12. 2016. g. Pristupljeno 2. 12. 2016. 
  31. ^ IFJ (International Federation of Journalists) – Declaration of Principles on the Conduct of Journalists Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. novembar 2012) (DOC version)
  32. ^ „ASNE (American Society of Newspapers Editors) – Statement of Principles”. Web.archive.org. Arhivirano iz originala 5. 6. 2008. g. Pristupljeno 1. 3. 2013. 
  33. ^ „APME (Associated Press Managing Editors) – Statement of Ethical Principles”. Web.archive.org. 22. 6. 2008. Arhivirano iz originala 22. 6. 2008. g. Pristupljeno 1. 3. 2013. 
  34. ^ „(Society of Professional Journalists) – Code of Ethics”. SPJ. Pristupljeno 1. 3. 2013. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Harcup, Tony (2009). Journalism: Principles and Practice. Thousand Oaks, California: Sage Publications. ISBN 978-1847872500. OCLC 280437077. 
  • Kaltenbrunner, Andy and Matthias Karmasin and Daniela Kraus, eds. "The Journalism Report V: Innovation and Transition", Facultas, 2017
  • Quick, Amanda C. ed. World Press Encyclopedia: A Survey of Press Systems Worldwide (2nd ed. 2 vol 2002); 2500 pp; highly detailed coverage of every country large and small.
  • de Beer Arnold S. and John C. Merrill, eds. Global Journalism: Topical Issues and Media Systems (5th ed. 2008)
  • Shoemaker, Pamela J. and Akiba A. Cohen, eds. News Around the World: Content, Practitioners, and the Public (2nd ed. 2005)
  • Sloan, W. David; Lisa Mullikin Parcell, ur. (2002). American Journalism: History, Principles, Practices. McFarland. 
  • Sterling, Christopher H. (ed.), Encyclopedia of journalism, Thousand Oaks, California: SAGE, 2009, 6 vols.

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Новинарство&oldid=27813380”