Plavi kit

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Plavi kit
Balaenoptera musculus
Veličina plavog kita u odnosu na čoveka
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Mammalia
Red: Artiodactyla
Infrared: Cetacea
Porodica: Balaenopteridae
Rod: Balaenoptera
Vrsta:
B. musculus
Binomno ime
Balaenoptera musculus
(Linnaeus, 1758)
Podvrste
Areal plavog kita
Sinonimi
  • Balaena musculus Linnaeus, 1758
  • Balaenoptera gibbar Scoresby, 1820
  • Pterobalaena gigas Van Beneden, 1861
  • Physalus latirostris Flower, 1864
  • Sibbaldius borealis Gray, 1866
  • Flowerius gigas Lilljeborg, 1867
  • Sibbaldius sulfureus Cope, 1869
  • Balaenoptera sibbaldii Sars, 1875

Plavi kit (lat. Balaenoptera musculus) je morski kopitar koji pripada parvoredu kitova pločana (Mysticeti). To je najveća životinja koja je ikad živela na Zemlji - dugačka je do 33 metra i teži do 150 i više tona.[3][4]

Plavih kitova je bilo u velikom broju u skoro svim okeanima širom sveta do početka dvadesetog veka. Četrdeset godina 20. veka ljudi su ih lovili skoro do istrebljenja, dok Međunarodna komisija za kitolov nije zabranila sav kitolov plavih kitova 1967. godine. Prema proceni baza podataka ulova Međunarodne komisije za kitolov 382.595 plavih kitova je ulovljeno između 1868. i 1978. Pre početka lovljenja, najveća populacija ovih kitova od 239.000 jedinki je živela oko Antarktika.[5] Globalna populacija plavih kitova se procenjuje na 10.000-25.000 jedinki, što je oko 3-11% veličine populacije procenjene u 1911. godine.[6] Ostaju samo mnogo manje koncentracije u istočnom severnom Tihom okeanu (1.647),[7] centralnom severnom Pacifiku (63—133),[8][9] severnom Atlantiku (1.000-2.000),[10] Antarktiku (2.280),[11] Novom Zelandu (718),[12] severnom Indijskom okeanu (270),[13] i Čileu (570—760).[14]

Evolucija i taksonomija[uredi | uredi izvor]

Plavi kitovi pripadaju porodici Balaenopteridae, porodici u koju još spadaju grbavi kit, perajasti kit i sardinski kit. Veruje se da se ova porodica razišla od ostalih porodica podreda Mysticeti davno, još na polovini oligocena. Plavi kit je svrstan kao jedna od sedam vrsta kitova roda Balaenoptera; međutim, analiza DNK je ukazala da su plavi kitovi u bližem srodstvu sa grbavim i sivim kitovima nego sa ostalim kitovima ovog roda.

Poseban naziv musculus je latinskog porekla i može značiti „mišićavost“, ali takođe može značiti i „mali miš“.[15] Line, koji je dao ime ovoj vrsti 1758. godine, znajući ovo, želeo je da na smešan način da ironično „duplo“ značenje (ovo „duplo“ se odnosi na veličinu).[16]

Naučnici klasifikuju ove kitove u tri podvrste: B. m. musculus koja se sastoji od severno-atlantskih i južno-pacifičkih populacija, B. m. intermedia koju sačinjava populacija iz južnog okeana i B. m. brevicauda (poznat kao i pigmejski plavi kit) koji žive u Indijskom okeanu i južnom Pacifiku.[17]

Izgled[uredi | uredi izvor]

Plavi kit ima dugo, zaoštreno telo. Prosečna dužina tela im je oko 26 metara, mada su primerci sa staništem na južnoj polovini Zemlje obično malo veći od onih na severnoj. Često dostižu dužinu i od 30 metara, a najveći zabeleženi primerak izmeren je 1922. godine i bio je dugačak 33,58 metara. Ženke su u proseku veće za 6% od mužjaka, a posle sezone hranjenja mogu da teže i do 200 tona. Srce ove ogromne životinje može težiti od 600 do 1000 kilograma, dok je prečnik aorte 20 centimetara. Glava je ravna i u obliku slova U na kojoj se nalazi upadljiva debela ivica koja se kreće od otvora za disanje do vrha gornje usne. Prednji deo usana je debeo i prekriven usima, nalik na mekane zube, kojih ima oko 300 (svaka duga 1 metar) i koji vise od gornje vilice do unutrašnjosti usta. Leđno peraje je malo, vidljivo samo prilikom zaranjanja kita u vodu. Svaka jedinka ima različit oblik leđnog peraja. Nalazi se otprilike na ¾ dužine tela. Kada diše, kit ispušta spektakularan uspravan stub vode visine do 12, obično 9 m.

Veličina[uredi | uredi izvor]

Odrastao plavi kit

Veruje se da je plavi kit najveća životinja koja je ikada živela na planeti. Najveći poznati dinosaurus je bio argentinosaurus koji je živeo u mezozoičkom periodu i težio je 90 tona a bio je dug do 38 metara, Supersaurus uz Breviparopus i Sauroposejdon Proteles su bili takođe ogromni, Seizmosaurus je bio dug do 42 metra ali najveći dinosaur ikada koji je bio biljojed imena Amfocelis Fragilis je bio dug do 60 metara a težine od oko 200 tona i on je istinski kandidat za najveću životinju ikada. Po težini je kandidat broj 1. a po dužini, ako uzmemo dokaze o gigantskim oktopodima i lignjama od 80 metara onda i nije. U enciklopediji Britanika koju je za prostor bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije 1986. štampala knjižara Vuk Stefanović Karadžić uz pomoć Mladinske knjige iz Ljubljane, u tomu knjige naziva : "Priroda" nalazimo podatak da je najveći uhvaćeni Veliki Plavi Kit, Grand Rokval bio dug čak 34,2 metra. Ipak tu treba biti oprezan jer u istoj knjizi se za raspon krila najvećeg tipa Pterodaktilusa ikada pronađenog latinskog imena : "Kvecalkoatlus" naglašava da je bio oko 16 ili 17 metara a danas se većina paleontologa slaže da taj raspon nije mogao biti veći od 11 metara. Ipak ta dužina od 34,2 metra je neka činjenica o kojoj se može raspravljati. Najduži kitovi ikada izmereni su bile dve ženke od po 33,6 i 33,3 metra. Međutim, najduži kit izmeren od strane naučnika iz američke Nacionalne laboratorije za morske sisare je bio dug 29.9 metara - otprilike iste dužine kao avion Boing 737. Jezik plavog kita je veličine slona i 50-ak ljudi može da stane u njegova usta. Ali, dimenzije grkljana plavog kita su toliko male da ne može da proguta objekat širi od lopte za plažu. Srce je veličine omanjeg automobila i najveće je od svih ostalih životinja. Ljudska beba bi mogla da se uvuče u aortu plavog kita koja ima 23 cm u prečniku. Tokom prvih sedam meseci života, mladunče plavog kita popije oko 400 litara mleka svakog dana. Na svaka 24 časa, mladunčad se ugoje oko 90 kilograma. Na samom rođenju teže i do 2700 kg, kolika je težina odraslog nilskog konja. Životinje duge do 27 metara su teške između 150 do 170 tona. Najteži kit je bila ženka koja je težila 177 tona.

Životni ciklus[uredi | uredi izvor]

Parenje počinje kasno u jesen i traje do kasno u zimu. Malo je poznato o parenju i razmnožavanju. Ženke rađaju na početku zime na svake dve do tri godine posle trudnoće koja traje 10-12 meseci. Mladunče teži oko 2,5 tone i dugo je 7 metara. Dok mlado sisa, majka nije u mogućnosti da se hrani. Kada prestane da sisa, posle šest meseci, mladunče udvostručuje svoju dužinu. Polnu zrelost mužjak dostiže sa 8-10 godina, kada su oni već dugački oko 20 metara. Ženke su polno zrele sa pet godina, kada su dugačke 21 metar.

Naučnici procenjuju da plavi kitovi mogu da požive najmanje 80 godina. Međutim, najdugovečnija jedinka koja je bila praćena (1998. godina) je doživela 30-40 godina. Živela je severoistočnom Pacifiku. Jedini prirodni neprijatelj plavih kitova je kit ubica.[18] Istraživanja pokazuju da čak 25% populacije odraslih plavih kitova imaju ožiljke od napada kitova ubica. Stopa smrtnosti od takvih napada je nepoznata.

Veoma su retki slučajevi nasukavanja plavih kitova. Međutim, ako do nasukavanja ipak dođe, ono postane vrlo brzo javni događaj. 1920. godine, pronađen je plavi kit nasukan kod ostrva Levis u Škotskoj. Bio je pogođen u glavu od strane kitolovaca, ali harpun nije uspeo da eksplodira.

Populacija i današnja rasprostranjenost[uredi | uredi izvor]

Plavi kit i u pozadini Azorska ostrva

Otkako je lov na kitove zabranjen, nije ustanovljeno da li je svetska populacija plavih kitova stabilna ili je u porastu. Na Antarktiku, procenjuje se da se za 7,3% povećava brojnost populacije svake godine. Pretpostavlja da su islandske i kalifornijske populacije takođe u porastu. Brojnost celokupne svetske populacije plavih kitova se procenjuje na između 5000 i 12.000 jedinki (2002. godine), međutim postoji velika neizvesnost u procenama u mnogim oblastima. Prema IUCN crvenoj listi, plavi kit je ugrožena vrsta, i to je bio otkada je ta lista prvi put sastavljena.

Najveća poznata populacija se nalazi u severoistočnom Pacifiku (od Aljaske do Kosta Rike) i broji oko 2.000 plavih kitova. Najčešće su viđeni leti oko Kalifornije. Ponekad se ova populacija proteže preko severozapadnog Pacifika; zabeleženi su retki susreti na prostoru između Kamčatke i krajnjih severnih delova Japana.

Ukupna populacija severnoatlantskih plavih kitova je između 600 i 1500.

Zanimljivosti[uredi | uredi izvor]

  • Plavi kit je duži od 5 slonova poređanih u nizu i 6 puta je teži od njih.
  • Plave kitove je prvi put otkrio 1692. godine Robert Sibald (1641—1722), škotski lekar i antikvar.
  • Glas plavog kita najglasniji je zvuk zabeležen u životinjskom svetu. Može da se čuje na udaljenosti i do 1.600 kilometara.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Cooke, J.G. (2018). „Balaenoptera musculus”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2020.2. International Union for Conservation of Nature. Pristupljeno 15. 10. 2020.  Baza podataka uključuje i dokaze o riziku ugroženosti. (jezik: engleski)
  2. ^ „Species Profile”. ecos.fws.gov. Pristupljeno 6. 2. 2020. 
  3. ^ „Animal Records”. Smithsonian National Zoological Park. Arhivirano iz originala 01. 08. 2016. g. Pristupljeno 29. 5. 2007. 
  4. ^ „What is the biggest animal ever to exist on Earth?”. How Stuff Works. Pristupljeno 29. 5. 2007. 
  5. ^ T.A. Branch, K. Matsuoka & T. Miyashita (2004). „Evidence for increases in Antarctic blue whales based on Bayesian modelling”. Marine Mammal Science. 20: 726—754. 
  6. ^ Reilly, S.B.; Bannister, J.L.; Best, P.B.; Brown, M.; Brownell, R.W., Jr.; Butterworth, D.S.; Clapham, P.J.; Cooke, J.; Donovan, G.P.; Urban, J.; Zerbini, A.N. (2008). "Balaenoptera musculus" (Izveštaj). IUCN Red List of Threatened Species. 
  7. ^ Calambokidis, J. (2013). Updated Abundance Estimates of Blue and Humpback Whales off the US West Coast Incorporating Photo-Identifications From 2010 and 2011 (Izveštaj). Silver Spring, MD: NOAA. 
  8. ^ Bradford, A.L.; Forney, K.A.; Oleson, E.M.; Barlow, J. (2017). „Abundance estimates of cetaceans from a line-transect survey within the U.S. Hawaiian Islands Exclusive Economic Zone”. Fishery Bulletin. 115 (2): 129—142. doi:10.7755/FB.115.2.1 Slobodan pristup. 
  9. ^ Barlow, J.; Brownell, R.L., Jr.; DeMaster, D.P.; Forney, K.A.; Lowry, M.S.; Osmek, S.; Ragen, T.J.; Reeves, R.R.; Small, R.J. (1995). U.S. Pacific Marine Mammal Stock Assessments (Izveštaj). NOAA. str. 162. 
  10. ^ Pike, D.G.; Vikingsson, G.A.; Gunnlaugsson, T. (2004). Abundance estimates for blue whales (Balaenoptera musculus) in Icelandic and adjacent waters (Izveštaj). International Whaling Commission. str. 10. 
  11. ^ Branch, T.A. (2007). „Abundance of Antarctic blue whales south of 60° from three complete circumpolar sets of surveys”. Journal of Cetacean Research and Management. 9: 253—262. 
  12. ^ Barlow, D.R.; Torres, L.G.; Hodge, K.B.; Steel, D.; Baker, C.S.; Chandler, T.E.; Bott, N.; Constantine, R.; Double, M.C.; Gill, P.; Glasgow, D.; Hamner, R.M.; Lilley, C.; Ogle, M.; Olson, P.A. (2018). „Documentation of a New Zealand blue whale population based on multiple lines of evidence”. Endangered Species Research. 36: 27—40. doi:10.3354/esr00891 Slobodan pristup. 
  13. ^ Priyadarshana, T.; Randage, S.M.; Alling, A.; Calderan, S.; Gordon, J.; Leaper, R.; Porter, L. (2016). „Distribution patterns of blue whale (Balaenoptera musculus) and shipping off southern Sri Lanka”. Regional Studies in Marine Science. 3: 181—188. doi:10.1016/j.rsma.2015.08.002. 
  14. ^ Galletti-Vernazzani, B.; Jackson, J.A.; Cabrera, E.; Carlson, C.A.; Brownell, R.L., Jr. (2017). „Estimates of abundance and trends of Chilean blue whales off Isla de Chiloé, Chile”. PLOS ONE. 12 (e0168646): e0168646. Bibcode:2017PLoSO..1268646G. PMC 5231374 Slobodan pristup. PMID 28081160. doi:10.1371/journal.pone.0168646. 
  15. ^ Simpson 1979, str. 883.
  16. ^ „Blue Whale Fact Sheet”. New York State Department of Environmental Conservation. Arhivirano iz originala 18. 01. 2017. g. Pristupljeno 29. 6. 2007. 
  17. ^ Ichihara T. (1966). The pygmy blue whale B. m. brevicauda, a new subspecies from the Antarctic in Whales, dolphins and porpoises Page(s) 79-113.
  18. ^ J. Calambokidis, G. H. Steiger, J. C. Cubbage, K. C. Balcomb, C. Ewald, S. Kruse, R. Wells and R. Sears (1990). „Sightings and movements of blue whales off central California from 1986–88 from photo-identification of individuals”. Rep. Whal. Comm. 12: 343—348. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Плави_кит&oldid=27680528”