Rekonkista

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Rekonkista (port. i šp. Reconquista) predstavlja pokret Španaca i Portugalaca da proteraju Mavre (islamske Arape) sa Pirinejskog poluostrva odnosno da ga ponovo osvoje, što je u stvari i značenje španske reči „Rekonkista“.[1] Uzrok Rekonkiste bio je prodor Mavara u Evropu koji su 714. godine zauzeli veći deo poluostrva, a njihov dalji prodor zaustavlja tek Karlo Martel kod Poatjea 732. godine. Sama Rekonkista otpočinje 718. godine oslobođenjem Galicije i Leona odnosno Pelajovom pobedom kod Kovadonge 722. godine, a okončava se 1492. godine kada je osvojen Granadski emirat, poslednje mavarsko uporište u Evropi.

Uzrok Rekonkiste[uredi]

Borba oko prestola početkom VIII veka među Vizigotima koji su vladali Iberijskim poluostrvom, omogućila je 711. godine Mavrima koji su vladali severnom Afrikom da uđu u Evropu. Već posle godinu dana Mavri su otpočeli invaziju na poluostrvo, zauzevši do 714. godine njegov veći deo. Njihov prodor nije se tu zaustavio i oni su nastavili na sever napavši Merovinšku Franačku državu. Stigli su do Poatjea gde ih je 732. godine do nogu potukao i zaustavio Karlo Martel u čuvenoj bici.

Tok Rekonkiste[uredi]

Kad su Mavri upali na Iberijsko poluostrvo, malobrojno vizigotsko plemstvo koje je preostalo povuklo se u planinske predele Asturije i Kantabrije i tamo osnovalo Kraljevinu Asturiju. Karlo Veliki je osnovao Špansku marku, pograničnu zonu čije je stvaranje imalo za cilj da zaustavi dalji muslimanski prodor na evropski kontinent[2].

Bitka kod Kovadonge (Asturija) iz 722. godine označava početak Rekonkiste. Nakon bitke je vizigotski plemić Don Pelajo proglašen za kralja. Prvi dvor je uspostavljen u Kangas de Onis (šp. Cangas de Onís). Pelajo je umro 737. a dve godine kasnije njegov zet, Alfonso I, iskoristio je unutrašnje sukobe između Arapa i Berebera i ponovo krenuo u borbu protiv Mavara. Tom prilikom je napredovao do Riohe i reke Duero.

Krajem 9. veka od zapadnog dela Španske marke nastala je Kraljevina Navara koja je obuhvatala Baskiju sa Pamplonom i Aragon. Od istočnog dela Španske marke nastala je Grofovija Barselona. Kraljevina Asturija je do 1000. godine bila podeljena na Kraljevinu Leon i Kraljevinu Kastilju[2].

Deseti vek je za hrišćanske kraljevine protekao u znaku učvršćivanja i proširivanja granica. Asturijski kraljevi, Ordonjo I i Alfonso III, su duž granica hrišćanskih teritorija podizali utvrđenja. Godine 913. osnovana je nezavisna Kraljevina Leon kada su prinčevi Asturije premestili svoju prestonicu iz Ovijeda u Leon[3], a 931. grof Fernan Gonzales pretvara Kastilju u naslednu grofoviju, nezavisnu od uticaja leonskih kraljeva. Usvojio je titulu kralja Kastilje, prema mnogobrojnim utvrđenjima (šp. castillos) koja su se nalazila u toj oblasti, i nastavio sa širenjem kraljevstva na račun Leona sklopivši savez sa Kordopskim halifatom sve do 966. kada ga je zaustavio Sančo I od Leona.

Sredinom 10. veka, hrišćanske zemlje obuhvatale su Leon, Asturiju, Galiciju i Kastilju, kao i delove Baskije i Navare[3]. Ramiro I I je nastavio proširivanje hrišćanskih teritorija ka jugu. Podržavao je pobunjenike u Toledu i obnovio savez sa Navarom. Nakon pobede u bici kod Simankasa 939, utvrdio je granice Leona u dolini Duera. Alfonso V je podario Leonu posebne zakone, tzv. fueros, kojima je uredio upravu u prestonici. Takođe je vodio brigu i o naseljavanju opustelih teritorija koje su Arapi ostavili za sobom[3].

Kastilja je, s druge strane, sredinom 10. veka uspela da se osamostali zahvaljujući pobuni grofa Fernana Gonzalesa koji je iskoristio smrt Ramira II, ustanovio granice i utvrdio vlast. Kastilja je nastala na samoj granici prvobitnne kraljevine Asturije, na uskom delu skoro puste zemlje koja je bila prva na udaru napada muslimana iz Kordobe i doline Ebra. U 9. i 10. veku naseljena je Baskima[3] koji su bili izrazito ratoborni i samostalni, nenaviknuti na društvenu slojevitost vizigotske epohe. Takva ratoborna Kastilja nije mnogo privlačila ni staro vizigotsko plemstvo ni mozarape iz Kordobe tako da je ostala samostalna i podelila se u grofovije. Jedinstvo Kastilje je uspeo da postigne tek Fernan Gonzales[3]. Leon i Kastilja će se sve do 13. veka više puta spajati i razdvajati. Konačno, 1230. godine dolazi do poslednjeg i definitivnog ujedinjenja Kastilje i Leona, kada Fernando III od Kastilje nasleđuje od svoje majke Berengele kraljevinu Kastilju (1217), i od svog oca Alfonsa IX, Leon (1230).

Što se tiče same rekonkiste, sve dok su muslimani ostali jedinstveni, hrišćanske kraljevine nisu mogle mnogo da učine osim da sačuvaju svoje teritorije. Kada je 1034. došlo do raspada Kordopskog halifata i razbijanja muslimanske države na više od 20 kraljevstava — taifa, hrišćanske države su dobile šansu za napredovanje[2].

U cilju stišavanja feudalnih ratova između hrišćana, mnogi monasi su počeli da propovedaju rat protiv španskih muslimana kao bogougodno delo, tako da su mnogi velikaši s druge strane Pirineja poveli vojske na Iberijsko poluostrvo. Verovatno najznačajniji pohod je bio onaj koji je preduzeo Rajmond Tuluski 1085. godine zajedno sa grupom burgundskih velikaša[2].

Srednjovekovni zamak, Manzanares u Kastilji

Prve dve decenije 11. veka veći deo hrišćanskih zemalja na Iberijskom poluostrvu pripadao je dvojici kraljeva — Alfonsu VI, kralju Leona i Kastilje i Sanču Ramirezu, kralju Aragona i Navare[2]. Ova dva kralja su uz pomoć francuskih vitezova koji su dolazili u pomoć preduzeli odlučnu ofanzivu protiv muslimanskih taifa. Godine 1085. Alfonso VI je osvojio Toledo, veoma značajan grad i centar muslimanske kulture. Sledećih godina ova Alfonso i Sančo su vodili niz ratova koji su značajno oslabili muslimanske države. Ovo je doba i velikog junaka Rodriga Dijaza de Vivara, među muslimanima poznatog kao El Sid, koji je takođe osvojio oblast Valensiju zajedno sa njenim glavnim gradom i držao je nekih šest godina pod svojom vlašću. Međutim, takođe je bilo ratova i između samih hrišćanskih kraljevina, što je unekoliko usporilo proces Rekonkiste[2].

Taife su uskoro uvidele da ne mogu same da se nose sa Alfonsom VI i Sančom, te su 1086. godine pozvale u pomoć Almoravide, berberski narod koji je u to doba vladao severozapadnom Afrikom. Almoravidi su, stigavši na Iberijsko poluostrvo naterali Alfonsa VI da se povuče iz Leride i Valensije. Međutim, uskoro je nastao raskol između Almoravida i taifa, te su hrišćani to iskoristili i opet krenuli u ofanzivu. Alfonso I od Aragona i Navare je 1118. godine osvojio Saragosu, a grof Barselone, Ramon Berenger III je osvojio priobalne oblasti na Mediteranu i opljačkao Majorku. Tridesetak godina kasnije, Alfonso VII, kralj Leona i Kastilje, proširio je hrišćanske teritorije Kordobom i Almerijom. Godine 1150. Ramon Berenger IV se venčao sa Petronilom od Aragona, kćerkom Ramira II od Aragona, čime je došlo do ujedinjenja sa aragonskom kraljevskom dinastijom i stvaranja Krune Aragona[2].

Godine 1125. drugo divlje berbersko pleme, Almohadi, srušilo je Almoravide u severnoj Africi, te su muslimani na Iberijskom poluostrvu pozvali njih u pomoć. Almohadi su stigli na Iberijsko poluostrvo 1146. i s početka su imali problema da uspostave prevlast nad muslimanima, ali kad su to uspeli, krenuli su na hrišćane i uskoro povratili skoro sve teritorije koje je osvojio Alfonso VII.

Svečani ulazak Katoličkih kraljeva u Granadu 1492. godine

Alfonso VIII od Kastilje i njegov ujak, Fernando II od Leona su se, međutim, uspešno suprotstavili Almohadima koji su doveli pojačanja iz severne Afrike. Godine 1195. u bici kod Alarkosa hrišćanska vojska Alfonsa VIII bila je teško poražena. U narednih deset godina, obe strane su se spremale za odlučujuću bitku koja će se desiti 16. jula 1212. godine, kod mesta Navas de Tolosa gde su muslimanske snage pretrpele težak poraz.

Nakon ove velike pobede nad muslimanima, hrišćanska kraljevstva su se zapala u međusobne borbe, tako da je tek nakon 1230. godine Rekokista mogla da se nastavi. Ferdinand III, kralj Leona i Kastilje je 1236. zauzeo Kordobu, i 1248, Sevilju. Đaume I, aragonski kralj osvojio je Majorku, Menorku i Valensiju. Muslimanske teritorije su se uskoro svele na Granadu, koja će kao poslednji muslimanski bastion, pasti 1492. godine pod napadom vojske Katoličkih kraljeva[2].

Verske karakteristike Rekonkiste[uredi]

Rekonkista, u verskom pogledu, predstavlja sukob između hrišćanstva, odnosno katolicizma sa jedne i islama sa druge strane, koji se okončao potpunim nestankom islama sa prostora zapadne Evrope.

Proterivanje Jevreja i muslimana[uredi]

Predaja Granade Katoličkim kraljevima, G. Padilja

Dana 31. decembra 1492. godine, Katolički kraljevi potpisuju u Granadi proglas o proterivanju Jevreja (tačnije, Sefarda) iz Kraljevine Kastilje. Fernando II od Aragona takođe potpisuje drugi dokument koji se odnosi na Jevreje u kraljevini Aragon. Opravdanje za ovu meru je dato na osnovu dokumenta koji je izradio glavni inkvizitor i lični ispovednik kraljice Izabele od Kastilje, Tomas de Torkemada (šp. Tomás de Torquemada) nekoliko dana ranije. Argumenti su bili isključivo religiozne prirode: mere se preduzimaju u cilju očuvanja jedinstva i širenja katoličke vere, jer prema mnogobrojnim izveštajima raznih sveštenih lica, Jevreji na sve načine pokušavaju da poštene hrišćane privole da se odreknu hrišćanstva i da prigrle judaizam.[4]

Posle pada Granade 1492. godine, mavarski kralj Boabdil je pregovarao o uslovima predaje i jedan od uslova koji su prihvatili Katolički kraljevi je bio verska tolerancija prema muslimanima. To je značilo da će im biti dozvoljeno da slobodno ispovedaju islam, da neće plaćati veći porez nego hrišćani, da hrišćani koji su prihvatili islam neće biti nasilno vraćani u hrišćanstvo i slično. Isprva, katolički kraljevi su preduzeli mirno propagiranje katolicizma, zadatak koji poveravaju nadbiskupu Granade. Međutim, posle jedne posete Granadi 1499. kada su videli koliko je grad još uvek imao muslimanske karakteristike, odlučuju da preobraćanje povere kardinalu Sisnerosu koji će upotrebiti oštrije mere. Nasilno pokrštavanje dovodi do ustanka muslimana 1500. godine, koji su katolički kraljevi iskoristili kao izgovor za još drastičnije mere pokrštavanja

Dana 14. februara 1502. godine, na isti način su proterani španski muslimani tzv. moriskosi (šp. moriscos). Uslov je bio da se ili pokrste i prihvate katoličku veru, ili da napuste špansko tlo. Ovo neće biti poslednje proterivanje: Filip III od Španije je započeo proterivanje moriskosa 1609. godine koje je završeno 1616. godine. U tom razdoblju zemlju je napustilo oko 272.000 moriskosa.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ García Fitz, Francisco (2009). „La Reconquista: un estado de la cuestión” (PDF). Clío & Crímen: Revista del Centro de Historia del Crimen de Durango (na jeziku: španski) (6): 142—215. ISSN 1698-4374. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 2,7 Sidni Peinter. Istorija srednjeg veka. Klio, 1997, Beograd, pp. 221-7
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 Samardžić 2005, str. 104-134.
  4. ^ "Modern Jewish History: The Spanish Expulsion (1492)", The Jewish Virtual Library.

Literatura[uredi]

  • Samardžić, Nikola (2005). Istorija Španije. Prva rekonkista. Beograd: Plato. 
  • Bishko, Charles Julian, 1975. The Spanish and Portuguese Reconquest, 1095–1492 in A History of the Crusades, vol. 3: The Fourteenth and Fifteenth Centuries, edited by Harry W. Hazard, (University of Wisconsin Press) online edition
  • Fletcher, R. A. "Reconquest and Crusade in Spain c. 1050–1150", Transactions of the Royal Historical Society 37, 1987. pp.
  • García Fitz, Francisco, Guerra y relaciones políticas. Castilla-León y los musulmanes, ss. XI–XIII, Universidad de Sevilla, 2002.
  • García Fitz, Francisco & Feliciano Novoa Portela Cruzados en la Reconquista, Madrid, 2014.
  • Lomax, Derek William: The Reconquest of Spain. Longman, London 1978. ISBN 0-582-50209-8.
  • Nicolle, David and Angus McBride. El Cid and the Reconquista 1050–1492 (Men-At-Arms, No 200) (1988), focus on soldiers
  • O´Callaghan, Joseph F.: Reconquest and crusade in Medieval Spain (University of Pennsylvania Press, 2002), ISBN 0-8122-3696-3.
  • O'Callaghan, Joseph F. The Last Crusade in the West: Castile and the Conquest of Granada (University of Pennsylvania Press; 2014) 364 pages;
  • Payne, Stanley, "The Emergence of Portugal", in A History of Spain and Portugal: Volume One.
  • Reuter, Timothy; Allmand, Christopher; Luscombe, David; McKitterick, Rosamond (eds.), The New Cambridge Medieval History, Cambridge University Press, 1995. ISBN 0-521-36291-1..
  • Riley-Smith, Jonathan, The Atlas of the Crusades. Facts on File, Oxford (1991)
  • Villegas-Aristizábal, Lucas, 2013, "Revisiting the Anglo-Norman Crusaders' Failed Attempt to Conquer Lisbon c. 1142", Portuguese Studies 29:1, pp. 7–20. JSTOR 10.5699/portstudies.29.1.0007
  • Villegas-Aristizábal, Lucas, 2009, "Anglo-Norman Involvement in the Conquest and Settlement of Tortosa, 1148–1180", Crusades 8, pp. 63–129.
  • Villegas-Aristizábal, Lucas, 2018, "Was the Portuguese Led Military Campaign against Alcácer do Sal in the Autumn of 1217 Part of the Fifth Crusade?" Al-Masāq 30:1 doi:10.1080/09503110.2018.1542573
  • Watt, W. Montgomery: A History of Islamic Spain. Edinburgh University Press (1992).
  • Watt, W. Montgomery: The Influence of Islam on Medieval Europe. (Edinburgh 1972).

Spoljašnje veze[uredi]