Samoubistvo u Srbiji

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Samoubistvo u Srbiji
Klasifikacija i spoljašnji resursi
SpecijalnostPsihijatrija
MKB-10X60–X84
MKB-9-CME950
MedlinePlus001554
eMedicinearticle/288598
MeSHF01.145.126.980.875

Samoubistvo u Srbiji [a] je uzročno–posledični i statistički prikaz aktivnog ili pasivnog autodestruktivnog čina u kojem stanovnici Srbije svesno i namerno oduzimaju sebi život, zbog različitih motiva. Mnoge osobe u Srbiji reagovale su suicidalnim idejama u kriznim situacijama, kroz koje je Srbija prošla i svojoj viševekovnoj istoriji. Kod današnjih generacija koje su prošle a i dalje prolaze od 1990. do duge decenije 21. veka, težak period u života u Srbiji treba očekivati da će proći godine da ostvare suicidalne ideje ili ih ne ostvare, ili koriste suicidalne intencije kako bi izazvale pažnju okoline u kriznim vremenima. Samoubistvo je i u Srbiji jedan od retkih fenomena koji je potpuno oslobođen, verskih, polnih, rasnih, kulturoloških, vrednosnih, uzročnih, vremenskih i uzrasnih granica. [1]. U autodestruktivna ponašanja se, osim samoubistva, ubrajaju i pokušaj samoubistva, planiranje ili samo razmišljanje o samoubistvu i sve vrste samoozleđivanja, pa će i ovi fenaomeni biti prikazani.

Iako na prvi pogled svako samoubistvo izgleda kao duboko lični čin,...uništavajući svoj život samoubica dovodi u pitanje temeljnu vrednost Srpskog društva - ljudski život: što ovu pojavu čini društvenom devijacijom...i socijalnim problemom zbog masovnosti i zbog uzroka i posledica koje imaju duboko socijalno značenje,[2] zbog sve većeg pada nataliteta u Srbiji...


Prevencija suicida u sve više zauzima važno mesto u medicinskim i socijalnim uslugama Srbije.

Terminologija[uredi | uredi izvor]

Samoubistvo

Svaako svesno i namerno aktivno ili pasivno uništenje vlastitog života naziva se samoubstvo ili suicid. Pri izvršenju samog čina počinilac mora biti svestan da će nakon čina samoubistva nastupiti posledica (smrt). Pored ove najčešće korišćene definicije, postoji i bezberoj drugih koje samoubistvo definišu kao:

  • Usamljeničko i očajničko rešenje za trpljenje koje za jednu osobu izgleda kao situacija koja nema drugu alternativu [6]
  • Oblik poremećene komunikacije u trenucima teških životnih kriza, ili metaforički rečeno, kao intrapsihičku dramu na interpersonalnoj pozornici, ili ponašanje koje se kreće između normalnog i patološkog...[2].

Lažno samoubistvo

Lažno samoubistvo je smrt koja naoko liči na samoubistvo ali joj nedostaje svesnost (deca, duševni bolesnici, bolesnici u delirijumu)

Pokušaj samoubistva (poziv na pomoć)

Pokušaj samoubistva (lat. tentamen suicidi: je čin kod koga je postojala svesnost i namera uništenje vlastitog života, ali zbog lošeg izbora načina i sredstva nije nastupila smrt iako je počinilac to želeo. Ako pri pokušaju samoubistva nastanu komplikacije nakon kojih nastupa smrt, koje su u uzročnoj vezi s izvršenim činom, govori se o samoubistvu. „Pokušaj samoubistva je mnogostruko determinisan i svojevrstan, možda poslednji „poziv za pomoć“, krik, „apel u funkciji alarma“, očajnički dijalog sa okolinom od koje na simboličan način ugrožena osoba traži pomoć“...

Inscenirani pokušaj samoubistva

Čin u kome počinilac simulira pokušaj samoubistva, ali ne želi da umre, naziva se inscenirani pokušaj samoubistva. Ako se smrt u tom činu i desi ona je nastala kao posledica nesretnog (zadesnog) slučaja.

Podela samoubistava[uredi | uredi izvor]

Podela Karakteristike
Osnovna podela Smišljena (planirana) u afektu • Pojedinačna • Dvojna • Višestruka • Naprasna i polagana • Aktivna i pasivna • Prema uzrastu • Prema polu • Prema bračnom statusu • Prema metodi izvršenja • Mestu i vremenu kad su počinjena
Prema motivu Traženje pomoći • Bežanje iz nepodnošljive situacije • Oslobađanje od teške psihičke patnje • Pokušaj uticaja na neku značajnu, drugu osobu • Kao manifestacija ljubavi • Olakšavanje teškoća drugima • Kako bi se drugi ražalostili • Kako bi se drugi uverili koliko očajno je bilo živeti • Kao pokušaj otkrivanja da li su zaista voljeni • Činjenje nečega u nepodnošljivoj situaciji • Gubitak samokontrole • Želja za smrću.
Prema tipu Suicidi adolescenata • Eutanazija • Kombinacija samoubistva i ubistva • Suicid bombom (kamikaze, gerila, teroristi) • Ritualni suicid (sepuku) • Masovni suicid • Suicidni pakt • Internetom izazvan suicid[7] • Suicid u ratu (kao bolji izbor od mučenja ili torture, ili zbog gubitka časti) • Isprovocirani suicid (u kojem npr. samoubica isprovocira policajca da ga ubije)
Prema načinu izvršenja Samospaljivanjem • Izazivanjem automobilske nesreće • Davljenjem u vodi • Strujnim udarom • Vešanjem • Smrtonosnom injekcijom • Predoziranjem lekova (hipnotika, antidepresiva, analgetika, barbiturata) • Gušenjem plastičnom kesom (gušenje ugljen-dioksidom) • Trovanjem • Sepuku (srednjovekovni način, harakiri) • Samustreljivanjem vatrenim oružjem • Sečenjem velikih arterija ili traheje na vratu • Sečenjem vena (najčešće podlaktica) • Gladovanjem do smrti • Trovanjem udisanjem ugljen-monoksida • Padom sa visine

Globalna slika samoubistava[uredi | uredi izvor]

  • Prosečna evropska standardizovana stopa samoubistava za sve zemlje evropskog regiona iznosila je 15,1 na 100.000 stanovnika. U poređenju sa zemljama evropskog regiona, Srbija sa stopom od 18,8 na 100.000 stanovnika (2009) spada u red zemalja sa srednjim rizikom samoubistava.
  • U svetu godišnje, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO u daljem tekstu), samoubistvo izvrši oko jedan milion ljudi ljudi, ili svakih 40 sekundi neka osoba u svetu izvrši samoubistvo. Pokušaji samoubistva je i 20 puta je češći (SZO, 2009).
  • Tokom zadnjih pedesetak godina stopa samoubistavaa je u svetu povećana je za 60%.
  • Globalna stopa samoubistava je 16 na 100.000 stanovnika, pri čemu je muško :ženski odnos 3-4:1 u poslednjih pola veka (SZO, 2011). U
  • Samoubistvo je u nekim zemljama Evrope treći uzrok smrtnosti populacije starosti od 15-44 godine, dok je u drugim zemljama vodeći uzrok smrti uzrasne grupe od 10-24 godine.
Broj samoubistava u svetu na 100.000 stanovnika, godišnje [8]
Rang Zemlja Godina Muškarci Žene Ukupno
1. Litvanija [9] 2009 61.3 10.4 38.6
2. Rusija [10] 2006 53.9 9.5 30.1
3. Belorusija [11] 2007 48.7 8.8 27.4
4. Kazahstan [12] 2008 43.0 9.4 25.6
5. Mađarska [13] 2009 40.0 10.6 24.6
6. Japan [14] 2009 36.2 13.2 24.4
7. Letonija [15] 2009 40.0 8.2 22.9
8. Slovenija [16] 2009 34.6 9.4 21.9
9. Ukrajina [17] 2009 37.8 7.0 21.2
10. Srbija [18] 2009 28.1 10.0 18.8
11. SAD [19] 2009 17.7 4.5 11.0
12. Brazil [20] 2008 7.7 2.0 4.8
13. Grčka [21] 2009 6.0 1.0 3.5
14. Egipat [22] 2009 0.1 0.0 0.1

Epidemiologija[uredi | uredi izvor]

Godišnjica Nikole Ćupića (29. izdanje), knjiga 11., 1889. godine, donosi tekst Statistički pegled samoubistava u Srbiji od 1845—1884, po službenim izveštajima ministarstva unutrašnjih dela. Mesec sa najviše samoubistava, u navedenom periodu, bio je maj a sa najmanje decembar. Među 2.129 samoubistva, koliko ih je bilo u analizranom periodu najveći broj izvršen je vešanjem, zatim puškom, utopljenjem, nožem i trovanjem. Žene su više praktikovale vešanje a muškarci pušku. Najviše broj samoubistava izvršeno je zbog telesnih bolesti, pa duševnih. Po pokrajinama najviše ih je bilo u Braničevu, najmanje u Mačvi.

U Srbiji je od 1953. do 2008. samoubistvo izvršilo 66.700 osoba, ili prosečno godišnje 1.200 izvršenih samoubistava. Broj samoubistava u Srbiji u ovom periodu ima značajnu tendenciju porasta, npr. 1953. u Srbiji je bilo 725 samoubistava a 2008 1.290.

U Srbiji su 2006. godine 1.444 osobe izvršile samoubistvo ili 19,5 na 100.000 stanovnika. U poredenju sa ranim pedesetim godinama 20. veka, broj samoubistava je gotovo udvostručen (vidi tabelu desno), uz trend umerenog smanjenja u poslednjih 15 godina. Slične promene se uočavaju i kod stope samoubistava. Najniže stope su registrovane tokom 1950-ih, oko 12 na 100.000 stanovnika, a najviše tokom poslednje decenije 20. veka, kada je stopa dostigla nivo od oko 20 samoubistava na 100.000 stanovnika.

U Srbiji tokom 2007. samoubistvo je kao uzrok smrti registrovano kod 1.354 osobe, što je u proseku četiri osobe svakoga dana.[2]

U društvenom raskolu Jugoslavije, 1992. godine broj samoubistava u Srbiji je došao do istorijskog maksimuma,[2] (kada je zabeleženo 1.638 samoubistava).[3].

U periodu od 2006. do 2014. godine, godišnje je 5-14 pripadnika srpske policije izvršilo samoubistvo. Hronološki prikazano tokom 2006. bilo 12 samoubistava policajaca, 2007. godine 13, 2008. godine osam, tokom 2009. deset, 2010. 11. Najviše samoubistava policajaca bilo je 2011. godine kada je 14 pripadnika MUP-a sebi oduzelo život. Zatim sledi pad broja samoubistava, tako da je tokom 2012. registrovano deset, 2013. osam i 2014. 5 samoubistava.[23]

U periodu od 1999. do 2007. godine, godišnje je 1-8 pripadnika Vojske Srbije izvršilo samoubistvo. Najveći broj izvršen je 2003. godine, što se može objasniti političkim događajima prethodnih godina i transformacijom vojske nakon tih događaja.[24] [25]

Stopa samoubistava u Srbiji u periodu od 1998—2009.(na 100.000 stanovnika)

1998. 2000. 2005. 2009.
UKUPNO
19.3
20,6
19,4
18,8
Muškarci
27,5
29,3
27,9
28,1
Žene
11,5
12,3
11,3
10,0

U periodu od 2000. do 2007. stopa samoubistava je u celokupnoj populaciji Srbije opala za 18% (kod muškaraca za 16% i kod žena za 26%).

Broj umrlih u Srbiji od poremećaja ponašanja i duševnih poremećaja u 2012. godini [26]

Ukupno samoubistava Procenat (%) Stopa na (na 100.000 stanovnika)
UKUPNO
1.163
1,14
16,15
Muškarci
545
1,06
15,66
Žene
614
1,22
16,62

NAPOMENA: Procenat umrlih izračunat je na osnovu podataka da je u Srbiji
u 2012. godini umrlo 102.400 stanovnika (51.909 muškaraca i 50.491 žena).

Starosne razlike[uredi | uredi izvor]

Prema podacima za 2005. godinu, svako drugo lice u Srbiji koje je izvršilo samoubistva bilo je starije od 60 godina, a svako treće starije 70 godina. Prosečna starost osoba koje su izvršile samoubistvu u Srbiji 2005. je 52 godine. Povećanjem starosti značajno se smanjuje učešće samoubistava starijih lica u ukupnom broju umrlih (kod osoba starih od 45 do 49 godina ono je 4,4%, kod deset godina starijih od 55 do 59 oko 2,2%, a kod onih najstarijih od 65 do 69 godina samo 1,9%).

I prema podacima iz 2006. godinu, u Srbiji je skoro svako drugo umrlo nakon samoubistva bilo starije od 60 godina (48,7%), a svako treće starije od 70 godina (33,0%). U odnosu na ranije godine, jasno je uočen trend povećanja udela starih u ukupnom broju samoubistava, što se donekle uklapa sa ukupnom stopom smrtnosti stanovništva zemlje.

Navedeni tokovi u broju umrlih samoubica među starijim licima u Srbiji su, pre svega, posledica intenzivnog demografskog starenja,[27] ali i promena u starosnom modelu mortaliteta.[28]

U periodu od 1999 do 2005. godine najmlađi samoubica u Beogradu imao je 13. a naj­sta­ri­ji 101 go­di­nu.[29] Najmlađi samoubica u Srbiji je bio star 9 godina a najstariji 101 godinu.[30]

Polne razlike[uredi | uredi izvor]

Prema podacima iz 2006. godinu, razlike po polu u vrednostima stopa zbog samoubistva su relativno najveće kod mlađeg stanovništva, uzrasta 25-29 odnosno kod sredovečnog starosti 40-44 godine.[3]

Kod kohorte 25-29 godina stopa samoubistava muškaraca je, čak, 7,7 puta veća nego kod žena, a kod starosne grupe 40-44 ona je bila veća 4,5 puta. Znatno veća verovatnoća samoubistva kod muškog pola u odnosu na ženski pol, u Srbiji, prisutna je i kod ostalih starosnih grupa, ali su razlike manje naglašene (stope samoubistva su uglavnom veće za 2 do 4 puta).[3]

Trenutno su polene razlike najmanje kod starijh osoba (preko 60 godina starosti), kod kojih je smrt usled samoubistva dva do tri puta veća kod stanovništva muškog pola nego kod ženskog stanovništva. U apsolutnim vrednostima, razlike po polu su najveće upravo kod najstarijeg stanovništva.[3]

Muško ženski odnos u samoubistvima[uredi | uredi izvor]

U Srbiji 2009. nestandardizovana stopa samoubistava iznosila je 18,8 na 100.000, a odnos stopa samoubistava između muškaraca i žena bio je 3:1 [b] Samoubistvo se nalazilo među 18 posmatranih poremećaja zdravlja na petom mestu kod muškaraca, a na jedanaestom mestu kod žena [32].

Od ukupno 1.442 samoubistva koja su počinjena u 2005. godini, 1.010 (70,0%) su izvršena od strane muškaraca, a 432 (30,0%) od strane žena. Poslednjih četrdesetak godina (od 1963. godine) broj samoubica muškog pola je skoro dvostruko veći od broja žena koje su sebi oduzele život. Prema podacima iz iste godine među muškarcima broj samoubistava na 100.000 sstanovnika iznosio je 27,9, a kod žena 11,3. Priblićne vrednosti zadršale su trend u Srbiji i poslednjih 10 do 15 godina.

U periodu od 1997. do 2004. godine, najveća stopa samoubistava za muškarce za grad Beograd zabeležena je 2000. godine i iznosila je 19,7, a najniža 2004. godine i iznosila je 9,1.[33]

Neravnoteža među polovima po broju izvršenih smoubistava u Srbiji, nepovoljnija je za muškarce i kada je u pitanju starosna struktura. Stopa je najveća kod mlađeg sredovečnog stanovništva (20-39), a najmanja kod starog stanovništva (65 +), što je pre svega posledica polne strukture ukupnog stanovništva po starosti, tj naglašene feminizacije starih osoba.[3]

Kod starosne grupe 25-29 godina stopa samoubistava muškaraca u Srbiji u 2006. godini, bila je 7,7 puta veća nego kod žena, a kod starosne grupe 40-44 ona je bila veća 4,5 puta.

Bračno stanje[uredi | uredi izvor]

U Srbiji samoubistva su češća kod lica u braku. Prema podacima iz 2005. godina samoubistvom je život okonačalo 45% lica u braku, zatim slede obudoveli (26%), potom lica koja nisu sklapala brak (20%), a najmanje je razvedenih (9%). I u pogledu bračnog stanja postoje značajne razlike i po polu. Kod muškaraca su među umrlim usled samoubistva najbrojnija lica u braku (47%), dok su kod žena to udovice (40%). Tokom 2006. godine, udeo udovaca u ukupnom broju samoubica je bio dvostruko manji (19%).

Opšta sopa samoubistava po polu i bračnom stanju, 2001–2003. (na 100.000 stanovnika)

Bračno stanje Muško Žensko
Neoženjen, neudata
25,1
7,2
Oženjen, udata
27,9
8,5
Udovac, udovica
123,3
28,2
Razveden, razvedana
77,6
21,5
UKUPNO
33,9
12,3

Raspad porodice - razvod ili separacija može stvoriti kod pojedinih članova porodice osećanje izolovanosti i ranjivosti i povećati rizik od depresije i suicidalnog ponašanja. U periodu od 2001 do 2003, najveće vrednosti opšte stope samoubistava, registrovane su kod obudovelih, s tim što su kod udovaca (123 na 100.000) one četvorostruko veće nego kod udovica (28). Slede razvedeni, zatim lica u braku, a najniže stope su kod osoba u celibatu. Kod sve tri grupe, stope smrtnosti usled samoubistva su približno 2,5 puta veće kod muškaraca.[v]

Takva struktura samoubica po bračnom statusu najverovatnije je uslovljena ukupnim sastavom satnovništva Srbije, po bračnosti (najviše je lica u braku), zatim razlikama koje postoje u bračnoj strukturi muškog i ženskog stanovništva (među muškarcima je mnogo više celibatera i znatno manje udovaca) i bitno izdiferenciranom starosnom strukturom stanovništva Srbije s obzirom na bračni status (najstariji su obudoveli).

Prema starosti, najveše vrednosti stope samoubistava u Srbiji su od 2001 do 2003, registrovane kod udovaca starih 70 ili više godina (142 na 100.000). Kod osoba ženskog pola stope samoubistava su dostizale maksimalnu vrednost takođe kod starih od 70 godina (47), s tim što su u tom slučaju najčešće radilo o razvedenim osobama.

Regionalne razlike[uredi | uredi izvor]

Naglašene regionalne razlike jedna su od osnovnih osobenosti smrtnosti stanovništva Srbije. Razlike u pogledu smrtnosti usled samoubistva su još izraženije po regionima.[34]

Regionalna neujednacenost na području Srbiji bila je najizraženija početkom druge polovine 1960-ih godina kada je stopa samoubistva u Vojvodini bila za 2,5 do 2,8 puta veća nego u Centralnoj Srbiji. (7) Razlozi regionalnih razlika su višestruki, a u velikoj meri su uslovljeni i bitno drugačijom nacionalnom strukturom stanovništva dva velika područja Srbije (Centralnoj Srbiji i Vojvodine)

Zona Srbije sa najvišom stopom samoubistava je područje na severu Vojvodine, oko grada Subotice, sa deset opština u kojima stanovnici mađarske nacionalnosti predstavljaju većinu ili imaju relativno visoko učešće u ukupnom stanovništvu. S druge strane, u zonu niske smrtnosti usled samoubistva svrstane su opštine Bujanovac i Preševo, sa visokim udelom stanovništva albanske nacionalnosti, kao i tri Sandžacke opštine (Sjenica, Raška i Tutin), sve sa stopama ispod 10 samoubistava na 100.000 hiljada i velikim udelom stanovništva islamske veroispovesti (Albanci i Bošnjaci/Muslimani).

Stopa samoubistava je stalno veća u Vojvodini, i to tokom čitave druge polovine 20. veka, kao i u ranim godinama 21. veka. Vojvodina ima, u proseku, oko 2 do 3 puta veću stopu samoubistava od centralne Srbije, u poslednjih pedeset godina. U pojedinim godinama stopa samoubistva u Vojvodini prelazilaje i 30 samoubistava na 100.000 stanovnika Vojvodine. Prosečna godišnja stopa samoubistava na 100.000 stanovnika Vojvodine, za trogodišnji period 2001—2003. kretala se u intervalu od 9,3 (Pećinci) do 59,2 (Sečanj). Relativno niska stopa samoubistava (ispod 10 na 100.000 stanovnika) u Vojvodini je zabeležena u samo jednoj od ukupno 45 opština, dok je u Centralnoj Srbiji takvih bilo 13 od ukupno 116. U Vojvodini je i manji udeo opština u kojima je nivo stope samoubistava značajnije iznad pokrajinskog proseka.

Najniže stope samoubistava u Srbiji evidentirana je u južnim delovima Srbije sa većinskim albanskim stanovništvom (opštine Bujanovac i Preševo) i stanovništvom islamske veroispovesti u tri sandžačke opštine (Sjenica, Raška i Tutin). U ovim opštinama stopa samobustva je bila ispod 10 na 100.000 stanovnika [2]. U Centralnoj Srbiji interval varijacije samoubistava kretao od 2,3 (Žagubica) do 52,7 (Medveđa).

Promena stope samoubistava se u prvim decenijama 21. veka išla je u pravcu smanjenja broja samoubistava što je dovelo i do smanjenja regionalnih razlika. Tako je u 2006. godini razlika stopama samoubistava (16,8 u Centralnoj Srbiji i 26,7 u Vojvodini) iznosila 59%, i jedna je od najmanjih relativnih, ali i apsolutnih razlika u broju samoubistava na 100.000 stanovnika u poslednjem poluvekovnom posmatranju učestalosti samoubistava u Srbiji.

Nacionalne razlike[uredi | uredi izvor]

Prema nacionalnosti na početku 21. veka, u Srbiji je najvišu stopu samoubistva imalo mađarsko stanovništvo (43), potom bugarsko (37), dok je stopa samoubistva kod srpskog stanovništa u centralnoj Srbiji iznosila (17). [2] Kod stanovnika Srbije stanovništva islamske veroispovesti (Albanci i Bošnjaci ili Muslimani) stopa samoubistava je ispod 10 na 100.000 hiljada.

Stope samoubistava po opštinama u velikoj meri su uslovljene etničkim sastavom njihovog stanovništva potvrđuje pokazatelj iz trogodišnjem perioda posmatranja, od 2001—2003. godine, e najveći broj samoubistava na 100.000 stanovnika evidentirano kod stanovništva mađarske nacionalne pripadnosti (43,4), a zatim kod pripadnika bugarske nacionalnosti (37,4), hrvatske, rusinske, slovačke i rumunske nacionalne pripadnosti (od 29,7 do 21,2, što je iznad republickog proseka). ​​Na drugoj strani se nalaze Vlasi (2,5), Albanci (4,9), Bošnjaci i Muslimani (8,1), zatim Jugosloveni (11,1) i Romi (12,9).

Broj samoubistava veći od prosečnog u Srbiji, zabeležene su kod demografski najstarijeg stanovništva, dok drugu grupu, čini stanovništvo koje se uglavnom odlikuje mladom starosnom strukturom (jedini izuzetak su Vlasi). Iako to nije primarni faktor, očigledno je da postoji uska povezanost starosne strukture stanovništva određene nacionalnosti i učestalosti samoubistava.

Bitani faktori koji mogu biti od uticaja na različite stope samoubisava između pojedinih naconalnosti u Srbiji je religiozna pripadnost i snaga uticaja pojedinih verskih zajednica, sociokulturni činioci, nivo obrazovanja, porodična struktura itd.

Obrazovanje i kultura[uredi | uredi izvor]

Među osobama nižeg socioekonomskog statusa rasprostranjenije je ponašanje koje ugrožava zdravlje i život, kao što je zloupotreba alkohola, što predstavlja jedan od faktora rizika za samoubistvo. Među muškarcima sa nižim obrazovnim nivoom samoubistva su češća. Značajnu vezu između socioekonomskog statusa i samoubistva verovatno predstavljaju i psihijatrijska oboljenja, rasprostranjenija u grupama nižeg socioekonomskog statusa, kako i činjenica da te osobe manje koriste zdravstvenu zaštitu.[35][36]

U odnosu na obrazovni nivo, stopa samoubistva u Srbiji opada sa nivoom obrazovanja. Najviša stopa samoubistava je kod stanovništva bez škole ili sa nedovršenom osnovnom školom (33,6) dok je najniža (10,7) kod stanovnika Srbije sa višom ili visokom školom [3] Oko polovina profesionalnih vojnih lica Vojske Srbije, koja su izvršila samoubistvo, nisu završili vojnu školu (srednju vojnu školu ili jednogodišnje specijalističko školovanje), što se poklapa sa podacima u ostalim strukturama srpskog društva.

Prosečna godišnja stope samoubistava za period 2001—2003. godine, ukazuju da rasprostranjenost samoubistava opada sa većim nivoom školske spreme.[g]

Opšte stope samoubistava stanovništva Srbije starog 15 ili više godina po polu i školskoj spremi za period 2001-2003.[d]

Pol Ukupno Bez škole ili sa 1 do 7 razreda OŠ Osnovna škola Srednja škola Viša ili visoka
Muškarci
33,9
57,9
43,0
26,1
12,9
Žene
12,3
20,4
12,3
8,0
4,9

U Srbiji je najviša opšte stope samoubistava kod osoba bez škole, ili sa 1 do 7 razreda osnovne škole, 33,6 na 100.000. Kod stanovništva sa završenom osmogodišnjom osnovnom školom stopa samoubistava iznosi oko 26,5 na 100.000. Kod lica sa srednjom školom stopa je još niža (17,8), a najniža je kod stanovništvom sa višom ili visokom školskom spremom (10,7). Stope samoubistva za istu školsku spremu znatno su veće kod muškog (i po nekoliko puta) nego kod ženskog stanovništva.

Posmatrano i po starosti, kako za ukupno, tako i posebno za muško i žensko stanovništvo, najmanje vrednosti stopa samoubistava u Srbiji uočene su kod osoba sa završenom višom ili visokom školskom spremom.

Obično se pravi greška u tretiranju kulture kao nečeg „objektivnog“ čime se objašnjavaju uočene razlike u različitim kulturnim grupama koje žive u istoj zajednici, npr uočene razlike u stopama samoubistava ili zastupljenosti riziko-faktora. Ovo može da prikrije prave uzroke razlika koji mogu, ali i ne moraju imati veze sa kulturom neke manjinske grupe u zajednici. Kulturu i njen uticaj na stopu samoubistava, ne treba posmatrati kao statičnu i merljivu „veličinu“, već kao dinamičan i razvojan proces koji uključuje neprekidnu interakciju između pojedinca i njegovog okruženja. Stoga je potrebno istovremeno biti osetljiv prema različitim kulturama i svestan mogućih kulturnih razlika, ali i ne dozvoliti da „kultura“ prikrije druge faktore koji mogu da imaju mnogo važniju ulogu.

Način i vreme izvršenja[uredi | uredi izvor]

Brankov most u Beogradu sa koga svake godine veliki broj osoba izvrši ili pokuša da izvrši samoubistvo.

Svako samoubistvo ima svoju simboliku, kako po načinu izvođenja tako i po vremenu i mestu na kome je učinjeno. Samoubistvo na kućnom pragu šalje poruku deci. U krugu fabrike-rukovodiocima preduzeća i državi. Samoubistva na početku nedelje ili godine povezana su sa bekstvom od naovih probelme koje donose novi periodi života. Žene obično pribegavaju tabletama, skoku sa visine i utopljenju, muškarci vatrenom oružju i gušenju.

U Srbiji najčešći način izvršenja samoubistva je vešanjem ili gušenjem i skokom sa visine. U ostale načine spada utopljenje, trovanje lekovima ili drugim otrovnim sredstvima (na selu su to pesticidi ili kiseline i baze), direktan kontakt sa izvorima električne energije i retko samospaljivanjem. Pri tom, muškarci najčešće izvršavaju samoubistvo vešanjem, davljenjem i gušenjem, a na drugom mestu je vatreno oružje. Najviše samoubistava u Beogradu počini sa Brankovog mosta gde svake godine oko 40 osoba reši da okonča život skokom sa visine.[33] Simbolika ovog mosta koji povezuje dve obale Beograda starog i novog grada, samoubicama služi da javno pokažu da ne pripadaju nigde, ali, zbog njegovog velikog prometa, tajno se nada da će neko naići ko će ih odvratiti od namere i spasiti. U prilog ovome ide činjenica iz studiji Ričarda Sejdena, penzionisanog profesora u Berkliju, koji je proučavajući slučajeve 515 ljudi koji su zaustavljeni da izvrše samoubistvo skačući sa mosta Golden Gejt između 1937. i 1971. godine, ustanovio da je čak 94% njih još uvek bilo živo do 1978, ili je umro od prirodne smrti. Samo 6% je izvršilo samoubistvo ili umrlo u nesrećama koje su mogle biti samoubistvo.[37]

Zašto samoubice biraju mostove dr Mela Blaustejn, psihijatar iz San Franciska to obrazlaže na više načina:
  • mostovi su mesta za samoubistvo svima lako dostupna,
  • mostovi imaju prekrasna okruženja koja mogu izazvati romantična osećanja kod samoubica,
  • predrasude koja postoji kod ljudi da je pad u vodu čista, bezbolna smrt.[đ][37]

Društvena kriza poslednje decenije 20. veka u Srbiji je drastično povećala broj samoubistava koja su izvršena vatrenim oružjem. Prema zvaničnim podacima, u odnosu na pedesete, sedamdesete i osamdesete godine, broj samoubistava izvršenih vatrenim oružjem sredinom i krajem devedesetih je povećan za pet puta. Ovo je posledica rata, prisustva opšteg nasilja i velike količine oružja koja se našla kod građana Srbije [38]. Pripadnici Vojske Srbije, a slično je i kod pripadnika policije, zbog veće dostupnosti vatrenog oružja, 86,7% samoubistava izvršilo je vatreneim oružjem, 10% vešanjem, a samo 3,3% skokom sa visine.[39]

Što se doba dana tiče, trećina samoubistava izvršena je od 6 do 12 časova, a četvrtina od 18 do 24 časa. Proleće je u psihijatrijskom kalendaru Srbije označeno kao godišnje doba sa povećanim brojem sammoubistava.[40]. Mada po nekim istraživanjima sa Vojnomedicinske ekademije u Beogradu, u Srbiji postoje dva vremenska pika izvršenja samoubistva; „zimski“ (oktobar-januar) i „letnji“ (maj-juni).[41]

Etiologija[uredi | uredi izvor]

Kao i najveći broj psihičkih stanja u kojim se u određenom periodu može naći čovek, tako se i suicidalnost može prikazivati i posmatrati sa više različitih polaznih osnova, kao na primer: psihijatrijskoga, sociološkog, kulturološkog, religijskog, filozofskog... Ni jedno od navedenih (i nenavedenih) polaznih osnova ne može biti sasvim izdvojeno od nekih drugih struka, i zato treba govoriti da je samoubistvo složena pojava, koja se zasniva na različitosti stručnih tumačenja i prihvatanja. Posledica toga je da u Srbiji (uostalom kao u celom svetu) o suicidalnosti različito govore sociolozi, psihijatri i opet različito teolozi i brojni drugi stručnjaci, pre svega zato što je suicidalnost višestruko određena, pa svaka struka obrađuje samo deo tog složenog problema.

Dok, sa jedne strane, sociolozi primarno značenje samoubistva vide u svesnim motivima i razvoju suicidalnosti, psihijatri primarno usmeravaju pažnju na psihopatologiju, a teolozi su pre svega usmereni na ukazivanje nedopustivosti samoubistva zbog trajnih posledica koje nastaju posle samoubistva, pa time (osim verskog značenja) u praktičnom pogledu moraju imati nezaobilazno mesto u prevenciji suicidalnosti.

Treba spomenuti da ni unutar psihijatrije u Srbiji nema jedinstvene škole ni pristupa suicidalnosti i da postoje očigledne razlike između psihodinamskih i bioloških teorija, koje ipak u širem kontekstu mogu biti usklađene. Tako većina srpskih psihijatara prihvata paradigmu dijateza-stres u objašnjenju etiologije samoubistva i uklopa u etiološki sistem i biološke preduslove i spoljne stresogene činioce, koji u krajnjem ishodu mogu dovesti do prevage nagona za životom (erosa, tj libida) nad nagonom za smrti-agresijom. U okviru te paradigme moguće je, dakle, spojiti i neurobiološka osnovu nagona kao ključnog činioca motivacije i naviku (filogenetska i ontogenetska) sa podsticajem (što u psihijatriji nazivamo precipitirajućim faktorom) u jednu celinu:

MOTIVACIJA (za samoubistvo) = NAGON (motivacija) h NAVIKA (filogenetski i ontogenetski faktor) h POTSTICAJ (precipitirajući faktor)

Etiološki gledano na razvoj suicidalnih ideja i sam čin izvršenja samouboistva u Srbiji utiču brojni faktori samoubilačkog rizika, koji se mogu klasifikovati na distalne i proksimalne. Distalni faktori odnose se na dugotrajnu i povećanu vulnerabilnost osobe da izvrši samoubistvo, dok proksimalni faktori utiču na neposrednu pojavu samoubistva. U odnosu na distalne faktore, proksimalni faktori se nadograđuju na njih.[42][43]

Najčešći faktori samoubilačkog rizika kod stanovništva u Srbiji

Distalni faktori samoubilačkog rizika Proksimalni faktori samoubilačkog rizika
  • Bračno stanje (neoženjen, neudata • bez dece
  • Pozitivan psihijatrijski hereditet i netraženje pomoći psihijatra
  • Kockanje • konzumiranje alkohola
  • Redovno telesno vežbanje (bodibilding)
  • Snižena motivacija za profesiju
  • Gubitak oca u ranom detinjstvu
  • Niska plata • zaduženost porodice
  • Bez završene škole • niska školska sprema
  • Aktuelni porodični problemi (36,6%)
  • Aktuelne psihičke smetnje (13,3%)
  • Iscrpljenost adaptacionih kapaciteta (13,3%)
  • Negativan životni bilans (13,3%)
  • Problemi na radnom mestu (6,7%)
  • Model ponašanja nepoznat 10,0%

U egzistencijalnom smislu visoka stopa samoubistava u Srbiji (17,6) otvara pitanja apsurda života ili životnog apsurda u Srbiji, ljudske slobode, suočavanja srpskog građanina sa smislom za sopstveni život, hrabrošću ili kukavičlukom, mržnjom ili ljubavi, unutrašnjom nemoći da nešto menja u svom okruženju i porodici, ili lične moći, „bolesnog“ društva ili „bolesnog“ čoveka, što se može iskazati i kroz dominaciju razuma ili iracionalnosti u srpskom čoveku.

Samoubistvo je svesni individualni čin svakog srpskog građanina i najčešće lična ljudska drama. U shvatanjima klasične psihijatrije dominira stav da je samoubistvo bolestan čin, kojem pribegavaju mentalno obolele osobe. (izuzimaju se, naravno, herojska samoubistva kao npr. srpskog heroja Stevana Sinđelića). Iako samoubistvu u Srbiji češće pribegavaju duševni bolesnici, ono nije retko ni među tzv. normalnim stanovnicima Srbije. U svakom samoubistvu sadržana je značajna podsvesna hostilnost, kombinovana sa nedostatkom sposobnosti za ljubav prema drugima. [44].

Oko 10% samoubistava u Srbiji izvršeno je zbog nejasnih motiva. Nejasni motivi postoje kod impulsivnog suicida, kao posledica trenutne odluke i manifestovanog acting out ponašanja kada je u jednom slučaju okidač bila identifikacija sa glavnim likom serije ili filma koji se ubio zbog nesrećne ljubavi. Ne isključuje se ni zades, odnosno da je samoubistvo izvršenim slučajno, provocirano nesmotrenim reakcijama, uz povišenu alkoholemiju ili pod uticajem droge u tom trenutku.

Stanje u srpskoj porodici[uredi | uredi izvor]

Porodicna faktori samoubistva su, bitni činioci za razumevanja etiologije samoubistava u Srbiji. Karakteristični porodični faktori rizika jesu:[45]

  • Samoubistvo ili rana smrt roditelja, braće, sestara, babe, dede..., povećava rizik od samoubistva ili pokušaja samoubistva, i često je genetski predisponirana.
  • Porodična istorija (bolničko lečenje od mentalnih bolesti najužih članova porodice), povećava rizik od samoubistva ili pokušaja samoubistva.
  • Nezaposlenost, povećava rizik od samoubilačkog ponašanja, posebno zbog nedostatka socijalnog kontakta, gubitka osećanja identiteta, smanjivanja aktivnosti i osećanja bezvrednosti, kao i zbog smanjivanja prihoda.
  • Loše obrazovanje roditelja, stopa samoubistva je značajno veća u loše obrazovanim porodicama što se objašnjava fenomenom socijalne deprivacije: lošije obrazovana podrška zbog nadovoljnog obrazovanja, lošiji prihodi, lošije zdravlje, niže profesionalne kvalifikacije, lošiji uslovi stanovanja.
  • Razvod braka (spostven, dece ili roditelja) dovodi do raspad porodice - razvod ili separacija može stvoriti kod članova porodice osećanje izolovanosti i ranjivosti i povećava rizik od depresije i samoubilačkog ponašanja.
  • Slaba privrženost i siromašne veze između roditelja i deteta u psiho-socijalnom razvoju pojedinca. Na ovo utiču brojni porodični konflikti ili siromašna komunikacija - na primer, bračna nesloga, porodicni konflikt, nasilje u porodici, ekstremno visoka ili niska porodična očekivanja i kontrola, mentalne bolesti roditelja kao što su depresija ili bolesti zavisnosti.
  • Zlostavljanje deteta, jedan je od rizika od samoubilačkog ponašanja kao što su zanemarivanje, seksualno zlostavljanje, fizičko zlostavljanje, emocionalno zlostavljanje, prisustvo nasilju u porodici.
  • Migrantska populacija - migracije, naročito one nasilnog tipa (npr kao one koje su vladale s kraja 20.veka i sada vladaju na početka 21. veka u Srbiji), dovodile su do socijalnog i psihološkog „iskorenjivanja“ i problema adaptacije na novu socijalnu sredinu, što je uvećavalo rizik od samoubistava.

U danskoj studiji o rizičnim faktorima došlo se do saznanja da je prvi pokušaj samoubistva bio povezan sa sledećim porodičnim faktorima rizika: psihijatrijske bolesti roditelja, samoubilačko ponašanje roditelja, iskustvo zlostavljanja i zanemarivanja u detinjstvu.[46]

Stanje u srpskom društvu[uredi | uredi izvor]

Srpsko društvo, je zadnjih nekoliko decenija prošlo kroz sveopštu destrukciju od ekonomije i politike do kulture i morala. Mnoge porodice su iscrpljene borbom za preživljavanje uz iskustva rata, ratnih stradanja i izbeglištvo. Ugroženo je i opšte zdavlje stanovništva, što se najbolje vidi u povećanim stopama smrtnosti i stalnim povećavanjem broja malignih i duševnih bolesti. Veliki broj ljudi u Srbiji živi sa osećanjima besperspektivnosti i depriviranosti. Ako se na to nadovežemo i naručeno porodično okruženje i neki unutrašnji psihički faktori, onda "„bekstvo u smrt“" može za neke ljude u Srbiji da bude jedan od mogućih „izlaza“ iz takvog stanja.[47]

Nakon istraživanja o stilovima života stanovništva, sprovedenom u Srbiji tokom 2014 godine ustanovljeno je da je:[48]

  • psihološki distres, meren prema skrining skali Kesler 6, prisutan u nekim oblicima kod 20% odrasle populacije, a prema rezulatima istraživanja za 5,8% populacije može se reći da pati od poremećaja ponašanja ili anksioznosti koji se mogu oceniti kao ozbiljni.
  • nivo psihološkog distresa veći je kod nekih podgrupa korisnika psihoaktivnih supstanci ili kockara – na primer, među svakodnevnim korisnicima sedativa, 54,4% njih je pod nekim stepenom psihološkog distresa. Visok nivo psihološkog distresa može se uočiti i među onima koji konzumiraju marihuanu ili se kockaju u kazinu ili na slot aparatima.

Stav religije preme samoubistvima u Srbiji[uredi | uredi izvor]

Brojna istraživanja u Srbiji upućuju i na značaj religijskog konteksta u tumačenju samoubistva. Religijska uverenja i posvećenost religiji u Srbiju su snažan faktor zaštite. Dominirajuće svetske religije poput hrišćanstva ili islama, su učenja koja naglašava svetost čovekovog života i važnost podređivanja Božijoj volji. Muftija beogradski Muhamed Jusufspahić kaže da je samoubistvo jedan od najvećih ljudskih grehova.

Ekskomunikacija i zabrane ukopa samoubica na svetim mestima, koje je uvelo hrišćanstvo imalo je za posledicu stvaranje grobalja bezimenih samoubica.
Kod Jevreja je nešto drugačiji slučaj. Pokojnik koji je izvršio samoubistvo se takođe sahranjuje na groblju, ali on, ili više njih, uvek moraju biti izdvojen od ostalih. Obično u nekom zabačenom delu groblja.
Srpska pravoslavna crkva, dozvoljava ukop sa ostalim vernicima, ali bez verskih obreda, izuzev kada postoje posebni slučajevi u kojima pokojnik nije bio svestan šta čini i ako postoje valjani dokazi za to, a na molbu porodice za opelo.[e].

Religijska uverenja kao faktor zaštite deluju na više načina: preko moralnih prepreka i zabrana; stvaranja cilja i nade u život čoveka; razvijanja manje neprijateljskih osećanja i agresivnosti; uverenja o štetnosti korisćenja alkohola ili droga; redukcijom otuđenosti i jačanje socijalnih veza, i osećanja odgovornosti prema porodici, itd.[50]

Religioznost može postati i faktor rizika kod vernika u Srbiji u situacijama osećanja gubitka vere, kada posvećnost religije nailazi na veliko neodobravanje i osudu socijalne sredine ili u slučajevima verskog fundamentalizma i sektaštva ("Dirkemovo altrouističko samoubistvo").[52]

Oproštajna pisma samoubica[uredi | uredi izvor]

Oproštajna pismo, u kome nepoznati samoubica objašnjava razlog samoubistva:
 „Danas sam obećao $ 200.000 mojoj bivšoj ženi. Ja nemam taj iznos, pa sam odlučio da skočim pod metro. Kada neko čita ovo je ću već biti mrtav. Zbogom sine, majko i oče zbogom. Izvinite. 01.02.2012 10:30 A. M.“ ".

Prema istraživanja u Mađarskoj postoje dve vrste poruka koje ostavljaju osobe koje nameravaju da izvrše samoubistvo:[53]

Prva vrsta oproštajnih poruka su upućene poznanicima, i u sadržaju poruka se nalazi sadržaj u kojem govore o nepodnošljivom psihološkom bolu, osećanju beznadežnosti , iscrpljenosti. Ove poruke su, uglavnom, pozitivne, pune emocija upućenih ženi i deci, kojima izražavaju ljubav. Ređe su ove poruke negativne u njima samoubica najčešće optužuju sebe, manje druge osobe. Najčešće objašnjavaju razloge zbog kojih su „morali“ da izvrše samoubistvo:

Oproštajne poruke najčešće su u vidu pisma: „Neka bude što biti ne može ... Do viđenja druže, do viđenja“, ili dnevnika koji su vodili nekoliko dana pre izvršenog samoubistva, ali ima i oproštajnih poruka poslatih mobilnim teelefonom, u obliku SMS poruka:

Postoje i kao verbalne izjave koje je samoubica uputio kolegi sa posla, 20 minuta pre nego što je izvršio samoubistvo: „Nema veze , svi ćemo i mi pod zemlju“. U porukama samoubice često daju uputstva prijateljima i rođacima da izmire njihove dugove, ili ostavljaju broj kućnog telefona da obaveste porodicu o tome šta su učinile.

Druga vrsta oproštajnih poruka su poruke narcistički ozlojeđenih osoba koje šalju negativne poruke poznanicima i članovima porodice, optužujući ih posredno za samoubistvo. Oproštajne poruke mogu biti upućene i državnim institucijama (crkvi, vojsci, školi, rukovodstvu firme), prema kojima ispoljavaju verbalnu agresiju.

Prema istraživanjima sa Vojnomedicinske akademije u Beogradu trećina samoubica muškog pola za sobom je ostavila oproštajno pismo, koja uprkos mnogobrojnim ograničenjima, mogu da pomognu u otkrivanju sadržaja razmišljanja osobe u trenutku kada je izvršila samoubistvo.

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Zbog pojmovne istorodnosti u tekstu se ravnopravno koriste termini samoubistvo i suicid.
  2. ^ Da je samoubistvo bilo zastupljenije kod muškaraca pokazalo je i istraživanje „Opterećenje bolestima i povredama u Srbiji” iz 2000. godine.
  3. ^ Izračunato na osnovu podataka iz dokumentacionih tabela Republičkog zavoda za statistiku i podatka popisa stanovništva iz 2002.
  4. ^ Stope su dobijene na osnovu prosecnog broja samoubistava po školskoj spremi nastradalog lica u periodu od 2001. do 2003. godine i podataka o obrazovnom sastavu stanovništva Srbije prema popisu iz 2002.
  5. ^ Izvor: izračunato na osnovu podataka iz dokumentacionih tabela RZS-a i podatka popisa stanovništva 2002.
  6. ^ Mada je to zabluda jer se skokom u vodu postižu brzine i do 120 km na čas, što je pri kontaktu sa vodom može izazvati traumatski šok.
  7. ^ Njihova molba se uglavnom odobrava - kaže otac Dragan Rakić

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Stack, Steven; Wasserman, Ira (2005). „Race and Method of Suicide: Culture and Opportunity”. Archives of Suicide Research. 9 (1): 57—68. PMID 16040580. S2CID 34119701. doi:10.1080/13811110590512949. 
  2. ^ a b v g d đ e Jugović, A. Socijalno-demografska i etiološka obeležja suicida u savremenom društvu. Specijalna edukacija i rehabilitacija (Beograd), Vol. 10, br. 3. 529-546, 2011. Pregledni naučni rad Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. фебруар 2014), Приступљено 24. 4. 2013.
  3. ^ а б в г д ђ е Stanković B., Penev G. (2009). Sociokulturni kontekst sucidalnog ponašanja i neke relevantne činjenice o samoubistvima u Srbiji. Sociološki pregled, 18 (2), 155-184
  4. ^ Filipović, M. (2010). Bogatstvo zemlje i samoubistvo. Specijalna edukacija i rehabilitacija, 9 (1), 209-222.
  5. ^ Knežić, B., Savić, M. (2010). Oproštaj od života: poslednje poruke. Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja.
  6. ^ Shneidman, E. (1996). The Suicidal Mind. New York: Oxford University Press
  7. ^ Nemačka manekenka se ubila zbog "hejtera" na Internetu Vest preuzeta sa: Blic on line (11/4/2012), Приступљено 24. 4. 2013.
  8. ^ (језик: енглески) WHO; Country reports and charts available (Last update: 2011)., Приступљено 24. 4. 2013.
  9. ^ (језик: енглески) WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Lithuania, 1981-2009, Приступљено 24. 4. 2013.
  10. ^ (језик: енглески)WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Russian Federation, 1980-2006., Приступљено 24. 4. 2013.
  11. ^ (језик: енглески) WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Belarus, 1981-2007, Приступљено 24. 4. 2013.
  12. ^ (језик: енглески) WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Kazakhstan, 1981-2008, Приступљено 24. 4. 2013.
  13. ^ (језик: енглески) WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Hungary, 1955-2009, Приступљено 24. 4. 2013.
  14. ^ (језик: енглески) WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Japan, 1950-2009., Приступљено 24. 4. 2013.
  15. ^ (језик: енглески) WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Latvia, 1980-2009, Приступљено 24. 4. 2013.
  16. ^ (језик: енглески) WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Slovenia, 1985-2009., Приступљено 24. 4. 2013.
  17. ^ (језик: енглески) WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Ukraine, 1981-2009., Приступљено 24. 4. 2013.
  18. ^ (језик: енглески) WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Serbia, 1998-2009., Приступљено 24. 4. 2013.
  19. ^ (језик: енглески) WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, USA, 1950-2005, Приступљено 24. 4. 2013.
  20. ^ (језик: енглески) WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Brazil, 1980-2008, Приступљено 24. 4. 2013.
  21. ^ (језик: енглески) WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Greece, 1960-2009., Приступљено 24. 4. 2013.
  22. ^ (језик: енглески) Suicide rates (per 100,000), by gender, Egypt, 1974-2009., Приступљено 24. 4. 2013.
  23. ^ МУП Србије одбацује оптужбе о епидемији суицида РТ Србије, вест објављена 31. јула 2015.
  24. ^ Dedić G, Milinković-Fajgelj O, Kolundzić D, Živić B. Suicid prevention in military settings. Beograd: Vojnoizdavački zavod; 2003.
  25. ^ Dedic G, Panic M. Suicide prevention program in the Army of Serbia and Montenegro. Mil Med 2007; 172(5): 551–5.
  26. ^ Зравствено– статистички годишњак Републике Србије ... главни и одговорни уредник Драган Илић. Београд, Институт за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут”, 2012 – (Београд : Елит медика). –COBISS. SR-ID 136955404
  27. ^ Penev, Goran (2006). Struktura stanovništva po polu i starosti. U Goran Penev, ured., Stanovništvo i domaćinstva Srbije prema popisu 2002. godine. (Beograd: Republički zavod za statistiku Srbije - Institut društvenih nauka, Centar za demografska istraživanja - Društvo demografa Srbije), 109-138.
  28. ^ Penev, Goran (2003). Mortality trends in Serbia during the 1990s, Stanovništvo, god. XLI, br. 1-4, januar-decembar 2003, 93-130.
  29. ^ Николић З. Са­мо­у­би­ство увек болест, Новости он лајн од 3. 11. 2005. Приступљено: 2. 4. 2018.
  30. ^ [1], Приступљено 19. 4. 2018.
  31. ^ Strategija razvoja zdravlja mladih Vlade Republike Srbije и Nacionalna strategija za mlade Vlade Republike Srbije
  32. ^ Atanasković-Marković Z, Bjegović V, Janković S, Kocev N, Laaser U, Marinković J, et al. The Burden of Disease and Injury in Serbia. Belgrade: Ministry of Health of the Republic of Serbia; 2003
  33. ^ а б Nikolić-Balkoski G, Pavlicević V, Jasović-Gasić M, Leposavić L, Milovanović S, Lasković N. Suicide in the capital of Serbia and Montenegro in the period 1997-2004 - sex differences. Psychiatr Danub 2006; 18(1–2): 48–54
  34. ^ PENEV, Goran (2003)."Mortality trends in Serbia during the 1990s", Stanovništvo, god. XLI, br. 1-4, januar-decembar 2003, 93-130
  35. ^ LORANT, V. et al. (2005). "Socio-economic ineqalities in suicide: a European comparative study", British Journal of Psychiatry, 187, 49-54.
  36. ^ QIN, P., E. AGERBO, P. B. MORTENSEN (2003). "Suicide Risk in Relation to Socioeconomic, Demographic, Psychiatric, and Familial Factors: A National Register-Based Study of All Suicides in Denmark, 1981-1997", The American Journal of Psychiatry, 160, 765-772.
  37. ^ а б D, K (8. 9. 2016). „Zašto se najviše samoubistava u Beogradu izvrši baš SKOKOM SA MOSTA”. www.blic.rs 9.8.2016. Приступљено 10. 5. 2018. 
  38. ^ Jugović, A. (2002). Društvena patologija i normalnost – teorijske i praktične perspektive. Beograd: Službeni glasnik.
  39. ^ Dedić G i Panić M. Faktori rizika od samoubistva kod profesionalnih vojnih lica u Vojsci Srbije, Vojnosanitetski pregled 2010; 67(4): pp 5
  40. ^ Uskoro nacionalna strategija za prevenciju samoubistava, Приступљено 24. 4. 2013.
  41. ^ Dedić G i Panić M. Faktori rizika od samoubistva kod profesionalnih vojnih lica u Vojsci Srbije, Vojnosanitetski pregled 2010; 67(4): 303–312.
  42. ^ Bonner R. Moving suicide risk assessment into the next millennium: lessons from our past In: Lester D, editor. Suicide Prevention: Resources for the Millennium. Psychology Press; (2000). str. 83–102.
  43. ^ Mościcki EK. Identification of suicide risk factors using epidemiologic studies. Psychiatr Clin North Am 1997; 20(3): 499–517.
  44. ^ Striković J. : Samoubistvo i apsurd, Univerzitetska reč, Nikšić, četvrto dopunjeno izdanje, 1990
  45. ^ Agerbo, E. (2002). „Familial, psychiatric, and socioeconomic risk factors for suicide in young people: Nested case-control study”. BMJ. 325 (7355): 74. PMID 12114236. S2CID 9395893. doi:10.1136/bmj.325.7355.74. 
  46. ^ Christo%ersen, M. N., Poulsen, H. D., Nielsen, A (2003). Attempted suicide among young people: risk factors in a prospective register based study of Danish children born in 1966. Acta Psychiatrica Scandinavica, 108 (5), pp. 350-358.
  47. ^ Filipović, M. (2010). Bogatstvo zemlje i samoubistvo. Specijalna edukacija i rehabilitacija, 9 (1), 209-222.
  48. ^ Nаciоnаlnоm istrаživаnju о stilоvimа živоtа stаnоvništvа Srbiје Приступљено 7. 7. 2014.
  49. ^ Коренитим Куран, Поглавље Ен-Ниса-Жене, Знаковита Аја бр.29
  50. ^ Stanković B., Penev G. (2009). Sociokulturni kontekst sucidalnog ponašanja i neke relevantne činjenice o samoubistvima u Srbiji. Sociološki pregled, 18 (2), 155-184.
  51. ^ „Павел Никољски, Главни виновник самоубиства је – ђаво”. pravoslavni-odgovor.com. Приступљено 26. 1. 2014. 
  52. ^ Dirkem, E. (1997). Samoubistvo. Beograd: BIGZ.
  53. ^ Pusztai A, Bugán A. Analysis of suicide notes form persons committing completed suicides. Psychiatr Hung 2005; 20(4): 271–80. (Hungarian)

Спољашње везе[uredi | uredi izvor]



Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Самоубиство_у_Србији&oldid=27441401”