Pređi na sadržaj

Сви краљеви људи (film iz 1949)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Svi kraljevi ljudi
Filmski poster
Izvorni naslovAll the King's Men
RežijaRobert Rosen
ScenarioRobert Rosen
ProducentRobert Rosen
Temelji se naSvi kraljevi ljudi
(Robert Pen Voren)
Glavne ulogeBroderik Kroford
Džon Ajerland
Mersedes Makejmbridž
Džoan Dru
Džon Derek
Šepard Stradvik
MuzikaLuis Grunberg
Direktor
fotografije		Bernet Gafi
MontažaAl Klark
Robert Pariš
Producentska
kuća		Columbia Pictures
StudioColumbia Pictures
Godina1949.
Trajanje110 minuta
Zemlja SAD
Jezikengleski
Budžet2 miliona dolara[1]
Zarada4,2 miliona dolara (iznajmljivanja)[1]
IMDb veza

Svi kraljevi ljudi (engl. All the King's Men) je američki dramski film iz 1949. godine, režisera, scenariste i producenta Roberta Rosena, zasnovan na istoimenom romanu Roberta Pena Vorena iz 1946. godine. Glavne uloge u filmu tumače Broderik Kroford, Džon Ajerland, Mersedes Makejmbridž, Džoan Dru, Džon Derek i Šepard Stradvik. Radnja se fokusira na uspon i pad ambicioznog i nemilosrdnog političara Vilija Starka (Kroford) na američkom jugu.[2] Iako je izmišljen lik, Stark jako podseća na guvernera Luizijane Hjuija Longa.

Film je osvojio tri Oskara: za najbolji film, najboljeg glumca (Kroford) i najbolju sporednu glumicu (Makejmbridž).

Godine 2001, Kongresna biblioteka je odabrala film za čuvanje u Nacionalnom registru filmova Sjedinjenih Država zbog „kulturnog, istorijskog ili estetskog značaja”.

Radnja

[uredi | uredi izvor]
 Upozorenje: Slede detalji zapleta ili kompletan opis filma!

U filmu je prikazana priča o usponu političara Vilija Starka iz seoskog okružnog sedišta do guvernerove vile. On ulazi u politiku, suprotstavljajući se korumpiranoj okružnoj vladi, ali gubi trku za okružnog blagajnika, suočen sa nepravednim preprekama koje postavlja lokalni establišment. Stark sam izučava pravo i kao advokat nastavlja da se bori protiv lokalnog establišmenta, boreći se za lokalno stanovništvo i stičući popularnost. Na kraju postaje kandidat za guvernera, ali za dlaku gubi svoju prvu trku, a zatim pobeđuje u drugom pokušaju. Usput postaje korumpiran kao političari protiv kojih se nekada borio. Dok se uzdiže, Stark se druži i zabavlja sa mnogim ženama, uzimajući za ljubavnicu devojku svog novinara Džeka Berdena, En Stenton.

Starkov sin Tomi počinje da pije kako bi se izborio sa svojim osećanjima prema ocu, te na kraju slupa svoj automobil, povređujući se i ubivši svoju saputnicu. Kada Stark natera Tomija da odigra fudbalsku utakmicu, Tomi ostaje paralizovan nakon brutalnog udarca.

Stark, koji se oduvek nosio sa onima koji su mu na bilo koji način stajali na putu, počinje da vidi kako mu se svet počinje rasplitati i otkriva da ne može sve da kupi.

Priča ima složen niz odnosa. Sve se vidi očima novinara Džeka Berdena, koji se divi Starku, a čak i kada je razočaran, ostaje uz njega. Starkova pomoćnica u kampanji, Sejdi je očigledno zaljubljena u Starka i želi da on napusti svoju ženu Lusi. Kada sudija Stenton (Enin ujak) naruši Starkovu reputaciju, on pokušava da ocrni ime sudije. Kada Džek pronađe dokaze o mogućim greškama sudije starih četvrt veka, on ih krije od Starka. En daje dokaze Starku, koji ih koristi protiv njenog ujaka, koji odmah izvrši samoubistvo. Čini se da En oprašta Starku, ali njen brat Adam, hirurg koji je pomogao da se spasi Tomijev život nakon saobraćajne nesreće, ne može. Nakon što Stark odnese pobedu u istrazi radi opoziva, Adam ubija Starka. Doktora obara Šugar Boj, Starkov ulizički pomoćnik. Pošto je izgubio poštovanje prema njemu, Džek pokušava da dobije Enin pristanak da pronađe način da uništi Starkovu reputaciju baš kada on umre.

Uloge

[uredi | uredi izvor]
Broderik Kroford kao Vili Stark
Glumac Uloga
Broderik Kroford Vili Stark
Džon Ajerland Džek Berden
Džoan Dru En Stenton
Džon Derek Tom Stark
Mersedes Makejmbridž Sejdi Berk
Šepard Stradvik Adam Stenton
Ralf Damk Tajni Dafi
En Simor Lusi Stark
Ketrin Voren gospođa Berden
Rejmond Grinlif sudija Monte Stenton
Volter Berk Šugar Boj
Vil Rajt Dolf Pilsberi
Grandon Rouds Flojd Makevoj

Produkcija

[uredi | uredi izvor]

Rosen je prvobitno ponudio glavnu ulogu Džonu Vejnu, koji je smatrao da je predloženi filmski scenario nepatriotski i ogorčeno je odbio ulogu. Kroford, koji je na kraju preuzeo tu ulogu, osvojio je Oskara za najboljeg glumca 1949. godine, pobedivši Vejna, koji je bio nominovan za ulogu u filmu Pesak Ivo Džime.

Film je sniman na različitim lokacijama u Kaliforniji koristeći lokalno stanovništvo, nešto što je u to vreme bilo prilično nepoznato za Holivud.[3] Stara zgrada suda u okrugu San Hoakin u Stoktonu, izgrađena 1898. i srušena desetak godina nakon izlaska filma, bila je istaknuta.

Pol Tatara, filmski recenzent za CNN, opisuje film kao „jedno od onih ostvarenja koja su spasena u montaži”. Al Klark je uradio originalni rez, ali je imao problema da sve snimke koje je Robert Rosen napravio stavi u koherentnu priču. Roberta Pariša su doveli Rosen i šef studija Columbia Pictures, Hari Kon, da vidi šta može da uradi. Pošto je Rosenu bilo teško da iseče bilo šta što je snimio, posle nekoliko nedelja montiranja i izbacivanja, film je i dalje trajao preko 250 minuta. Kon je bio spreman da ga objavi u ovoj verziji nakon još jednog pregleda, ali je to bacilo Rosena u paniku, pa je Rosen došao do novog rešenja. Rosen je rekao Parišu da „izabere ono što je smatrao središtem svake scene, stavi film u mašinu za sinhronizaciju i spusti sto stopa [oko 50 sekundi] pre i sto stopa posle, i odseče ga, bez obzira šta se dešava. Preseci dijaloge, muziku, bilo šta. Onda, kada završiš, mi ćemo pokrenuti film i videti šta imamo”. Kada je Pariš završio sa onim što je Rosen predložio, ostao im je 109-minutni film koji je bio privlačniji za gledanje. Osvojio je Oskara za najbolji film, a Hari Kon je više puta pripisao Parišu zasluge za spas filma, iako je Pariš uradio samo ono što mu je Rosen rekao da uradi. Montažni gambit daje filmu nezaboravnu nazubljenu hitnost koja je jedinstvena za film iz studijske ere.[4] Iako je Klark potpisan kao „filmski montažer” (sa Parišom kao „uredničkim savetnikom”), i Klark i Pariš su bili nominovani za Oskara za najbolju filmsku montažu.

Prijem

[uredi | uredi izvor]

Kritike

[uredi | uredi izvor]

Film je po izlasku dobio veoma pozitivne kritike. Filmski kritičar Bosli Krauter pohvalio je film i njegovu režiju u svojoj recenziji, napisavši: „Robert Rosen je napisao i režirao, kao i lično producirao, energičan film... Pažljivo smo koristili taj opis kao oznaku za ovaj novi film ovog studija jer je kvalitet turbulencije i vitalnosti onaj koji on najpotpunije demonstrira... Ukratko, gospodin Rosen je u ovom izrazito nepristojnom filmu sakupio komad slikovnog novinarstva koji je izuzetan po svojim briljantnim delovima.”[5] Kritičar Vilijam Brogdon, pišući za časopis Variety, takođe je imao pozitivno mišljenje i pohvalio je ulogu Broderika Kroforda: „Kao ruralni Abraham Linkoln, koji je iznikao iz zemlje da bi postao veliki čovek koristeći instinkt bez mišljenja i vođstva običnog glasača, Broderik Kroford ima izuzetan učinak. Uzimajući u obzir mesnatu ulogu, njegova histrionska naklonost završava je za veliki lični uspeh dodajući mnogo mnogim vrednim aspektima drame.”[6]

Na sajtu Rotten Tomatoes film ima rejting odobravanja od 97% na osnovu 70 recenzija, sa prosečnom ocenom 8,10/10. Konsenzus sajta glasi: „Broderik Kroford je očaravajući kao političar Vili Stark u adaptaciji romana Roberta Pena Vorena o korozivnim efektima moći na ljudsku dušu reditelja Roberta Rosena.”[7]

Noar analiza

[uredi | uredi izvor]

Istoričar filma Spenser Selbi naziva film „noar adaptacijom Vorenovog elokventnog romana koja jako udara”.[8]

Džo Goldberg, istoričar filma i bivši urednik priča za Paramount Pictures, napisao je o sadržaju radnje i njenom noar fatalističkom zaključku: „Radnja ima smisla, dijalog je nezaboravan, priča proizilazi iz strasti i ideja likova. Bavi se ucenama, korupcijom, ljubavlju, pićem i izdajom, i subverzijom idealizma od strane moći, a može čak i naljutiti nekoga... Priča se kreće ka svom kraju sa mračnom neizbežnošću filma noar.”[9]

Priznanja

[uredi | uredi izvor]

Godine 2001, Kongresna biblioteka je izabrala film za čuvanje u Nacionalnom registru filmova Sjedinjenih Država zbor njegovog „kulturnog, istorijskog ili estetskog značaja”.[10][11] Filmska arhiva Akademije sačuvala je Sve kraljeve ljude 2000. godine.[12] Ovo je poslednji dobitnik Oskara za najbolji film zasnovan na romanu koji je osvojio Pulicerovu nagradu.

Oskari

[uredi | uredi izvor]

Film je bio nominovan za sedam Oskara, od kojih je osvojio tri.

Kategorija Nominovani Ishod
Najbolji film Robert Rosen Osvojeno
Najbolji režiser Robert Rosen Nominacija
Najbolji glumac Broderik Kroford Osvojeno
Najbolji sporedni glumac Džon Ajerland Nominacija
Najbolja sporedna glumica Mersedes Makejmbridž Osvojeno
Najbolji scenario Robert Rosen Nominacija
Najbolja montaža Robert Pariš i Al Klark Nominacija

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b „Wall St. Researchers' Cheery Tone”. Variety. 7. 11. 1962. str. 7. 
  2. ^ All the King's Men na sajtu AFI Catalog of Feature Films (jezik: engleski).
  3. ^ Higham, Charles; Greenberg, Joel (1968). Hollywood in the Forties. London: A. Zwemmer Limited. str. 79. ISBN 0-302-00477-7. 
  4. ^ Tatara, Paul. „All the King's Men”. Turner Classic Movies. Pristupljeno 18. 2. 2014. 
  5. ^ Crowther, Bosley. The New York Times, film review, November 9, 1949. Accessed: July 22, 2013.
  6. ^ Brogdon, William. Variety, film review, November 8, 1949. Accessed: July 22, 2013.
  7. ^ „All the King's Men”. Rotten Tomatoes. 
  8. ^ Selby, Spencer. Dark City: The Film Noir. All the King's Men, listed as film noir #8, pg. 127. Jefferson, North Carolina: McFarland Publishing, (1984) ISBN 0-89950-103-6.
  9. ^ Goldberg, Joe. The Wall Street Journal, review, "The 1949 film adaptation brought black-and-white realism to the roman à clef", September 23, 2006. Accessed: July 22, 2013.
  10. ^ „Complete National Film Registry Listing”. Library of Congress. Pristupljeno 2020-09-14. 
  11. ^ „Librarian of Congress Names 25 More Films to National Film Registry”. Library of Congress. Pristupljeno 2020-09-14. 
  12. ^ „Preserved Projects”. Academy Film Archive. 

Bibliografija

[uredi | uredi izvor]

Silver, Alain and James Ursini (editors). Film Noir: Reader 2. All the King's Men film noir themes discussed in essay, "Violence and the Bitch Goddess" by Stephen Farber, pgs. 54-55 (1974). Proscenium Publishers, Inc., New York (July 2003). Second Limelight Edition. ISBN 0-87910-280-2.

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Vikicitat ima citate vezane za članak Svi kraljevi ljudi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сви_краљеви_људи_(филм_из_1949)&oldid=28778105”