Грађанин Кејн

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Грађанин Кејн
Citizen Kane.jpg
Постер за филм
Изворни насловCitizen Kane
Жанрдрама
РежијаОрсон Велс
СценариоОрсон Велс и Херман Џ. Манкевиц
ПродуцентОрсон Велс
Главне улогеОрсон Велс
Џозеф Котен
Дороти Комингор
Рут Ворик
Еверет Слоун
Реј Колинс
МузикаБернард Херман
Издавачка кућаRKO Radio Pictures
Година1941.
Трајање119 минута
ЗемљаСАД
Језикенглески
Веб-сајтwww2.warnerbros.com/citizenkane/
IMDb веза

Грађанин Кејн је филм из 1941. снимљен у продукцији РКО Радио Пикчерс. Сматра се филмским првенцем тада 26-годишњег Орсона Велса, иако је Велс пре тога режирао два кратка филма. То је прича о Чарлсу Фостеру Кејну (Charles Foster Kane), новинском магнату чија се борба за моћи одражава на све у његовој околини. Прича прати настојања једног новинара да открије на шта је Кејн мислио када је на самрти рекао „пупољак“. Тако истражујући, новинар сазнаје детаље о животу једног екстремно богатог и моћног и исто толико несрећног човека.

Филм је сниман у периоду од 29. јуна до 23. октобра 1940., а премијерно је приказан 1. маја 1941.

Причу о Кејну филмска критика схватила је као алузију и напад на тадашњег новинског магната Вилијама Рандолфа Херста (William Randolph Hearst). По Холивуду се чак причало и да је кључна реч целог филма, „пупољак", заправо спрдња са тим како је Херст називао клиторис своје љубавнице Марион Дејвис (Marion Davies). Када је Херст сазнао за филм, понудио је компанији РКО 800 хиљада долара да спали негатив и све копије (буџет филма био је око 680.000 долара). Иако је уврежено мишљење да је Херст побеснео због алузија на себе, по једној другој теорији, он је више био бесан због алузија на његову љубавницу Марион (у филму је то био лик неталентоване певачице Сузан Александер од које је Кејн хтео да направи чувену оперску диву). Марион Дејвис је, заправо, била глумица трећеразредних комедија коју је Херст „гурао“ у озбиљне улоге у скупим филмовима којима она није била дорасла. Херст је, међутим, био моћан медијски тајкун; пошто је РКО одбио његову понуду, он је свим својим новинама и радио-станицама забранио било какво помињање филма, што је резултовало финансијским дебаклом филма. Дугорочно, пак, Херст је себи нанео највећу штету — иако он није једини који је послужио Велсу као узор за грађење лика Кејна, захваљујући агресивној кампањи против филма, немогуће је говорити о Грађанину Кејну, а не довести га у везу са Херстом.

У овом филму први пут су употребљене неке нове технике снимања. То је, на првом месту, кинематографска техника „дубоког фокуса“ (deep focus), за коју је заслужан легендарни директор фотографије Грег Толанд (Gregg Toland). Употребом различитих објектива у комбинацији са одговарајућим осветљењем, постиже се да се у филмским сценама подједнако оштро виде и најудаљенији и објекти који су најближи гледаоцу.

Синопсис[уреди]

Applications-multimedia.svgУПОЗОРЕЊЕ: Следе детаљи заплета или комплетан опис филма!

Медијски магнат Чарлс Фостер Кејн (Орсон Велс) на самрти изговара реч „пупољак”. Посмртни документи у новинама описују догађаје у његовом јавном животу. Уредник дневника налаже репортеру, Томпсону (Вилијам Аланд) да разоткрије Кејнов приватни живот и личност, а посебно да открије значење које се крије иза његове задње речи. Репортер интервјуише многе његове пријатеље и сараднике, а прича о Кејну се разоткрива у серији присећања.

Сцена из филма

Томпсон прво прилази Кејнеовој другој жени, Сусан Александер (Дороти Комингор), која одбија да му било шта каже.[1] Томпсон тада одлази у библиотеку господина Тачера (Џорџ Кулурис). Томпсон тамо сазнаје о Кејновом детињству. У првој ретроспекцији, Кејне је као дете присиљен да напустити своју вољену мајку (Агнес Мурхед). Након што је постала веома богата она шаље сина да живи с банкаром, господином Тачером ради стицања образовања.

Друге сцене из прошлости приказују како Кејне улази у новински бизнис и његову потрагу за профитом с нискоквалитетним „жутим новинарством”. Преузима контролу над новинама и унајмљује најбоље светске новинаре (које узима од ривала Inquirer,[2] The Chronicle). Бележе се његови покушаји да повећа моћ, укључујући његов брак с председниковом нећакињом и његову кампању за позицију гувернера.[3] Скандал „љубавно гнездо” уништава његов брак и политичке аспирације. Кејн се поновно жени, али његова доминантна личност уништава његове односе и удаљава га од вољених особа.

Упркос бројних Томпсонових интервјуа с људима из Кејновог живота, он не успева да реши мистерију, те закључује како ће „пупољак” остати енигма. Међутим, камера прелази преко радника који спаљују неке Кејнове личне ствари. Један баца старе санке у ватру, са речју „Пупољак” на њима; исте оне санке које је Кејн возио као дете на дан кад га је мајка послала на школовање. Након тога се приказује димњак из којег излази црни дим. За гледаоца ово решава загонетку „пупољка”.

Филм се завршава онако како је и почео, с натписом „Забрањен неовлаштен улаз”. Последњи кадар приказује слово „К” на врху жељезне ограде.

Преглед[уреди]

Грађанин Кејн изазвао је безброј интерпретација током протеклих деценија. У књизи Орсона Велса: Хало Американци, Сајмон Кејлоу тврди да Грађанин Кејн не би требало да се схвати само као фиктивно него и као постфиктивно дело: дело које привлачи публику да гледа саму себе док гледа филм. У рецензији из 1941, Хорхе Луис Борхес назвао је Грађанина Кејна „метафизичком детективском причом” у којој је „... (његов) предмет (психолошки и алегоријски) истрага човекове унутрашњости, преко дела које је направио, речи које је изрекао, многих живота које је уништио...” Борхес је нагласио да „Неодољиво, бескрајно, Орсон Велс приказује фрагменте живота човека, Чарлса Фостера Кејна, и позива нас да их спојимо и да га реконструишемо.” Као и, „Филм врви разноликостима и неподударностима: прве сцене приказују благо које Кејн нагомилава; у једној од последњих, усамљена жена у раскоши, али с патњом у лицу, саставља слагалицу на поду палате која је у исто време музеј.” Борхес истиче: „На крају схватамо да фрагменти не чине један склад: омрзнути Чарлс Фостер Кејн је утвара, хаос појава.”

Филм комбинује револуционарну фотографију са Оскаром награђеним сценаријом (који су написали Велс и Херман Џ. Манкевиц), и поставу глумаца филмских дебитаната.

Теме[уреди]

Новинарева мисија тражења значења Кејнове последње речи води га томе да на крају закључује да се човеков живот не може резимирати у једној речи. Док скупља делове слагалице, схвата да је „пупољак” „део који недостаје” у његовом животу. Филм се састоји од фрагмената Кејновог живота, приказаних у нехронолошком редоследу, тако да их гледалац може послагати.

Након што га је напустила друга жена, Кејн почиње да уништава њену собу. Зграбио је снежну куглу и кад је мислио да је баци, угледао је како у њој падају пахуљице снега, након чега је промрмљао Пупољак, услед евоцирања још једне успомене на догађај.

Друга тема разложена у филму је ограниченост моћи и новца. Иако је Кејн неверојатно богат и моћан, он не успева да искористи то богатство и моћ како би победио на изборима за гувернера, промовише своју другу жену, Сусан, као оперску звезду, или да задобије љубав и оданост оних који га окружују. На крају је приказан као усамљени старац, затворен у Ксанаду, украшеној палати коју је изградио како би задовољио свој его. Његове скупоцене ствари не могу да замене емоционални губитак који је претрпео у свом животу.

Друге мање заступљене теме су рад медија (стварање дневника, вођење новина), превртљивост времена (приказана у разним успоменама ликова, као и немогућност да се побегне од прошлости) и сјај и беда америчког сна.

Продукција[уреди]

Током продукције, радни наслов Грађанина Кејна био је РКО 281. Снимање је обављено између 29. јуна и 23. октобра 1940. Велс је шефовима студија забранио долазак на сет. Схватао је њихову жељу да контролишу пројекте, те је знао да су очекивали да сними узбудљив филм који ће бити налик радио-драми Рат светова. Велсов уговор са РКО-ом дао му је потпуну контролу над продукцијом филма, нешто што му никад касније није било допуштено.

Филмске иновације[уреди]

Познаваоци и историчари филма видели су Грађанина Кејна као Велсов покушај да створи нови стил снимања филмова кориштењем разних филмских техника, комбинујући их све у једно (као и Рођење једне нације Д. В. Грифита из 1915). Велсов глумачки стил такође се може интерпретирати као рани пример методичне глуме. На пример, сцена кад Кејн искаљује свој бес с врха степеништа на свог политичког ривала Џима Гетиса. Велс се спотакнуо и ишчашио глежањ током снимања ове сцене, али камере су наставиле да снимају, а сцена је завршила у коначној верзији. Као редатељ, Велс није подносио глумце који су се окретали методичној глуми, сматрајући их непоузданима. Волео је да ради са глумцима који су били прилагодљиви и увек спремни за рад. Велс је, као глумац, често практиковао да чита текст наглас и проводио више времена памтећи реченице (за шта му никад није требало много времена), док се није ментално припремио. Међутим, постоје неки примери у Грађанину Кејну кад се Велс био занео улогом. У славној сцени из филма, Кејн голим рукама уништава спаваћу собу своје друге жене након што га оставила. Према биографима, након што је Велс уништио собу и кад је снимање било готово, отетурао је с крвавим рукама мрмљајући у браду, „Осетио сам. Осетио сам.”

Најиновативнији технички аспект Грађанина Кејна било је кориштење дубинског кадра. У готово свакој сцени у филму, предњи план, позадина и све у средини је у изоштреном фокусу. То је остварено уз помоћ славног сниматеља Грега Толанда путем његових експеримената са сочивима и осветљењем. Кад год дубински кадар није био могућ - на пример у сцени кад Кејн завршава читање лоше рецензије Александрине опере док у исто време отпушта особу која је написала рецензију - Толанд је користио оптичке принтере како би се цели кадар приказао у фокусу (један део филма отиснут је на други део филма).

Још једна неортодоксна метода кориштена у филму били су нискоугаони кадрови, у којима су у позадини многих сцена приказани плафони. Будући да су филмови у то време већином били снимани у студијима, а не на локацијама, било је немогуће снимати из угла који би показивао плафоне, јер их сетови нису ни имали. Велсова екипа је користила муслине којима су прекривени сетови како би се произвела илузија уобичајене собе са плафоном, док су микрофони били скривени изнад платна.

Једна од приповедачких техника уведених у овом филму било је кориштење епизодних призора на истом сету док су ликови мењали костиме и шминку између два снимања како би сцена иза сваког снимања изгледала као да се догађа на истој локацији, али временски пуно касније у односу на претходну. Велс је на овај начин приказао распад Кејновог првог брака, па је тако нешто што се догађало годинама приказано у неколико минута. Пре ове технике, редатељи су на филму морали дуго да објашњавају промењене околности. На пример, у ремекделу Ериха фон Штрогејма Похлепа, распад брака главног јунака трајао је скоро сат времена, чак и у најкраћој верзији.

Велс је увео и неке визуалне ефекте како би јефтино снимио ствари попут сцена масе и велике интеријере. На пример, сцена у којој се камера у опери драматично подиже до поткровља како би приказала раднике који се ругају наступу друге госпође Кејн снимљена је помицањем камере изнад позорнице, након чега се спушта застор. Застор се отвара, а камера сада приказује раднике у вишем делу опере.

Филм је ударио темеље новим техникама специјалних ефеката уз помоћ шминке, које је створио шминкерски уметник Мел Бернс, веродостојно постаривши глумце за неколико деценија у сврху приче. Пример су мутна контактна сочива која су Котена приказала као старца. Велс је касније тврдио да је шминка кориштена и на њему за сцену у којој се појављује као младић.

Велс је донео своје искуство са звуком са радија. У једној сцени, старији Кејн удара Сусан у шатору на плажи, а два лика немо зуре једно у друго док се у позадини може чути како се на оближњој забави жена хистерично смеје. Њена непостојаност указује на Сусанине и Кејнове патње. Велс је другде вешто искористио звучне ефекте како би креирао атмосферу, као што је ледени ођек монументалне библиотеке, где се новинару супроставља претерано услужни библиотекар.

Критике[уреди]

Међу филмском критиком и публиком широко је распрострањено мишљење да је овај филм ремек-дело филмске уметности и често се наводи као „најбољи филм свих времена“.[4] У анкети познатих редитеља, која је први пут спровела 1992, „Грађанин Кејн“ се такође нашао на врху.[5] Филм се такође нашао на врху оба списка „100 година... 100 филмова“, списка најбољих америчких филмова, који је саставио Амерички филмски институт.

Награде и номинације (Америчке филмске академије)[уреди]

Награде[уреди]

Номинације[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Citizen Kane (DVD). Warner Bros. Home Entertainment. 2. 3. 2009. 
  2. ^ Naremore, James (1989). The Magic World of Orson Welles (2nd изд.). Dallas: Southern Methodist University Press. ISBN 978-0-87074-299-6. 
  3. ^ „Citizen Kane Movie Detail”. The American Film Institute Catalog of Motion Pictures Produced in the United States: Feature Films, 1941 – 1950. Приступљено 14. 4. 2014. 
  4. ^ „'Citizen Kane' fave film of movie elite”. rogerebert.com. Приступљено 1. 1. 2008. 
  5. ^ „Sight & Sound - Top ten”. Приступљено 18. 8. 2010. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]