Smrtna kazna u Rusiji

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Evropa je kontinent sa najvećim brojem država bez smrtne kazne.

Smrtna kazna je zakonska kazna u Rusiji, ali se ne primenjuje zbog uvedenog moratorijuma. Od 2. avgusta 1996. godine nije izrečena smrtna kazna ili pogubljenje. Rusija ima aktivan moratorijum koji je implicitno uspostavio predsednik Boris Jeljcin 1996. godine, a koji je izričito ustanovio Ustavni sud Rusije 1999. godine i koji je ponovo potvrđen 2009. godine.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Srednjovekovna Rusija i Rusko carstvo[uredi | uredi izvor]

Srednjovekovna Rusija je naširoko praktikovala smrtnu kaznu. Jedan od prvih pravnih dokumenata koji liči na moderni krivični zakon donesen je 1398. godine, u kojem se pominje samo jedan teški zločin: krađa izvršena nakon dve prethodne osude (rani prethodnik sadašnjih zakona o tri prekršaja koji postoje u nekoliko američkih država). Pskovski zakonik iz 1497. značajno proširuje ovu listu i navodi tri specijalizovana slučaja krađe (one počinjene u crkvi, krađa konja ili, kao i ranije, sa dva prethodna „prekršaja”), kao i palež i izdaja. Trend povećanja broja zločina zbog kojih je osoba mogla biti osuđena na smrtnu kaznu se nastavio: 1649. godine ova lista je uključivala 63 zločina, što je brojka koja se skoro udvostručila za vreme vladavine cara Petra Velikog. Metode egzekucije su bile izuzetno okrutne prema savremenim standardima i uključivale su utapanje, živo zakopavanje i izlivanje tečnog metala u grlo.[1]

Elizabeta (vladala 1741–1762) nije delila stavove svog oca Petra o smrtnoj kazni i zvanično je suspendovala smrtnu kaznu 1745. godine, efektivno uvodeći moratorijum. To je trajalo 11 godina, nakon čega je smrtna kazna ponovo uvedena, nakon znatnog protivljenja moratorijumu kako od strane plemstva, tako i od strane same carice.[1]

Možda je prva javna izjava o ovom pitanju koja je bila i ozbiljna i snažna došla od Katarine Velike, čiji su liberalni stavovi bili u skladu sa njenim prihvatanjem prosvetiteljstva. U svom Nakazu iz 1767. godine, carica je izrazila prezir prema smrtnoj kazni, smatrajući je neprikladnom, dodajući: „U uobičajenom stanju društva smrtna kazna nije ni korisna ni potrebna. Međutim, izričit izuzetak je ipak bio dozvoljen za slučaj nekoga ko, čak i dok je osuđen i zatvoren, „još uvek ima sredstva i moć da izazove nemire u javnosti“.[2] Ovaj poseban izuzetak odnosio se na pobunjenike Pugačovljeve pobune 1775. U skladu sa stavom Katarine Velike, narednih nekoliko decenija obeležilo je promenu percepcije javnosti u odnosu na smrtnu kaznu. Godine 1824. samo postojanje takve kazne bilo je među razlozima za odbijanje zakonodavne vlasti da odobri novu verziju Krivičnog zakonika. Samo godinu dana kasnije, pobuna decebrista je propala, a sud je osudio 36 pobunjenika na smrt.[1] Odluka Nikolaja I da pomiluje osuđene na smrtnu kaznu, sa izuzetkom pet pojedinaca, pet bila je veoma neuobičajena za to vreme, posebno uzimajući u obzir da su pobune protiv monarhije gotovo univerzalno za sudski epilog imale presudu na smrtnu kaznu.[traži se izvor] Do kasnih 1890-ih, smrtna kazna za ubistvo praktično nikada nije izvršena, već je zamenjena sa 10 do 15 godina zatvora sa prinudnim radom, iako je i dalje izvršena zbog izdaje (na primer, Aleksandar Uljanov je obešen 1887.) . Međutim, 1910. godine smrtna kazna je ponovo uvedena i proširena, iako se i dalje veoma retko koristila.

Ruska Republika[uredi | uredi izvor]

Smrtna kazna je zvanično zabranjena 12. marta 1917. nakon Februarske revolucije i uspostavljanja Ruske Republike. 12. maja 1917. smrtna kazna je postala primenjiva za vojnike na frontu.[3]

Ruska SFSR i Sovjetski Savez[uredi | uredi izvor]

U podrumima Čeke, rad Ivana Vladimirova
Predlog Lavrentija Berije od 29. januara 1942. da se pogubi 46 generala i odgovor Josifa Staljina: „Streljajte sve imenovane na spisku. – J. St." .

Sovjetska vlada je potvrdila ukidanje smrtne kazne skoro odmah nakon Oktobarske revolucije, ali je ubrzo ponovo ustanovila praksu. Socijalista-revolucionarka Fani Kaplan pogubljena je 4. septembra 1918. zbog pokušaja da ubije Lenjina šest dana ranije. Boljševici su veoma široko koristili vešanja i streljanja kao deo Crvenog terora koji su sprovodili.[4]

Tokom narednih nekoliko decenija, smrtna kazna je bila naizmenično dozvoljena i zabranjena, ponekad vrlo brzo. Lista teških krivičnih dela takođe je pretrpela nekoliko promena.[traži se izvor] Pod vladavinom Josifa Staljina, mnogi su pogubljeni tokom Velike čistke 1930-ih. Mnoge smrtne kazne izrekla je posebno imenovana tročlana komisija zvaničnika, trojka NKVD-a. O tačnom broju pogubljenja se raspravlja, a arhivska istraživanja sugerišu da se broj kreće između 700.000 i 800.000, dok zvanični izveštaj Nikite Hruščova iz 1954. navodi 642.980 izvršenja smrtnih kazni,[5] drugi izveštaj iz 1956. godine navodi 688,625, od kojih je 688,260 izvršeno tokom 1937-1938.[6] Presuda o smrtnoj kazni u Sovjetskom Savezu nazvana je „Vrhovna mera kazne“ (Visshaia Mera Nakazanija, VMN). Presude po članu 58 (kontrarevolucionarna aktivnost) često su se završavale kaznom koja je bila skraćena kao VMN, nakon čega su obično usledila pogubljenja kroz streljanje, iako su druge česte presude bile zatvorske kazne na 10 godina i 25 godina (nazvane „Stalinskij četvertak“ Stalinskij četvertak, „Staljinova Četvrtina“).

Smrtna kazna je ponovo ukinuta 26. maja 1947, a najstroža kazna je postala 25 godina zatvora, pre nego što je vraćena 12. maja 1950:[7][8] prvo za izdaju i špijunažu, a zatim za teško ubistvo.[1][3] Prema zapadnim procenama, početkom 1980-ih sovjetski sudovi su izricali oko 2.000 smrtnih kazni svake godine, od kojih su dve trećine preinačene u zatvorske kazne.[9] Prema arhivskoj bazi podataka GARF-a, između 1978. i 1985. bilo je 3.058 smrtnih kazni na koje je uložena žalba Vrhovnom sovjetu RSFSR-a .[10] Najmanje jedna žena je pogubljena za to vreme, Antonina Makarova, 11. avgusta 1978.[11] Nakon pada Sovjetskog Saveza, Ruska Federacija je sprovodila smrtnu kaznu povremeno, sa do 10-ak zvaničnih izvršenja godišnje. Godine 1996, do ulaska Rusije u Savet Evrope, stavljen je moratorijum na smrtnu kaznu, koji je ostao na snazi do 2023. godine.

Trenutni status[uredi | uredi izvor]

Zastarelost[uredi | uredi izvor]

Član 20. Ustava Rusije kaže da svako ima pravo na život i da se „smrtna kazna do njenog ukidanja može izreći samo za najteže zločine protiv života ljudi“. Pored toga, sve takve kazne zahtevaju suđenje poroti.[12] Uključivanje formulacije o ukidanju neki su protumačili[3] kao uslov da se smrtna kazna ukine u budućnosti.

Važeći Krivični zakon[13] dozvoljava smrtnu kaznu za pet krivičnih dela:

  • ubistvo, uz određene otežavajuće okolnosti (član 105.2)
  • pokušaj ubistva sudije (član 295)
  • pokušaj ubistva policijskog službenika (član 317)
  • pokušaj ubistva državnog funkcionera (član 277)
  • genocid (član 357)

Nijedan zločin nema obaveznu smrtnu kaznu; svaki od pet pomenutih odeljaka takođe dozvoljava kaznu doživotnog zatvora, kao i kaznu zatvora od 8 do 30 godina. Muškarci mlađi od 18 godina ili stariji od 60 godina u vreme izvršenja, kao i sve žene, ne ispunjavaju uslove za smrtnu kaznu.[1]

Zakonik o izvršenju krivičnog dela precizira da se streljanje sprovodi „privatno streljanjem“.[14]

Moratorijum[uredi | uredi izvor]

Jedan od glavnih zahteva Saveta Evrope za sve potencijalne članice je ukidanje smrtne kazne. Međutim, Savet je prihvatio privremeni moratorijum. U skladu sa tim, 25. 01. 1996. Savet je zahtevao od Rusije da odmah primeni moratorijum i potpuno ukine smrtnu kaznu u roku od tri godine, kako bi njena aplikacija za članstvo u organizaciji bila odobrena. Za mesec dana Rusija je ispunila zahteb i postala članica Saveta.[15] Da li se moratorijum zaista dogodio kao pitanje zakonskog prava, predmet je određenih kontroverzi.[16]

Predsednik Boris Jeljcin je 16. maja 1996. izdao dekret „za postepeno smanjenje primene smrtne kazne u vezi sa ulaskom Rusije u Savet Evrope“, za koji se naširoko navodi da je defakto uspostavljao takav moratorijum. Uredba je pozvala zakonodavnu vlast da pripremi zakon kojim bi se ukinula smrtna kazna, kao i preporuku da se smanji broj smrtnih krivičnih dela i da se od vlasti zahteva da se prema osuđenima na smrt odnosi na human način.[16] Iako se naredba može tumačiti kao da pravno ne ukida smrtnu kaznu, to je na kraju bio praktičan efekat i kao takvu je prihvaćen od strane Saveta Evrope pošto je Rusiji odobreno članstvo u organizaciji. Međutim, pošto su pogubljenja nastavljena 1996. godine, nakon što je Rusija potpisala sporazum, Savet nije bio zadovoljan i postavio je Rusiji nekoliko ultimatuma, preteći da će proterati zemlju ako se smrtna kazna nastavi. Kao odgovor, doneto je još nekoliko zakona i naredbi, a Rusija nije pogubila nikoga od 2. avgusta 1996.[15] Poslednja osoba koja je pogubljena u Rusiji bio je serijski ubica Sergej Golovkin, koji je osuđen 1994. godine i streljan 02.08.1996.

Nakon što je objavljen moratorijum i službeno povećana maksimalna kazna sa 25 godina na doživotni zatvor, višestruki osuđenici na smrt izvršili su samoubistvo.[17][18]

Ustavni sud Rusije je 2. februara 1999. godine doneo privremenu obustavu bilo kakvih pogubljenja iz prilično tehničkog razloga, ali je ipak prvi put moratorijum stavljen u neupitan pravni okvir. Prema gore citiranom Ustavu, smrtna kazna se može izreći samo na suđenju sa porotom, što još nije sprovedeno u nekim regionima zemlje. Sud je utvrdio da takav disparitet čini smrtne kazne nezakonitim u bilo kom delu zemlje, čak i u onima u kojima se sprovodi proces suđenja pred porotom. Prema ovoj presudi, smrtna kazna ne može biti izrečena dok se u svim regionima zemlje ne sude porote.[16]

U aprilu 2013. predsednik Vladimir Putin je rekao da je ukidanje moratorijuma neuputno.[19] Međutim, kada je Rusija suspendovana iz Saveta Evrope nakon njene invazije na Ukrajinu 2022. godine, bivši predsednik i premijer Dmitrij Medvedev podržao je vraćanje smrtne kazne u Rusiji.[20][21]

U otcepljenim regionima koje podržava Rusija[uredi | uredi izvor]

Dana 9. juna 2022. Vrhovni sud (samoproglašene) Donjecke Narodne Republike osudio je Ejdena Aslina, Šona Pinera (državljani UK) i Saduna Brahima (Marokanca) za plaćeništvo i osudio ih na smrtnu kaznu. Ruski mediji i sud tvrdili su da je Aslin priznao da je „prošao kroz pripreme u cilju izvođenja terorističkih akata“ i da je Piner u Velikoj Britaniji prepoznat kao terorista zbog učešća u ratovima u Iraku i Siriji.[22] Muškarci su rekli da su služili u ukrajinskim marincima, što ih čini aktivnim vojnicima koji bi trebali biti zaštićeni Ženevskim konvencijama o ratnim zarobljenicima;[23] UN i UK su osudile presudu, podržavajući ovu tvrdnju.[24][25] Muškarci su pušteni nakon razmene zarobljenika.[26]

Javno mnjenje[uredi | uredi izvor]

Istraživanje koje je ista kompanija sprovela 2012. godine (na uzorku od 3.000 ljudi) pokazalo je da se 62 odsto ispitanika zalaže za povratak upotrebe smrtne kazne, a 21 odsto i dalje podržava moratorijum. U ovoj anketi pet odsto ispitanika podržalo je ukidanje smrtne kazne, a 66 odsto je podržalo smrtnu kaznu kao validnu kaznu.[27]

Prema istraživanju Levada centra iz 2013. godine, 54 odsto ispitanika se zalagalo za jednaku (38 odsto) ili veću (16 odsto) upotrebu smrtne kazne kao pre moratorijuma iz 1996, što je pad sa 68 odsto u 2002. i sa 61 odsto u 2012. godini. Ovo istraživanje je pokazalo da smrtna kazna sada ima veći rejting u urbanim sredinama (77 odsto u Moskvi, na primer), kod muškaraca i među starijima.[19][28] Prema podacima Levada centra, udeo Rusa koji traže ukidanje smrtne kazne bio je 12 odsto 2002. godine, 10 odsto 2012. i 11 odsto 2013. godine. Prema istom izvoru, procenat Rusa koji odobravaju moratorijum porastao je sa 12 odsto u 2002. na 23 odsto u 2013. g.[19]

Tokom 2015. udeo onih koji su podržavali smrtnu kaznu smanjen je na 41 odsto, a 44 odsto je protiv.

Istraživanje iz februara 2017. pokazalo je mali porast podrške, sa 44 odsto Rusa koji žele da se smrtna kazna vrati, a 41 odsto kaže da se protivi takvoj meri. 15 odsto ispitanika je reklo da nema nikakvo mišljenje o ovom pitanju.[traži se izvor]

U anketi Levada centra iz 2019. godine, pokazalo se da se broj Rusa koji podržavaju vraćanje smrtne kazne popeo na skoro 50%, 49% ruskih ispitanika želelo bi da vidi povratak smrtne kazne, što je povećanje sa 44% podrške za meru iz 2017. 19 % anketiranih je tada navelo da smrtnu kaznu treba ukinuti.[29]

Rusko mišljenje o praksi u Evropi[uredi | uredi izvor]

Nakon što su dvoje terorista pogubljena u Belorusiji 2012. godine zbog njihove uloge u bombaškom napadu na metro u Minsku 2011. godine, ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov rekao je da je pozvao sve evropske zemlje da se pridruže moratorijumu, uključujući Belorusiju. On je, međutim, rekao da je to unutrašnja stvar svake države i da je, uprkos osudi pogubljenja, Rusija i dalje glavni zagovornik rata protiv terorizma.[30]

Način izvršenja[uredi | uredi izvor]

Istorijski gledano, u Rusiji su korišćene različite vrste smrtne kazne, kao što su vešanje, lomljenje točka, spaljivanje, odsecanje glave, bičevanje noutom do smrti itd. U vreme Ivana Groznog smrtna kazna je često imala egzotične i mučne oblike, a nabijanje na kolac bio je jedan od najčešćih vidova.[traži se izvor] Određeni zločini su podrazumevali posebne oblike smrtne kazne, na primer, falsifikatori novčića su pogubljeni sipanjem rastopljenog olova u grla, dok su određeni verski zločini bili kažnjivi živim spaljivanjem.[31]

U vremenima posle Petra Velikog, vešanje za vojnike i streljanje za civile postalo je podrazumevani način egzekucije,[32] iako su određene vrste nesmrtonosnih telesnih kazni, kao što su bičevanje ili udaranje štapom, mogle da dovedu do smrti osuđenika.[33]

U Sovjetskom Savezu i post-sovjetskoj Rusiji, osuđenici su čekali pogubljenje u periodu od oko 9 do 18 meseci od prve presude. To je bilo vreme obično potrebno da se dve ili tri žalbe procesuiraju kroz sovjetski pravni sistem, u zavisnosti od nivoa suda koji je osuđenika prvi osudio na smrt. Streljanje bilo jedino legalno sredstvo izvršenja, iako tačan postupak nikada nije kodifikovan. Za razliku od većine drugih zemalja, egzekucija nije uključivala nikakvu zvaničnu ceremoniju: osuđenik često nije bio upozoren i bio bi iznenađen kako bi se eliminisao strah, patnja i otpor.[traži se izvor]

Proces je obično izvodio jedan dželat, a korišćenje streljačog voda bilo je ograničeno na ratna pogubljenja. Najčešći metod je bio da se osuđenik natera da uđe u ćorsokak i da ga iz pištolja upuca otpozadi u potiljak.[34][35][36] U nekim slučajevima, osuđenik bi mogao da klekne.[37] Pričalo se da neki zatvori imaju posebno dizajnirane prostorije sa vatrenim otvorima.[34] Drugi metod je bio da se osuđenik natera da izađe iz zatvorske zgrade, gde ga je čekao dželat i kamion sa upaljenim motorom i farovima. Svetla su zaslepila i dezorijentisala osuđenika, dok je buka motora prigušila pucanj.[38]

Tela streljanih zločinaca i političkih disidenata nisu predata rođacima, već su sahranjena u anonimnim grobnicama na nepoznatim lokacijama.[39]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d „Pravoved - pravovoй resurs Ruseckogo Aleksandra Smertnaя kaznь (pravovoe regulirovanie)”. rusetsky.com. Arhivirano iz originala 3. 11. 2005. g. 
  2. ^ „Ekaterina II Velikaя: Statьi: Imperatrica Ekaterina II i ee "Nakaz"”. bnd.ru. Arhivirano iz originala 2007-08-15. g. 
  3. ^ a b v „Army soul of Russia”. krotov.info. Arhivirano iz originala 10. 5. 2009. g. 
  4. ^ Red Terror at 100: What Was Behind a Vicious Soviet Strategy
  5. ^ Pisьmo Generalьnogo prokurora SSSR R.A. Rudenko, Ministra vnutrennih del SSSR S.N. Kruglova i Ministra юsticii SSSR K.P. Goršenina 1-mu sekretarю CK KPSS N.S. Hruщevu o peresmotre del na osuždennыh za kontrrevolюcionnыe prestupleniя. Reabilitaciя: kak эto bыlo. Dokumentы Prezidiuma CK KPSS i drugie materialы. V 3-h tomah. Vol. 1. pp. 103-105.
  6. ^ Doklad komissii CK KPSS prezidiumu CK KPSS po ustanovleniю pričin massovыh repressiй protiv členov i kandidatov v členы CK VKP(b), izbrannыh na HVII sъezde partii, 09.02.1956
  7. ^ Peter Hodgkinson and William A. Schabas, Capital Punishment: Strategies for Abolition (Cambridge University Press, 2004) p274
  8. ^ „The Soviet Penal System in the USSR and the SBZ/GDR”. Pristupljeno 3. 4. 2010. ,.
  9. ^ Schmemann, Serge (3. 8. 1983). „In Soviet, The Death Penalty Persists Without Any Debate”. New York Times (na jeziku: engleski). Pristupljeno 1. 10. 2018. 
  10. ^ f.A385. VERHOVNЫЙ SOVET RSFSR. op.39. Dela po hodataйstvam o pomilovanii osuždennыh k vыsšeй mere nakazaniя za 1978-1985 gg., retrieved 2013-6-8
  11. ^ „Woman who executed 1,500 people in WWII faced death sentence in 30 years”. English Pravda.ru. 12. 12. 2005. 
  12. ^ „Glava 2. Prava i svobodы čeloveka i graždanina - Konstituciя Rossiйskoй Federacii”. constitution.ru. 
  13. ^ „Ugolovnый kodeks Rossiйskoй Federacii”. Arhivirano iz originala 11. 11. 2006. g. 
  14. ^ „ISPOLNENIE NAKAZANIЯ V VIDE SMERTNOЙ KAZNI - Ugolovno-ispolnitelьnый kodeks RF (UIK RF) ot 08.01.1997 N 1-FZ (Russian Federation Penal Execution Code DTD January 8, 1997, article 186) \ Konsulьtant Plюs”. consultant.ru. 29. 4. 2015. 
  15. ^ a b „Domen tanatos.ru prodaёtsя. Cena: 50 000,00 r.”. www.reg.ru. 
  16. ^ a b v „7 MESЯCEV DO SMERTNOЙ KAZNI”. Novaя Gazeta. Arhivirano iz originala 2008-09-04. g. Pristupljeno 2011-03-16. 
  17. ^ Russia s Toughest Prison Black Dolphin Prison (na jeziku: engleski), Pristupljeno 2022-03-03 
  18. ^ Rodzinski, Anna (2011-06-18), Russia's Toughest Prisons (Documentary), PSG Films, National Geographic Channel, Pristupljeno 2022-03-03 
  19. ^ a b v Sergeй Podosenov, Bolee polovinы rossiяn za vozvraщenie smertnoй kazni, 1 iюlя 2013
  20. ^ Times, The Moscow (2022-03-10). „Russia Quits Europe's Rule of Law Body, Sparking Questions Over Death Penalty”. The Moscow Times (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-03-14. 
  21. ^ „Dmitry Medvedev vows to reintroduce death penalty”. The Independent Barents Observer (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-03-14. 
  22. ^ „Sud DNR prigovoril naemnikov Aslina, Pinnera i Bragima k smertnoй kazni” [Court of DNR sentenced mercenaries Aslin, Pinner and Brahim to death]. RIA Novosti. 9. 7. 2022. Arhivirano iz originala 9. 7. 2022. g. 
  23. ^ „Britons sentenced to death after 'show trial' in Russian-occupied Ukraine”. the Guardian. 9. 6. 2022. 
  24. ^ „OON posle prigovora naemnikam v DNR prizvala soblюdatь Ženevskuю konvenciю” [The UN called for compliance with the Geneva conventions after the sentence for the mercenaries in DNR]. RIA Novosti. 9. 7. 2022. Arhivirano iz originala 9. 7. 2022. g. 
  25. ^ „Shaun Pinner: who is former British soldier sentenced to death in Ukraine, and what did he say on TV?”. NationalWorld. 9. 7. 2022. 
  26. ^ „Britons held by Russian forces in Ukraine released”. BBC News. 22. 9. 2022. 
  27. ^ Rossiяne hotяt vernutь smertnuю kaznь - opros Arhivirano 2012-11-06 na sajtu Wayback Machine, 29.03.2012, retrieved 2013-8-6
  28. ^ „54 percent of Russians want return of capital punishment, survey says - UPI.com”. UPI. 
  29. ^ „Half of Russians Want the Death Penalty Back – Poll - the Moscow Times”. Arhivirano iz originala 2021-12-21. g. Pristupljeno 2021-12-21. 
  30. ^ Ministry of Foreign Affairs of the Russian Federation
  31. ^ „Sobornoe uloženie 1649g. - Эlektronnaя Biblioteka istorii prava”. gumer.info. 
  32. ^ „Smertnaя kaznь v Rossiйskoй imperii: kaznitь, nelьzя pomilovatь!”. maxpark.com. 
  33. ^ „Tekst statьi "Istoriя telesnыh nakazaniй v russkom ugolovnom prave" // Pravo Rossii // ALLPRAVO.RU”. allpravo.ru. Arhivirano iz originala 25. 08. 2014. g. Pristupljeno 12. 05. 2023. 
  34. ^ a b „Kak kaznili v SSSR. Intervью s palačom”. index.org.ru. 
  35. ^ „Ъ-Vlastь - "Я rasstrelival prestupnikov, a ne mirnoe naselenie"”. kommersant.ru. 16. 6. 1998. 
  36. ^ „Ispolniteli smertnыh prigovorov rasstrelivali ubiйc i vыpivali po 100 gramm za upokoй”. segodnya.ua. 
  37. ^ „Kak provoditsя smertnaя kaznь v Belorussii?”. Pikabu. 24. 3. 2012. 
  38. ^ „2yxa.ru - Kazni i Pыtki, Ritualы smertnoй kazni”. 2yxa.ru. 
  39. ^ „Russian Federation Penal Code Article 186.4”. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Смртна_казна_у_Русији&oldid=27722740”