Frederik Šopen

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Frederik Šopen

Frederik Šopen 1849.
Frederik Šopen 1849.

Informacije
Datum rođenja 1. mart 1810.
Mesto rođenja Želazova Vola (Poljska)
Datum smrti 17. oktobar 1849.
Mesto smrti Pariz (Francuska)
Dela

Frederik Fransoa Šopen (fr. Frédéric François Chopin, polj. Fryderyk Franciszek Szopen; Želazova Vola, 1. mart 1810Pariz, 17. oktobar 1849) je bio poljski kompozitor i pijanista romantizma.

Najistaknutiji predstavnik poljske muzičke kulture i jedan od najznačajnijih pijanista i kompozitora svih vremena. U svojoj dvadesetoj godini Frederik Šopen se seli u Pariz sa ciljem da se usavrši. Do tada je već komponovao svoja dva klavirska koncerta. Bio je prvi zapadni kompozitor koji je u klasičnu muziku uneo elemente slovenske muzike. Njegove mazurke i poloneze još danas predstavljaju temelj poljske narodne klasične muzike.

Šopen je često imao problema sa zdravljem i umro je sa 39 godina posle dužeg bolovanja od tuberkuloze.

Biografija[uredi]

Frederik Šopen rodio se u blizini Varšave kao sin naturalizovanog Francuza pod imenom Nikolas Šopen, koji se doselio u Poljsku 1787. godine i majke Poljakinje pod imenom Tekla Justina Kšižanovska. Rodio se 1. marta i uvek je toga dana slavio svoj rođendan, iako njegova krštenica navodi da je datum rođenja 22. februar. Krštenica je verovatno pogrešno ispunjena tek 23. aprila, skoro osam nedelja nakon Šopenovog rođenja.

Dela[uredi]

Osim manjeg broja orkestralnih i kamernih dela, sedamnaest poljskih pesama za glas i klavir, Šopen je komponovao isključivo klavirsku muziku koju je obogatio novim izražajnim sredstvima. Bio je jedinstven kao pijanist, izvođač sopstvenih dela i sasvim osoben kao autor. Uveo je nove tehničke složenosti u interpretaciji – slobodan duh i promenljivost tempa koji samo nagoveštava, a ne i precizno metronomski određuje, ali ništa u njegovoj muzici nije sračunato na spoljašnji efekat. Zato izvođenje njegovih kompozicija zahteva veliku tehničku i interpretatorsku spremnost. Šopen je bio bez uzora u pređašnjim razdobljima klasične muzike i gotovo bez naslednika. Ostavio je opus od 74 štampana dela koja po svojoj formalnoj strukturi i poetskim obeležjima nemaju premca u evropskoj muzici. Svojom je umetnošću uticao na klavirsku muziku i interpretativni stil, uticaj koji dopire i u XXI vek.

Jednu grupu Šopenovih dela sačinjavaju zbirke igara-poloneza, mazurki, valcera, duboke sadržajnosti. Uobičajene salonske komade uzdiže do ranga istinskih umetničkih dela. Šopen je dao doprinos i stvaranju novih tipova velikih formi-balada, fantazija, skreca. Etida koja je do Šopena bila instruktivna kompozicija, korištena u nastavi klavira da bi se savladao određeni tehnički problem, kod njega postaje koncertni komad.

Klavirski koncerti[uredi]

Pored brojnih klavirskih komada koje je napisao i udahnuo im klasičan, antologijski koncertni karakter i formu i u manjoj meri kamerne muzike, dva klavirska koncerta i jedna baletska svita Silfide, jedina su dela gde je koristio orkestar. Posebno su značajna njegova dva klavirska koncerta, komponovana u klasičnoj trostavačnoj formi zrelog koncerta XIX veka. Sa pravom je Berlioz za njih napisao da je orkestar u njima „samo pratnja, takoreći hladna i nekorisna”. Klavir je u prvom planu. Šopenovi klavirski koncerti, standardni su deo svetskog koncertnog repertoara i svuda se rado izvode. Mladi pijanisti ih rado uzimaju za svoja međunarodna takmičenja.

Prvi koncert, opus 11, e-mol[uredi]

Frederik Šopen u parku Manjež, Beograd

Ovaj koncert je dovršen 1830. a objavljen i premijerno izveden 1833. godine. Obiluje viruozitetin u klaviru i posvećen je pijanisti Fridrihu Kalkbreneru. Tri njegova stava obrazuju celinu trajanja 37 minuta. Prvi stav je Allegro maestoso, sav u sonatnom obliku i traje polovinu ukupnog vremena koncerta. Obe njegove teme su veoma izražajne i elegantne, sa prizvukom sete, bez snažnijih kontrasta. Samo, druga tema modulira u E-Dur, a orkestar se kroz ceo stav tretira kao stereotipna pratnja veoma viruoznom klaviru. Drugi stav je Romansa – Larghetto u E-Duru i po svom karakteru je jedan nokturno. Inspirisan je Šopenovom ljubavi prema Konstanci Glatkovskoj, a o viruoznosti klavira svedoči podatak da se ovaj stav može izvoditi i kao samostalan komad, pisan samo za klavir. Ovde je orkestar još hladnija pratnja jednoj dražesnoj melodici klavira. Treći i finalni stav je Rondo – Allegro, opet u E-Duru, na kraju se vraća u osnovni tonalitet, a glavna tema mu je zasnovana na ritmovima krakovjaka, poljske narodne igre. Klavir je ovde još virtuozniji, kroz sve svoje registre, a u drugoj temi, Šopen bez ikakvih ukrasa daje maha levoj ruci da nastupa za oktavu ispod desne. Ovaj stav, kroz uvod, razradu i finalnu kadencu i kodu, daje maha solisti da iskaže sve bravure klavira kao instrumenta.

Drugi koncert, opus 21, f-mol[uredi]

Ovaj je koncert dovršen iste 1830. godine, samo nešto pre prvog koncerta, ali je publikovan i premijerno izveden tek 1835. godine. Inspirisan je Šopneovom ljubavi prema Konstanci Glatkovskoj, ali je kasnije kad je objavljen, posvećen drugoj Šopenovoj ljubavi, Delfini Potočkoj. Mada je i ovaj koncert dosta virtuozan, briljantnost je nešto potisnuta u korist poetskog izraza. Tri njegova stava obrazuju celinu trajanja 35 minuta. Prvi stav je opsežni sonatni Maestoso. Karakterišu ga ritmički izrazita prva i lirska druga tema. U razvojnom delu i reprizi nastupaju karakteristični Šopenovi osećaji za obilje maštovitih figuracija, ornamenata i blistave pasaže i tercne nizove. Drugi stav je Romansa – Larghetto i po svom karakteru je opet nokturno, kao i u prvom koncertu. Samo, u njegovom srednjem delu se javlja jedan snažan prolom u orkestru iz koga solista u završnom delu, uz blago figuriranje, vraća prvobitno raspoloženje stava. Finalni treći stav je Rondo – Allegro, pisan u stilu sonate, gde prva tema opet donosi, samo sada lirskiju, poljsku narodnu igru kujavjak. Epizode stava se smenjuju u formi mazurke u orkestru i lirskih solo partija u klaviru, da bi nakon burnih ritmova poljskog obereka, u kadenci i kodi, solista ponovo dobio priliku da iskaže sve viruozne mogućnosti solo klavira.

Izabrana dela[uredi]

  • Balade – Br. 1 Op. 23, Br. 2 Op. 38, Br. 3 Op. 47, Br. 4 Op. 52.
  • Etide – Op. 10 & 25
  • Mazurke
  • Nokturni
  • Dva koncerta za klavir – Op. 11 & 21
  • Poloneze-Fantazija – Op. 61

Problemi kod slušanja ove datoteke? Vidi medija pomoć.

Problemi kod slušanja ove datoteke? Vidi medija pomoć.
  • Sonata – Op. 35
  • Pesma – Op. 74

Problemi kod slušanja ove datoteke? Vidi medija pomoć.

Detinjstvo i rana mladost[uredi]

Šopenova kuća u rodnom selu

1810. godine Šopenova porodica se seli u Varšavu. Već kao dečak Šopen pokazuje svoj talenat. Sa sedam godina je već komponovao dva muzička dela, dve poloneze, a sa osam godina održao je svoje prve koncerte. Varšavske novine pisale su o „malom Šopenu“, čudu od deteta koji nastupa na raznim aristokratskim zabavama u prestonici kao glavna atrakcija. U Varšavi je bio poznat kao „drugi Mocart“.

Šopenov prvi učitelj je bio njegov otac koji je brzo odustao. Zatim je dobio novog, profesionalnog učitelja pod imenom Vojćeh Živni koji je bio poljski violinista rođen 1756. u Bohemiji. Živni je bio Šopenov učitelj od 18161822. godine. Priznao je da ga Šopen muzikalno prevazilazi, pa je odgovornost za Šopenov razvoj pala na Vilhelma Virfela, koji je bio Šopenov učitelj od 18231826. godine. Virfel je bio poznat profesor iz Varšave, rođen 1791. godine, kao i Živni u Bohemiji. 1826. godine Šopen ponovo dobija novog učitelja, ovog puta poznatog muzičkog pedagoga Jožefa Elsnera. Εlsnerov uticaj na Šopena je nediskutabilan. Premda mu je dozvoljavao da sam upravlja svojim sviranjem, bio je strog što se tiče teoretskog obrazovanja – kombinacija koja se pokazala delotvornom. Šopen je tako stekao stil koji će prožimati njegov budući rad.

1829. godine je u Varšavi sreo Paganinija i nemačkog kompozitora Johana Humela. Iste godine je upoznao svoju prvu ljubav, studentkinju i pevačicu Konstancu Glatkovsku, koja ga je inspirisala. U ovo doba nastaju i oba Šopenova klavirska koncerta. Ranu mladost provodi i na putovanjima u Berlinu, Beču i Drezdenu. U Beču je održao dva klavirska koncerta, za koja je dobio i dobru i lošu kritiku. Svoj prvi klavirski koncert, opus 21 u f-molu, izveo je prvi put u Varšavi u novembru 1829, a drugi, opus 21 u e-molu izveo je u martu 1830. godine, u Narodnom pozorištu u Varšavi.

Pariz[uredi]

Portret Šopena (naslikao Ežen Delakroa 1838.)

Iste godine izbija revolucija u Varšavi protiv ruskog okupatora. Šopen se tada nalazio u Beču i burno je reagovao na vest. Zahvatila ga je snažna želja za povratkom u otadžbinu, ali su ga prijatelji nagovorili da ne ide. Umesto toga, Šopen se seli u Pariz. U svom dnevniku Šopen opisuje jake emocije koje ima u vezi sa stanjem u domovini. Nakon par meseci Rusi su pobili revolucionare i ugušili revoluciju.

Šopen se u Parizu družio sa drugim poljskim iseljenicima. Neki od njegovih prijatelja bili su muzičari Franc List, Hektor Berlioz, Feliks Mendelson, Robert Šuman i Vinćenco Belini (čiji se grob nalazi pored Šopenovog), slikar Ežen Delakroa i pisci Onore de Balzak i Žorž Sand, koja mu je bila i ljubavnica. Kao kompozitor bio je visoko cenjen od strane svojih prijatelja kompozitora, pogotovo od strane Šumana koji ga je nazvao „genijem“. U Parizu Šopen je održao mnoge koncerte, neke zajedno sa drugim kompozitorima, što govori o bogatstvu pariske muzičke scene tog vremena.

1835. godine Šopen posećuje svoju rodbinu u Karlsbadu, Nemačka. Odatle je roditelje otpratio do njihovog stana u Dječinu u Češkoj, a zatim je nastavio do Varšave. Po povratku iz Varšave je par nedelja boravio u Drezdenu i Lajpcigu, gde se sreo sa Mendelsonom, Šumanom i njegovom suprugom Klarom. Dobio je upalu pluća, toliko ozbiljnu da su neki poljski mediji izveštavali o Šopenovoj smrti.

Šopen i Žorž Sand[uredi]

Frederik Šopen i Žorž Sand bili su poznat par ovog vremena i o njima je pisana obuhvatna literatura. U početku Šopenu Žorž Sand nije bila atraktivna. „Nešto je u njoj odbojno“, rekao je svojoj porodici. Šopen se 1836. godine verio sa Poljakinjom Marijom Vodzinjskom, kojoj je tada bilo 17 godina. U pismu jednom svom prijatelju, Žorž Sand je argumentovala da li da pusti Šopena da bude sa svojom verenicom ili da prekine svoju vezu i da započne novu sa Šopenom. Očigledno je volela Šopena, i nagovarala je Šopena na vezu sve dok nije pristao.

Zimu 18381839. Šopen je sa Žoržom Sand proveo na Maljorci, u manastiru Valjdemosa. Tamo su izložene njihove lične stvari (njegov klavir, note, slike, nameštaj i otisak njegove ruke). Šopenovo zdravlje se tada pogoršalo, i da bi spasao svoj život, sa Žorž Sand i dvoje njene dece otišao je u Barselonu i zatim u Marsej. Zdravlje mu se tamo popravilo, mada se nikada nije sasvim oporavio. Žalio se na nesposobnost lekara na Maljorci: „Prvi je rekao da ću umreti, drugi da sam poslednji put odahnuo, treći da sam već mrtav.“

Godine 1839–1843. Šopen je proveo leta sa Žoržom Sand i u ovo vreme je komponovao mnoga od svojih dela, između ostalih Polonezu, opus 53 u a-molu, jednu od najpoznatijih Šopenovih kompozicija. 1847. godine Šopen i Žorž Sand su se rastali, posle dužeg vremena porodičnih problema. Sand ga kasnije nije posetila dok je ležao na samrti, iako je Šopen izrazio želju za tim.

Smrt[uredi]

Šopenov grob u Parizu

Kratko pre svoje smrti, Šopen se dao nagovoriti da ide na turneju po Engleskoj. To je bila kobna odluka. Tamošnja vlažna klima negativno je uticala na Šopena, koji je bolovao od tuberkuloze. Preminuo je ubrzo po povratku u Pariz, 17. oktobra 1849. godine, u okruženju prijatelja i rođene sestre. Sahranjen je u Parizu, a srce mu je preneto u crkvu Svetoga krsta u Varšavu, u skladu sa njegovim testamentom.

Sahrana je odložena skoro dve nedelje zato što je Šopen želeo da se na sahrani peva Mocartov Rekvijem sa ženskim glasovima, nešto što crkva Medelene nikada pre nije dozvolila. Na sahrani je bilo oko 3.000 osoba.

Dela[uredi]

Osim manjeg broja orkestralnih i kamernih dela, sedamnaest poljskih pesama za glas i klavir, Šopen je komponovao isključivo klavirsku muziku koju je obogatio novim izražajnim sredstvima. Bio je jedinstven kao pijanist, izvođač sopstvenih dela i sasvim osoben kao autor. Uveo je nove tehničke složenosti u interpretaciji – slobodan duh i promenljivost tempa koji samo nagoveštava, a ne i precizno metronomski određuje, ali ništa u njegovoj muzici nije sračunato na spoljašnji efekat. Zato izvođenje njegovih kompozicija zahteva veliku tehničku i interpretatorsku spremnost. Šopen je bio bez uzora u pređašnjim razdobljima klasične muzike i gotovo bez naslednika. Ostavio je opus od 74 štampana dela koja po svojoj formalnoj strukturi i poetskim obeležjima nemaju premca u evropskoj muzici. Svojom je umetnošću uticao na klavirsku muziku i interpretativni stil, uticaj koji dopire i u XXI vek.

Jednu grupu Šopenovih dela sačinjavaju zbirke igara-poloneza, mazurki, valcera, duboke sadržajnosti. Uobičajene salonske komade uzdiže do ranga istinskih umetničkih dela. Šopen je dao doprinos i stvaranju novih tipova velikih formi-balada, fantazija, skreca. Etida koja je do Šopena bila instruktivna kompozicija, korištena u nastavi klavira da bi se savladao određeni tehnički problem, kod njega postaje koncertni komad.

Klavirski koncerti[uredi]

Pored brojnih klavirskih komada koje je napisao i udahnuo im klasičan, antologijski koncertni karakter i formu i u manjoj meri kamerne muzike, dva klavirska koncerta i jedna baletska svita Silfide, jedina su dela gde je koristio orkestar. Posebno su značajna njegova dva klavirska koncerta, komponovana u klasičnoj trostavačnoj formi zrelog koncerta XIX veka. Sa pravom je Berlioz za njih napisao da je orkestar u njima „samo pratnja, takoreći hladna i nekorisna”. Klavir je u prvom planu. Šopenovi klavirski koncerti, standardni su deo svetskog koncertnog repertoara i svuda se rado izvode. Mladi pijanisti ih rado uzimaju za svoja međunarodna takmičenja.

Prvi koncert, opus 11, e-mol[uredi]

Frederik Šopen u parku Manjež, Beograd

Ovaj koncert je dovršen 1830. a objavljen i premijerno izveden 1833. godine. Obiluje viruozitetin u klaviru i posvećen je pijanisti Fridrihu Kalkbreneru. Tri njegova stava obrazuju celinu trajanja 37 minuta. Prvi stav je Allegro maestoso, sav u sonatnom obliku i traje polovinu ukupnog vremena koncerta. Obe njegove teme su veoma izražajne i elegantne, sa prizvukom sete, bez snažnijih kontrasta. Samo, druga tema modulira u E-Dur, a orkestar se kroz ceo stav tretira kao stereotipna pratnja veoma viruoznom klaviru. Drugi stav je Romansa – Larghetto u E-Duru i po svom karakteru je jedan nokturno. Inspirisan je Šopenovom ljubavi prema Konstanci Glatkovskoj, a o viruoznosti klavira svedoči podatak da se ovaj stav može izvoditi i kao samostalan komad, pisan samo za klavir. Ovde je orkestar još hladnija pratnja jednoj dražesnoj melodici klavira. Treći i finalni stav je Rondo – Allegro, opet u E-Duru, na kraju se vraća u osnovni tonalitet, a glavna tema mu je zasnovana na ritmovima krakovjaka, poljske narodne igre. Klavir je ovde još virtuozniji, kroz sve svoje registre, a u drugoj temi, Šopen bez ikakvih ukrasa daje maha levoj ruci da nastupa za oktavu ispod desne. Ovaj stav, kroz uvod, razradu i finalnu kadencu i kodu, daje maha solisti da iskaže sve bravure klavira kao instrumenta.

Drugi koncert, opus 21, f-mol[uredi]

Ovaj je koncert dovršen iste 1830. godine, samo nešto pre prvog koncerta, ali je publikovan i premijerno izveden tek 1835. godine. Inspirisan je Šopneovom ljubavi prema Konstanci Glatkovskoj, ali je kasnije kad je objavljen, posvećen drugoj Šopenovoj ljubavi, Delfini Potočkoj. Mada je i ovaj koncert dosta virtuozan, briljantnost je nešto potisnuta u korist poetskog izraza. Tri njegova stava obrazuju celinu trajanja 35 minuta. Prvi stav je opsežni sonatni Maestoso. Karakterišu ga ritmički izrazita prva i lirska druga tema. U razvojnom delu i reprizi nastupaju karakteristični Šopenovi osećaji za obilje maštovitih figuracija, ornamenata i blistave pasaže i tercne nizove. Drugi stav je Romansa – Larghetto i po svom karakteru je opet nokturno, kao i u prvom koncertu. Samo, u njegovom srednjem delu se javlja jedan snažan prolom u orkestru iz koga solista u završnom delu, uz blago figuriranje, vraća prvobitno raspoloženje stava. Finalni treći stav je Rondo – Allegro, pisan u stilu sonate, gde prva tema opet donosi, samo sada lirskiju, poljsku narodnu igru kujavjak. Epizode stava se smenjuju u formi mazurke u orkestru i lirskih solo partija u klaviru, da bi nakon burnih ritmova poljskog obereka, u kadenci i kodi, solista ponovo dobio priliku da iskaže sve viruozne mogućnosti solo klavira.

Izabrana dela[uredi]

  • Balade – Br. 1 Op. 23, Br. 2 Op. 38, Br. 3 Op. 47, Br. 4 Op. 52.
  • Etide – Op. 10 & 25
  • Mazurke
  • Nokturni
  • Dva koncerta za klavir – Op. 11 & 21
  • Poloneze-Fantazija – Op. 61

Problemi kod slušanja ove datoteke? Vidi medija pomoć.

Problemi kod slušanja ove datoteke? Vidi medija pomoć.
  • Sonata – Op. 35
  • Pesma – Op. 74

Problemi kod slušanja ove datoteke? Vidi medija pomoć.

Zanimljivosti[uredi]

  • Svake pete godine se održava međunarodni konkurs pijanista Frederik Šopen u Varšavi.
  • Međunarodni aerodrom u Varšavi dobilo je ime po Šopenu.
  • Snimljena su dva filma o ljubavnoj vezi Šopena i Žorž Sand. Prvi film Impromptu snimljen je 1991, drugi Chopin: Desire for Love 2002. Takođe postoji film A Song to Remember o Šopenovom životu, snimljen 1945. godine.
  • Postoji videoigra za Xbox 360 sa Šopenom pod imenom Eternal Sonata (objavljena 2006. godine)
  • Asteroid 3784 Šopen dobio je ime po Šopenu, kao i jedan krater na Merkuru.
  • Šopenova muzika se pojavljuje u mnogim filmovima, na primer Pijanista i Građanin Kejn.
  • Šopen je jedno vreme nosio bradu samo na jednoj strani lica, što je lakonski objašnjavao: „Nema veze, ionako publika vidi samo moj desni profil“.

Literatura[uredi]

  • Bastet, Frédéric L. (1997). Helse liefde: Biografisch essay over Marie d'Agoult, Frédéric Chopin, Franz Liszt, George Sand [in Dutch]. Amsterdam: Querido. ISBN 90-214-5157-3.
  • Samson, Jim (1996). Chopin. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-816495-5.. 
  • Siepmann, Jeremy (1995). Chopin: The Reluctant Romantic. London: Victor Gollancz. ISBN 0-575-05692-4. 
  • Wuest, Hans Werner (2001). Frédéric Chopin, Briefe und Zeitzeugnisse, Koeln, ISBN 3-8311-0066-7.

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :