Николо Паганини

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Николо Паганини
Niccolo Paganini.jpg
Николо Паганини
Датум рођења (1782-10-27)27. октобар 1782.
Место рођења Ђенова,
 Република Ђенова Република Ђенова
Датум смрти 27. мај 1840.(1840-05-27) (57 год.)
Место смрти Ница,
 Flag of Kingdom of Sardinia (1848).svg Краљевина Сардинија

Николо Паганини (италијански: Niccolò Paganini; Ђенова, 27. октобар 1782Ница, 27. мај 1840) био је италијански виолиниста, виолиста, гитариста и композитор. Био је најславнији виолиниста-виртуоз свога времена, а оставио је траг и као један од стубова савремене виолинске технике. Његове композиције „24 каприча за соло виолину” оп. 1 су међу његовим најпознатијим композицијама и служиле су као надахнуће за многе угледне композиторе.

Биографија[уреди]

Детињство[уреди]

Николо Паганини рођен је у Ђенови, тадашћем главном граду Републике Ђенове, 27. октобра 1782. године, као треће од шест детета Антонија и Терезе (рођене Бочардо) Паганини. Паганинијев отац је био неуспешан трговац, али је успео да допуни своје приходе кроз свирање музике на мандолини. У петој години, Паганини је почео да учи мандолину од свог оца, а касније је прешао на виолину, у седмој години. Његови музички таленти су брзо препознати; њима је стекао бројне стипендије за часове виолине. Млади Паганини студирао је код различитих локалних виолиниста, укључујући Ђованија Сервета и Ђакома Косте, али је његов напредак брзо превазишао њихове способности. Николо је вредно учио и вежбао развијајући свој таленат, а 31. јула 1795. године одржао је свој први концерт у позоришту „Сант Агостини“ у Ђенови како би сакупио новац за даље школовање у Парми. Након изузетног концерта испуњеног Николовим варијацијама више познатих дела, Паганини и његов отац су отпутовали у Парму да траже даља упутства од Алесандра Роле. Међутим, након што је одслушао Паганинијево свирање, Рола га је одмах упутио код свог учитеља Фердинанда Паера, а касније и код Паеровог властитог учитеља, Гаспара Гиретија. Иако Паганини није остао дуго са Паером или Гиретијем, они су имали знатан утицај на његов стил компоновања. Ускоро се вратио у родну Ђенову и почео да изучава хармонију и контрапункт.

Политичке прилике[уреди]

У то доба Наполеонова освајања мењају политичке прилике у Ђенови, а 1800. године заузимају је Аустријанци, након чега следи опсада енглеске флоте. Паганини одлучује да се удаљи из Ђенове и почне са одржавањем концерата широм Италије. На њима исказује све своје умеће, склоност музичким и техничким акробацијама на инструменту којим је више него суверено владао. Године 1805, на сопствени захтев, Паганини постаје први виолиниста Националног републиканског оркестра, а недуго затим и други виолиниста на двору Елизе Бонапарте, владарке кнежевине Луке. Елиза се, видевши са каквом страшћу Николо свира, заљубила у њега, али је та љубав остала скривена. У то доба, Паганини компонује без предаха - настаје четрдесетак соната за виолину и гитару. Након пресељења двора у Фиренцу 1809. године и свађе са Елизом, Паганини напушта двор и нестаје из јавног живота.

„Ђавољи виолиниста“[уреди]

Будући да је дивљење често на самој граници зависти, Паганинијеве виолинске чаролије су међу његовим љубоморним и празноверним савременицима ипак биле „објашњене“ тиме да је Паганини „у дослуху са самим ђаволом“. Такође, запазили су и његову опседнутост смрћу и мртвима и да је своју инспирацију често проналазио на гробљима. Упркос својој мршавој и бледој појави оштрих црта лица и често рашчупане косе и бројним интригама које су пратиле његов несумњив таленат недокучив друштву онога доба, Паганини је ипак уживао велики углед и поштовање, а жене су га напросто опседале. Ипак, како је био и напрасит, болесно љубоморан и тешке нарави, ретко ко га је истински разумео и био спреман да подноси све његове успоне и падове. Наредних неколико година о њему се готово ништа не зна, поготово што се у то време све више афирмише оперска музика. Након више разних афера, Паганини се коначно поново појављује на подијуму позоришта „Ла скала“ где изводи неколико својих композиција којима постиже незапамћени успех својом изванредном виртуозношћу и свирачком техником. Од тада почиње Паганинијев вртоглави успон. „Његово гудало је час ђаволско, час анђеоско“, коментарисао је дневник „Коријере дела даме“. Неколико година касније Паганини је већ постао богат. Николо није био човек који је могао да се дуже време скраси на једном месту. Мењао је сапутнице, места пребивалишта, градове. Наступајући широм земље, био је и приморан да се непрестано сели. Међутим, у зиму 1820. године Никола сустиже исцрпљеност, слабост и први знаци сифилиса који ће га две деценије касније и отерати у гроб. Полако губи вид, али не и вољу и наду да живи и свира и припрема свој велики повратак на сцену. Упознаје младу певачицу Антонију Бјанки која му у јулу 1825. године рађа сина Акила, једину праву љубав Паганинијевог живота. Након растанка са Антонијом, Паганини свуда са собом води сина и грчевито се бори за старатељство над њим.

„Освајање Европе“[уреди]

Године 1827, Паганини започиње освајање Европе. Поново компонује и наступа, али и дефинитивно нарушава своје начето здравље. После невиђеног одушевљења у Бечу где је од цара Фрања I добио и Орден камерног виртуоза, Паганини наставља да наступа широм Европе. Ипак, како болест напредује, све му је теже да наступа и у паузи између концерата посећује бање и лечилишта, не престајући да путује, компонује и свира. Пруски краљ га проглашава за првог концертног мајстора, а од руског цара у Варшави 1829. године добија и брилијантски прстен. Широм Европе слушање Паганинијевих концерата постаје монденска обавеза - крунисане главе, принчеви, грофови, уметници, сви су хрлили да би чули чудесног Италијана. Следи и турнеја по Енглеској, цена улазница за његове концерте астрономски расте и упркос томе Паганини одржава више од 150 концерата најпосећенијих у историји. Међутим, све болеснији, враћа се у Парму где купује вилу „Гајоне“ и наставља да одржава локалне концерте. Ускоро добија и старатељство над сином, али и осећа да му је животна снага на измаку. 16. јуна 1837. године у Торину Паганини одржава последњи концерт у животу. Последње године живота Паганини проводи у Паризу и Ници са сином. У његовом наручју издахнуо је 27. маја 1840. године. Сахрана виолинисте познатог под надимком „ђаволски“ била је забрањена на гробљу, што је преиначено 4 године касније. На пармском гробљу Паганини је међутим сахрањен тек 36 година касније, где његове кости и данас почивају.

Спољашње везе[уреди]

Напомена