Fridrih Šiler

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Fridrih Šiler
Fridrih Šiler
Lični podaci
Puno imeJohan Kristof Fridrih fon Šiler (nem. Johann Christoph Friedrich von Schiller)
Datum rođenja(1759-11-10)10. novembar 1759.
Mesto rođenjaMarbah am Nekar,
Datum smrti9. maj 1805.(1805-05-09) (45 god.)
Mesto smrtiVajmar,
ObrazovanjeKarlsschule Stuttgart, Univerzitet Fridrih Šiler
Potpis

Fridrih Šiler (nem. Friedrich Schiller; Marbah am Nekar, 10. novembar 1759 — Vajmar, 9. maj 1805) je bio nemački pesnik, dramaturg, filozof i istoričar.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Šiler je rođen 1759. u Marbahu na Nekaru. Otac mu je bio oficir u vojsci Virtemberga. Nešto kasnije, oko 1764, porodica se preselila u Lorh gde su živeli do 1766. Detinjstvo i mladost je proveo u relativnom siromaštvu. Šiler je odrastao u veoma religioznoj porodici i proveo je mnogo vremena u svojoj mladosti studirajući Bibliju, što je kasnije imalo uticaja na njegovo pisanje za pozorište.[1] Šiler je počeo da studira pravo 1773, a 1775. medicinu. Postao je vojni doktor u Štutgartu. Anonimno je objavio dramu „Razbojnici“ 1781. Delo je doživelo priličan uspeh na svojoj premijeri, naročito kod mlađe publike. Međutim, Šiler je usled revolucionarnih poruka drame uhapšen i kratko vreme je proveo u zatvoru, tako da je napustio posao u Štutgartu i prešao u Manhajm. Godine 1783, radio je kao bibliotekar i dobio ugovor da radi kao pisac za pozorište u Manhajmu. Od 1783. se često selio (Lajpcig, Drezden, Vajmar), a prvi put se sreo sa Geteom 1788. Krajem te godine, dobio je mesto profesora istorije i filozofije u Jeni. Pisao je istorijska dela. Imao je velike simpatije za velikana svoga vremena: Vilhelma fon Humbolta. Godine 1790, oženio se Šarlotom fon Lengenfeld. Nažalost, zdravstveno stanje mu se pogoršalo (verovatno od tuberkuloze) i dodeljena mu je penzija 1791. Na Geteov nagovor, 1794, počeo je da piše za satirične časopise. Revolucionarna Francuska mu je 1792. dala francusko državljanstvo, zbog njegovih čestih članaka protiv tiranije. Godine 1799, vratio se u Vajmar gde ga je Gete usmerio da piše za pozorište. Sa njim je osnovao „Vajmarski teatar“ koji se brzo nametnuo na pozorišnoj sceni Nemačke, i doprineo preporodu dramskog književnog žanra. Šiler je živeo u Vajmaru sve do smrti. Dobio je plemićku titulu 1802. Umro je tri godine kasnije, u 46-oj godini života.

Od 1934, Univerzitet u Jeni nosi Šilerovo ime, dok je u Srbiji jedna ulica u Zemunu nazvana po njemu.[2] Ta ulica nosi njegovo ime još pre Drugog svetskog rata.[3]

Književni značaj[uredi | uredi izvor]

Spomenik Geteu i Šileru u Vajmaru

Značaj Šilerovih dela nije očigledan za istraživača u XXI veku. Njegovo delo je puno retorike, i često veoma osećajno.

Ali teme kojima se ona bave, političke, etičke ili estetičke, značajno su doprinele razvoju novih ideja na kraju XVIII veka, i naročito su doprinele razvoju romantizma. Šiler je bio velikan doba romantizma, i to više nego Gete. Njegova filozofska dela su i dalje aktuelna, puna dubokih misli, i mnogo pristupačnija nego teorije njegovog omiljenog uzora i savremenika, filozofa Kanta.

Danas Šilerove predstave nisu često na programu pozorišta. Njegovi pozorišni komadi su poletni, predstavljaju ljude i ličnosti velikog formata, i nezaboravne likove: Viljema Tela, kralja Filipa II iz „Don Karlosa“, Karla iz „Razbojnika“, i mnoge druge. Bio je izvanredan u predstavljanju muževnih i paćeničkih temperamenata, dok je ženske likove obično zanemarivao.

Paradoksalno je da je ovaj veliki romantičar u Nemačku doneo i duh klasicizma, koja ona do tada nije poznavala. Preveo je dramu „Fedra“ Žana Rasina, neke drame Euripida, i primenjivao u svojim delima dramske metode po uzoru na klasične grčke tragedije.

Svojim značajem u književnosti klasicizma i romantizma, Šiler zauzima centralno mesto u nemačkoj i evropskoj književnosti.

Među velikim poštovaocima Šilerovog dela su Dostojevski, Betoven, Đuzepe Verdi i Tomas Man.

Nasleđe i počasti[uredi | uredi izvor]

Litografski portret iz 1905, sa natpisom "Friedrih fon Šiler" u znak priznanja njegovog oplemenjivanja 1802.

Prvu autoritativnu Šilerovu biografiju napisala je njegova snaja Karolina fon Volcogen 1830. godine, Schillers Leben (Šilerov život).[4]

Kovčeg koji je sadržao ono što je navodno bio Šilerov skelet donet je 1827. u Vajmarski vojvodski trezor, mesto sahrane kuće Saks-Vajmar-Ajzenah na istorijskom groblju Vajmara, a kasnije i Geteovo počivalište. Naučnici su 3. maja 2008. objavili da su DNK testovi pokazali da lobanja ovog skeleta nije Šilerova i da je njegova grobnica sada prazna.[5] Fizička sličnost između ove lobanje i postojeće posmrtne maske,[6] kao i sa portretima Šilera, navela je mnoge stručnjake da veruju da je lobanja Šilerova.

Nemačko-američka zajednica grada Njujorka donirala je bronzanu skulpturu Šilera Central parku 1859. To je bila prva postavljena skulptura Centralnog parka.[7]

Šilerov park u Kolumbusu, Ohajo, nazvan je po Šileru i centriran je oko statue nalik na njega otkako je poklonjena 1891. Tokom Prvog svetskog rata, ime parka je promenjeno u Vašington park kao odgovor na antinemačke osećanje, ali je vraćeno nekoliko godina kasnije. To je primarni park za Južnu stranu u naselju Džerman selo.[8]

Gugl je 10. novembra 2019. proslavio njegov 260. rođendan Gugl dudl logotipom.[9]

Pisanje[uredi | uredi izvor]

Filozofski radovi[uredi | uredi izvor]

Šiler je napisao mnoge filozofske radove o etici i estetici. On je sintetisao misao Imanuela Kanta sa mišlju nemačkog idealističkog filozofa Karla Leonharda Rajnholda. On je razradio koncept Kristofa Martina Vilanda o die schöne Seele (lepoj duši), ljudskom biću čije su emocije obrazovane razumom, tako da Pflicht und Neigung (dužnost i sklonost) više nisu u sukobu jedno sa drugim; stoga lepota, za Šilera, nije samo estetsko iskustvo, već i moralno: Dobro je lepo. Veza između morala i estetike javlja se i u Šilerovoj kontroverznoj pesmi „Die Götter Griechenlandes“ (Bogovi Grčke). Moderni naučnici smatraju da „bogovi“ u Šilerovoj pesmi predstavljaju moralne i estetske vrednosti, koje je Šiler vezao za paganizam i ideju o začaranoj prirodi.[10] U tom pogledu Šilerova estetska doktrina pokazuje uticaj hrišćanske teozofije.[11]

Među naučnicima postoji opšti konsenzus da ima smisla misliti o Šileru kao o liberalu,[12][13][14] i on se često navodi kao kosmopolitski mislilac.[15][16][17] Šilerov filozofski rad se posebno bavio pitanjem ljudske slobode, preokupacijom koja je vodila i njegova istorijska istraživanja, kao što su Tridesetogodišnji rat i Holandska pobuna, a zatim je našla put i u njegovim dramama: Valenštajnova trilogija se tiče Tridesetogodišnje rata, dok Don Karlos govori o pobuni Holandije protiv Španije. Šiler je napisao dva važna eseja o pitanju uzvišenog (das Erhabene), pod naslovima „Vom Erhabenen“ i „Über das Erhabene“; ovi eseji se bave jednim aspektom ljudske slobode — sposobnošću da se prkosi svojim životinjskim instinktima, kao što je nagon za samoodržanjem, kada se, na primer, neko voljno žrtvuje za konceptualne ideale.

Dela[uredi | uredi izvor]

Poezija[uredi | uredi izvor]

  • Veče (1776)
  • Osvajač (1777)
  • Elegija o smrti mladića (1780)
  • Oda radosti (Ode an die Freude) (1785)
  • Grčki bogovi (1789)
  • Umetnici (1789)
  • Ibikovi ždrali (1797) - balada
  • * Reči iluzije (1799)
  • Kasandra (1802)

Pozorište[uredi | uredi izvor]

Eseji[uredi | uredi izvor]

  • O estetičkom vaspitanju čoveka (Über die ästhetische Erziehung des Menschen) (1795)
  • Epigrami Ksenije (zajedno sa Geteom) (1797)
  • O odnosu životinjske prirode čoveka sa njegovim razumom (1777)
  • O ljupkosti i dostojanstvu (1793)
  • O naivnom i sentimentalnom pesništvu (1796)

Istorijska dela[uredi | uredi izvor]

  • Istorija otpadništva ujedinjene Nizozemske (Geschichte des Abfalls der Vereinigten Niederlande von der spanischen Regierung) (1788)
  • Istorija Tridesetogodišnjeg rata, (Geschichte des dreißigjährigen Krieges) (1790)

Pisma[uredi | uredi izvor]

  • Pisma Kerneru, Vilhelm fon Humboltu, Geteu, itd.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Simons, John D (1990). „Frederich Schiller”. Dictionary of Literary Biography, Volume 94: German Writers in the Age of Goethe: Sturm und Drang to Classicism. ISBN 9780810345744. 
  2. ^ Z. NIKOLIĆ (3. april 2003). „Šiler ponovo među Srbima”. novosti.rs. Večernje novosti. Pristupljeno 10. maj 2022. 
  3. ^ E. V. N. (18. mart 2003). „U Zemunu se sve znalo”. Večernje novosti. Pristupljeno 10. maj 2022. „ŠILEROVA ulica jedina je u Gornjoj varoši posle Drugog svetskog rata zadržala staro ime.” 
  4. ^ Sharpe, Lesley (april 1999). „Female Illness and Male Heroism: The Works of Caroline von Wolzogen”. German Life and Letters. 52 (2): 184—196. PMID 20677404. doi:10.1111/1468-0483.00129. 
  5. ^ "Schädel in Schillers Sarg wurde ausgetauscht" (Skull in Schiller's coffin has been exchanged), Der Spiegel, 3 May 2008.
    "Schädel in Weimar gehört nicht Schiller" (Skull in Weimar does not belong to Schiller), Die Welt, 3 May 2008.
  6. ^ „Death Mask”. Sammlungen.hu-berlin.de. Pristupljeno 6. 11. 2013. 
  7. ^ „New York City Department of Parks and Recreation Website”. Pristupljeno 7. 4. 2020. 
  8. ^ „Schiller Park”. Arhivirano iz originala 18. 12. 2019. g. Pristupljeno 29. 01. 2023. 
  9. ^ „Friedrich von Schiller's 260th Birthday”. Google. 10. 11. 2019. 
  10. ^ Josephson-Storm 2017, str. 82–83.
  11. ^ Josephson-Storm 2017, str. 81.
  12. ^ Martin, Nicholas (2006). Schiller: A Birmingham Symposium. Rodopi. str. 257. 
  13. ^ Gray, John (1995). Liberalism. University of Minnesota Press. str. 33. 
  14. ^ Sharpe, Lesley (1991). Friedrich Schiller: Drama, Thought and Politics. Cambridge University Press. str. 2. 
  15. ^ Bell, Duncan (2010). Ethics and World Politics. Oxford University Press. str. 147. ISBN 978-0-19-954862-0. 
  16. ^ Cavallar, Georg (2011). Imperfect Cosmopolis: Studies in the history of international legal theory and cosmopolitan ideas. University of Wales Press. str. 41. 
  17. ^ Sharpe, Lesley (1995). Schiller's Aesthetic Essays: Two Centuries of Criticism. Camden House. str. 58. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Lahnstein, Peter (januar 1984) [1981]. Schillers Leben. Frankfurt am Main: Fischer. ISBN 978-3-596-25621-1. 
  • Engel, Manfred: "Schiller und wir – Ferne aus großer Nähe". Oxford German Studies 37 (2008) 1: 37–49

Šilerovi kompletni radovi su objavljeni u sledećim izdanjima:

  • Historical-critical edition by K. Goedeke (17 volumes, Stuttgart, 1867–76)
  • Säkular-Ausgabe edition by Von der Hellen (16 volumes, Stuttgart, 1904–05)
  • historical-critical edition by Günther and Witkowski (20 volumes, Leipzig, 1909–10).

Druga značajna izdanja su:

  • the Hempel edition (1868–74)
  • the Boxberger edition, in Kürschners National-Literatur (12 volumes, Berlin, 1882–91)
  • the edition by Kutscher and Zisseler (15 parts, Berlin, 1908)
  • the Horenausgabe (16 volumes, Munich, 1910, et. seq.)
  • the edition of the Tempel Klassiker (13 volumes, Leipzig, 1910–11)
  • Helios Klassiker (6 volumes, Leipzig, 1911).

Documents and other memorials of Schiller are in the Goethe- und Schiller-Archiv in Weimar.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Fridrih Šiler na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фридрих_Шилер&oldid=27551291”