Šarl Matje Duse
| Šarl Matje Duse | |
|---|---|
 1908. | |
| Lični podaci | |
| Puno ime | Šarl Matje Duse |
| Datum rođenja | 18. februar 1864. |
| Mesto rođenja | Avernas-le Bauduin, Belgija |
| Datum smrti | 29. jul 1929. (65 god.) |
| Mesto smrti | Beograd, Kraljevina Jugoslavija |
| Sportske informacije | |
| Sport | mačevanje |
Šarl Matje Duse (fr. Charles Mathieu Doucet; Avernas-le Bauduin 18. februar 1864 — Beograd, 29. jul 1929) je bio prvi zapadnoevropski učitelj mačevanja u Srbiji, istaknuti propagator mačevanja u Kraljevini Srbiji i u Kraljevini SHS.[1] Dao je neprocenjiv doprinos razvoju sporta, prvenstveno mačevanja [2] i bio odličan učitelj, izvanredan pedagog i veliki entuzijasta u svom pozivu.[1] Dao je niz značajnih doprinosa razvoju fizičke kulture u Srbiji.[3]
Biografija[uredi | uredi izvor]
Rođen je u Avernas-le Bauduin u Belgiji. Tokom 1889. je završio Mačevalačku akademiju u Briselu (fr. Cercle d’Escrime Bruxelles[4]), kao prvi u rangu. Iste godine, na poziv turske vlade, otišao je u Istanbul, gde je angažovan kao učitelj borenja na Vojnoj akademiji.[2]
U Istanbulu se upoznao sa atašeom Kraljevine Srbije i generalštabnim pukovnikom Svetozarom Nešićem, koji mu je predložio da pređe u Beograd.[2]
Na lični poziv kralja Aleksandra Obrenovića, na jesen 1891. je došao u Beograd, gde je radio kao kontraktualni (na ugovor), a zatim kao redovni viši učitelj borenja na Nižoj školi Vojne akademije i sa tim zvanjem je penzionisan 1. maja 1923. godine.[2]
Srodio se sa novom sredinom i oženio se sa Novosađankom Anom Lukaček, poreklom Čehinjom,[1] ćerkom poznatog trgovca Nikole Lukačeka.[2]
Najpre je bio nastavnik borenja bajonetom, kao osnovnim pešadijskim hladnim oružjem tog perioda, zatim učitelj borenja sabljom za konjicu, a tek potom i sportskog mačevanja.[1]
Njegov dolazak u Beograd je predstavljao prelomni trenutak, značajan za povratak pravoj veštini evropskog, modernog mačevanja u Srbiju 19. veka.[1] Do njegovog dolaska mačevanje su predavali po staroj metodi, nemačkoj metodi.[4] Modernizovao je mačevanje na Vojnoj akademiji uvođenjem „francuske škole", kao i rapirne borbe, koja nije bila ranije zastupljena u Srbiji.
Za veoma kratko vreme uspeo je da okupi oko sebe niz vrsnih oficira koji su imali talenta za mačevanje.[1]
Decembra 1894. se obratio Ministarstvu prosvete sa predlogom da se u begoradske škole uvede građansko sportsko mačevanja.[5] Iste godine je primljen za nastavnika mačevanja u Višem ženskom zavodu, privatnoj školi, u kojoj su se mačevanju obučavale devojke iz otmenijih krugova.[1] To je bila prva građanska (civilna) škola u kojoj je Duse držao sportsko mačevanje.[5]
18/30. januara 1897. otvorena je Škola borenja Šarla Dušea. Škola je otvorena na Terazijama u zgradi Avale,[5] u stanu gde je kasnije boravio Nikola Pašić. Za časove mačevanja je korišćen ceo sprat.[4] Škola je odlično radila i imala je puno polaznika, među njima beogradski lekari, advokati i ljudi drugih profesija, đaci, studenti, kao i devojke, uglavnom iz diplomatskih krugova.[5]
On je 1. maja 1897. osnovao Boračko društvo „Srpski mač", prvo mačevalačko društvo u Beogradu. Od tada je započeo organizovan razvoj mačevalačkog sporta u Srbiji. Prvi javni čas mačevanja društvo je priredilo sredinom maja 1897. godine u kafani „Bulevar", koja se nalazila u zgradi gde je danas Bioskop „Balkan", uz prisustvo velikog broja polaznika njegove škole. Tom prilikom Duse je u borbi odneo pobedu nad Santelijem, profesorom mačevanja iz Pešte.[1] U društvu se okupio veliki broj ljubitelja mačevanja, a on je predavanja držao sa velikom ljubavlju, munjevitom brzinom je rešavao najkomplikovanije tehičke radnje.[4] Bio pravi atleta, retke izdržljivosti, dominirao je nad svojim protivnikom samog početka borbe.[3] U periodu 1898-1909 društvo je davalo najbolje borce u vojsci i građanstvu.[5] Od 1906. je bio član Loptačkog odseka „Srpskog mača".[1]
Na inicijativu Dusea je 1. novembra 1900, pod patronatom Vojne akademije, osnovana je Oficirska škola borenja, čiji je upravnik bio inžinjerijski pukovnik Damjan Popović. U njoj se mačevanje vežbalo veoma intenzivno, svakoga dana od 8 do 12 časova, u sali Vojne akademije. Duse je držao časove sa pomoćnicima, pešadijskim poručnicima Dragoljubom Bajalovićem i Aleksandrom Josifovićem. U školi se po završetku dvogodišnjeg tečaja polagao završni ispit pred komisijom.[1]
Bio je zadužen za održavanje časova mačevanja u celoj vojsci, kako na akademiji, tako i u nižim i višim vojnim školama.[5]
Za potrebe Vojne Akademije 1898. godine izao je knjigu: „Uputstvo za borenje nožem (bajonetom)”, na 32 strane i sa 25 fotografija. Verovatno su postojali slični priručnici za borbu sabljom i rapirom, ali oni nisu sačuvani usled ratnih razaranja.[1]
Konstruisao je novi model drške za sablju, koji je usvojen na Kongresu Međunarodne mačevalačke federacije (FIE), a koristio se već na mačevalačkim akademijama u Beču i Budimpešti.[1]
Vojna akademija je aktivno pomagala i civilno mačevanje u građanskim školama, kako opremom tako i povremenim ustupanjem prostora za mačevalačke aktivnosti.[1]
Vojna akademija je bila zatvorena od septembra 1912. do oktobra 1913. godine i od jula 1914. do oktobra 1919. godine. Kada je ponovo otpočela sa radom 1. oktobra 1919. godine. Predmet borenja (mačevanje) ponovo je predavao Šarl Duse, sa zvanjem višeg nastavnika borenja.[1]
Zahvaljujući njemu u vojsci se po prvi put pojavilo i sportsko mačevanje. Duse je oficire učio borbi sportskom sabljom, floretom i mačem. Oficiri su više vežbali tehniku sportskog nego borbenog mačevanja, koji je gotovo sasvim izgubilo gimnastičko-egzercirni karakter. Kao borbenu veštinu, u redovnom programu obuke, mačevanje se učilo samo u konjici. U ostalim rodovima se borbeno mačevanje izučavalo po izboru.[1]
Sa svojim najboljim đacima nastupao na međunarodnim mačevalačkim akademijama u Budimpešti, Beču, Parizu, Sofiji, Zagrebu, Beogradu i drugim gradovima.[1]
Nakon Majskog prevrata 1903. angažovan je kao lični instruktor prinčeva Đorđa i Aleksandra Karađorđevića.[2] Zbog časova je dolazio dva puta nedeljno u dvor.[1]
Godine 1907, zajedno sa Erbom i Milutinom Krnjajićem i oficirima vojske je aktivno učestvovao u radu Boračkog društva „Dušan Silni”, kojeg je takođe predstavljao na mnogim turnirima i akademijama.[1]
Od 1906. godine, Ministarstvo prosvete je pokrenulo inicijativu za otvaranje „Gimnastičke škole“ u Beogradu sa ciljem školovanja nastavnika gimnastike za rad u osnovnim i srednjim školama Kraljevine Srbije. Krajem novembra 1907. godine doneta je odluka o otvaranju škole. Prvi kurs je organizovan u maju 1908. godine. Za učitelja borenja je angažovan Šarl Duse, a za gimnastiku František Hofman.[6] Nastava se davala u dva tromesečna ciklusa. Duse je držao je po četiri časa mačevanja nedeljno.[1] „Gimnastička škola“ je bila preteča današnjeg Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja.[6]
Pod pokroviteljstvom kralja Petra I Karađorđevića u Beogradu je 21. februara 1908. godine održana mačevalačka akademija, prva poznata mačevalačka manifestacija.[1]
Za svoj dugogodišnji i veoma uspešan rad, kao vrsni učitelj mačevanja u Vojnoj akademiji, na predlog Ministarstva vojske i mornarice Kraljevine SHS, 12. jula 1920. godine je odlikovan Ordenom Svetog Save II reda. Dve nedelje pre penzionisanja, 17. aprila 1923. godine je odlikovan Ordenom Belog orla I reda. Nakon penzionisanja, na njegovo mesto, od 21. oktobra 1923. godine postavljan je pešadijski pukovnik Bogoljub Dinić.[1]
Umro je 29. jula 1929. godine u Beogradu. Sahranio ga je njegov tast Nikola Lukaček, na Novom groblju.[1]
Ostale aktivnosti[uredi | uredi izvor]
Bavio se motorciklizmom i biciklizmom. Učestvovao je u „Velosipedskoj trci Niš-Beograd", na stazi dugoj 250 kilometara, odražanoj 20. maja 1898. Od 1900. je bio član Uprave Prvog srpskog Velosipedskog društva.[1] Godine 1910. je otvorio privatno zastupništvo „Fabrik Nasionala“ u Beogradu, pod nazivom „Belgijska industrijska agencija“, s težnjom da se bavi prvenstveno uvozom bicikala, motorcikala i automobila.[2] Godine 1911. je kupio svoj prvi automobil, takođe od iste fabrike, postavši tako jedan od prvih vlasnika automobila u Srbiji. Automobil je u Beogradu nosio registarski broj 16,[1] i mogao je da razvije brzinu od 60 km/h. Duse je bio vlasnik i jedne od prvih taksi firmi u Beogradu. Na početku Prvog svetskog rata postavljen je za komandira Automobilskog odeljenja Vrhovne komande.[3]
Po izbijanju Prvog balkanskog rata, zbog potražnje oficira za ličnim oružjem, uvezao je prvu količinu pištolja marke FN-Brauning M 1910 u kalibru 7,65 mm.[2] Pokazao se kao sposoban i dalekovid trgovac, postavši jedan od prvih kupaca ovog oružja, a trgovinom oružja se bavio do smrti. [7] Uvidom u registre prodaje oružja u fabrici,[2] kao i prepise izvornog istražnog materijala protiv Gavrila Principa i drugih, ustanovljeno je da su četiri pištolja, modela FN-Brauning M 1910, kalibra 9h17 mm i serijskih brojeva 19074, 19075, 19120 i 19126[8] koje su koristili sarajevski atentatori, nabavljeni iz Belgije, upravo preko njegove agencije. Gavrilo Princip je koristio pištolj koji je nosio serijski broj 19075. U toku istrage Sarajevskog atentata istražni organi, nisu pokušavali da otkriju poreklo oružja i zadvoljili su se saznanjem o tome da su oružje za atentatore obezbedili Vojislav Tankosić i Milan Ciganović.[9] Osim toga, Dragiša Stojadinović je tvrdio da je januara 1914, na starom Beogradskom strelištu kod Vajfertove pivare, zajedno sa Vojislavom Tankosićem obučavao Gavrila Principa i Trifka Grabeža. Za obuku gađanjem su koristili dva Brauning pištolja, kao i veća količina municije, koje je Tankosić dobio na poklon od Dusea.[8]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u Stanković 2014.
- ^ a b v g d đ e ž z Bogdanović 2014, str. 18.
- ^ a b v Gavrilović 2016, str. 35.
- ^ a b v g Gavrilović 2016, str. 34.
- ^ a b v g d đ Stanković & 2014-III.
- ^ a b Gavrilović 2016, str. 58.
- ^ Bogdanović 2014, str. 19.
- ^ a b Bogdanović 2014, str. 17.
- ^ Bogdanović 2014, str. 14.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Bogdanović, Branko (2014). Kusturica, Emir, ur. „Oružje sarajevskih atentatora” (PDF). Istorijske sveske. Višegrad - Andrićgrad: Andrićev Institut. 6. ISSN 2303-5293. Arhivirano iz originala (PDF) 20. 06. 2016. g. Pristupljeno 24. 9. 2017.
- Stanković, Aleksandar (2014). Vojno mačevanje u Srbiji 1804 - 2004 (2014) (PDF). Beograd: Škola mačevanja Sveti Đorđe. Pristupljeno 25. 9. 2017.
- Stanković, Aleksandar (2014). Istorija mačevanja u Beogradu i Srbiji - Viteško, dvorsko i građansko mačevanje - epoha škola 1284-1941 (PDF). Beograd: Škola mačevanja Sveti Đorđe. Pristupljeno 26. 9. 2017.
- Gavrilović, Dejan (2016). Fizičko vežbanje i vojska Kraljevine Srbije - doktorska disertacija. Beograd: Univerzitet u Beogradu, Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja. Pristupljeno 27. 9. 2017.
