Пређи на садржај

Веда Загорац

С Википедије, слободне енциклопедије
веда загорац
Веда Загорац
Лични подаци
Датум рођења(1914-00-00)1914.
Место рођењаШишинац, Банија, Аустроугарска
Датум смрти28. октобар 1989.(1989-10-28) (74/75 год.)
Место смртиБеоград, СР Србија, СФР Југославија
Професијаекономисткиња
Породица
СупружникЗдравко Печар
Деловање
Члан КПЈ од1936.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба

Одликовања
Орден Републике са златним венцем Орден рада са црвеном заставом Орден братства и јединства са сребрним венцем
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Партизанска споменица 1941.

Веда Загорац (Шишинац, Банија, 1914Београд, 28. октобар 1989) је била политичка радница, економисткиња и списатељица. Током брака са југословенским новинаром и амбасадором Здравком Печаром је провела преко двадесет година свог живота на афричком континенту. На њену идеју, заједно су почели да сакупљају предмете захваљујући којима је настао Музеј афричке уметности у Београду који носи имезбирка Веде и др Здравка Печара.

Биографија

[уреди | уреди извор]
Веда Загорац у Каиру

Рођена је као Цвијета-Ђурђица Загорац[1] Веда Загорац била је ћерка Андрије Загорца и Славе Угреновић. Након смрти оца у Првом светском рату, мајка се бринула о Ведином образовању. Расла је под њеним јаким утицајем, читала је Крлежу и Цесарца, и била блиска „напредним идејама”, како стоји у једном партијском тексту из 1978. године. Завршила је Другу загребачку реалну гимназију 1931. године. Студирала је филозофију и усавршавала немачки језик у Бечу, а потом је уписала Економски факултет у Загребу који је завршила 1941. године.[1]

За време студија Веда приступа разним омладинским и женским организацијама, а у Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) је примљена 1934. године. У истом периоду Цвијета-Ђурђица мења своје име у револуционарно и касније партизанско - Веда. Истовремено, почиње да обавља и важан задатак агитације на загребачком универзитету, о чему сведочи и њен пријем у Комунистичку партију Југославије (КПЈ), 1936. године. Током студија обавила је низ одговорних задатака на релацији Загреб-Париз-Беч.

У оквиру стручног усавршавања је често путовала и преносила партијску пошту за борце који су преко Париза ишли у Шпанију.[1] Године 1936/37. у Паризу је завршила курс при ЦК КПЈ где се повезала са самим врхом партије. По повратку у Југославију крајем 1937. године Веда Загорац живи у својој кући у Загребу у којој често тајно борави Тито.[1] Била је блиска сарадница Јосипа Броза Тита, на чији је наговор купила кућу у Загребу, у којој је Тито често тајно боравио. На кући је спомен плоча са уклесаним речима „У овој кући је 1939 – 1940. године илегално радио и становао Генерални секретар КПЈ-у Јосип Броз Тито”.[2][3]

Пре рата била је у браку са Теодором Станвуковићем, чланом КПЈ, а окупација ју је затекла у Загребу. Тада бежи у Шид, где је ухапшена 30. априла 1941. Убрзо је ослобођена. Рат проводи у Истри и Приморју. Веда је била уредница партизанског листа „Жена у борби”, чланица главног одбора Антифашистичког фронта жена, а уређивала је и часопис „Ријеч Крајине”. За Здравка Печара се удала 15. децембра 1944. године пред Народним одбором у тек ослобођеном Шибенику. Крај рата Веда проводи раздвојена од Здравка, коме из Шибеника шаље писма из којих се види велика љубав младих револуционара, али и обузетост грађењем нове државе.[1]

Веда Загорац после рата обавља низ важних дужности у сфери економије, публицистике и културе. Иако је у старосну пензију отишла 10. јануара 1967. године, наставила је да пише и објављује о Африци, као и о женском питању, односно о еманципацији жена у Југославији. Од Здравка Печара, с којим је остала у добрим односима до краја живота, се развела 7. децембра 1981. године. Наставила је да живи у Београду „скромна, тиха, одлучна и неуморна”, како јује описао партијски биограф.[1]

Кроз цео живот имала је неколико страсти - економију, колекционарство и Африку. Говорила је енглески, француски и немачки језик. Била је носитељка Ордена републике са златним венцем (1978), Партизанске споменице, Ордена заслуга за народ III степена, Ордена братства и јединства II степена и два египатска одликовања. Била је носитељка и Златне плакете на Првој савезној изложби фото-репортера Југославије 1957. године. Преминула је 28. октобра 1989. године.

Галерија

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ Сладојевић, Ана; Епштајн, Емилиа (2017). Nyimpa kor ndzizi: Човек не може опстати сам. (Ре)концептуализација Музеја афричке уметности - збирке Веде и др Здравка Печара. Београд: Музеј афричке уметности - Збирка Веде и др Здравка Печара. ISBN 978-86-85249-21-1. 
  2. ^ „Заслужни грађани”. Шидски портал. Приступљено 29. 11. 2017. 
  3. ^ „Вести”. Вечерњи. Приступљено 29. 11. 2017. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]