Војна историја Азербејџана

С Википедије, слободне енциклопедије

Војна историја Азербејџана обухвата хиљаде година оружаних акција на територији која обухвата савремени Азербејџан, као и интервенције оружаних снага Азербејџана у сукобима у иностранству. Азери су вероватно наследници разних древних цивилизација и народа, међу којима су аутохтони кавкаски Албанци, иранска племена као што су Скити и Алани, те Огузи међу осталима (уз напомену да више модерних народа са Кавказа своје порекло вуче од неколико од ових древних народа).

Положај земље, на раскршћу Европе и Азије, омогућио је Азерима да имају војне контакте и са европским и са оријенталним снагама.

Стари век[уреди | уреди извор]

Кавкаска Албанија[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Кавкаска Албанија
Закавказје и Кавкаска Албанија (оивичена црвеним тачкицама). Већина Кавкаске Албаније налази се у данашњем Азербејџану

Верује се да су кавкаски Албанци најранији становници Азербејџана.[тражи се извор] Рани освајачи били су Скити у 9. веку пре нове ере.[1] Јужни Кавказ су на крају освојили Ахемениди око 550. године пре нове ере. У овом периоду, у Азербејџану се ширио зороастризам.Александар Велики је поразио Ахмениде 330. године пре нове ере. Након пада Селеукида у Персији, 247. године пре нове ере, делове модерног Азербејџана контролише Јерменско краљевство, у периоду од 190. године пре нове ере до 428. године нове ере.[2][3] Кавкаски Албанци су основали краљевство у првом веку пре нове ере и углавном су остали независни, све док Сасаниди нису учинили краљевство својом провинцијом, 252. године. [4][5] Владар Кавкаске Албаније, краљ Урнејр, званично је усвојио хришћанство као државну религију у 4. веку, а Албанија ће остати хришћанска држава све до 8. века.[6][7] Сасанидска влада завршила се њиховим поразом од Абасидског калифата 642. године.

Средњи век[уреди | уреди извор]

Исламска освајања[уреди | уреди извор]

Абасидски калифат је поразио Сасаниде и Византију у маршу кроз кавкаски регион. Калифат је учинио Кавкаску Албанију вазалном државом након што се хришћански отпор, на челу са кнезом Џаванширом, предао 667. године. Током 9. и 10. века, арапски аутори су почели да називају регион између Куре и Араса Аран. За то време, Арапи из Басре и Куфе дошли су у Азербејџан и заузели земље које су аутохтони народи напустили, те су постали земљопоседници.[8] Упркос непрестаном отпору, већина становника Азербајџана преобратила се у ислам. Касније, у 10. и 11. веку, курдске династије Шададида и Равадида владале су деловима Азербејџана.

Кавкаски регион око 740, након завршетка Другог Арапско-Хазарског рата (на крају ратова је Калифат добио контролу над Азербејџаном)

Ширваншах династија[уреди | уреди извор]

Ширван Шах или Шарван Шах, је била титула персијске династије арапског порекла у средњовековним исламским временима.[9] Ширваншах династија је основала прву азербејџанску државу[10] у области Ширван. Ширваншах династија је најдужа исламска династија исламског света.

Селџуци и државе наследнице[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Селџучко царство

Селџучки период историје Азербејџана је можда чак и кључнији од арапског освајања, јер је помогао у обликовању етничко-језичке националности модерних азербејџанских Турака.

Након пада Абасидског калифата, територија Азербејџана била је под утицајем бројних династија као што су Салариди, Саџиди, Шададиди, Равадиди и Бујиди. Међутим, почетком 11. века, територију су постепено захватили таласи огхуских турских племена који пореклом из централне Азије. Прва од тих турских династија су били Газнавиди из северног Авганистана, који су преузели део Азербејџана до 1030. године. Пратили су их Селџуци, западна фракција Огуза, који су тад већ покорили цели Иран и Кавказ и вршили притисак на Ирак, где су 1055. године свргли Бујиде у Багдаду.

Сафавиди и успон шиитског ислама[уреди | уреди извор]

Приказ борбе између Сафавидских и Ширваншашких снага током Сафавидског освајања Ширвана 1501. године.

Сафавиди су били суфијски религиозни поредак који је 1330. основао шејк Сафи Ал-Дин (1252—1334), по коме је и поредак назван.

Овај суфијски ред отворено је прешао у хетеродоксну грану дванаестог шиизма крајем 15. века. Неки следбеници Сафавида, нарочито Кизилбаши, веровали су у мистичну и езотеричну природу својих владара и њихов однос према Алији, и тако су ревносно били предодређени да се боре за њих. Сафавидски владари тврдили су да потичу од самог Алије и његове жене Фатиме, кћери пророка Мухамеда, кроз седмог имама Мусу. Број Кизилбаша повећао се у 16. веку, а њихови генерали су водили успешан рат против државе Ак Којунлу и заузели су Табриз.

Сафавиди, под Исмаилом I, проширили су своју базу, опустошили Баку (1501) и прогнали Ширваншах династију.

Руска владавина[уреди | уреди извор]

Након пораза од Русије у Трећем руско-персијском рату (1803–13), Персија династије Каџара је била приморана да потпише Гулистански мир 1813. године, којим су признали губитак територије. Локални канати су или укинути (као у Бакуу или Генџи) или су прихватили руско покровитељство.

Битка код Генџе у Четвртом руско-персијском рату (1826–1828)

Четврти руско-персијски рат (1826—28) резултирао је још једним поразом за иранску војску. Руси су диктирали још једно коначно решење по Туркменчајском споразуму, чиме су Каџари уступили кавкаске територије 1828. године. Споразумом су успостављене садашње границе Азербејџана и Ирана чиме је владавина локалних канова завршена. На територијама под руском контролом, успостављене су две провинције које су касније чиниле главнину савремене републике - Елисаветпол (Генџе) на западу и Шемахин на истоку.

Руски грађански рат[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Руски грађански рат

После распада Руске империје током Руског грађанског рата, администрације на Кавказу су 1917. године формирале Закавкаски комесаријат. У априлу 1918. проглашена је Закавкаска демократска Федеративна Република, која је била покушај формирања савезне уније са Јерменијом и Демократском Републиком Грузијом. Савезна република се распала месец дана касније, а Демократска Република Азербејџан проглашена је у Генџи 28. маја 1918. године. Ово је била прва Демократска Република основана у исламском свету.

Демократска Република Азербејџан (1918—1920)[уреди | уреди извор]

Војници из новоформиране Демократске републике Азербејџана 1918. године

Међу важним достигнућима Скупштине новоформиране Демократске Републике било је проширење права гласа на жене, чиме је Азербејџан постао прва муслиманска држава на свету која је женама дала једнака политичка права. У овом постигнућу, Азербејџан је претходио чак и развијеним земљама као што су Уједињено Краљевство и Сједињене Америчке Државе. Још једно важно остварење ДР Азербејџан било је и оснивање Државног универзитета у Бакуу, који је био први универзитет модерног типа основаног у Азербејџану.

Историја модерне војске Азербејџана датира из времена Демократске Републике Азербејџан, када су 26. јуна 1918. године оформљене њене оружане снаге. Први де факто министар одбране ДР Азербејџана био је др Косров беј Султанов. Када је Министарство формирано, генерал Самедбеј Мехмандаров је постао министар, а генерал-пуковник Али-Ага Шиклински његов заменик. Начелници штаба војске ДР Азербејџана били су генерал-мајор Хабиб Беј Салимов (1. август 1918 - 26. март 1919), генерал-пуковник Мамад Беј Шулкевич (26. март 1919 - 10. децембар 1919) и генерал-мајор Абдулхамид Беј Гајтабаши (10. децембар 1919 - 28. април 1920).[11][12]

Неки од најпрестижнијих генерала Демократске Републике Азербејџан били су:

  • Генерал-пуковник Самад беј Мехмандаров (1855–1931)
  • Генерал-пуковник Али-Ага Шиклински (1865–1943)
  • Генерал-ађутант Хусеин Кан Накчивански (1863–1919)
  • Генерал-мајор Абдулхамид Беј Гајтабаши (1884–1920)
  • Генерал-мајор Хабиб Беј Салимов (1881–1920)
  • Генерал-мајор Ибрахим беј Усубов (1875–1920)
  • Генерал-мајор Мурад Гиреј Тлекас (1874–1920)
  • Генерал-мајор Емир-Казим Мирза Каџар (1853–1920)
  • Генерал-мајор Мамад Мирза Каџар (1872–1920)
  • Генерал-мајор Алијар-Бек Гашимбеков (1856–1920)
  • Генерал-мајор Давид-Бек Едигаров (1881–1920)
  • Генерал-мајор Фиридун-Беј Везиров (1850–1925)
  • Генерал-мајор Калил-Беј Талишканов (1859–1920)
У априлу 1920, совјетске снаге су напале Азербејџан, што је довело до распада Демократске Републике Азербејџан

Морнарица[уреди | уреди извор]

Азербејџанска морнарица је, такође, основана 1918. године. Када је Руска империја пропала, Демократска Република Азербејџан је наследила читаву руску каспијску флоту. Међу пловилима били су и топови Карс, Ардахан, Астрабад, Геок-Тепе, Арак и Баилов. Британци су такође предали свој ратни брод - некадашње руско пловило у Каспијском мору, новом, независном Азербејџану.[13]

Совјетска влада[уреди | уреди извор]

1942. Трећи рајх је покренуо Операцију Еделвајс како би стекла контролу над Кавказом и заузела нафтна поља у Бакуу

Црвена армија је напала Азербејџан 28. априла 1920. године. Иако је већина новонастале азербејџанске војске била ангажована у обарању јерменске побуне која је избила у Карабаху, Азери нису брзо ни лако предали своју кратку независност 1918-20. Чак 20.000 од укупно 30.000 војника погинуло је борећи се против поновног руског освајања.[14] Национална војска Азербејџана је укинута од стране бољшевичке владе, а 15 од 21 генерала војске је погубљено.[11]

Током Другог светског рата, Азербејџан је играо кључну улогу у стратешкој енергетској политици Совјетског Савеза. Велики део нафте Совјетског Савеза на Источном фронту долазио је из Бакуа. Декретом Врховног Совјета Совјетског Савеза, у фебруару 1942. године, више од 500 радника и запосленика у нафтној индустрији Азербејџана је добило награде и медаље. Операција Еделвајс, коју је спровео немачки Вермахт, била је усмерена на Баку због његове важности као енергетског (нафтног) динама Совјетског Савеза.[15] Око 800.000 Азера се борило у редовима совјетске војске, пола од којих је погинуло, а азербејџански генерал-мајор, Ази Асланов, одликован је двапут Херојем Совјетског Савеза.

Република данас[уреди | уреди извор]

Рат за Нагорно-Карабах[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Рат за Нагорно-Карабах
Азербејџански војници токомрата за Нагорно-Карабах, 1992.

У лето 1992. године, Министарство одбране Азербејџана, након резолуције азербејџанског председника о приватизацији јединица и формација на азербејџанској територији, проследило је ултиматум којим захтева контролу над возилима и наоружањем 135. и 139. моторизованог пука из 295. моторне дивизије.[16] Азербејџан је био подручје распоређивања јединица 4. армије Совјетског Савеза, које су се састојале од четири моторизоване дивизије (23, 60, 296. и 75) и прописаних војних јединица које су укључивале ракетне и ваздушне бригаде и артиљеријске и ракетне пукове. Такође је чувао 49. арсенал Главне ракетно-артиљеријске управе Министарства одбране Руске Федерације (ГРАУ), која је садржала више од 7.000 комада муниције за возове до више од милијарду јединица. Пренос имовине 4. армије (изузев дела имовине 366. моторизованог пука 23. дивизије заробљене од стране јерменских оружаних формација 1992. године током повлачења пука из Степанакерта) и 49. арсенала завршен је 1992. године. Тако је до краја 1992. Азербејџан примио оружје и војну опрему довољну за отприлике четири моторизоване дивизије са прописаним војним јединицама. Такође је наследио 50 борбених авиона од распуштене војске 19. ваздухопловне одбрамбене армије и поморске бродове.

Војна ситуација у Нагорно-Карабаху у мају 2016. године

Азербејџанска армија је поднела низ разарајућих пораза од стране јерменских снага[17] у рату за Нагорно-Карабах 1992-1994, што је резултирало губитком контроле над Нагорно-Карабахом и седам околних подручја, што чини 16%[18] азербејџанске територије. Азербејџански извори тврде да је јерменска победа у великој мери последица војне помоћи Русије и богате јерменске дијаспоре, док Јермени делимично поричу те тврдње, наводећи да је Русија подједнако снабдевала јерменску и азербејџанску страну оружјем и плаћеницима. Током рата, азербејџанској војсци су помагали и турски војни саветници, руски, украјински, чеченски и авганистански плаћеници, али су, без обзира, ипак изгубили рат.

21. век[уреди | уреди извор]

Војници из Првог азербејџанског мировног реда у ваздушној бази Ал Асад, током рата у Ираку

Оружане снаге Азербејџана су поново успостављене у складу са законом Републике Азербејџана о оружаним снагама Азербејџана од 9. октобра 1991.[19] У почетку, опрема и објекти азербејџанске војске били су они које је користила 4. армија Совјетског Савеза. Оружане снаге имају три огранка: копнену војску, ваздухопловне и снаге ваздушне одбране (уједињена грана) и морнарицу. Поред оружаних снага постоји неколико паравојних формација које могу бити укључене у државну одбрану када је то потребно. То су Унутрашње трупе Азербејџана Министарства унутрашњих послова и снаге Државне граничне службе, која укључује и Обалску стражу.[20] Азербејџанска национална гарда је резервна компонента која дјелује као полу-независни ентитет Министарства одбране Азербејџана.

Садашњи министар одбране је генерал-пуковник Сафар Абијев, а начелник штаба генерал-пуковник Најмадин Садиков.

Од пропасти Совјетског Савеза, Азербејџан покушава да даље развија своје оружане снаге у професионалну, добро обучену и мобилну војску. Од 2005, Азербејџан је повећао свој војни буџет на 2,46 милијарди долара (2009).[21] На основу статистике из 2008, у земљи има преко 600 главних бојних тенкова, 900 оклопних борбених возила и преко 720 артиљеријских система. Авијација има око 106 авиона и 35 хеликоптера.

Азербејџан има Министарство одбране индустрије која се бави производњом малог оружја и војних авиона.[22][23][24] Постоји нада за производњу и друге војне опреме.[25]

Азербејџан се придружио мултинационалним снагама током рата у Ираку, а од 2006. до 2008. је слао трупе у северне делове Ирака. За ту прилику обезбеђено је 250 војника. Стотину војника је послато 29. децембра 2004. као појачање за 150 војника који су се већ налазили у земљи. Обезбедили су безбедност локалног Туркменског ентитета, верских објеката и конвоја. Јединице из Азербејџана служе са Међународним снагама за безбедносну помоћ под вођством НАТО-а у Авганистану.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Azerbaijan - US Library of Congress Country Studies (retrieved 7 June 2006).
  2. ^ "Armenia-Ancient Period" - US Library of Congress Country Studies (retrieved 23 June 2006)
  3. ^ Strabo, "Geography" - Perseus Digital Library, Tufts University (retrieved 24 June 2006).
  4. ^ James Stuart Olson. An Ethnohistorical Dictionary of the Russian and Soviet Empires.
  5. ^ Encyclopædia Britannica:The list of provinces given in the inscription of Ka'be-ye Zardusht defines the extent of the gigantic empire under Shapur, in clockwise geographic enumeration: (1) Persis (Fars), (2) Parthia, (3) Susiana (Khuzestan), (4) Maishan (Mesene), (5) Asuristan (southern Mesopotamia), (6) Adiabene, (7) Arabistan (northern Mesopotamia), (8) Atropatene (Azerbaijan), (9) Armenia, (10) Iberia (Georgia), (11) Machelonia, (12) Albania (eastern Caucasus), (13) Balasagan up to the Caucasus Mountains and the Gate of Albania (also known as Gate of the Alans), (14) Patishkhwagar (all of the Elburz Mountains), (15) Media, (16) Hyrcania (Gorgan), (17) Margiana (Merv), (18) Aria, (19) Abarshahr, (20) Carmania (Kerman), (21) Sakastan (Sistan), (22) Turan, (23) Mokran (Makran), (24) Paratan (Paradene), (25) India (probably restricted to the Indus River delta area), (26) Kushanshahr, until as far as Peshawar and until Kashgar and (the borders of) Sogdiana and Tashkent, and (27), on the farther side of the sea, Mazun (Oman)
  6. ^ "Albania" Архивирано 2009-01-20 на сајту Wayback Machine - Encyclopedia Iranica, p. 807 (retrieved 15 June 2006).
  7. ^ "Voices of the Ancients: Heyerdahl Intrigued by Rare Caucasus Albanian Text" by Dr. Zaza Alexidze Архивирано 2009-01-17 на сајту Wayback Machine - Azerbaijan International, Summer 2002 (retrieved 7 June 2006).
  8. ^ A History of Islamic Societies by Ira Lapidus, p. 48. Cambridge University Press, Cambridge. 1988. ISBN 978-0-521-77933-3. (retrieved 7 June 2006).
  9. ^ Barthold, W., C.E. Bosworth "Shirwan Shah, Sharwan Shah. "Encyclopaedia of Islam. Edited by: P. Bearman, Th. Bianquis, C.E. Bosworth, E. van Donzel and W.P. Heinrichs. Brill, 2nd edition
  10. ^ Swietochowski 1995, стр. 2: "In the fifteenth century a native Azeri state of Shirvanshahs flourished north of the Araxes."
  11. ^ а б Azerbaijani Army marks 91 years Архивирано 2012-02-25 на сајту Wayback Machine
  12. ^ „Azerbaijan marks Day of Armed Forces”. www.today.az. Приступљено 16. 5. 2019. 
  13. ^ Константин Чуприн (31. 8. 2007). „В фарватере НАТО”. NVO NG. 
  14. ^ \Pope, Hugh (2006). Sons of the conquerors: the rise of the Turkic world. New York: The Overlook Press. стр. 116. ISBN 978-1-58567-804-4. 
  15. ^ Swietochowski, Tadeusz (1995) Russia and Azerbaijan: A Borderland in Transition, Columbia University, p. 133.
  16. ^ Vladimir Petrov, How South Caucasus was armed Архивирано на сајту Wayback Machine (24. октобар 2007), Centre for Analysis of Strategies and Technologies (Moscow, Russia)
  17. ^ 1993 UN Security Council Resolutions on Nagorno-Karabakh
  18. ^ „Middle East :: Azerbaijan — The World Factbook - Central Intelligence Agency”. www.cia.gov. Архивирано из оригинала 09. 07. 2016. г. Приступљено 16. 5. 2019. 
  19. ^ „Azərbaycan Prezidentinin Rəsmi internet səhifəsi”. president.az (на језику: азербејџански). Приступљено 16. 5. 2019. 
  20. ^ „CIA World factbook Azerbaijan”. Архивирано из оригинала 09. 07. 2016. г. Приступљено 16. 05. 2019. 
  21. ^ „Azerbaijan announces 53 pct rise in army spending”. Reuters (на језику: енглески). 15. 4. 2008. Приступљено 16. 5. 2019. 
  22. ^ „Azerbaijan manufacturing arms”. 
  23. ^ „Azerbaijan to manufacture its own aircraft and helicopters”. 
  24. ^ „Azerbaijan will produce competitive tanks, aircraft and helicopters in the future”. 
  25. ^ „Azerbaijan to produce tanks, aviation bombs and pilotless vehicles in 2009”. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Војна историја Азербејџана на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Војна_историја_Азербејџана&oldid=27675486”